Hronični pankreatitis (Pancreatitis chronica) je progresivni zapaljenski proces koji dovodi do ireverzibilnog uništenja egzokrinog i endokrinog parenhima gušterače. Ovaj proces rezultira trajnim gubitkom funkcije žlezde, fibrozom i često teškim sindromom hroničnog bola.
Istorijski kontekst: Od Herofilusa do savremene ere
Interesovanje za pankreas (grčki: pan – sve i kreas – meso) datira još od 300. godine p.n.e. i anatoma Herofilusa. Kroz vekove, velikani poput Wirsunga, Santorinija i Langerhansa otkrivali su anatomsku i mikroskopsku strukturu ovog organa. Ipak, tek u 21. veku, zahvaljujući molekularnoj biologiji, razumemo pravu prirodu hronične upale.
Definicija i savremene klasifikacije
Danas hronični pankreatitis definišemo kao kontinuiranu inflamatornu bolest koju karakterišu ireverzibilne morfološke promene. Za kliničku praksu najznačajniji su sistemi koji u obzir uzimaju multipli odgovor domaćina:
- TIGAR-O sistem: Klasifikuje uzroke na Toksično-metaboličke, Idiopatske, Genetske, Autoimune, Rekurentne (teški akutni pankreatitis) i Opstruktivne.
- M-ANNHEIM klasifikacija: Fokusira se na interakciju različitih faktora rizika (alkohol, nikotin, nutricija, hereditet).
Patofiziologija: “Nekroza-Fibroza” sekvenca
Suština hroničnog pankreatitisa leži u hroničnom imunološki posredovanom procesu. Vodeća hipoteza sugeriše da ponovljene epizode nekroze dovode do progresivne fibroze.
Uloga NF-κB i Stellatnih ćelija (PSC)
Jedan od prvih događaja u razvoju upale je aktivacija transkripcionog faktora jezgra NF−κB. Ovaj proces aktivira proinflamatorne citokine i pokreće kaskadu koja senzibiliše acinusne ćelije na štetne stimuluse.
Ključnu ulogu u fibrozi igraju pankreasne stelatne (zvezdaste) ćelije (PSC). U mirnom stanju, one skladište vitamin A, ali pod uticajem etanola, acetaldehida ili oksidativnog stresa (ROS), transformišu se u miofibroblaste koji produkuju kolagen tipa I i III. Upravo ovi molekularni putevi, poput NF−κB signalizacije, predstavljaju metu za najnovije onkološke terapije kao što je Elraglusib (9-ING-41), koji ispitujemo u kontekstu onkologije pankreasa.
Etiologija: Alkohol, genetika i faktori sredine
Iako je prekomerna konzumacija alkohola odgovorna za 60-90% slučajeva, samo 10-15% teških alkoholičara razvija bolest, što ukazuje na značaj genetske predispozicije.
Genetski faktori: PRSS1, SPINK1 i CFTR
Moderna dijagnostika prepoznaje specifične mutacije koje dovode do autoaktivacije tripsinogena unutar same žlezde:
- PRSS1 (Katjonski tripsinogen gen): Mutacije poput R122H pojačavaju funkciju tripsina.
- SPINK1: Mutacija koja dovodi do gubitka funkcije inhibitora tripsina, čime se olakšava autodigestija tkiva.
- CFTR (Cistična fibroza): Mutacije ovog gena menjaju transport anjona, što vodi do stvaranja gustog, “čepolikog” sekreta koji opstruira duktalni sistem. Detaljnije o ovim mehanizmima možete pročitati u našem članku o genetici karcinoma pankreasa.
Metaboličke i endokrine posledice
Progresivno oštećenje ćelija ostrvaca vodi u insulin-zavisni dijabetes melitus. Za razliku od tipičnog dijabetesa tipa 2, ovaj oblik (često nazivan tip 3c) karakteriše visoka osetljivost na insulin, ali i rezistencija na ketozu. Kod ovih pacijenata, moderna terapija poput Tirzepatida zahteva poseban oprez i individualni pristup.
Dr sci med Đorđe Knežević je jedan od vodećih hirurga u oblasti hepato-bilio-pankreatične hirurgije u okviru Prve hirurške klinike, UKC Srbije. Trenutno je načelnik IX odeljenja na Klinici.
Član je sledećih profesionalnih udruženja:
- Jugoslovensko udruženje za endoskopsku hirurgiju (JUEH),
- Hirurška sekcija Srpskog lekarskog društva (SLD),
- Evropski pankreasni klub (EPC-European pancreatic club),
- European Hepato-Pancreato-Biliary Assocoation (E-HPBA)