Fisura in ano je rascep u anodermu distalno od zupčaste linije. Smatra se da je patofiziologija analne fisure povezana sa traumom, bilo usled pasaže tvrde stolice ili produžene dijareje.
Rascep u anodermu izaziva spazam unutrašnjeg analnog sfinktera, što rezultira bolom, povećanjem rascepa i smanjenim snabdevanjem anoderma krvlju. Ovaj ciklus bola, spazma i ishemije doprinosi razvoju rane koja slabo zarasta, koja postaje hronična fisura. Ogromna većina analnih fisura se javlja centralno pozadi. Deset do 15% se javlja centralno napred. Manje od 1% fisura se javlja van srednje linije.
Simptomi i nalazi analne fisure
Analna fisura je ekstremno česta. Karakteristični simptomi uključuju kidajući bol pri defekaciji i hematokeziju (koja se obično opisuje kao krv na toalet-papiru). Pacijenti se takođe mogu žaliti na osećaj intenzivnog i bolnog analnog spazma koji traje po nekoliko sati nakon pasaže stolice. Na fizikalom pregledu, fisura se često može videti u anodermu nežnim razdvajanjem gluteusa. Pacijenti su često suviše osetljivi da bi tolerisali digitalni rektalni pregled, anoskopiju ili proktoskopiju.
Akutna fisura je površni rascep distalnog anoderma i gotovo uvek zarasta uz medicinsko zbrinjavanje. Hronične fisure razvijaju ulceraciju i bedemaste ivice, sa vidljivim belim vlaknima unutrašnjeg analnog sfinktera u dnu ulkusa. Često postoji udruženi spoljni kožni privezak i/ili unutrašnja hipertrofirana analna papila. Ove fisure su veći izazov za lečenje i mogu da zahtevaju hirurški zahvat.
Bočna lokalizacija hronične analne fisure može da bude znak postojanja oboljenja kao što je Kronova bolest, virus humane imunodeficijencije, sifilis, tuberkuloza ili leukemija. Ako je dijagnoza nesigurna ili postoji sumnja na drugi uzrok perianalnog bola, kao što je apsces ili fistula, može biti neophodan pregled pod anestezijom.
Lečenje analne fisure
Lečenje je usredsređeno na prekidanje ciklusa bola, spazma i ishemije, koji se smatra odgovornim za razvoj fisure anusa. Lečenje prve linije radi smanjenja na minimum traume anusa obuhvata zapreminske agense, omekšivače stolice i mlake sedeće kupke. Dodatak 2% lidokaina u gelu ili drugih analgetičkih kremova može da obezbedi dodatno olakšanje simptoma. Nitroglicerin mast (0,2%) je korišćena lokalno radi poboljšanja protoka krvi, ali često izaziva jake glavobolje. Oralni i lokalni diltiazem je takođe korišćen u lečenju fisura i moguće je da ima manje neželjenih efekata od lokalnih nitrata. Noviji agensi, kao što je arginin (donor azot-oksida) i lokalni betanehol (muskarinski agonista) su takođe korišćeni u lečenju fisura, ali će zaceliti samo oko 50 do 60% hroničnih fisura.
Botulinum toksin izaziva privremenu paralizu mišića sprečavajući oslobađanje acetil-holina sa presinaptičkih nervnih terminala. Injekcija botulinum toksina je predložena kao alternativa hirurškoj sfinkterektomiji kod hroničnih fisura. Mada postoji ograničeno iskustvo sa ovim pristupom, čini se da su rezultati superiorni drugim medicinskim terapijama, a komplikacije kao što je inkontinencija su retke. Međutim, zarastanje je sporije nego nakon sfinkterektomije, a rekurencija može biti češća.
Hirurško lečenje je tradicionalno preporučivano kod hroničnih fisura kod kojih nije uspelo medicinsko lečenje, a lateralna unutrašnja sfinkterektomija je procedura izbora za većinu hirurga. Cilj ove procedure je smanjenje spazma unutrašnjeg sfinktera isecanjem dela mišića. Približno 30% vlakana unutrašnjeg sfinktera se iseca lateralno, koristeći bilo otvorenu ili zatvorenu tehniku. Izlečenje se postiže kod više od 95% pacijenata koristeći ovu tehniku, a većina pacijenata doživljava trenutno olakšanje bola. Rekurencija se javlja kod manje od 10% pacijenata, a rizik inkontinencije (obično gasova) se kreće od 5 do 15%.
Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com