Postoji nekoliko tipova lasera: pulsirajućih boja, argonski, CO2 (ugljendioksid), diodni…. Svi oni na kraju koriste snagu (energiju) laserske svetlosti na različite načine i tako obavljaju razne procedure kao i HIRURŠKE LASERSKE OPERACIJE. 

Najčešće korišćen laser u proktologiji tj. hirurgiji analne regije je DIODNI LASER. Kvalitetna oprema i obučenost hirurga su prvi preduslov za uspešno izvođenje LASERSKIH HIRURŠKIH PROCEDURA.

DIODNI LASER u hirurgiji analne regije najbolje se pokazao kod operacija:

1. Hemoroida (šuljeva) I, II i III stepena
2. Urasle dlake trtične regije (Pilonidalni sinus)
3. Fistule
4. Fisure

CO2 LASER u hirurgiji analne regije se koristi:

• Za uklanjanje kondiloma anusa (analnog otvora i njegove unutrašnjosti)

Prednosti laserskih operacija su:

• Minimalno invanzivan tip hirurškog lečenja
• Bezbolan tretman
• Minimalna mogućnost vraćanja bolesti (recidiv)
• Vrlo brz oporavak I vraćanje svakodnevnim aktivnostima

Sve navedene informacije su informativnog karaktera, a za sva Vaša pitanja mozete kontaktirati autora teksta na instagram profilu  dr_zorankujacic.

Dr Zoran Kujačić

Specijalista opšte hirurgije – koloproktolog

The post Laserska hirurgija u proktologiji appeared first on Svet Medicine.

Ileokolična resekcija

Ileokolična resekcija opisuje ograničenu resekciju terminalnog ileuma (završni deo tankog creva), cekuma (početni deo debelog creva) i apendiksa (slepog creva). Koristi se za uklanjanje oboljenja koja zahvataju ove segmente creva (npr. ileocekalna Kronova bolest), kao i benignih lezija ili neizlečivih karcinoma koji nastaju u terminalnom ileumu, cekumu i, povremeno, apendiksu. Ako se sumnja na izlečivi malignitet, uglavnom je indikovana radikalnija resekcija, kao što je desna hemikolektomija. Ileokolični sudovi se podvezuju i odvajaju. Varijabilna dužina tankog creva se može resecirati, u zavisnosti od patološkog procesa. Stvara se primarna anastomoza između distalnog tankog creva i ushodnog kolona. Tehnički je teško izvesti anastomozu na ileocekalnoj valvuli ili neposredno proksimalno od nje; stoga, ako je potrebno resecirati najdistalniji deo ileuma, najčešće se uklanja i cekum.

Desna kolektomija

Desna kolektomija se koristi za uklanjanje lezija ili oboljenja u desnom kolonu (desne partije debelog creva) i onkološki je najprikladnija operacija za resekciju u kurativne svrhe kod proksimalnog karcinoma kolona. Ileokolični sudovi, desni količni sudovi i desne grane srednjih količnih sudova se podvezuju i odvajaju. Približno 10 cm terminalnog ileuma se obično uključuje u resekciju. Primarna ileo-transverzalna količna anastomoza je gotovo uvek moguća.

Proširena desna kolektomija

Proširena desna kolektomija se može koristiti za resekciju u kurativne svrhe lezija smeštenih na hepatičkoj fleksuri ili u proksimalnom poprečnom kolonu. Standardna desna kolektomija se proširuje da uključi podvezivanje srednjih količnih sudova pri njihovoj osnovi. Desni kolon i proksimalni poprečni kolon se reseciraju, a primarna anastomoza se stvara između ileuma i distalnog poprečnog kolona. Takva anastomoza se oslanja na marginalnu Dramondovu arteriju. Ukoliko je snabdevanje krvlju neizvesno, resekcija se proširuje da obuhvati spleničnu fleksuru i anastomozu ileuma sa nishodnim kolonom.

Transverzalna kolektomija

Lezije u srednjem i distalnom poprečnom kolonu mogu se resecirati podvezivanjem srednjih količnih sudova i reseciranjem transverzalnog kolona, praćenim kolokoličnom anastomozom. Međutim, proširena desna kolektomija sa anastomozom između terminalnog ileuma i nishodnog kolona može biti bezbednija anastomoza sa ekvivalentnim funkcionalnim rezultatom.

Leva kolektomija

Kod lezija ili patoloških stanja ograničenih na distalni poprečni kolon, spleničnu fleksuru ili nishodni kolon, izvodi se leva kolektomija. Podvezuju se leve grane srednjih količnih sudova, levi količni sudovi i prve grane sigmoidnih sudova. Kolokolična anastomoza se obično može izvesti.

Proširena leva kolektomija

Proširena leva kolektomija je opcija za uklanjanje lezija u distalnom poprečnom kolonu. Kod ove operacije, leva kolektomija se širi proksimalno da obuhvati desne grane srednjih količnih sudova.

Sigmoidna kolektomija

Lezije u sigmoidnom kolonu zahtevaju podvezivanje i odvajanje sigmoidnih grana donje mezenterične arterije. Uopšteno, čitav sigmoidni kolon bi trebalo resecirati do nivoa peritonealnog pripoja, a zatim načiniti anastomozu između nishodnog kolona i gornjeg rektuma. Potpuna mobilizacija splenične fleksure je često neophodna radi stvaranja anastomoze lišene tenzije.

Totalna i subtotalna kolektomija

Totalna ili subtotalna kolektomija je ponekad neophodna kod pacijenata sa fulminantnim kolitisom, atenuiranom familijarnom adenomatoznom polipozom ili sinhronim karcinomima kolona. U ovoj proceduri, ileokolični sudovi, desni količni sudovi, srednji količni sudovi i levi količni sudovi se podvezuju i odvajaju. Gornji rektalni sudovi se čuvaju. Ukoliko je poželjno sačuvati sigmoidni kolon, distalni sigmoidni sudovi se ostavljaju netaknutim i anastomoza se stvara između ileuma i distalnog sigmoidnog kolona (subtotalna kolektomija sa ileosigmoidnom anastomozom). Ako sigmoidni kolon treba da se resecira, sigmoidni sudovi se podvezuju i odvajaju, a ileum se anastomozira sa gornjim rektumom (totalna abdominalna kolektomija sa ileorektalnom anastomozom). Ako je anastomoza kontraindikovana, stvara se terminalna ileostoma, a ostatak sigmoidnog kolona ili rektuma se rešava bilo kao mukozna fistula ili kao Hartmanova kesa.

Proktokolektomija

Totalna proktokolektomija

Kod ove procedure, čitav kolon, rektum i anus se uklanjaju, a ileum se izvodi na kožu bilo u vidu Brukove ileostome ili kontinentne ileostome (Kokova kesa).

Restorativna proktokolektomija (analna anastomoza sa ilealnom kesom)

Čitav kolon i rektum se reseciraju, ali se čuvaju mišići analnih sfinktera i varijabilni deo distalnog analnog kanala. Kontinuitet creva se ponovo uspostavlja anastomozom ilealnog rezervoara za analni kanal. Prvobitna tehnika je uključivala transanalnu mukozektomiju i ručno zašivenu ileoanalnu anastomozu. Zagovornici ove tehnike ističu da mukozektomija garantuje uklanjanje sve obolele mukoze, uključujući analnu prelaznu zonu, i time smanjuje rizik dalje bolesti, displazije ili karcinoma. Protivnici navode povećani rizik inkontinencije nakon mukozektomije i naglašavaju da čak i brižljiva tehnika jednako ostavlja za sobom mukozna “ostrvca” koja zatim bivaju skrivena pod anastomozom. Nadalje, tehnika “duplog šava” upotrebom kružnih mehaničkih uređaja za zašivanje je znatno jednostavnija od mukozektomije sa ručno zašivenom anastomozom. Nezavisno od tehnike anastomoze, mnogi hirurzi preporučuju da pacijentima bude jednom godišnje kontrolisana anastomoza i/ili analna prelazna zona digitalnim rektalnim pregledom i anoskopijom ili proktoskopijom.

Neorektum se stvara anastomozom terminalnog ileuma orijentisanom u obliku slova “J”, “S” ili “W”. Pošto su funkcionalni ishodi slični i pošto je J-kesu najjednostavnije konstruisati, postala je najviše korišćena konfiguracija. Sa povećanjem iskustva u laparoskopskoj kolektomiji, neki centri su počeli da izvode totalnu proktokolektomiju sa analnom rekonstrukcijom ilealnom kesom koristeći minimalno invazivne hirurške tehnike. Većina hirurga izvodi proksimalnu ileostomu da preusmeri crevni sadržaj od novostvorene kese, pokušavajući da svedu na minimum curenje i sepsu kao posledice, naročito kod pacijenata koji su neuhranjeni ili imunosuprimirani. Ileostoma se zatim zatvara 6 do 12 nedelja kasnije, nakon što kontrastna studija potvrdi integritet kese. Kod pacijenata sa niskim rizikom, međutim, postoje izveštaji o uspešnom stvaranju ileoanalne kese bez rasterećujuće stome.

Prednja resekcija rektuma

Prednja resekcija je opšti termin koji se koristi da opiše resekciju rektuma putem abdominalnog pristupa karlici, bez potrebe za perinealnim, sakralnim ili nekim drugim rezom. Opisana su tri tipa prednje resekcije.

• Visoka prednja resekcija

Visoka prednja resekcija je termin koji se koristi za opisivanje resekcije distalnog sigmoidnog kolona i gornjeg rektuma, što predstavlja odgovarajuću operaciju kod benignih lezija i oboljenja na rektosigmoidnom spoju, kao što je divertikulitis. Gornji rektum biva mobilisan, ali karlični peritoneum se ne odvaja i rektum se ne pomera potpuno iz sakralnog udubljenja. Donja mezenterična arterija se podvezuje pri svojoj bazi, a donja mezenterična vena, koja ima drugi tok u odnosu na arteriju, se podvezuje zasebno. Obično se može izvesti primarna anastomoza (obično termino-terminalna) između kolona i rektalnog patrljka, sa kratkom manžetnom peritoneuma koja okružuje njegove prednje dve trećine.

• Niska prednja resekcija

Niska prednja resekcija se koristi za uklanjanje lezija u gornjem i srednjem rektumu. Rektosigmoidni kolon se mobiliše, karlični peritoneum se otvara, a donja mezenterična arterija se podvezuje i odvaja bilo na mestu svog odvajanja od aorte ili neposredno distalno od odvajanja leve količne arterije. Rektum se odvaja od sakruma oštrom disekcijom pod direktnom kontrolom oka, u ravni endopelvične fascije. Disekcija se može izvesti distalno od anorektalnog prstena, proširujući se unazad kroz retrosakralnu fasciju do trtične kosti i unapred kroz Denonvilijeovu fasciju do vagine kod žene, ili do semenih kesica i prostate kod muškarca. Rektum i prateći mezorektum se odvajaju na odgovarajućem nivou, zavisno od prirode lezije. Niska rektalna anastomoza obično zahteva mobilizaciju splenične fleksure i podvezivanje i odvajanje donje mezenterične vene neposredno ispod pankreasa. Kružni uređaji za mehaničko zašivanje su u velikoj meri olakšali izvođenje i povećali bezbednost anastomoze kolona sa ekstraperitonealnim rektumom.

• Proširena niska prednja resekcija

Proširena niska prednja resekcija je neophodna za uklanjanje lezija smeštenih u distalnom rektumu, ali nekoliko centimetara iznad sfinktera. Rektum se potpuno mobiliše do nivoa mišića podizača anusa, kao i kod niske prednje resekcije, ali se prednja disekcija produžuje duž rektovaginalnog septuma kod žene i distalno od semenih kesica i prostate kod muškarca. Nakon resekcije na ovom nivou, može se načiniti kolo-analna anastomoza pomoću jedne od raznih tehnika koje su dalje opisane. Pošto je rizik curenja na anastomozi i sledstvene sepse viši kada se anastomoza stvara sa distalnim rektumom ili analnim kanalom, trebalo bi u ovoj situaciji razmotriti stvaranje privremene ileostome.

Iako tehnički može da bude izvodljivo stvaranje anastomoze veoma nisko u rektumu ili analnom kanalu, važno je zapaziti da postoperativna funkcija može da bude slaba. Pošto nishodnom kolonu nedostaje rastegljivost koju ima ostatak kolona, funkcija kao rezervoara može da bude kompromitovana. Zračenje karlice, prethodan anorektalni hirurški zahvat i obstetrička trauma mogu da izazovu neprimećeno oštećenje sfinktera. Najzad, veoma niska anastomoza može da zahvati i kompromituje gornji sfinkter. Stvaranje J-kese kolona ili koloplastika može da poboljša funkciju. Istorija oštećenja sfinktera ili bilo koji stepen inkontinencije predstavlja relativnu kontraindikaciju za kolo-analnu anastomozu. Kod takvih pacijenata, terminalna kolostomija bi mogla biti opcija koja više zadovoljava.

Hartmanova procedura i mukozna fistula

Hartmanova procedura se odnosi na resekciju kolona ili rektuma bez anastomoze, pri kojoj se stvara kolostomija ili ileostomija, a distalni kolon ili rektum se ostavlja kao slepa kesa. Termin se tipično koristi kada se resecira levi ili sigmoidni kolon, a odvojeni rektum ostavi u karlici. Ako je distalni kolon dovoljno dug da dosegne trbušni zid, može se stvoriti mukozna fistula otvaranjem ostatka creva lišenog funkcije i njegovim zašivanjem za kožu.

Abdomino-perinealna resekcija

Abdomino-perinealna resekcija uključuje uklanjanje čitavog rektuma, analnog kanala i anusa sa konstruisanjem trajne kolostome od nishodnog ili sigmoidnog kolona. Abdominalno-pelvični deo ove operacije teče na isti način kao što je opisano kod proširene niske prednje resekcije. Disekcija perineuma se može izvesti sa pacijentom u položaju za litotomiju (često od strane drugog hirurga) ili u položaju ležanja potrbuške nakon zatvaranja trbuha i stvaranja kolostome. Kod karcinoma, disekcija perineuma se dizajnira tako da se ekscidira analni kanal sa širokom kružnom marginom. Primarno zatvaranje rane je obično uspešno, ali veliki perinealni defekt, naročito ako je bilo korišćeno zračenje, može da zahteva zatvaranje režnjem kod nekih pacijenata. Kod benignih oboljenja, proktektomija se može izvršiti pomoću intrasfinkterične disekcije između unutrašnjih i spoljnih sfinktera. Ovaj pristup smanjuje na minimum zasecanje peritoneuma, koji je lakše zatvoriti jer mišić levator ostaje netaknut.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Operacija debelog creva i rektuma appeared first on Svet Medicine.

Perianalni prostor okružuje anus i bočno se sastavlja sa glutealnim masnim tkivom. Intersfinkterični prostor razdvaja unutrašnji i spoljašnji analni sfinkter. Spojen je distalno sa perianalnim prostorom, a cefalično se produžava do rektalnog zida. Ishiorektalni prostor (ishiorektalna jama) je smešten bočno i pozadi u odnosu na anus i medijalno ograničen spoljašnjim sfinkterom, lateralno ishijumom, naviše levatorom anusa, a naniže transverzalnim septumom. Ishiorektalni prostor sadrži donje rektalne sudove i limfatike. Dva ishiorektalna prostora se pozadi spajaju iznad anokokcigealnog ligamenta, ali ispod mišića levatora anusa, stvarajući duboki retroanalni prostor. Supralevatorski prostori leže iznad levatora anusa na obe strane rektuma i komuniciraju pozadi. Anatomija ovih prostora utiče na lokalizaciju i širenje kriptoglandularne infekcije.

Kako se apsces uvećava, širi se u jednom od nekoliko pravaca. Perianalni apsces je najčešća manifestacija i javlja se u vidu bolnog otoka na analnoj ivici. Širenje kroz spoljašnji sfinkter ispod nivoa puborektalnog mišića stvara ishiorektalni apsces. Ovi apscesi mogu da postanu ekstremno veliki i ne moraju biti vidljivi u perianalnom regionu. Digitalni pregled rektuma će otkriti bolan otok lateralno u ishiorektalnoj jami. Intersfinkterični apscesi se javljaju u intersfinkteričnom prostoru i poznato je da ih je teško dijagnostikovati, što često zahteva pregled pod anestezijom. Karlični i supralevatorski apscesi su retki i mogu da budu rezultat širenja intersfinkteričkog ili ishiorektalnog apscesa naviše, ili širenja intraperitonealnog apscesa naniže.

Dijagnoza

Jak bol u anusu je najčešća prezentirajuća tegoba. Hodanje, kašalj ili napinjanje može da pogorša bol. Palpabilna masa se često detektuje inspekcijom perianalne oblasti ili digitalnim pregledom rektuma. Povremeno, pacijenti će se prezentirati sa groznicom, retencijom mokraće ili sepsom opasnom po život. Dijagnoza perianalnog ili ishiorektalnog apscesa se obično može postaviti samim fizičkim pregledom (bilo u ordinaciji ili u operacionoj sali). Međutim, složena ili atipična prezentacija može da zahteva vizualuzacione studije, kao što su CT i MRI, radi punog razaznavanja anatomije apscesa.

Lečenje

Anorektalne apscese bi trebalo lečiti drenažom čim se postavi dijagnoza. Ako je dijagnoza pod znakom pitanja, pregled pod anestezijom je često najekspeditivniji način potvrđivanja dijagnoze i lečenja problema. Zakasnelo ili neadekvatno lečenje može ponekad da izazove ekstenzivno gnojenje opasno po život, sa masivnom nekrozom tkiva i septikemijom. Antibiotici su indikovani samo ako postoji masivan prekrivajući celulitis ili je pacijent imunokompromitovan, ima dijabetes melitus ili oboljenje srčanih zalistaka. Antibiotici sami nemaju efekta u lečenju perianalne ili perirektalne infekcije.

Perianalni apsces. Većina perianalnih apscesa se može drenirati pod lokalnom anestezijom u ordinaciji, klinici ili sobi za hitne intervencije. Veći, složeniji apscesi mogu zahtevati drenažu u operacionoj sali. Krstasti rez kože i potkožnog tkiva se izvodi preko najizraženijeg dela apscesa i ekscidiraju se “uši” kako bi se sprečilo prevremeno zatvaranje. Nije neophodno tamponiranje rane, a sedeće kupke započinju sledećeg dana.

Ishiorektalni apsces. Ishiorektalni apsces izaziva difuzni otok u ishiorektalnoj jami koji može da zahvata jednu ili obe strane, stvarajući “potkovičasti” apsces. Prosti ishiorektalni apscesi se dreniraju kroz rez na koži koja ih prekriva. Potkovičasti apscesi zahtevaju drenažu dubokog retroanalnog prostora i često zahtevaju protivrezove jednog ili oba ishiorektalna prostora.

Intersfinkterični apsces. Poznato je da je intersfinkterične apscese teško dijagnostikovati zbog toga što stvaraju malo otoka i slabe perianalne znake infekcije. Bol se tipično opisuje kao dubok i “gore unutra” u analnoj oblasti, i obično ga pogoršava kašljanje ili kijanje. Bol je tako intenzivan da obično onemogućava digitalni rektalni pregled. Dijagnoza se postavlja na osnovu visokog indeksa sumnje i obično zahteva pregled pod anestezijom. Nakon što se identifikuje, intersfinkterični apsces se može drenirati putem ograničene, obično zadnje, unutrašnje sfinkterotomije.

Supralevatorski apsces. Ovaj tip apscesa nije čest i može biti težak za dijagnostikovanje. Usled blizine peritonealne duplje, supralevatorski apscesi mogu da imitiraju intra-abdominalne uslove. Digitalni rektalni pregled može da otkrije indurisanu, ispupčenu masu iznad anorektalnog prstena. Esencijalno je identifikovati izvor supralevatorskog apscesa pre lečenja.

Ako je apsces posledica širenja naviše intersfinkteričnog apscesa, treba ga drenirati kroz rektum. Ako se drenira kroz ishiorektalnu jamu, može rezultirati složena, suprasfinkterična fistula. Ako supralevatorski apsces nastaje širenjem naviše ishiorektalnog apscesa, treba ga drenirati kroz ishiorektalnu jamu. Drenaža ovog tipa apscesa kroz rektum može da rezultira ekstrasfinkteričnom fistulom. Ako je apsces posledica intra-abdominalnog oboljenja, primarni proces zahteva lečenje i apsces se drenira najdirektnijim putem (transabdominalno, rektalno ili kroz ishiorektalnu jamu).

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

The post Anorektalni apsces appeared first on Svet Medicine.

Rascep u anodermu izaziva spazam unutrašnjeg analnog sfinktera, što rezultira bolom, povećanjem rascepa i smanjenim snabdevanjem anoderma krvlju. Ovaj ciklus bola, spazma i ishemije doprinosi razvoju rane koja slabo zarasta, koja postaje hronična fisura. Ogromna većina analnih fisura se javlja centralno pozadi. Deset do 15% se javlja centralno napred. Manje od 1% fisura se javlja van srednje linije.

Simptomi i nalazi analne fisure

Analna fisura je ekstremno česta. Karakteristični simptomi uključuju kidajući bol pri defekaciji i hematokeziju (koja se obično opisuje kao krv na toalet-papiru). Pacijenti se takođe mogu žaliti na osećaj intenzivnog i bolnog analnog spazma koji traje po nekoliko sati nakon pasaže stolice. Na fizikalom pregledu, fisura se često može videti u anodermu nežnim razdvajanjem gluteusa. Pacijenti su često suviše osetljivi da bi tolerisali digitalni rektalni pregled, anoskopiju ili proktoskopiju.

Akutna fisura je površni rascep distalnog anoderma i gotovo uvek zarasta uz medicinsko zbrinjavanje. Hronične fisure razvijaju ulceraciju i bedemaste ivice, sa vidljivim belim vlaknima unutrašnjeg analnog sfinktera u dnu ulkusa. Često postoji udruženi spoljni kožni privezak i/ili unutrašnja hipertrofirana analna papila. Ove fisure su veći izazov za lečenje i mogu da zahtevaju hirurški zahvat.

Bočna lokalizacija hronične analne fisure može da bude znak postojanja oboljenja kao što je Kronova bolest, virus humane imunodeficijencije, sifilis, tuberkuloza ili leukemija. Ako je dijagnoza nesigurna ili postoji sumnja na drugi uzrok perianalnog bola, kao što je apsces ili fistula, može biti neophodan pregled pod anestezijom.

Lečenje analne fisure

Lečenje je usredsređeno na prekidanje ciklusa bola, spazma i ishemije, koji se smatra odgovornim za razvoj fisure anusa. Lečenje prve linije radi smanjenja na minimum traume anusa obuhvata zapreminske agense, omekšivače stolice i mlake sedeće kupke. Dodatak 2% lidokaina u gelu ili drugih analgetičkih kremova može da obezbedi dodatno olakšanje simptoma. Nitroglicerin mast (0,2%) je korišćena lokalno radi poboljšanja protoka krvi, ali često izaziva jake glavobolje. Oralni i lokalni diltiazem je takođe korišćen u lečenju fisura i moguće je da ima manje neželjenih efekata od lokalnih nitrata. Noviji agensi, kao što je arginin (donor azot-oksida) i lokalni betanehol (muskarinski agonista) su takođe korišćeni u lečenju fisura, ali će zaceliti samo oko 50 do 60% hroničnih fisura.

Botulinum toksin izaziva privremenu paralizu mišića sprečavajući oslobađanje acetil-holina sa presinaptičkih nervnih terminala. Injekcija botulinum toksina je predložena kao alternativa hirurškoj sfinkterektomiji kod hroničnih fisura. Mada postoji ograničeno iskustvo sa ovim pristupom, čini se da su rezultati superiorni drugim medicinskim terapijama, a komplikacije kao što je inkontinencija su retke. Međutim, zarastanje je sporije nego nakon sfinkterektomije, a rekurencija može biti češća.

Hirurško lečenje je tradicionalno preporučivano kod hroničnih fisura kod kojih nije uspelo medicinsko lečenje, a lateralna unutrašnja sfinkterektomija je procedura izbora za većinu hirurga. Cilj ove procedure je smanjenje spazma unutrašnjeg sfinktera isecanjem dela mišića. Približno 30% vlakana unutrašnjeg sfinktera se iseca lateralno, koristeći bilo otvorenu ili zatvorenu tehniku. Izlečenje se postiže kod više od 95% pacijenata koristeći ovu tehniku, a većina pacijenata doživljava trenutno olakšanje bola. Rekurencija se javlja kod manje od 10% pacijenata, a rizik inkontinencije (obično gasova) se kreće od 5 do 15%.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

The post Analna fisura (fissura ani) appeared first on Svet Medicine.

Sigmoidoskopi mere 60 cm dužine. Puna dubina uvođenja može da omogući vizuelizaciju sve do splenične (lijenalne) fleksure, mada pokretljivost i dužina sigmoidnog kolona često ograničavaju stepen pregleda. Delimična priprema klistiranjima je obično adekvatna za sigmoidoskopiju i većina pacijenata može da toleriše ovu proceduru bez sedacije.

Kolonoskopi mere 100 do 160 cm dužine i sposobni su sa pregledaju čitav kolon (debelo crevo) i terminalni ileum (završni deo tankog creva). Potpuna oralna priprema creva je obično neophodna za kolonoskopiju, a trajanje i neprijatnost procedure obično zahtevaju sedaciju pri svesnom stanju.

I sigmoidoskopija i kolonoskopija se mogu koristiti dijagnostički i terapijski.

Elektrokauterizaciju uopšteno ne bi trebalo koristiti u odsustvu potpune crevne pripreme zbog rizika eksplozije crevnih gasova metana ili vodonika.

Dijagnostički kolonoskopi poseduju samo jedan kanal kroz koji instrumenti kao omče, bioptička klešta ili elektrokauter mogu da se provuku; ovaj kanal takođe obezbeđuje sposobnost sukcije i irigacije.

Terapijski kolonoskopi poseduju dva kanala, da bi omogućili istovremenu sukciju/irigaciju i upotrebu omči, bioptičkih klešta ili elektrokautera.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Fleksibilna sigmoidoskopija i kolonoskopija appeared first on Svet Medicine.

Standardni proktoskop je dug 25 cm i na raspolaganju sa različitim prečnicima. Najčešće se za dijagnostički pregled koristi proktoskop prečnika 15 do 19 mm.

Veliki (prečnika 25 mm) proktoskop je koristan za procedure kao što je

• polipektomija,
• elektrokoagulacija ili
• detorzija sigmoidnog volvulusa.

Manji “pedijatrijski” proktoskop (prečnika 11 mm) je bolje tolerisan od strane pacijenata sa analnom strikturom. Sukcija je neophodna za adekvatan proktoskopski pregled.

izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Proktoskopija appeared first on Svet Medicine.

Anoskopi se prave u raznim veličinama i imaju približno 8 cm dužine.

Veći anoskop daje bolju izloženost za analne procedure, kao što je podvezivanje gumenim trakama ili skleroterapija hemoroida.

Anoskop, sa montiranim opturatorom, treba da bude adekvatno podmazan i pažljivo uveden u analni kanal. Opturator se izvlači, vrši se inspekcija vizualizovanog analnog kanala, a zatim se izvlači anoskop. Rotira se za 90 stepeni i ponovo uvodi, da bi omogućio vizualizaciju sva četiri kvadranta kanala.

Ako se pacijent žali na jak perianalni bol i nije u stanju da toleriše digitalni pregled rektuma, anoskopiju ne treba pokušavati bez anestezije.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Anoskopija appeared first on Svet Medicine.

Simptomi, između ostalog, mogu biti bol pri pražnjenju creva, svrab i rektalno krvarenje. Bol može biti jak ako je u pitanju veliki hemoroid. Hemoroide obično izaziva zatvor, kad napipanje pri pražnjenju creva povećava pritisak u krvnim sudovima koji se šire. Osim toga zatvor pogoršava stanje već postojećih hemoroida, jer istiskivanje tvrde stolice grebe proširene krvne sudove, a napipanje izlaže čmar pritisku. Hemoroidi se češće javljaju tokom trudnoće i odmah posle porođaja. Češće ih dobijaju gojazne i neaktivne osobe ili one koje u ishrani ne uzimaju dovoljno vlakana, a uzimaju previše rafinisane hrane.

Prevencija hemoroida i ishrana:

• Oslobodite se viška kilograma;
• Hranite se uravnoteženo sa mnogo vlakana, kako biste dobili hranljive materije potrebne da krvni sudovi ostanu jaki i zdravi i kako biste sprečili zatvor;
• Pijte najmanje šest dodatnih čaša vode dnevno kako bi stolica bila mekša;
• Redovno se krećite da stimulišete krvotok;
• Čuvajte se čitanja u WC-u. Predugo sedenje na toaletu povećava pritisak na rectum;
• Jedite mnogo svežeg voća i povrća, integralnih žitarica, koštuničavog voća i semenki. Oni sadrže vlakna koja pomažu kod lečenje zatvora, vitamin C (agrumi i većina ostalog voća, brokoli, paprika i većina ostalog povrća), kao i flavonoide (integralne žitarice, povrće, i voće svetlih boja) pigmente koji jačaju zidove krvnih sudova i daju im pokretljivost. Bobičasto voće, trešnja i heljda sadrže naročito korisne flavonoide;
• U bolnim periodima svakodnevno se odmarajte (dva puta po pola sata dnevno sedeći ili ležeći sa stopalama podignutim iznad nivoa kukova);
• Nemojte dugo stajati u mestu i vežbajte najmanje 20 minuta dnevno kako biste podstakli krvotok.

 Autorka je urednik portala NaDijeti.com

Članak je preuzet sa gornjeg linka uz odobrenje autorke

The post Hemoroidi i ishrana appeared first on Svet Medicine.