Današnja evropska kultura ne može se zamisliti bez kulture starih Grka, a isto tako ni današnja medicina ne može se zamisiili bez starogrčke medicine. Zapravo, grčka kultura dostigla je najviši stepen od svih kultura starog veka. Stari Grci su postavili temelje filozofije, matematike, fizike, istorije, gramatike, sportova i fizičke kulture, a stvorili su i pesnička, vajarska, arhitektonska i druga dela trajne vrednosti, te se može reći da je starogrčka kultura temelj cele današnje kulture.
Koji su faktori delovali na ovakav procvat kulture i medicine? Od brojnih faktora koji su delovali kod starih Grka, za razliku od drugih krajeva i naroda, su:
- veoma povoljni geografski položaj stare Grčke, bujna vegetacija, i veliko bogatstvo stare Grčke;
- razvijeno pomorstvo i prevlast na morima, što je uslovljavalo žive trgovačke veze sa zemljama u kojima je kultura već bila ranije razvijena;
- sklonost starih Grka za posmatranje prirode i čoveka i njihov kirtički način mišljenja;
- razvijena demokratija, sloboda mišljenja, istraživanje, koja nije sputavana ni od strane države ni religije. Za razliku od Vavilona ili Egipta, u staroj Grčkoj nikada nije postojala apsolutna vlast monarha, koji bi svojim autoritetom vlasti kočio napredak, već je svaki grad bio država u kojoj je svaki pojedinac uživao sve slobode. Isto tako ni religija nije imala presudnog uticaja na nauku ili umetnost.
U tako povoljnoj sredini nije ni moglo biti mesta za bilo kakvu mistiku. Naprotiv, stari Grci su medicinu oslobodili mistike, praznoverja i religioznosti. Za njih je osnova celokupnog lekarskog rada posmatranje prirode i čoveka i njihovog međuodnosa, atime je medicina uzdignuta na nivo nauke.
Medicinska znanja i otkrića stare Grčke i danas zadivljuju, te se može reći da starogrčka medicina predstavlja vrhunac medicinskih dostignuća starog veka i temelj na kome je izgradena kasnija, pa i današnja medicina.
Starogrčka medicina pre Hipokrata
Sami počeci starogrčke medicine nisu pouzdano utvrđeni. Prvi tragovi datiraju na 3000 g.pne. Iskopine u Kritu i Mikeni otkrivaju nam vodovod, kupatilo, pa čak i klozet na ispiranje tekućom vodom. Proučavanja tih iskopina pokazala su i veliki uticaj Vavilona i Egipta.
Najstariji, pak, pisani dokument su Homerovi epovi – Ilijada i Odiseja, koji su pisani oko 1000 g.pne. U njima su opevana i medicinska znanja toga doba. Posebno je u Ilijadi dat opis raznovrsnih rana (preko 140) i bolesti kao i metode njihovog lečenja, pa čak i instrumenti kojima su se lekari služili pri vađenju strela, U jednom stihu Homer navodi da lekar više vredi nego mnogi mnoštvo drugih ljudi.U Trojanskom ratu opisani su lekari koji vade strele, zaustavljaju krvavljenje, vrše previjanja i ranjenicima daju lekove za ublažavanje bolova. U ovim epovima, pored navedenih racionalnih medicinskih mera, nalaze se i elementi magije i demonizma, a posebno razvijen kult bogova, te je medicina tog doba bila delom mitsko-religiozna.
Grčki bog, otac svih veština, tvorac i zaštitnik muzike, nauke, umetnosti i medicine je Apolon. Medicinska moć je pripisivana i nekim drugim bogovima (Artemidi, Atini, Peonu i dr.). Međutim, u kasnijem dobu glavni bog medicine postaje Asklepije (u latinskom prevodu Eskulap), koji je živeo oko 1443. g.pne. i koji je bio tesalski knez i uspešan lekar. Prema legendi bio je sin Apolona, a njegove kćeri bile su Higijea i Panakeja. Njegova dva sina bili su lekari u borbi pod Trojom.
Asklepijev znak – štap obavijen zmijom je i danas simbol medicine, ali se ne zna kako je postao. Asklepiju su posvećeni brojni hramovi – u Kosu, Knidu, Epidauru, Pergamu, i na Balkanskom poluostrvu u Cavtatu, Solinu, Ljubljani, Zemunu. U te hramove dolazili su bolesnici, obraćali se Asklepiju molitvama i žrtvama, a uz to je sprovođen i čitav ritual u vidu posta, kupanja, kađenja mirisnim travama i sl.
Sveštenici – pri hramovima zvali su se asklepijadi, a kasnije su taj naziv imali svi grčki lekari, a s vremennom samo istaknuti lekari, među kojima i Hipokrat. U grčkoj medicini kult Asklepija vladao je sve do VI v.pne, kada, pojavom filozofa, nastaje nova faza u razvoju medicine. Neki od filozofa bili su i lekari, a i oni koji nisu bili lekari, svoja razmišljanja su protegli i na medicinu. Oni su umesto duhova i demona stavljali prirodne elemente i sile od kojih je sve postalo. Filozofi prirode koji su nastojali da upoznaju uzroke i promene prirodnih pojava, njihovu suštinu i postanak, do saznanja su dolazili posmatranjem prirode i njenih pojava.
Tales iz Mileta (639-544 g.pne), jedan od prvih, smatrao je da je sve nastalo iz jedne pramaterije – vode. On je osnivač grčke nauke i materijalističke filozofije i osnivač čuvene Miletske škole.
Anaksimandar (610 – 565 g.pne), Talesov učenik i sledbenik, smatra da je prauzrok svega beskrajna materija (apejron) iz koje je nastao sav živi svet i kosmos.
Anaksimen, učenik Anaksimandra, smatra da je prauzrok svega vazduh, čije zgušnjavanje i razređenje uzrokuje sve, pa i najvažnije životne fenomene. Začetnik je pogrešne teorije (penumatska) da arterije sadrže vazduh, što je opovrgnuto tek u XVII veku.
Pitagora (oko 570-489 g.pne), matematičar, fizičar, a verovatno lekar, je sasvim drugog mišljenja – suština stvarnosti je u ulozi harmonije i broja u prirodnim zbivanjima. Pitagora je tvorac idealističkog shvatanja prirode i čoveka. U njegovoj školi se i eksperimentisalo, čime je nađeno rešenje muzičkom intervalu – promena visine glasa prema dužini udarene žice. Zapravo, on je u Krelonu osnovao medicinsku školu gde su nastale prve medicinske teorije. Uticaj njegove škole na medicinu bio je jak i dugotrajan, a sam se bavio anatomijom, a posebno su ga zanimali problemi razmnožavanja.
Alkmeon (oko 500 g.pne), Pitagorin učenik, bio je najpoznatiji lekar pre Hipokrata. Prvi je vršio sekcije životinja i otkrio je vidni živac i Eustahijevu tubu, protumačio poreklo sperme itd. Takođe, prvi je utvrdio da je mozak centar pamćenja, a ne srce. Razlikovao je arterije i vene.
Heraklit (početak V v.pne) je osnivač dijalektike, a kao praelemenat smatra vatru. Postanak kosmosa svodi na borbu suprotnosti.
Svi ovi filozofi, a naročito oni koji su bili i lekari, veoma su zaslužni za razvoj prirodnih nauka i medicine, posebno anatomije i fiziologije. Svakako najzaslužniji su za razvoj materijalističkog i dijalektičkog pogleda na svet u borbi protiv mitologije i religije, a njihovi zaključci su veoma značajni za dalji razvoj medicine.
U V veku pre nove ere nastaje drugo razdoblje u razvoju grčke filozofske misli koja je uticala na još snažniji razvoj medicine. Među filozofima toga veka najznamenitiji su Empedoklo, Anaksagora, Leukip i Demokrit.
Empedoklo (oko 490-435 g.pne), filozof, pesnik fizičar, lekar i socijalni reformator, smatra da je sve nastalo iz četiri elementa (voda, vatra, vazduh i zemlja) čijim mešanjem stvaraju sve raznolikosti sveta. Te elemente pokreću dve sile – ljubav i mržnja. Bolest nastaje poremećajem ravnoteže tih elemenata. Za medicinu je značajan jer je otkrio ušni labirint i postavio teoriju sluha. Tvrdio je da krv dotiče u srce i otiče iz njega, što je uzrokovano respiratornim ritmom. Takođe, znao je da se disanje ne odvija samo kroz pluća, već i preko kože. Znao je za veliki značaj higijene, pa je u borbi protiv malarije preporučivao isušivanje močvara.
Anaksagora (oko 490-428 g.pne) je smatrao da je materija nepromenijiva i večita, da nema ni početak ni kraj i da ne postoji nastajanje ni iz čega. Za medicinu je značajan jer je secirao životinje i vršio eksperimente. Tako je otkrio lateralne moždane ventrikule.
Leukip je ostnivač atomističke teorije. Bio je savremenik Empedokla i Anaksagore.
Demokrit (494-404 g.pne) je bio Leukipov učenik, dao je mehaničko tumačenje svemira.
Ovakav razvoj filozofije uticao je da se razvije do vrhunca – sposobnost zapažanja, posmatranja prirodnih pojava i tumačenja tih pojava. Uz to, a i ekonomski napredak zbog razvoja trgovine, došlo je do naglog procvata umetnosti, književnosti, nauke, a posebno prirodnih nauka, te i izvanrednog napretka medicine.
U to vreme je došlo do pojave sasvim novog tipa lekara – nesveštenika, koji su se školovali u medicinskim školama van hramova i gde nisu predavali sveštenici, gde je vladala sloboda, te i nije bilo uticaja religije i magije. Najstarije i najpoznatije takve škole bile su u Knidu i Kosu. Te dve škole su se razlikovale po svojim teorijskim postavkama, što je bilo značajno za razvoj nauke. Tako je škola u Knidu gledala na čoveka anatomski, polažuči težište na dijagnostiku i lokalizaciju bolesti u pojedinim organima i prirnenjivala lokalnu terapiju. Nasuprot njoj, škola u Kosu gledala je organizam čoveka kao celinu, smatrajući bitnim fiziološke funkcije. Po njima terapijski postupci imaju za cilj jačanje organizma. U ovoj školi težište je davano prognostici, a ne dijagnostici.
U ovim školama školovali su se brojni lekari, pa je Stara Grčka uspostavila i određenu organizaciju zdravstvene službe. U gradovima i opštinama bili su postavljeni stalni lekari (demiruga), koji su lečili meštane besplatno u svom stanu gde su imali ordinaciju. U ordinaciji su vršili i operacije i zadržavali operisane u svojoj kući do oporavka. Sve troškove plaćale su opštine koje su sredstva za to ubirale posebnim porezima. Za naselja gde nije bilo stalno postavljenih lekara, određeni su drugi lekari (periodeuti), koji su putovali od naselja do naselja i obilazili i lečili bolesnike u tim mestima. Najzad, bilo je i privatnih lekara koji su direktno naplaćivali svoje usluge, prema pogodbi sa bolesnikom.
Starogrčki lekari su već u V v.pne. stvorili svoje udruženje i dva puta godišnje priređivali svoje svečanosti. Porođaje nisu vršili lekari, već babice, a u komplikovanim slučajevima lekari su pomagali babicama. Kao što se vidi, jos stari Grci su imali dobro organizovanu zdravstvenu službu i svakom građaninu obezbeđivali zdravstvenu zaštitu.
Hipokratska medicina
O Hipokratovom životu ne zna se mnogo. Smatra se da je rođen oko 460 g.pne. u Kosu. Njegov otac Heraklid, takođe je bio lekar i po nekima vodi poreklo od Asklepija, dok majka Fenareta vodi poreklo od Herakla. Bio je najpoznatiji učenik medicinske škole u Kosu i najslavniji lekar u Kosu. Pored Kosa, radio je i u Trakiji, Tesaliji i Makedoniji i svuda je stekao visoka priznanja kao veliki lekar. Posle smrti roditelja dosta je putovao i na tim putovanjima susreo se sa Demokritom i taj susret je dosta uticao na njegovo učenje.
Bio je savremenik državnika Perikla, filozofa Sokrata, istoričara Herodota i Tukidida, te dramskih pisaca Sofokla, Euripida i Aristofana i vajara Fidija i Praksitela. Dakle, savremenik je, odnosno živeo u vreme kada su se stvarala najveća kulturna dela klasične antike. Umro je 377 g.pne u Lerisi u Tesaliji.
Hipokrat je jedan od najvećih lekara svih vremena i njegova slava ni danas, posle 2,5 hiljade godina, nije izbledela. On je otac naučne medicine i medicine uopšte. Naučna medicina u Grčkoj, koja se počela razvijati u V v.pne, tek u delima Hipokrata doživela je puni sjaj. Smatra se da je napisao veliki broj dela iz oblasti medicine, koja su kasnije (u III v.pne) sabrana u jedno delo pod nazivom “Corpus Hipocraticum” koje obuhvata 59 dela.
Zna se da ta dela nije napisao sam Hipokrat, već neka od njih njegovi učenici i sledbenici. Sva ova dela pisana su između V i III v.pne. Na čelu zbirke je Hipokratova zakletva koju on nije napisao iako nosi njegovo ime. Od svih tih dela smatra se da je on sigurno napisao:
- O vazduhu, vodi i tlu,
- Prognostika,
- O epidemijama,
- Rsprava o lekarskoj deontologiji,
- O svetoj bolesti (epilepsija),
- Rasprave o staroj medicini,
- Aforizmi.
Najveća Hipokratova zasluga je što je medicinu odvojio od religije i filozofskih spekulacija i time stvorio naučnu medicinu, i što je stvorio etičke temelje lekarskog rada.
Teoretski hipokratska medicina se temelji na Empedoklevom učenju o četiri elementa, kojima odgovaraju četiri kvaliteta – hladno, toplo, suvo i vlažno. Ova četiri elementa su četiri kvaliteta koje povezuje pneuma (dah, duša), čije je sedište u srcu, odakle kroz krvne sudove dolazi u sve delove tela. Pneuma je sastavni deo vazduha, te sa disanjem ulazi u pluća, a odatle ide u srce.
Hipokratovo medicinsko učenje polazi od teorije da su najvažniji sastojci organizma četiri soka: krv, sluz, žuta i crna žuč, koji, takođe imaju četiri kvaliteta (toplo, hladno, suvo, vlažno). Životni procesi prvenstveno zavise od ovih telesnih sokova – ako su pravilno pomešani čovek je zdrav, a ako dođe do poremećaja odnosa sokova nastaje bolest. Ovakva medicina naziva se humoralna (humor = tečnost, vlaga, sok). Međusobne odnose telesnih sokova reguliše posebna sila – fizis, kako je sam Hipokrat naziva. Ova hipokratova teorija je prvi pokušaj da se teorijski objasne zbivanja u zdravom i bolesnom organizmu, i vekovima je bila naučni stav u medicini, sve do XVIII veka.
Za Hipokrata, u medicini je najvažnije posmatranje i iskustvo. Po njemu ne postoji bolest već bolestan čovek – posmatra čovekov organizam kao celinu. On ne nastoji da dijagnostikuje bolest, već da otkrije simptome oboljenja, u čemu je bio nenadmašan. Cilj pregleda bolesnika jeste da se otkriju simptomi. Sam je opisao brojne simptome koji i danas nose njegovo ime – succusio Hyppocraticus, digiti Hippocratici, facies Hippocratica (veran opis lica bolesnika na samrti), zvan mitra hippocratica. Upravo, ovakvo pažljivo posmatranje bolesnika i zapažanje i najmanjeg simptoma bolesti, služilo mu je i za prognozu koja je za njega bila izuzetno važna.
Za Hipokrata bolest je prirodna pojava, te stoga može imati samo prirodne uzroke. On i njegovi učenici i sledbenici su poznavali sve etiološke faktore – klimatske, atmosferske, pogrešna ishrana, nezdrava voda, trovanje, prehlada, duševna uzbuđenja, nasleđe, mijazmatska isparenja, zadržavanje belančevina u organizmu.
U skladu sa humoralnom medicinskom teorijom je i njegova terapija. Naime, Hipokrat terapijom želi da podigne otpornu snagu organizma, kako bi sam uspostavio poremećeno zdravlje. On veruje u lekovitu snagu prirode (vis medicatrix naturae). Terapijom se čak podupire i bolest, posebno akutna, jer regulaciona sila (lizis) nastoji da štetne materije pretvori u neškodljive putem kuvanja (pepsis) i da ih izbaci iz organizma. Visoka temperatura i groznica je izraz nastojanja da se unište štetne materije čije izlučivanje se odvija u vidu kriza, koje se javljaju u tzv. kritične dane – sedmodnevni periodi.
Hipokrat leči, odnosno podiže snagu organizma, lekovitim biljkama koje daje u vidu dekokta, kuvani ječam, medena voda, diuretička i purgativna sredstva, sredstva za povraćanje i znojenje, zatim vrši venesekciju, određuje kupke, prepisuje dijetoterapiju. Nema šematizma već individualno prilagođeno svakom bolesniku.
Hipokratova dela i Hipokratova medicina ni danas nije izgubila svoj značaj i vrednost, što potvrđuje činjenica da brojne rasprave i studije koje su napisane poslednjih godina mogu napuniti čitavu biblioteku. U vremenima kada su obarani brojni medicinski sistemi i učenja, Hipokratova medicina je ostala nedirnuta, te se Hipokrat s pravom zove ’’ocem medicine’’.
Posthipokratska medicina
Hipokratovo učenje nastavili su njegovi sinovi Tesal i Drakon, te zet Palib, koji je bio i na čelu medicinske škole u Kosu i koji se posebno bavio embriološkim istraživanjima.
Pored medicinske škole u Kosu, u to vreme (IV v.pne.) i dalje su nile škole u Knidu i sicilska škola. Na čelu škole u Knidu bio je Krizip, učenik Erazistrata (jedno vreme bio je lekar egipatskog kralja), koji je odbacio venesekciju, napisao knjigu o povrću i njegovoj medicinskoj upotrebi. Posebno je preporučivao kupus kao hranu i za obloge.
Posle Hipokratove smrti nastala je posebna medicinska škola – Dogmatska škola, koja je svoje učenje bazirala na Hipokratovoj medicini koju smatraju nepogrešivom dogmom. Međutim, već tapostvka predstavlja udaljavanje od Hipokratove medicine. Njegova osnovna misao jc naučna sumnja i kritični pristup, kao odluka jedne naučne misii. Od dogmatičara, o kojima se ne zna mnogo, najpoznatiji su Dioklo, Praksagora i Krizip.
Dioklo (prva polovina IV v.pne) se posebno bavio anatomijom, embriologijom, ginekologijom i akušerstvom, ali i higijenom i smatra se da je bio najveći higijeničar antike. Njegova slava je bila tolika da su ga zvali ‘’drugi Hipokrat”. Dioklo je prvi napisao jednu anatomsku knjigu ‘’Anatomija”. Opisao je embrione od 27 do 40 dana. Smatrao je da u stvaranju embriona učestvuju oba roditelja (za razliku od Aristotela).
Praksagora (oko 330 g.pne) je naslednik Diokla na čelu Dogmatske škole. Posebno se istakao kao anatom i hirurg. Prvi je koji je potpuno i jasno razlikovao arterije i vene, ali je smatrao da vene sadrže krv, a arterije pneumu. Prvi je grčki lekar koji je proučavao puls. Poznat je i po tome što je bio učitelj velikog anatoma Herofila.
Kad se ima u vidu da su najpoznatiji dogmatičari (Praksagora i Krizip) bili učitelji najpoznatijih lekara Aleksandrijske škole (Herofil i Erazistrat) proizilazi da je Dogmatska škola bila posredno preteča Aleksandrijske škole koja, posle čitavog veka zastoja, predstavlja novo sjajno razdoblje u istoriji medicine.
Aleksandrijska škola nije se koristila samo Hipokratovim učenjem, već je koristila i znanja i otkrića drugih lekara, ali i prirodnjaka, pa i filozofa, od kojih su naznačajniji Platon i Aristotel, koji su imali najveći uticaj na razvoj nauke i kulture tog doba.
Platon (427-347 g.pne) je najveći Grčki mislilac svog doba. Tvorac je nauke o nematerijalnosti i besmrtnosti duše. Nije bio samo protivnik materijalizma, već i demokratije smatrajući da je najbolje aristokratsko društveno uređenje. Njegov je značaj i za medicinu u koju je uveo idealističko tumačenje fizioloških procesa, što će kasnije prihvatiti i Galen, te se može reći da je taj njegov uticaj bio negativan. Zapravo, Platon je smatrao da, osim besmrtne duše, postoje i tri smrtne duše – intelektualna sa sedištem u mozgu, senzibilna čije je sedište u srcu i vegetativna u jetri i ona upravlja ishranam. Galen je na ovoj idealističkoj filozofiji zasnovao svoje učenje o tri spiritusa. Platon je smatrao da je lečenje hroničnih bolesnika socijalno štetno, jer održava u životu nekorisne članove društva.
Aristotel (384-322 g.pne) je bio Platonov učenik. Sin je lekara Nikomaha, ali sam nije bio lekar. Mada nije bio lekar, njegovo medicinsko znanje je bilo veliko. Bio je 13 godina predavač na Liceju u Atini, gde je osnovao Peripatetičku školu (škola pri šetnji u prirodi). Od svog učitelja je preuzeo idealističku filozofiju, ali što je više proučavao prirodu sve se više približavao materijalizmu. Za Aristotela se kaže da je bio ”najučeniji Grk’’ pa je njegov značaj za nauku i kulturu uopšte višestruk. On je bio učitelj Aleksandra Makedonskog, sina makedonskog kralja Filipa, pa se s pravom kaže da nikad u istoriji čovečanstva nije veći učitelj imao većeg učenika. Na osnovu svojih botaničkih, zooloških i anatomskih istraživanja dokazao je povezanost cele prirode, kako žive tako i nežive. Prvi je sistematski opisao i klasifikovao celu prirodu. U svom delu ”Historia animalium’’ životinje je podelio na dve velike grupe – razreda : krvne (kičmenjaci) i beskrvne (beskičmenjaci) a razrede dalje delio na podrazrede. Opisao je oko 500 vrsta životinja.
Aristotel je najveći naučnik svih vremena. On je stvorio i obradio logiku. Stvorio je sistem nauke i sistem u nauci. Prvi je sistematski pisao enciklopediju ljudskog znanja. I Aristotel je pristalica četiri elementa, smatrajući da se ljudsko telo sastoji od elemenata i njihovih kvaliteta. On je tim elementima dodao i peti elemenat, odnosno princip života (quinta essentia). On je prvi razlikovao organe i tkiva. Za medicinu posebno je značajan po svojim anatomskim i fiziološkim istraživanjima. Smatrao je da je srce centar i duše i krvotoka, pa je to najvažniji organ u telu koji ne sme i ne može da oboli (stoga se kardiologija nije vekovima razvijala).
Krv se stvara od hrane putem isparavanja, ide u srce, a iz njega kroz vene ka periferiji. U arterijama je pneuma a ne krv i u njima nastaje puls. Pluća imaju zadatak da hlada srce, a dijafragma da razdeli senzitivnu od vegetatitvne duše. I u oblasti embriologije bio je u zabludi, jer je smatrao da muško seme sadrži začetak ploda, a majka daje samo materijal za rast, što je tek Harvej opovrgao 1651. godine, dokazavši da se svako živo biće razvija iz jajeta.
Mada u Aristotelovom učenju ima mnogo zabluda i pogrešnih stavova, njegov rad je od velikog značaja za dalji razvoj medicine. Gigant duha, stvaralac sistematske nauke i filozofije, osnivač biologije i embriologije, prvi komparativni anatom, suvereno je vladao preko 1500 godina svim ljudskim naukama.
U oblasti medicine njegov autoritet je vekovima bio jednak autoritetu Hipokrata i Galena, jer je sam dao toliko svim naukama, a posebno što je stvorio sistematsku biologiju i teoretske osnove za proučavanja u biologiji koja i proučavanja fizike, hemije i fiziologije, što je dalo poseban podsticaj za razvoj i ovih nauka, te se dalji razvoj ne može ni zamisliti ni shvatiti bez njega.
Aleksandrijska škola
Aleksandar Veliki, sin makedonskog kralja Filipa, ujedinio je pod svoju vlast sve države Bliskog Istoka. On je 332. g.pne. osnovao novi grad Aleksandriju, koji je potiao centar trgovine, saobraćaja i kulturni centar izmedu tri kontinenta. Tu se stapala grčka kultura sa kulturama starog orijenta, a najviše je cvetala grčka kultura, ali i starojevrejska. Tu je nastao prvi prevod Tore – pet Moisijevih knjiga.
U Aleksandriji je nauka cvetala kao nigde u tadašnjem svetu, a rasadnik je bila Aleksandrijska škola, koja je osnovana 323. g.pne. U njoj su radili fizičar Heron, matematičar Eukiid, geograf i astronom Ptolomej i mnogi drugi. Taj naučni centar, koji je imao biblioteku sa 700.000 svezaka, zasenio je sve ostale, trajao je skoro 1000 godina i dao je veliki polet razvoju nauke.
U Aleksandrijskoj školi se posebna pažnja posvećivala medicini. Tu su se najpre proučavala Hipokratova i Aristotelova dela, i upravo je zasluga ove škole što su se ta dela i sačuvala. Tu je prvi put sakupljena zbirka spisa “Corpus Hippocraticum”. Ali ubrzo je Aleksandrija dala svoj doprinos medicini sistematskim proučavanjem anatomije. Aleksandrija je prvo mesto na svetu gde su secirani ljudski leševi, kako bi se ušlo u tajne ljudkosg tela. Najzaslužniji lekari Aleksandrijske škole bili su Herofil i Erazistrat.
Herofil (kraj IV v.pne) je bio učenik Praksagore, koji je bio najpoznatiji dogmatičar. Herofil je osnivač anatomije kao nauke i najveći anatom starog veka. Upravo je on izveo prve sekcije na ljudsklm leševima. Veoma je značajan datum u ljudskoj istoriji kada je Herofil odlučio da seciranjem ljudskih leševa sazna šta se u ljudskom telu nalazi ispod kože, upozna suštinu bolesti i iznađe način lečenja bolesti. Herofil je pokazivao posebni interes za anatomiju nervnog sistema. Poznavao je motorne i senzitivne živce. Prvi je dao tačan opis mozga, za koji je tvrdio da je centar nervnog sistema i duše. Opisao je brojne delove mozga, kao što su moždani ventrikuli, calamus scriptorius, moždani živci i sinusi, a confluens zinuum i danas nosi njegovo ime (tercular Herophili). Herofil je, dalje, prvi opisao mnogobrojne druge organe: ovarijume, pankreas, duodenum, creva, tube uterine, parotidnu žlezdu. On je znao da se u testisima stvara seme.
Smatrao je da organizmom upravljaju četiri organa: srce, jetra, mozak i živci. A inače je bio pristalica Hipokratove humoralne teorije. Dao je doprinos i nauci o pulsu, razlikujući četiri kvaliteta pulsa – širinu, brzinu, jačinu i ritam. Brzinu pulsa merio je vodenim satom.
Pored anatomije bavio se i akušerstvom i napisao je udžbenik za babice, a izmislio je i embriotom. Istakao se i na polju lečenja, imajući veliko poverenje u lekove, a i sam je u terapiju uveo neke nove lekove. Pisao je da su “lekovi božanske ruke’’.
Erazistrat (310-250 g.pne) je bio učenik Krizipa – poznatog dogmatičara. Kao i Herofil, bio je poznati anatom, ali i fiziolog i patolog. Izvodeći ljudske sekcije otkrio je i opisao optički i akustički živac. Pored toga, opisao je niz arterija i vena, zaliske na Veni cavi i arteriji pulmonalis, žučne puteve u jetri, te hilusne sudove mezenterijuma. Njegovi opisi hilusnih žilica vekovima su ostali nepoznati, i tek u XVII veku ponovo su otkriveni.
Za razliku od Herofila, odbacio je Hipokratovu humoralnu teoriju i tvrdio da su važniji solidni – čvrsti delovi tela, živci, arterije i vene. U lečenju je pristalica jednostavnih i blagih mera, a odbacuje aktivnu terapiju, kao što je venesekcija. Najveću pažnju posvećuje higijeni, veću nego lekovima i prvenstveno preporučuje dijetu, telesne vežbe, kupke i sl.