colon

Karcinomi analnog kanala su retki i čine približno 2% svih kolorektalnih maligniteta. Neoplazme analnog kanala se mogu podeliti na one koje zahvataju analnu ivicu (distalno od zupčaste linije) i one koje zahvataju analni kanal (proksimalno od zupčaste linije).

Limfatici iz analnog kanala proksimalno od zupčaste linije se dreniraju cefalično, putem gornjih rektalnih limfatika u donje mezenterične čvorove i lateralno duž srednjih i donjih rektalnih sudova kroz ishiorektalnu jamu u unutrašnje ilijačne čvorove. Limfa iz analnog kanala distalno od zupčaste linije se obično drenira u ingvinalne čvorove. Takođe može da se drenira u gornje rektalne limfne čvorove ili duž donjih rektalnih limfatika u ishiorektalnu jamu, ukoliko su primarni putevi drenaže blokirani tumorom. U mnogim slučajevima, lečenje zavisi od toga da li je tumor smešten u analnom kanalu ili na analnoj ivici.

 

Analna intraepitelna neoplazija (Bouenova bolest)

Bouenova bolest označava planocelularni karcinom in situ anusa. Patološki, karcinomi in situ i skvamozna intraepitelna displazija visokog stepena izgledaju identično, i termin analna intraepitelna neoplazija (AIN) se odskora upotrebljava da opiše ove lezije. Kao i cervikalna intraepitelna neoplazija (CIN), AIN je prekursor invazivnog planocelularnog karcinoma (epidermoidni karcinom). AIN može da ima izgled lezije u vidu plakova ili se može videti samo pri anoskopiji visoke rezolucije i aplikaciji sirćetne kiseline ili Lugolovog rastvora joda. AIN je povezana sa infekcijom humanim papiloma virusom, naročito HPV tipa 16 i 18. Incidenca kako AIN, tako i epidermoidnog karcinoma anusa se dramatično povećala među HIV-pozitivnim, homoseksualnim muškarcima. Smatra se da ovo povećanje rezultira iz povećanih stopa HPV infekcije, zajedno sa imunosupresijom. Lečenje AIN je usmereno ili na rezoluciju ili na ablaciju. Ekstenzivna resekcija sa zatvaranjem pomoću režnja može nekada da bude neophodna. Zbog visoke stope rekurencije i/ili reinfekcije, ovi pacijenti zahtevaju ekstremno blisko praćenje. Pacijente pod visokim rizikom bi trebalo pratiti čestim Papanikolau (Pap) razmazima na svakih 3 do 6 meseci. Abnormalan Pap razmaz bi trebalo da bude praćen pregledom pod anestezijom i analnim mapiranjem anoskopijom visoke rezolucije, biopsijom i ablacijom displastičnih lezija.

 

Epidermoidni karcinom

Epidermoidni karcinom anusa obuhvata planocelularni karcinom, kloakogeni karcinom, prelazni karcinom i bazaloidni karcinom. Kliničko ponašanje i prirodni tok ovih tumora je sličan. Epidermoidni karcinom je sporo rastući tumor i obično se prezentira kao analna ili perianalna masa. Bol i krvarenje mogu biti prisutni. Epidermoidni karcinom analne ivice može se lečiti na sličan načina kao planocelularni karcinom kože na drugim lokalizacijama, pošto se adekvatne hirurške margine obično mogu postići bez resekcije analnog sfinktera. Široka lokalna ekscizija je obično adekvatno lečenje kod ovih lezija. Epidermoidni karcinom koji se javlja u analnom kanalu ili vrši invaziju sfinktera ne može se ekscidirati lokalno, i prva linija lečenja se oslanja na hemoterapiju i zračenje (Nigro protokol: 5-fluorouracil, mitomicin C i 3000 cGy zračenja spoljašnjim snopom). Više od 80% ovih tumora sa može izlečiti pomoću tog režima. Rekurencija obično zahteva radikalnu resekciju (abdominoperinealna resekcija). Metastaze u ingvinalnim limfnim čvorovima su znak loše prognoze.

 

Verukozni karcinom (Buške-Levenštajnov tumor, Džinovski condyloma acuminatum)

Verukozni karcinom je lokalno agresivna forma condyloma acuminatum. Mada ove lezije ne metastaziraju, one mogu da izazovu ekstenzivnu lokalnu destrukciju tkiva i mogu biti golim okom nerazaznatljive od epidermoidnog karcinoma. Široka lokalna ekscizija je lečenje izbora kada je moguće, ali radikalna resekcija može nekada biti neophodna.

 

Bazocelularni karcinom

Bazocelularni karcinom anusa je redak i sličan bazocelularnom karcinomu drugde na koži (izdignut, sedefastih ivica sa centralnom ulceracijom). To je sporo rastući tumor koji retko metastazira. Široka lokalna ekscizija je lečenje izbora, ali rekurencija se javlja kod do 30% pacijenata. Radikalna resekcija i/ili terapija zračenjem mogu biti neophodni kod velikih lezija.

 

Adenokarcinom

Adenokarcinom anusa je ekstremno redak i obično predstavlja širenje naniže niskog rektalnog adenokarcinoma. Adenokarcinom povremeno može nastati od analnih žlezda ili se može razviti u hroničnoj fistuli. Radikalna resekcija sa ili bez adjuvantne hemoradijacije je obično neophodna.

Ekstramamarna Pedžetova bolest je adenokarcinom in situ koji nastaje iz apokrinih žlezda perianalne zone. Lezija je tipično u obliku plaka i može biti nerazaznatljiva od Bouenove bolesti. Karakteristične Pedžetove ćelije se vide histološki. Ovi tumori su često asocirani sa sinhronim adenokarcinomom gastrointestinalnog trakta, te bi trebalo izvesti potpunu evaluaciju intestinalnog trakta. Široka lokalna ekscizija je obično adekvatno lečenje kod perianalne Pedžetove bolesti.

 

Melanom

Anorektalni melanom je redak, čineći manje od 1% svih anorektalnih maligniteta i 1 do 2% melanoma. Uprkos mnogim pomacima u lečenju melanoma, prognoza za pacijente sa anorektalnom bolešću ostaje loša. Sveukupno 5-godišnje preživljavanje je manje od 10%, a mnogi pacijenti se prezentiraju sa sistemskim metastazama i/ili duboko invazivnim tumorima u vreme dijagnoze. Jedan broj pacijenata sa anorektalnim melanomom, međutim, prezentira se sa izolovanom lokalnom ili lokoregionalnom bolešću koja je potencijalno resektabilna do izlečenja, a zagovarane su i radikalna resekcija (abdomino-perinealna resekcija, APR) i široka lokalna ekscizija. Rekurencija je česta i obično se javlja sistemski, nezavisno od početne hirurške procedure. Lokalna resekcija sa čistim marginama ne povećava rizik lokalne ili regionalne rekurencije, a APR ne nudi nikakvu prednost po preživljavanje nad lokalnom ekscizijom. Zbog morbiditeta povezanog sa APR, široka lokalna ekscizija se preporučuje za inicijalno lečenje lokalizovanog analnog melanoma. Kod nekih pacijenata, široka lokalna ekscizija može da ne bude tehnički izvodljiva i APR može biti neophodna ukoliko tumor zahvata značajan deo analnog sfinktera ili zahvata anus po obimu. Dodatak adjuvantne hemoterapije, biohemoterapije, vakcinacione ili radioterapije može biti od koristi kod nekih pacijenata, ali efikasnost ostaje nedokazana.