Šta je zapravo masna jetra?

Masna jetra histološki podrazumeva nakupljanje triglicerida u više od 5% hepatocita (ćelija jetre). Danas u kliničkoj praksi razlikujemo dve velike grupe:

• Alkoholnu masnu bolest jetre (AFLD)
• Nealkoholnu masnu bolest jetre (NAFLD), koja se u modernoj medicinskoj nomenklaturi sve češće naziva metabolički asocirana steatotična bolest jetre (MASLD).

Obe forme u početku mogu biti potpuno asimptomatske, što ih čini “tihim ubicama” funkcije jetre.

Ključni faktori rizika: Na šta obratiti pažnju?

Kada se u ambulanti suočimo sa pacijentom koji ima blago povišene transaminaze ili slučajno otkrivenu „svetliju“ jetru na ultrazvuku, detaljna anamneza je prvi korak. Glavni faktori rizika obuhvataju:

• Metabolički sindrom i insulinska rezistencija: Centralni pokretač MASLD-a je metabolički poremećaj. Više od 80% pacijenata sa gojaznošću i dijabetesom tipa 2 ima masnu jetru. Obim struka, povišena glukoza našte i HbA1c su osnovni parametri za procenu rizika.
• Gojaznost i nagli gubitak težine: Pored hronične gojaznosti, paradoks je da i brza malnutricija, ekstremne restriktivne dijete ili barijatrijske procedure mogu izazvati tešku steatozu.
• Dislipidemija: Povišeni trigliceridi i snižen HDL-holesterol su nezavisni prediktori razvoja steatoze.
• Arterijska hipertenzija: Prisustvo visokog krvnog pritiska, naročito u sklopu metaboličkog sindroma, značajno povećava verovatnoću progresije steatoze u fibrozu.
• Ishrana bogata fruktozom i zasićenim mastima: Visok unos fruktoznog sirupa (prisutnog u zaslađenim napicima) i ultra-prerađene hrane direktno stimuliše de novo lipogenezu u jetri.
• Alkohol: Dnevni unos iznad 20 grama čistog alkohola kod žena i 30 grama kod muškaraca višestruko povećava rizik od alkoholne steatoze. Iskrenost pacijenta u anamnezi je ključna, jer je razlikovanje MASLD-a od alkoholne bolesti jetre od suštinskog značaja za terapijski pristup.
• Lekovi i toksini: Amiodaron, tamoksifen, sistemski kortikosteroidi, metotreksat, visokoaktivna antiretrovirusna terapija i određeni hemioterapeutici mogu biti uzročnici sekundarne masne jetre.
• Genetska predispozicija: Polimorfizmi određenih gena (npr. PNPLA3 i TM6SF2) značajno utiču na nakupljanje masti i progresiju fibroze, čak i kod mršavih pacijenata (tzv. „lean NAFLD“).

Klinička i radiološka dijagnostika u praksi

Iako većina pacijenata u ranim fazama nema jasne simptome, određeni znaci i parametri zahtevaju dalju obradu:

1. Subjektivne tegobe i klinički znaci

Pacijenti se često žale na blag osećaj pritiska ili tupu nelagodnost ispod desnog rebarnog luka, gubitak apetita, malaksalost i neobjašnjiv umor – simptome koje neretko pogrešno pripisuju svakodnevnom stresu. Palpacijom abdomena može se ustanoviti uvećana jetra (hepatomegalija) mekane konzistencije. Ukoliko je bolest progredirala u fazu fibroze, ivica jetre postaje oštrija i tvrđa.

2. Laboratorijski parametri

• Povišene aminotransferaze: ALT je često viši od AST u ranoj MASLD fazi (odnos AST/ALT < 1). Međutim, u uznapredovaloj fibrozi ili cirozi, ovaj odnos raste u korist AST-a.
• Gama-glutamil transferaza (GGT): Veoma osetljiv marker alkoholnog oštećenja, ali i masne infiltracije.
• Sveobuhvatni skrining: Elektroforeza proteina, albumini, INR i trombociti su obavezni deo evaluacije. Sniženi trombociti (trombocitopenija) mogu biti prvi alarmantan znak portalne hipertenzije kod skrivene, uznapredovale fibroze.

3. Radiološka i neinvazivna procena

• Ultrazvučni nalaz: Hiperehogena (“svetla”) jetra u odnosu na korteks bubrega, uz oslabljenu vizualizaciju dijafragme i zamućenje vaskularnih struktura, jasno ukazuje na steatozu. Iskusan radiolog može precizno proceniti stepen infiltracije (blaga, umerena, teška).
• Neinvazivna procena fibroze: Fibroza je ključni prognostički faktor koji menja tok lečenja. Danas se rutinski oslanjamo na FibroScan (tranzijentnu elastografiju) ili serumske skoring sisteme poput FIB-4 indeksa i NAFLD Fibrosis Score-a.
• Napredni imidžing: MR spektroskopija i proton density fat fraction (PDFF) predstavljaju najpreciznije metode za kvantifikaciju masti, ali su uglavnom rezervisane za kliničke studije i specifične dijagnostičke dileme.

Kada je neophodno uputiti specijalisti?

Kao hirurg koji zbrinjava terminalne komplikacije bolesti jetre, uvek savetujem da se pacijent hitno uputi gastroenterologu, hepatologu ili HPB hirurgu ukoliko su prisutni sledeći faktori:

• Perzistentno povišene transaminaze (više od dva puta iznad gornje referentne granice) u trajanju dužem od šest meseci.
• Jasni znaci uznapredovale fibroze (FIB-4 skor > 1.3, elastografija preko 8 kPa).
• Klinički znaci hroničnog, dekompenzovanog oboljenja jetre (ikterus, ascites, hepatična encefalopatija).
• Potreba da se diferencijalno-dijagnostički isključe drugi uzroci oštećenja (autoimunski hepatitis, Wilsonova bolest, hemohromatoza).

Ključna poruka za pacijente

Za ogromnu većinu obolelih od masne jetre, prognoza je odlična – pod striktnim uslovom da se bolest prepozna na vreme. Terapija prve, druge i treće linije je promena životnog stila.

Redukcija telesne težine za 7–10% dovodi do dokazane histološke regresije steatohepatitisa, dok mršavljenje od preko 10% može smanjiti i stepen već nastale fibroze. Medikamentozni tretman je rezervisan za histološki potvrđen NASH sa fibrozom i sprovodi se isključivo pod nadzorom usko specijalizovanog tima.

Redovno kontrolišite jetru pre nego što ona počne da kontroliše vaš život. Ultrazvuk abdomena i osnovne laboratorijske analize moraju postati neizostavni deo godišnjeg pregleda za svaku osobu sa prekomernom telesnom težinom, hipertenzijom ili dijabetesom.

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Faktori rizika za bolesti jetre: Kako na vreme prepoznati masnu jetru (MASLD/NAFLD) appeared first on Svet Medicine.

1. Insulinom: Izazov skrivene hipoglikemije

Insulinom je najčešći PNET. U 2026. godini, dijagnostika se i dalje oslanja na Whipple-ovu trijadu (simptomi hipoglikemije, glikemija <2.5mmol/l i promptni oporavak nakon unosa glukoze), ali su lokalizacione metode doživele revoluciju.

Savremena dijagnostika:

• 72-časovni test gladi: Ostaje zlatni standard za biohemijsku potvrdu.
• GLP-1 Receptor Scintigrafija (Exendin-4): S obzirom na to da insulinomi često imaju nisku ekspresiju somatostatinskih receptora, Ga−68 DOTATATE može biti lažno negativan. Exendin-4 PET/CT koji targetira GLP-1 receptore postao je superiorna metoda lokalizacije sa senzitivnošću preko 90%.
• Endoskopski ultrazvuk (EUS): Ključan za male tumore (90% je <2cm) duboko locirane u parenhimu.

2. Gastrinom (Zollinger-Ellisonov sindrom)

Gastrinomi su u 60-90% slučajeva maligni i najčešće se nalaze u “Gastrinomskom trouglu” (omeđenom spojem cističnog i holedohusa, trećom porcijom duodenuma i vratom pankreasa).

Klinički parametri 2026:

• Hipergastrinemija: Nivo gastrina >1000pg/ml uz pH želuca <2 je dijagnostički.
• Sekretinski test: Koristi se kod graničnih vrednosti. Skok gastrina >200pg/ml nakon primene sekretina potvrđuje dijagnozu.
• Terapija: Zahvaljujući modernim inhibitorima protonske pumpe (IPP), totalna gastrektomija je postala istorijska operacija. Fokus je na radikalnom uklanjanju primarnog tumora i limfadenektomiji.

3. Hirurški principi: Enukleacija vs. Resekcija

Kao HPB hirurg na Klinici za digestivnu hirurgiju, naglašavam da izbor operacije zavisi od precizne intraoperativne evaluacije:

1. Enukleacija: Idealna za male, benigne insulinome koji su udaljeni više od 2−3mm od glavnog pankreasnog kanala.
2. Laparoskopska distalna pankreatektomija: Standard za tumore u telu i repu, često uz očuvanje slezine.
3. Whipple-ova procedura (Cefalična duodenopankreatektomija): Rezervisana za masivne gastrinome glave pankreasa ili tumore koji zahvataju duodenalni zid.

Hirurški osvrt i interna personalizacija

U našoj praksi, kod pacijenata sa MEN-1 sindromom, hirurgija je konzervativnija jer su tumori često multipli. Razumevanje genetike pankreasa nam pomaže da odlučimo kada je vreme za agresivnu resekciju, a kada za praćenje.

Takođe, postoperativna kontrola glikemije kod pacijenata koji su podvrgnuti većim resekcijama može zahtevati savremene pristupe poput Tirzepatida, naročito ako se razvije sekundarni dijabetes (Tip 3c). S druge strane, u onkološkom smislu, molekularna stabilizacija putem Elraglusiba ostaje predmet istraživanja za maligne gastrinome sa visokim metastatskim potencijalom.

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Funkcionalni PNET (I deo): Klinički menadžment Insulinoma i Gastrinoma appeared first on Svet Medicine.

1. Alkoholni hronični pankreatitis

Ovo je najčešći oblik u industrijalizovanim zemljama, koji pogađa pacijente (25–50 godina) nakon decenije ekscesivne konzumacije alkohola.

• Patologija: Karakteriše se neujednačenom fibrozom i proteinskim čepovima u duktusima koji kasnije kalcifikuju u kalkuluse.
• Faze: U ranoj fazi dominira jak rekurentni bol, dok uznapredovalu fazu prati trijas: bol, steatoreja (masne stolice) i dijabetes.
• Rizik: Pacijenti imaju značajno povišen rizik za razvoj duktalnog adenokarcinoma, naročito ako postoje prateće genetske mutacije.

2. Hereditarni pankreatitis

Veoma redak (1-2%), obično počinje u detinjstvu. Glavni krivac su mutacije gena za katjonski tripsinogen (PRSS1) ili inhibitorni gen SPINK1.

• Mehanizam: Dolazi do neadekvatne autoaktivacije tripsina unutar žlezde, što vodi ka hroničnoj autodigestiji.
• Hirurški značaj: Zbog ekstremne dilatacije duktusa i ranog početka, ovi pacijenti često zahtevaju hiruršku drenažu ili resekciju već u mlađem životnom dobu.

3. Autoimuni hronični pankreatitis (AIP)

Konceptualno noviji entitet (definisan 1995. u Japanu) koji se dramatično razlikuje jer odlično reaguje na steroidnu terapiju.

• Tipovi: Najčešće je povezan sa povišenim nivoom IgG4 antitela.
• Karakteristike: Difuzno uvećanje pankreasa (izgled “kobasice” na snimcima) i nepravilno suženje pankreasnog voda. Često je udružen sa drugim ekstrapankreatičnim lezijama (sklerozirajući holangitis, retroperitonealna fibroza).

4. Paraduodenalni pankreatitis (Groove pancreatitis)

Specifična inflamacija locirana u “žlebu” (groove) između glave pankreasa, duodenuma i zajedničkog žučnog voda.

• Simptomi: Često uzrokuje stenoze duodenuma, što vodi do postprandijalnog povraćanja i gubitka težine.
• Patologija: Prisutne su cistične promene u zidu duodenuma. Hirurški se mora pažljivo diferencirati od karcinoma glave pankreasa.

5. Tropski hronični pankreatitis

Endemski u Indiji i Africi, pogađa mlađe, često pothranjene osobe.

• Karakteristike: Veliki kalkulusi u glavi pankreasa i “keto-rezistentni” dijabetes.
• Etiologija: Povezuje se sa konzumacijom kasave (tapioke) koja sadrži cijanogene glikozide, uz hronični nedostatak mikronutrijenata.

6. Cistična fibroza (CF)

Genetski sindrom izazvan mutacijom CFTR gena. Kod najtežih oblika, pankreas je uništen već tokom prve godine života, pretvarajući se u fibrozno tkivo pre nego što dete počne da pokazuje simptome respiratornih infekcija.

Dijagnoza i klinički značaj

Identifikacija ovih oblika zahteva multidisciplinarni pristup (EUZ, MRCP, laboratorija). Posebno je važno prepoznati PanIN (intraepitelnu neoplaziju) koja se može javiti u sklopu hronične upale. Kod sumnjivih lezija koje šalju proinflamatorne signale (NF-κB put), savremena terapija poput Elraglusiba može imati ulogu u zaustavljanju progresije ka malignitetu.

Dr Đorđe Knežević

Dr sci med Đorđe Knežević je jedan od vodećih hirurga u oblasti hepato-bilio-pankreatične hirurgije u okviru Prve hirurške klinike, UKC Srbije. Trenutno je načelnik IX odeljenja na Klinici.

Član je sledećih profesionalnih udruženja:

• Jugoslovensko udruženje za endoskopsku hirurgiju (JUEH),
• Hirurška sekcija Srpskog lekarskog društva (SLD),
• Evropski pankreasni klub (EPC-European pancreatic club),
• European Hepato-Pancreato-Biliary Assocoation (E-HPBA)

The post Klinički oblici hroničnog pankreatitisa: Od toksičnih oštećenja do genetskih sindroma appeared first on Svet Medicine.

Uzrok u osnovi inkontinencije je često multifaktorijalan, a dijareja joj često doprinosi. Uopšteno, uzroci inkontinencije se mogu klasifikovati kao neurogeni ili anatomski.

• Neurogeni uzroci uključuju oboljenja centralnog nervnog sistema i kičmene moždine, zajedno sa povredama stidnog nerva.
• Anatomski uzroci uključuju kongenitalne anomalije, procidenciju, inkontinenciju preliva usled začepljenja ili neoplazme i traumu.
• Najčešći traumatski uzrok inkontinencije je povreda analnog sfinktera tokom vaginalnog porođaja.
• Drugi uzroci uključuju anorektalne hirurške zahvate, povredu fekalitom ili frakturu karlice.

Nakon temeljne lekarske evaluacije radi detekcije osnovnih stanja koja bi mogla da doprinesu inkontinenciji, evaluacija se fokusira na ocenu analnog sfinktera i stidnih nerava. Testiranje terminalnog motornog latentnog perioda stidnog nerva može da detektuje neuropatiju. Analna manometrija može da detektuje niske pritiske u miru i pri stiskanju. Defekografija može da detektuje prolaps rektuma. Endoanalni ultrazvuk je dragocen u dijagnostici defekata sfinktera.

Terapija zavisi od osnovnog poremećaja. Dijareju bi trebalo lečiti konzervativno. Čak i u odsustvu otvorene dijareje, dodatak dijetarnih vlakana može da poboljša kontinenciju. Neki pacijenti mogu da odgovore na biološku povratnu spregu. Mnogi pacijenti sa defektom sfinktera su kandidati za preklapajuću sfinkteroplastiku. Inovativne tehnologije, kao što je stimulacija sakralnog nerva ili veštački crevni sfinkter pokazuju se korisnim kod pacijenata kod kojih druge intervencije ne uspevaju.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

The post Inkontinencija appeared first on Svet Medicine.

Krvava dijareja i bol su karakteristični za kolitis; etiologija može da bude infektivna (invazivna E. coli, Shigella, Salmonella, Campylobacter, Entamoeba histolytica ili C. difficile), zapaljenjska bolest creva (ulcerativni kolitis ili Kronova bolest) ili ishemijska.

Direktni preparat stolice i kultura često mogu da dijagnostikuju infekciju.

Sigmoidoskopija ili kolonoskopija može biti od pomoći u dijagnostikovanju zapaljenjske bolesti creva ili ishemije. Međutim, ukoliko pacijent ima osetljivost trbuha, naročito uz peritonealne znake, ili bilo koju drugu naznaku perforacije, endoskopija je kontraindikovana.

Hronična dijareja može da predstavlja nešto težu kliničku dilemu. Hronični ulcerativni kolitis, Kronov kolitis, infekcija, malapsorpcija i sindrom kratkog creva mogu da izazovu hroničnu dijareju. Retko, karcinoidni sindrom i tumori ćelija ostrvaca (tumor koji luči vazoaktivni intestinalni peptid – VIP-om, somatostatinom, gastrinom) se prezentiraju ovim simptomom. Velike vilozne lezije mogu da izazovu sekretornu dijareju. Kolageni kolitis može da izazove dijareju bez ikakve očigledne abnormalnosti sluzokože. Zajedno sa kulturama stolice, testovima malapsorpcije i metaboličkim ispitivanjima, kolonoskopija može da bude dragocena u diferenciranju ovih uzroka. Biopsija treba da se izvrši, čak i ako sluzokoža kolona grubo izgleda normalna.

Sindrom iritabilnog creva je naročito uznemiravajuća konstelacija simptoma koja se sastoji od bola u trbuhu u vidu grčeva, nadimanja, konstipacije i urgentne dijareje. Obrada ne otkriva nikakve anatomske ili fiziološke abnormalnosti u osnovi. Kada se druga oboljenja isključe, ograničenja u ishrani i izbegavanje kofeina, alkohola i duvana mogu da pomognu u olakšanju simptoma. Antispazmodični lekovi i agensi koji povećavaju masu u crevima mogu da budu od pomoći.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

The post Dijareja i sindrom iritabilnog creva appeared first on Svet Medicine.

Pažljiva anamneza ovih simptoma često razjašnjava prirodu problema.

Konstipacija ima nebrojene uzroke. Metabolička, farmakološka, endokrina, psihološka i neurološka uzročna osnova često doprinosi problemu. Striktura ili masivna lezija bi trebalo da se isključi kolonoskopijom ili barijumskom klizmom. Nakon što se takvi uzroci isključe, evaluacija se usredsređuje na diferenciranje konstipacije sa sporom pasažom od izlazne opstrukcije. Studije tranzita, kod kojih bivaju progutani radioneprozirni markeri, a zatim se radiološki prate, korisne su za dijagnostikovanje konstipacije sa sporom pasažom. Anorektalna manometrija i elektromiografija mogu da detektuju nerelaksaciju puborektalnog mišića, koja doprinosi izlaznoj opstrukciji. Odsustvo anorektalnog inhibitornog refleksa sugeriše Hiršprungovu bolest i može da bude razlog za biopsiju rektalne sluzokože. Defekografija može da identifikuje prolaps rektuma, intususcepciju, rektokelu ili enterokelu.

Konzervativno lečenje je osnova lečenja konstipacije i uključuje vlakna, povećani unos tečnosti i laksative. Izlazna opstrukcija usled nerelaksacije puborektalnog mišića često odgovara na biološku povratnu spregu.

Hirurški zahvat radi korekcije rektokele i prolapsa rektuma ima varijabilan efekat na simptome konstipacije, ali može da bude uspešan kod odabranih pacijenata. Subtotalna kolektomija se razmatra samo kod pacijenata sa teškom konstipacijom sa sporom pasažom (inercija kolona) refrakternom na maksimalne intervencije lekovima. Mada ova operacija gotovo uvek povećava frekvenciju crevnih pokreta, žaljenje na dijareju, inkontinenciju i bol u trbuhu nije retko, te bi pacijente trebalo pažljivo birati.

______________________________________________________________________

Šta je konstipacija?
Konstipacija je simptom, ne oboljenje. Konstipacija znači da se creva ne prazne lako ili pravilno/regularno. Ovo može da znači da se pražnjenje creva vrši ređe od svaka tri dana ili da je stolica tvrda i da se teško izbacuje. Nekim ljudima koji imaju konstipaciju, pražnjenje creva je bolno i često osećaju zatezanje/napinjanje, nadimanje i punu utrobu ili imaju osećaj da im creva nisu prazna. Neki ljudi misle da imaju konstipaciju ako nemaju pražnjenje svaki dan. Međutim, normalno pražnjenje creva može da varira od tri puta dnevno do jednom u svaka tri dana, u zavisnosti od osobe.

Ko dobija konstipaciju?
Skoro svako doživi konstipaciju u neko doba svog života. Češće se javlja kod žena i odraslih koji imaju 65 godina ili više. Trudnice mogu imati konstipaciju kako se creva usporavaju u trudnoći i to je čest problem koji sledi nakon porođaja ili operacije. Većina konstipacija je privremena i nije ozbiljna. Shvatanje njenih uzroka, prevencija i lečenje mogu pomoći mnogim ljudima da pronađu lek.

Šta izaziva konstipaciju?
Da bi se razumela konstipacija, od pomoći je da se zna kako funkcioniše debelo crevo. Hranjljivi elementi i nutritijenti iz hrane će se apsorbovati uglavnom u tankom crevu pre nego što se hrana prebaci u debelo crevo. Kako se hrana kreće kroz debelo crevo, ono apsorbuje vodu iz hrane i formira je u stolicu. Masivni talasi mišićnih kontrakcija u debelom crevu se javljaju u intervalima tokom dana i potiskuju stolicu prema rektumu. Dok stolica stigne do rektuma, veći deo vode je apsorbovan i trebalo bi da je formirana i u obliku kobasice kako bi se lakše izbacila. Konstipacija se javlja kada debelo crevo apsorbuje previše vode ili ako su mišićne kontrakcije debelog creva usporene. Ovo znači da se stolica kreće kroz debelo crevo sporo i kao rezultat toga ona može postati tvrda i suva.

Česti uzroci konstipacije su:

• Neredovni obroci i nedovoljno vlakana u ishrani
• Manjak fizičke aktivnosti (naročito kod starijih)
• Lekovi, npr.
• Lekovi protiv bolova (naročito narkotici)
• Antacidi koji sadrže aluminijum i kalcijum
• Neki lekovi za krvni pritisak (blokatori kalcijumovih kanala)
• Lekovi za Parkinsonovu bolest
• Antispazmotici
• Antidepresivi
• Suplementi gvožđa
• Diuretici
• Antikonvulzivi
• Sindrom iritabilnih creva
• Promene u životu ili rutinama kao što su trudnoća, starenje i putovanje
• Zloupotreba laksativa
• Ignorisanje nagona za pražnjenjem stolice
• Dehidracija
• Specifična oboljenja ili stanja, kao što je moždani udar (najčešće)
• Problemi sa debelim crevom i rektumom
• Problemi sa intestinalnom funkcijom (hronična idiopatska konstipacija)

Kako se konstipacija dijagnostikuje?
Konstipacija se obično može dijagnostifikovati na osnovu vaših simptoma i fizičkog pregleda. Vaš lekar može takođe koristiti ove kriterijume kao vodič: prisustvo bilo koja dva sledeća simptoma u trajanju od najmanje 12 nedelja (ne uvek uzatopnih) u proteklih 12 meseci:

• Manje od tri pražnjenja creva sedmično
• Zatezanje/napinjanje tokom pražnjenja
• Grudvasta ili tvrda stolica
• Osećaj nepotpunog pražnjenja vaših creva
• Osećaj anorektalne blokade/opstrukcije

Za većinu ljudi, medicinska istorija i fizikalni pregled mogu biti sve što je potrebno za dijagnozu i lečenje. Treba da pomenete svaki lek koji redovno uzimate pošto neki lekovi mogu prouzrokovati konstipaciju. Može vam biti potreban rektalni pregled kao deo fizičkog pregleda. Rektalni pregled podrazumeva stavljanje prsta u rukavici sa lubrikantom u rektum kako bi se napipale grudvice ili anomalije. Takođe se može proveriti krv u stolici. Za većinu ljudi sa konstipacijom nije potrebno intezivno ispitivanje. Ispitivanja koja vaši lekari obavljaju zavise od trajanja i težine konstipacije, vaše starosti, prisustva krvi u stolici, skorašnjih promena u navikama pražnjenja, gubitku težine ili porodičnoj istoriji raka debelog creva. Ispitivanje može da obuhvati analiizu krvi, rendgen, sigmoidoskopiju, kolonoskopiju ili više specijalizovanih testova (snimanje barijumskim kontrastom, defekografija, analiza kolorektalnog tranzita, testovi anorektalne funkcije). Vaš lekar će Vam objasniti testove ako Vam je neki potreban.

Kako se konstipacija može lečiti?
Većina ljudi leči konstipaciju kod kuće, bez pomoći zdravstvenog radnika. Samolečenje konstipacije sa laksativima koji se mogu kupiti je daleko najčešći vid pomoći. Oko 725 miliona dolara se potroši na laksativne proizvode svake godine u Americi. Važno da da sa Vašim lekarom razgovarate ako je problem:

• Nov (npr. promena u uobičajenom obrascu)
• Traje duže od tri nedelje
• Ozbiljan
• Povezan sa nekim drugim pojavama kao što je krv na toalet papiru, gubitak težine, groznica ili slabost

Lečenje promenama u ponašanju

Promene u načinu života
Creva su najaktivnija tokom obroka, naročito nakon doručka i ovo je često vreme kada će se stolica prazniti najbrže. Idite u toalet kada dobijete prvi nagon na stolicu, nemojte čekati. Ako ignorišete telesne signale za pražnjenje creva, signali postaju slabiji i slabiji vremenom. Obratite pažnju na ove signale i omogućite sebi dovoljno vremena za pražnjenje creva. Topli napitak, npr.čaj ili kafa, ujutro mogu stimulisati kontrakcije u utrobi i podstaći pražnjenje, kao i redovno dnevno vežbanje.

Pravilno sedenje na wc šolji
Način na koji sedite na wc šolji može napraviti veliku razliku u lakoći sa kojom se vaša creva prazne. Pravilan položaj će poboljšati ugao rektuma, pomoći će Vašim mišićima da rade efikanso i sprečiće naprezanje. Trebalo bi da težite čučećem položaju na wc šolji koristeći sledeću tehniku:

• Sedite udobno na wc šolju sa nogama raširenim više od kukova
• Postavite stopala na podlogu visoku oko 20 cm
• Nagnite se iz kukova i postavite ruke na butine
• Opustite se i dišite normalno; ne treba da zadržavate dah
• Proširite struk tako što ćete naprezati abdominalne mišiće ka spolja
• Opustite anus
• Koristite vaše abdominalne mišiće kao pumpu da nežno potiskujete do i od anusa
• Nemojte sedeti duže od deset minuta. Ako se creva nisu ispraznila, pokušajte ponovo kasnije.

Ishrana
Redovna ishrana i dovoljan unos tečnosti su najvažniji faktori za dobro funkcionisanje creva. Ishrana sa dosta vlakana (20 do 35 grama svaki dan) pomaže da se u telu formira meka kompaktna stolica. Međutim, za neke ljude, konzumiranje velike količine hrane može dovesti do abdominalnog nadimanja ili gasova. Pokušajte da povećate unos vlakana ako je potrebno koristeći vlakna koja su više rastvorljiva (voće, povrće, ovas) pre nego nerastvorljive (mekinje). Počnite sa malom količinom i polako povećavajte dok vaša stolica ne postane meka i češća. Lekar ili dijetetičar mogu vam pomoći u planiranju odgovorajuće ishrane. Čitanjem informacija o proizvodu na pakovanju hrane možete odrediti broj grama vlakana po služenju. Neka hrana ima svoja prirodna laksativna svojstva, kao što su suve šljive, smokve, kivi, slatki koren i šećerni sirup (melasa). Dodavanje izdrobljenog lanenog semena u ishranu može biti od koristi u poboljšanju strukture stolice i stoga olakšavati stolici da lakše izađe. Za ljude koji su skloni konstipaciji, ograničavanje hrane koja ima malo ili nikako vlakana, kao što je sladoled, sir, meso i obrađena hrana, je takođe važno. Kako bi se spečila dehidracija i pomoglo u slučaju konstipacije, pijte između 1,5 i 2,0 l vode ili druge tečnosti kao što su sokovi od voća i povrća svaki dan.

Medicinsko lečenje
Lečenje konstipacije zavisi od uzroka, težine i trajanja problema. U većini slučajeva, promene u ishrani i načinu života će pomoći da se oslobodite simptoma i sprečite da se oni ponovo jave. Ako ove jednostavne promene ne reše vašu konstipaciju, možete probati sledeće tretmane. Vlakna koja formiraju masu Ona se generalno smatraju najbezbednijim, ali mogu uticati na apsorpciju nekih lekova. U njih spadaju prirodni i komercijalni preparati na bazi vlakana. Oni apsorbuju vodu u crevu i čine stolicu mekšom. U brendirane marke spadaju Metamucil, Fiberall, Citrucel, Konsyl i Serutan. Oni se moraju uzimati sa dosta vode ili mogu dovesti do opstrukcije. Trebalo bi da povećavate dozu vlaknastih suplemenata polako kako biste sprečili nadimanje, gasove i grčeve.

Laksativi
Generalno, upotreba laksativa treba da bude samo povremena. Dugotrajna upotreba laksativa, naročito stimulativnih laksativa, može dovesti do toga da creva
slabije reaguju. Ljudi koji zavise od laksativa treba da prestanu sa njihovim korišćenjjem postepeno. Za većinu ljudi, prekid upotrebe laksativa vraća prirodnu sposobnost debelog creva da vrši kontrakcije. Izbor se bazira na tome kako ona rade, koliko je bezbedan tretman, i onome šta vaš lekar smatram poželjnim. Generalno, laksativi se mogu kategorisati u sledeće grupe:

• Stimulativni laksativi: uzrokuju ritimične kontrakcije mišiće u crevima. U primere spadaju sena (Senokot) i bisacodyl (npr. Correctol, Dulcolax). Trebalo bi izbegavati preteranu upotrebu stimulativnih laksativa jer i njihovo redovno uzimanje u velikim količinama može dovesti do neželjenih efekata.
• Osmotski laksativi: uzrokuju da se tečnost kreće na poseban način kroz debelo crevo i oni su naročito korisni za ljude koji nemaju uzrok za svoju konstipaciju (idiopatska konstipacija). Primeri su polyethilen glycol (MiraLax), Lactulose i Sorbitol. Polyethilene glycol je generalno poželjniji jer, za razliku od laktuloze i sorbitola ne izazviva gasove ili nadimanje. Sorbitol deluje dobro kao i laktuloza i mnogo je manje skup. Osobe sa dijabetesom se moraju pažljivo pratiti.
• Soni laksativi: deluju kao sunđer za odvlačenje vode u debelo crevo radi lakšeg izbacivanja stolice slično osmotskim laksativima. U primere spadaju magnezijum hidroksid (magnezijumsko mleko) i magnezijum citrat (Evac-Q-Mag). Soni laksativi se koriste da se leči akutna konstipacija ako nema dokaza o opstrukciji creva.
• Supozitorije i klistiri: pored oralnih preparata (tečnosti, tableta, praha i granula), laksativi su takođe na raspolaganju u obliku supozitorija ili klistira koje ubacujete u rektum. Mnogi ljudi ne vole da ih koriste, ali generalno, oni deluju brže nego oralni laksativi. Kada se ubace u rektum, oni omekšavaju stolicu i dovode do kontrakcije zida rektuma. Njihovo korišćenje u isto doba dana može takođe podstaći redovniji obrazac pražnjenja creva. Povremeno prepakovani setovi za klistir koji sadrže natrijum fosfat/bifosfat (Fleet) mogu se preporučiti ako niste reagovali na drugu terapiju. Oni se ne preporučuju ako imate problema sa srcem ili bubrezima osim ako ih nije odredio Vaš lekar.

Omekšivači stolice/lubrikanti:
Omekšivači stolice vlaže stolicu kako bi je omekšali i olakšali prolazak. Oni se često preporučuju nakon porođaja ili operacije i ljudima koji bi trebalo da izbegavaju napinjanje kako bi se ispraznili. U nazive brendova omekšivača stolice spadaju Colace i Surfak, dok je mineralno ulje najčešći primer lubrikanata (brendirani nazivi su Fleet i Zymenol). Oni tipično stimulišu pražnjenje u roku od 8 sati, ali treba izbegavati produženu upotrebu ovih preparata.

Drugi lekovi
Aktivatori hloridnih kanala povećavaju tečnost i kretanje u crevu kako bi se pomogao prolaz stolice i na taj način smanjili simptomi konstipacije. Jedan takav agens je Lubiproston (Amitiza), lek koji leči teške oblike konstipacije i koji se bezbedno može koristiti 6-12 meseci. Nakon toga, lekar bi trebalo da proceni potrebu za daljom upotrebom. On je skup u poređenju sa drugim agensima. Međutim, može se preporučiti ako ne reagujete na drugu terapiju.

Ostala terapija

Biofidbek
Biofidbek je bihevioristički pristup koji terapeuti koriste i obuhvata upotrebu senzora za praćenje mišićne aktivnosti koja se prikazuje na ekranu računara. Ona pokazuje tačnu procenu mišićne funkcije i terapeuti vam mogu pomoći da utrenirate mišiće koji kontrolišu pražnjenje creva. On može pomoći nekim ljudima sa taškim oblikom hronične konstipacije koji nevoljno stiskaju (umesto da opuštaju) svoje mišiće dok prazne creva.

Hirurško lečenje
Hirurško lećenje se može koristiti da bi se ispravio anorektalni problem kao što je rektalni prolaps, stanje gde je unutrašnja obloga (sluznica) rektuma ispupčena ka napred. Hirurško uklanjanje debelog creva takođe može biti opcija za ljude sa ozbiljnim simptomima izazvanim inercijom debelog creva. Međutim, moraju se izmeriti koristi u odnosu na moguće komplikacije koje obuhvataju abdominalni bol, dijareju i inkontinenciju.

Može li konstipacija biti ozbiljna?

Ponekad konstipacija može voditi komplikacijama. U ove komplikacije spadaju hemoroidi, izazvani naprezanjem da dođe do pražnjenja creva, i analne fisure (procepi u koži oko anusa) koji su izazvani tvrdom stolicom koja rasteže mišić sfinkter. Kao rezultat, može se javiti rektalno krvarenje u vidu svetlih crvenih tragova na površini stolice. Ponekad naprezanje može dovesti do toga da stepen rektalnog prolapsa bude takav da se unutrašnja sluznica rektuma izgura izvan ( spolja) analnog otvora. Ovo stanje može dovesti do lučenja sluzi iz anusa. Obično je eliminacija uzroka prolapsa, kao što je napinjanje ili kašljanje, jedina potrebna terapija. Ozbiljan ili hronični prolaps zahteva hirurški zahvat kako bi se ojačao i zategao analni sfinkter ili popravio prolaps.

Konstipacija može dovesti do toga da tvrda stolica upakuje crevo i rektum tako čvrsto da normalna akcija potiskivanja debelog creva više nije dovoljna da se izbaci stolica. Ovo stanje koje se naziva fekalna impakcija, češće se javlja kod dece i starijih. Impakcija se može omekšati sa mineralnim uljima koji se uzimaju oralno ili pomoću klistira. Nakon omekšavanja impakcije, lekar može razbiti i ukloniti deo otvrdle stolice ubacivanjem jednog ili dva prsta u anus.

Šta treba zapamtiti

• Konstipacija zadesi skoro svakoga u neko doba
• Mnogi ljudi misle da imaju konstipaciju kada, u stvari, njihove stolice nisu redovne
• Najčešći uzroci konstipacije su faktori načina života koji obuhvataju lošu ishranu i manjak vežbe
• Drugi uzroci konstipacije obuhvataju lekove, sindrom iritabilnih creva, zloupotreba laksativa i specifična oboljenja
• Medicinska istorija i fizički pregled mogu biti jedini testovi/ispitivanja koja su potrebna pre nego što lekar predloži terapiju
• U većini slučajeva, poštovanje ovih nekoliko jednostavnih saveta pomoći će da se ublaže simptomi i spreči ponovno javljanje konstipacije

1. 1. Jedite dobro balansiranu hranu sa rastvorljivim vlaknima koja obuhvata sveže voće i povrće
   2. Pijte dosta tečnosti
   3. Vežbajte redovno
   4. Ostavite vremena posla doručka ili večere za neometane posete toaletu
   5. Ne ignorišite nagon za pražnjenjem
   6. Shvatite da normalne navike creva variraju
   7. Kada god se javi značajna ili produžena promena u navikama creva, proverite to sa svojim lekarom

izvor: The International Urogynecological Association (IUGA), MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Konstipacija appeared first on Svet Medicine.

Manometrija

Anorektalna manometrija se izvodi postavljanjem katetera osetljivog na pritisak u donji rektum. Kateter se tada izvlači kroz analni kanal uz beleženje pritisaka. Takođe se može koristiti balon pričvršćen na vrh katetera radi testiranja anorektalnog senzibiliteta. Pritisak u miru u analnom kanalu odražava funkciju unutrašnjeg analnog sfinktera (normalno: 40 do 80 mmHg), dok pritisak stiskanja, definisan kao maksimalan pritisak voljne kontrakcije umanjen za pritisak u miru, odražava funkciju spoljašnjeg analnog sfinktera (normalno: 40 do 80 mmHg iznad pritiska u miru). Zona visokog pritiska je procena dužine analnog kanala (normalno: 2,0 do 4,0 cm). Rektoanalni inhibitorni refleks se može detektovati naduvavanjem balona u distalnom rektumu; odsustvo ovog refleksa je karakteristično za Hiršprungovu bolest.

Neurofiziologija

Neurofiziološko testiranje ocenjuje funkciju stidnih nerava i regrutovanje vlakana puborektalnog mišića. Terminalni motorni latentni period stidnog nerva meri brzinu prenošenja nervnog impulsa kroz distalna stidna nervna vlakna (normalno: 1,8 do 2,2 msec); produžen latentni period sugeriše prisustvo neuropatije. EMG regrutovanje ocenjuje kontrakciju i relaksaciju puborektalnog mišića za vreme pokušaja defekacije. Normalno, regrutovanje se povećava kada se pacijentu objasni da “stiska”, a smanjuje kada se pacijentu objasni da “gura”. Neodgovarajuće regrutovanje je pokazatelj paradoksalne kontrakcije (neopuštanje puborektalnog mišića). EMG pomoću iglica se koristi za mapiranje kako stidnih nerava, tako i anatomije unutrašnjeg i spoljnog sfinktera. Međutim, ovaj pregled je bolan i slabo tolerisan od strane većine pacijenata. EMG iglicama je uglavnom zamenjen testiranjem motornog latentnog perioda stidnog nerva u ocenjivanju funkcije stidnog nerva i endoanalnim ultrazvukom u mapiranju sfinktera.

Studije pražnjenja rektuma

Studije pražnjenja rektuma uključuju test ekspulzije balona i video defekografiju. Ekspulzija balona ocenjuje sposobnost pacijenta da izbaci intrarektalni balon. Video defekografija obezbeđuje detaljniju ocenu defekacije. U ovom testu, barijumska pasta se stavlja u rektum, a defekacija se zatim fluoroskopski beleži. Defekografija se koristi za diferenciranje nerelaksacije puborektalnog mišića, opstruirane defekacije, povećanog spuštanja perineuma, prolapsa rektuma i intususcepcije, rektokele i enterokele. Dodatak vaginalnog kontrasta i intraperitonealnog kontrasta je koristan u razaznavanju složenih poremećaja dna karlice.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

The post Fiziološka ispitivanja poda karlice appeared first on Svet Medicine.

Smatra se da je pseudo-opstrukcija rezulat autonomne disfunkcije i teškog adinamičkog ileusa. Dijagnoza se postavlja na osnovu prisustva masivne dilatacije kolona (obično pretežno desnog i poprečnog kolona) u odsustvu mehaničke opstrukcije.

Početno lečenje se sastoji od obustavljanja narkotika, antiholinergika ili drugih lekova koji mogu da doprinesu ileusu. Stroga pošteda creva i intravensko hidriranje su ključni. Većina pacijenata će odgovoriti na ove mere. Kod pacijenata čije se stanje ne poboljša, kolonoskopska dekompresija je često efektna. Međutim, ova procedura je tehnički izazovna i mora se obratiti velika pažnja da se izbegne izazivanje perforacije. Rekurencija se javlja kod do 40% pacijenata.

Intravenski neostigmin (inhibitor acetilholinesteraze) je takođe ekstremno efektan u dekompresiji dilatiranog kolona i povezan je sa niskom stopom rekurencije (20%). Međutim, neostigmin može da izazove prolaznu, ali duboku bradikardiju i može da bude nepogodan za pacijente sa kardiopulmonarnim oboljenjima. Pošto je dilatacija kolona tipično najveća u proksimalnom kolonu, plasman rektalne cevčice je retko efektan.

Ključno je isključiti mehaničku opstrukciju (obično gastrografinskom ili barijumskom klizmom) pre medicinskog ili endoskopskog lečenja.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Pseudo-opstrukcija kolona (Ogilvijev sindrom) appeared first on Svet Medicine.

Uopšteno, izraženost megakolona je u vezi sa trajanjem opstrukcije. Evaluacija uvek mora da isključi pregled kolona i rektuma (bilo endoskopski ili radiografski), radi isključivanja hirurški ispravljive mehaničke opstrukcije.

Kongenitalni megakolon izazvan Hiršprungovom bolešću je rezultat odsustva migracije ćelija neuralnog grebena u distalno debelo crevo. Rezultirajuće odsustvo ganglionskih ćelija u distalnom kolonu dovodi do nemogućnosti relaksacije i izaziva funkcionalnu opstrukciju. Proksimalno, zdravo crevo postaje progresivno prošireno. Hirurška resekcija aganglionarnog segmenta dovodi do izlečenja. Mada je Hiršprungova bolest primarno bolest odojčadi i dece, nekada se prezentira kasnije, u odraslom dobu, naročito ako je zahvaćen ekstremno kratak segment creva (Hiršprungova bolest ultrakratkog segmenta).

Stečeni megakolon može da bude rezultat infekcije ili hronične konstipacije. Infekcija protozoom Trypanosoma cruzi (Šagasova bolest) uništava ganglionske ćelije i izaziva megakolon i megaezofagus. Hronična konstipacija usled spore pasaže ili lekova (naročito antiholinergičkih lekova) ili neuroloških oboljenja (paraplegija, poliomijelitis, amiotrofična lateralna skleroza, multipla skleroza) može da izazove progresivno širenje kolona. Rasterećujuća ileostoma ili subtotalna kolektomija sa ileorektalnom anastomozom je nekada neophodna kod ovih pacijenata.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Megakolon appeared first on Svet Medicine.

Kod odraslih, ovo stanje je daleko češće među ženama, sa žensko-muškim odnosom 6:1. Prolaps ima sve veću prevalencu sa starošću kod žena i dostiže vrhunac u sedmoj deceniji života. Kod muškaraca, prevalenca nije vezana za starost. Simptomi uključuju tenezam, osećaj tkiva koje viri iz anusa koji može i ne mora spontano oslabiti, i osećaj nepotpunog pražnjenja. Pojava i curenje mukoznog sekreta može da prati protruziju. Pacijenti se takođe prezentuju sa nebrojenim funkcionalnim smetnjama, od inkontinencije i dijareje do konstipacije i izlazne opstrukcije.

Temeljna preoperativna evaluacija, uključujući testove pasaže kroz kolon, anorektalnu manometriju, testove terminalne motorne latence stidnog nerva, elektromiografiju i kinedefekografiju, može biti korisna. Kolon treba evaluirati kolonoskopijom ili barijumskom klizmom sa vazdušnim kontrastom, da bi se isključile neoplazme ili divertikularna bolest. Kardiopulmonarni status bi trebalo temeljno evaluirati zbog toga što udružene bolesti mogu da utiču na izbor hirurške procedure.

Primarno lečenje prolapsa rektuma je hirurško i opisano je više od 100 različitih procedura za lečenje ovog stanja. Operacije se mogu kategorisati kao abdominalne ili perinealne. Abdominalne operacije preduzimaju tri glavna pristupa:

(a) redukcija perinealne hernije i zatvaranje slepog okrajka (rekonstrukcija po Moskovicu);

(b) fiksacija rektuma, bilo prostetičkom petljom (rektopeksija po Ripštajnu i Velsu) ili rektopeksijom šavom; ili

(c) resekcija redundantnog sigmoidnog kolona.

U nekim slučajevima, resekcija se kombinuje sa fiksacijom rektuma (resekciona rektopeksija). Abdominalna rektopeksija sa ili bez resekcije se takođe sve više izvodi laparoskopski. Perinealni pristupi su usredsređeni na zatezanje anusa raznim protetičkim materijalima, nabiranjem sluzokože rektuma u vidu grebena (procedura po Delormu) ili reseciranjem prolabiranog creva preko perineuma (perinealna rektosigmoidektomija ili procedura po Altemajeru).

Pošto se prolaps rektuma javlja najčešće kod starijih žena, izbor operacije delimično zavisi od pacijentovog sveukupnog medicinskog stanja. Abdominalna rektopeksija (sa ili bez sigmoidne resekcije) nudi najtrajniju rekonstrukciju, gde se rekurencija javlja kod manje od 10% pacijenata. Perinealna rektosigmoidektomija izbegava abdominalnu operaciju i može biti pogodnija kod pacijenata visokog rizika, ali je povezana sa višom stopom rekurencije. Nabiranje sluzokože rektuma je efektno kod pacijenata sa ograničenim prolapsom. Procedure analnog serklaža su uopšteno napuštene.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Prolaps (ispadanje) rektuma appeared first on Svet Medicine.