Site icon Svet Medicine

Predhipokratska medicina

Prema nivou razvijenosii u naučnom, ekonomskom, obrazovnom i uopšte kulturnom, Evropa je danas vodeći kontinent. Međutim, prve kulture i državne organizacije razvile su se van Evrope, u zemljama oko Sredozemnog mora i u područjima velikih reka, u Vavilonu, Egiptu, Grčkoj i dr., odakle se proširila u Persiju i Indiju, a kasnije i u druge zemlje. Druga žarišta kulture bila su u Kini i zemljama Južne i Srednje Amerike (Peru, Meksiko). U tim zemljama su nastala prva državna uređenja, prve religije, nauke, umetnosti, a i medicina je dostigla visok stepen.

Medicina Vavilona

 

Najstarija poznata kultura nikla je u Mesopotamiji (u slivu velikih reka Eufrata i Tigra) – danas Irak. To je kultura Vavilonaca, Sumera, Asiraca. Ta kultura seže do 5000 godina pre nove ere. Još u to vreme ovi narodi su znali pisati klinasto pismo i računati vreme. Matematika, osnovi geometrije, astronomija, astrologija, podela dana na sate a ovim na minute i sekunde, podela kruga na stepene, potiče od njih.

Pisali su klinastim pismom na glincnim pločicama. Najstariji pisani medicinski dokument je glinena pločica – Nipurska ploča, nađena u Nipuru (Nippur) na kojoj su zableženi medicinski recepti lekova biljnog i mineralnog porekla.

Glinene pločice, koje su glavni izvor današnjeg znanja o tim vremenima, predstavljaju ostatke biblioteke kralja Asurbanipala (VII vek pne), koja se nalazila u nekadašnjoj Ninivi (iskopine u danačnjem Kujundžiku). U Britanskom muzeju danas se nalazi oko 20000, a odgonetnuo ih je Sir Henri Rowlinson 1846. godine. Oko 1000 njih sadrži recepte i uputstva za lečenje. Ove vavilonske biblioteke su praktično bile ogromne ciglane, ali su se zato i sačuvale do današnjih dana.

Svoja mišljenja i stavove o svemu Vavilonci su formirali posmatranjem zvezda. Kretanje i položaj zvezda je uzrok meteoroloških pojava, nastanka godišnjih doba, dana i noći. Iz toga su zaključlli da su sve pojave na zemlji uslovljene položajem zvezda. Položaj zvezda odlučuje i o životu i zdravlju ljudi.

Uporedo sa tim razvila se i nauka o svim drugim mogućim uzrocima bolesti, načinima njihovog lečenja i posebno prognostika. Tako se izgradilo mišljenje da je u najboljem slučaju uzrok bolesti zvezda, a češće zao duh koji je začarao, urekao ili ušao u čoveka. Shodno tome i terapijski tretman bolesnika i bolesti je bio u tom smislu. Vavilonci su tumačenje snova i proricanje iz jetre žrtvovane životinje uzdigli u visoku umetnost. Ni jedan narod i ni jedna kultura nije stvorila takav sistem bajanja i čaranja u medicini kao Vavilonci. 

Ali uz mišljenje o demonskom poreklu bolesti nalazimo i mišljenje o važnosti krvi, koja je duša i suština čoveka i koja se u bolesti kvari. Smatrali su da je srce centar inteligencije, a krv najvažniji telesni sok, nosilac života, zdravlja i bolesti.

Lečenje se sastojalo od dve komponente – od magičnoreligioznih i racionalnih mera. Dijagnostika nije postojala, pa su se lečili samo simptomi, dok je prognoslika bila, kao što je već rečeno, vrlo razvijena (snovi, jetra). Lekari su prvenstveno bili isterivači duhova.

U Vavilonskoj medicini značajno mesto zauzimala je higijena, koja se religioznim propisima upražnjavala – lična čistoća, čistoća vode za piće. Bila je poznata i zaraznost lepre, a bila je propisana i izolacija gubavaca.

Nagrada za rad lekara bila je propisana hamurabijevim zakonom koji je pisan oko 2000-te godine pre nove ere i koji predstavlja najstariji spomenik lekarske odgovornosti. U njemu je posebno strogo bila propisana odgovornost lekara. Tako je propisano da, ako krivicom lekara umre slobodnjak ili izgubi oko, lekaru odseći obe ruke, a ako je u pitanju rob, lekar je bio dužan nadoknaditi roba robovlasniku. Ovako velika odgovornost i stroge kazne uticali su da se hirurgiia nije razvila.

Posle dugotrajnih ratova sa Asirijom, Vavilon je u XII v.pne. izgubio nezavisnost, pa je i njihova kultura i medicina propadala.

 

 

Medicina starog Egipta

 

Jedna od najvećih i najstarijih medicinskih kultura je staroegipatska kultura i medicina, koja je počela oko 3000 g.pne. Medicina se učila u školama uz hramove. Lečenjem su se bavili posebno obrazovani sveštenici i brojni lekari. Najstariji egipatski lekar bio je lmhotep (oko 2900 p.pne.) koji je posle smrti postao božanstvo – zaštitnik medicine. Egipatska medicina tog vremena bila je tesno vezana za religiju, pa se i učila u školama koje su otvarane uz hramove.

Kad su Grci i Rimljani ulazili u istoriju, Egipat je već bio stara kultuma zemlja. O staroegipatskoj medicini i kulturi uopšte danas znamo zahvaljujući Francuzu Šampolionu (Champollion) koji je 1822. godine dešifrovao njihove hijeroglife i time omogućio čitanje papirusa. Pored toga znanje o tom periodu crpimo i iz proučavanja konzervisanih leševa – mumija, koje potiču čak iz kamenog doba.

Proučavanja nekoliko hiljada mumija pokazala su da je čovek tog vremena bolovao od tuberkuloze kostiju (bar 1500 g. pne.), prelomi kostiju su bili česti, zatim je nalažena guba (u godinama bliže novoj eri), kamen u bubregu, pa i karcinom. Zapravo, početkom XX veka engleksi patolog Sir Armand Ruffer, istraživanjem mumija utvrdio je znake arterioskleroze, Pett-ove bolesti (Tbc kosti), bilharijaze, pa čak i neke Gram pozitivne i gram negativne mikroorganizme, a kod jedne mumije nađena je u zglobovima naslaga mokraćne kiseline.

Staroegipatski lekari su znali za važnost krvnih sudova, a prvi su znali za puls i smatrali su da njime krv i dah prolaze telom, te je kod bolesti puls od velike važnosti. Znali su da je srce centar krvotoka, a krvne sudove su zamišljali kao sistem cevi koje idu prema organima u kojima se može pipati puls. Međutim, krvotok nisu dobro poznavali, već su ga upoređivali sa porastom i opadanjem Nila. Po njima je najvažnija fiziološka funikcija disanje (upravo tu je početak pneumatske medicine).

Uzrok velikog broja bolesti je parazit – glista, škorpion, muva i drugi insekti. Pored toga, uzrok bolesti je suvišna hrana, loša hrana i loš dah. Postanak bolesti delom su svodili i na uticaj bogova – naročito kad su u pitanju epidemije.

Pri pregledu bolesnika, pored inspekcije, palpacije i auskultacije, smatrali su da je važan i pregled znoja i mokraće, a naročito pipanje pulsa, a zatim i nenormalni telesni mirisi. Dok su Vavilonci lečili simptome, staroegipatski lekari su dijagnostikovali bolest, tražeći čak i nevidljive simptome koristeći metode inspekcije, palpacije, a verovatno i auskultacije. To je doprinelo da su staroegipatski lekari dali opis velikog broja bolesti.

U terapiji egipatski lekari, za razliku od Vavilonaca, malo bajaju i čaraju. Oni daju lekove lečeći bolest a ne simptome. Primenjivali su lekove za spoljnu i unutrašnju upotrebu, i to biljnog, životinjskog i mineralnog porekla. Pored primene lekova, oni su palili rane, puštali krv, plombirali zube, vršili trepanacije, a po svoj prilici poznavali su i porođajna klešta. Isprepletanost magijsko-religiozne i racionalne terapije je karakteristika za medicinu Starog Egipta.

Hirurgija u Starom Egiptu je bila na vrlo visokom nivou. Lečili su rane sasvim ispravno, poznavali razne vrste zavoja, primenjivali su racionalne metode hemostaze primenom katetera, reponirali luksacije zglobova, vršili cirkumcizije, operisali hemoroide termokauterom.

Staroegipćani su posebnu pažnju posvećivali higijeni, sprovođenjem veoma strogih higijenskih propisa pod nadzorom sveštenika. Sveštenici su morali da se kupaju dva puta danju i dva puta noću, morali su se šišati i brijati svaka tri dana i nositi belo odelo od lana. Svaki je mogao imati jednu ženu i nije smeo čak ni masturbirati.
Posebno se posvećivala pažnja jelu koje je moralo biti kvalitetno i pregledano od strane sveštenika. Vodu za piće su prokuvavali ili filtrirali. Leševi su mumificirani i samo tako (dakle i dezinfikovani) sahranjivani daleko od ljudskog naselja. U borbi protiv preterane ishrane svako u državi je morao postiti određenih dana, a opet na druge propisane dane povraćati, te uzimati klistire. Vazduh su prečišćavali dimom zapaljenog tamjana, kako bi se štitiliod zaraznih bolesti.

Lekarska praksa je bila zakonom regulisana, a propisana i stroga odgovornost, tako da je lekar, ako njegovom krivicom umre bolesnik, mogao biti osuđen i na smrt.

Persijanci su 525 g.pne. osvojili Egipat, pa je nastala stagnacija i zaostajanje egipatske kulture i medicine. Tek pod grčkom vlašću egipatska medicina doživljava ponovni procvat, naročito u Aleksandriji, gde je u III v.pne bila jedna od najslavnijih medicinskih škola starog veka.

 

 

Starojevrejska medicina

 

Starojevrejska medicina je značajna po tome što težište daje sprovođenju higijensko-profilaktičkih mera. Ona je čisto preventivna, bez ikakvih terapijskih procedura. Ovde se prvi put javIjaju socijalno-higijenske tendencije. O starojevrejskoj medicini znamo iz biblije – Starog zaveta (pisano oko 1200 g.pne.). U bibliji su dati brojni zakonski propisi o čistoći, hrani, praznovanja subote kao dana odmora posle šest dana rada.

Dalje su dati propisi o cirkulaciji, a naročito detaljno opisani propisi za sprečavanje lepre sa opisima simptoma i načina prepoznavanja lepre te njenog razlikovanja od drugih bolesti sa sličnim znacima. Svi sumnjivi bolesnici morali su biti izolovani dve nedelje. Leprozni bolesnici morali su nositi posebnu odeću kako bi još iz daleka mogli biti prepoznati, a ako bi im se ipak zdravi približili bili su obavezni da ih glasom upozore na svoju bolest. Slični propisi važili su i za obolele od gonoreje. Iz ovih propisa vidi se briga o zdravlju cele zajednice, a ne samo pojedinca. Propisi imaju isključivo versko obeležje i u bibliji se nigde ne pominju zdravstveni ciljevi ovakvih higijenskih mera, ali su svi od velikog značaja za zdravlje naroda.

Izvršavanje propisa nadzirali su sveštenici, a predviđene su stroge kazne za prekršioce tih propisa. U bibliji se lekari ne pominju, niti bilo kakve medicinske metode borbe protiv bolesti. Opisane su razne bolesti, ali bez ikakvog lečenja. Ovo stoga što Bog leči, a sveštenik je tu da posreduje između Boga i čoveka. Prema bibliji bolest je telesno i duhovno čišćenje, te se taj proces ne sme ometati i zato je lečenje nepotrebno. Tek kasnije, početkom II v.pne., pominje se i poneki lekar, pa se čak nalazi i hvlospev lekarima:

‘’Poštuj lekara jer ti treba jer i njega je gospod stvorio.
Lekar ima mudrost od boga a od kralja prima darove.
Znanje diže glavu lekaru stoji gordo pred knezovima.”

O jevrejskoj medicini novog veka saznajemo iz Novog zaveta i drugih dela, a naročito Talmuda, koji predstavlja zbirku zakona u prvih pet vekova nove ere. U Talmudu su razrađeni biblijski zakoni do u detalje, tako da daju sliku o ogromnom medicinskom znanju talmudista. Nadzor nad izvršavanjem tih propisa sada vrše rabini, koji su imali dobro stručno znanje i koji su donosili odluke o higijenskim i drugim medicinskim problemima.

U Talmudu se već pominju lekari (navedeno šest lekara) i na mnogim mestima u Talmudu vidi se duboko shvatanje lekarske etike. Talmud je pisan u Vavilonu u vreme kad su Jevreji bili u vavilonskom ropstvu, te su mnogi elementi vavilonske medicine prešli u jevrejsku. Starojevrejska medicina imala je hitnog uticaja na hriščanstvo, tako da rano-hriščanski pogledi na bolesti i njihovo lečenje imaju svoje korene u starojevrejskoj biblijskoj medicini.

 

 

Medicina stare Persije

 

Staropersijska medicina je slična starojevrejskoj medicini. I ovde je glavna aktivnost usmerena ka čistoći i higijeni uopšte i to prevashodno sa aspekta religije, a ne zdravstvene zaštite.

O njihovoj medicini saznajemo iz njihovih svetih knjiga – Aveste, jer staropersijanci nisu ostavili nikakvu medicinsku literaturu. U Avestama je dato niz higijenskih propisa, a sve u vezi sa zaratustrinom staropersijskom religijom, čije su karakteristike: dualizam – borba dobra i zla i tim principima su podređeni i njihovi bogovi (Ormuzd, bog i stvaralac dobra, svetla i znanja; Ahriman, bog tame, neznanja i zla, pa prema tome i bolesti).

Bolest se smatra nečistom i izlečenje se može postići sprovođenjem propisa o čistoći, što se opširno navodi u Avesti. Ti religiozni propisi se prvenstveno odnose na telesnu čistoću. Pored telesne čistoće, značajno je čišćenje duše, što se ceremonijalno obavljalo pod nadzorom sveštenika. Posvećivali su veliku pažnju i seksualnoj higijeni, zatim čistoći vode za piće, lokaciji groblja koja su morala biti na uzvišicama ili u šumama gde drveće čisti vazduh. Isto kao i Jevreji vršili su izolovanje Ieproznih bolesnika.

Kao i kod Jevreja pravih lekara nije bilo, već su se medicinom bavili sveštenici, kojima su u kasnijem periodu bili potčinjeni i hirurzi koji su lečili ratne rane i tretirani su kao obične zanatlije.

 

 

Indijska medicina

 

Staroindijska medicina je nastala tek od doseljavanja arijevskih plemena sa severa u doline reka Inda i Ganga i razvijala se sve do saracenskih osvajanja kada se pomešala sa grčko-arapskom medicinom. To je bilo razdoblje između oko 1500 i 500 g.pne i naziva se verskim, jer je celokupno znanje bilo sadržano u svetim knjigama – Vede (znanje) koje su pisane sanskritskim pismom.

Vede su, dakle, svete knjige i u njima je dat uglavnom religiozni sadržaj ali je dat i niz propisa o higijeni tela, zabranjenim jelima i dr. U najstarijoj – Rigvedi, pored pesama bogovima, nalazi se i više uputstava za lečenje biljnim lekovima, a pominju se i lekari i hirurzi. Mlade – Atharva vede predstavljaju priručnik sa savetima za svakodnevne verske obrede, ali sadrže i brojne savete za lečenje raznih bolesti: apscesi, tumori, crevne kolike, proliv, žutica, reumatizam, bolesti srca, očne bolesti, lepra, venerične bolesti, i dr., za čije lečenje, pored magičnih, dati su biljni lekovi i higijenske mere. Staroindijski verski propisi posebno naglašavaju obavezu lične higijene, ograničenje ili čak određenih jela i pića (zabranjuju se gljive, alkohol, beli i crni luk).

Za poznavanja staroindijske medicine od Atharveda posebno su značajne Ajurvede (nauka o drugom životu) u kojima se opširno govori o životnim pojavama. Ajurveda nije sačuvana u originalnom obliku, već u kasnijoj preradi od strane Sušrute (Sushruta) i Čarake. U Ajurvedi osam poglavlja je posvećeno medicini.

Vedska medicina, koja je praktično mešavina empirije i religije trajala je do oko 500. g.pne. Pored postojanja lekara, sveštenici su imali odlučujuću ulogu i njihov uticaj postaje sve jači, te od 500.g.pne počinje novo razdoblje, bromansko razdoblje indijske medicine. Medicina je potpuno u rukama sveštenika, ali postoji i mali broj učenih Iekara, koji toj medicini daju naučni karakter. Centar indijske medicine je grad Benares.

Pored veda staroindijsku medicinu poznajemo iz dela staroindijskih lekara SušruteČarake i Vabhate, koji su ostavili po jednu zbirku (samhita). U Sušrutinoj zbirci opisana je celokupna medicina, a naročito hirurgija. Opisano je preko 1000 (1120) raznih bolesti i njihovo lečenje. U terapiji se navode biljni, životinjski i mineralni lekovi. Pominju lekove za spoljnu i unutrašnju upotrebu, zatim masti, lekovite kupke, inhalacije itd. Opisan je i veliki broj hirurških operacija – amputacije, litotomije, operacije hernije, rinoplastika, laparotomije, očne operacije itd. Indijski lekari su prvi uveli operaciju katarakte (mrene).

Staroindijski lekari su bili vrsni praktičari, terapeuti i hirurzi. U pogledu teoretskog znanja bili su na niskom nivou i pod uticajem religije puni predrasuda. Anatomsko znanje im je bilo minimalno, jer nisu secirali leševe. I za njih su su brojevi bili sveti. Po njihovom shvatanju ljudsko telo se sastoji od 300 kostiju, 90 tetiva, 210 zglobova, 500 mišića, 70 krvnih sudova, 24 živca koji se svi završavaju u pupku i 9 čulnih organa.

Njihovo tumačenje fiziologije i patologije je puno predrasuda. Svim životnim funkcijama upravljaju tri osnovne materije ili energetska principa – vazduh, žuč i sluz. Oni stvaraju 7 osnovnih telesnih sastojaka: limfa (hilus), meso, krv, mast, kost, moždina i seme. Normalan odnos tih supstanci daje zdravlje, a njihov poremećaj uzrokuje bolest.

Dijagnostika je bila razvijena, a koristili su metode: pregled bolesnika, palpacija bolesnih delova, auskultacija pomoću nekih ušnih cevi, a služili su se mirisom i ukusom, a znali su i za puls.

Indija je prva zemlja u kojoj su nastale bolnice, a prve tragove o tome nalazimo oko V veka pne. Mnogi staroindijski lekovi (poznavali su dobro i otrove i afrodizijake), među kojima su posebno cenili živu, kasnije su preneti u Evropu i upotrebljavaju se i danas.

U staroindijskoj medicini posebni značaj je imala higijena – čistoća tela, odela, stana, nega zuba, gimnastičke vežbe kao uslov za održanje zdravlja. Od značaja je i dijetetika, naročito ishrana bolesnika, jedan njihov stari lekar Harišcandra kaže: “O, čoveče, topla kupka, sveže meso, mlada devojka i umerena upotreba mesne hrane koriste vašem zdravlju”.

 

 

Kineska medicina

 

Kina je hiljadama godina živela i razvijala se sasvim izolovano od ostalog sveta, čak je i zakonima strogo sprečavala ulaz svemu što je moglo poremetiti miran razvoj carevine. Od Kine je zapad primio papir i štampu, magnetnu iglu, barut, gajenje pirinča, čaja i proizvodnju svile.

Za celokupnu medicinu starog veka može se reći da je empirijsko-religiozno-filozofska, što važi i za starokinesku medicinu. Njihovi najveći filozofi bili su Konfučije i Laoce. Kineska filozofija smatra da je pri postanku sveta prvobitni haos se podelio na dva principa: muški,aktivni – yang i ženski, pasivni – yin. Muški, aktivni princip uvek preovlađuje i to znači sreću i zdravlje, a kad se poremeti taj odnos nastaje bolest. Svet se sastoji od pet elemenata: zemlja, drvo, metal, voda i vatra. Svi ti elementi su povezani i genetski proizilaze jedan iz drugog (drvo kad izgori stvara se zemlja, iz zemlje se dobija metal itd.). Dakle, osnov kineske filozofije je nauka o jedinstvu mikro i makro kosmosa, a svim zbivanjima u mikro i makrokosmosu upravljaju jang i jin. U kineskoj filozofiji posebno značenje ima broj 5, koji se stalno susreće i u kineskoj medicini. Tako postoji 5 elemenata, 5 čula, 5 glavnih organa (srce, pluća, jetra, bubrezi, slezina), 5 sporednih organa (žučna kesa, tanko crevo, želudac, debelo crevo i mokraćna bešika), 5 ukusa, 5 boja itd. Kineska anatomija je filozofska spekulacija, nema veze sa stvarnošću. Među pojedinim organima postoje rodbinske veze: jetra je majka srca, želudac je sin srca, a bubreg je neprijatelj srca.

Smatra se da su počeci kineske medicine nastali 5000 g.pne. i vezani su za legendarne kineske careve, kojima se pripisuje zasluga za osnivanje i razvoj u medicini. Tako se Šen Nung (2838 g.pne) smatra ocem kineske medicine. On je iza sebe ostavio farmakološko delo sa oko 350 lekovitih biljaka sa opisom njihovog delovanja. Najstarije i najznačajnije delo smatra se da je napisao Huang Ti (2698-2598) koga su zvali ”Žuti car” – Kanon (Žen čing). Pravi procvat kineska medicina je imala tek za vreme vladavine dinastije Han (206 g.pne – 220 g.pne), a najistaknutiji lekar tog vremena bio je Čeng Čung Cing (II v.ne), koga su zvali “kineski Hipokrat.“

Mada je medicinska teorija bila daleko od stvarnosti, ipak su stari Kinezi imali praktično znanje i iskustvo. Kao izvanredni posmatrači veoma dobro su opisali veliki broj bolesti – ospice, dizenteriju, koleru, variolu, sifilis i to sva tri stadijuma, beri beri bolest (2697 g.pne), zatim su znali za parazite – tenija, askaris, oksiuris.

U dijagnostici su koristili pregled kože, oka, jezika, i telesnih izlučevina. Najvažnije u dijagnostici bio je pregled pulsa, to su izgradili do neverovatne finoće, jer su puls upoređivali sa titrajem zategnute žice na muzičkom instrumentu, te se pregledom pulsa može ustanoviti harmonija ili disharmonija u organizmu. Puls su pipali na 11 mesta i na svakom mestu po tri puta, a razlikovali su 200 raznih vrsta pulsa. Sam pregled je trajao i po nekoliko sati.

Glavni zadatak terapije je da se poveća aktivnost janga. Terapija je bila veoma bogata i dosta racionalna mada je zasnovana na filozofskim postavkama. Neki njihovi lekovi su kasnije uvedeni u evropsku medicinu i do danas se koristi – želatin kod krvavljenja, Radix rei kao laksans, preparati gvožđa kod anemija, opijum kao narkotik itd., pa čak i čaj je prenesen iz Kine. Stari Kinezi su znali za dejstsvo žive kod sifilisa i čak su i poznavali metod unošenja u organizam putem udisanja živinih para, pošto je živa jak otrov. Pored lekova u lečenju su koristili masaže, koje su izvodili posebno finom tehnikom. Posebna terapijska tehnika je akupunktura, koja se i danas primenjuje.

Jedna od zasluga kineske medicine je što su pronašli prvu metodu uspešnog sprečavanja variole putem vakcinacija stavljanjem u nos komadić pamuka nakvašen gnojem iz pustule bolesnika koji je bolovao od boginja. Gnoj je prethodno sasušen i samleven. Primenjivali su i metodu uduvavanja u nos praha od sadržaja pustule. To cepljenje je Evropa upoznala tek početkom XVIII veka i može se reći da je to bila osnova svih kasnijih metoda vakcinacija.

Stari Kinezi se nisu bavili hirurgijom, osim kastracijom mladića, stvarajući evnuhe za potrebe carskih dvorova. Znali su i za ekstenziju pri prelomu kostiju, kao i neku vrstu narkoze. Nisu se bavili ni akušerstvom, već je to bio posao primitivnih žena.

 

 

Medicina stare Amerike

 

Medicina prastanovnika Amerike nije potpuno istražena. Nešto vise se zna o medicini starih Acteka (Meksiko), Inka (Peru) i Maja (Srednja Amerika), a proučava se i medicina severnoameričkih indijanaca. Interesantno je da je ta medicina u mnogome slična kineskoj medicini, mada je verovatno da su se te medicine razvijale paralelno i sasvim nezavisno.

O počecima ovo medicine ne zna se, a znanja potiču tek kad je ta medicina bila razvijena. Ta saznanja uglavnom crpimo iz iskopina kostiju, pa i iz analogije sa medicinom staroazijskih naroda.

Medicine Acteka i Maja imaju puno sličnosti. Medicina im je magično-religiozna, ali sa dosta empirije, posebno u terapiji, koja je bila na vrlo visokom stepenu. Poznavali su preko 1000 lekovitih biljaka. Upravo prastanovnicima Amerike treba da zahvalimo za brojne važne lekove, koje su konkvistadori posle osvajanja doneli u Evropu. Tako je evropska medicina upoznala niz biljaka – kinin, kokain, emetin i dr.. te duvan i kakao.

Inke su mrtvace konzervirali – mumificirali kao i Egipćani i sahranjivali u čučećem položaju. Smatrali su da bolesti nastaju kao kazna bogova, ali su primenjivali i brojne biljne lekove. Tako su ipekakuanu davali kod amebne dizenterije, kinin kod malarije itd. Koku su posebno cenili – kao svetinju, a lišće su žvakali i uživali ugodan ukus. Pored droga i uživanje duvana i alkohola biloje rašireno.

Maje (Južni Meksiko, Gvatemala i na granici Hondurasa) su spaljivali mrtvace. Kod njih je bilo veoma rašireno tetoviranje, kao zaštita od demona.

Exit mobile version