Iako oba pružaju estetsku i funkcionalnu nadoknadu nedostajućih zuba, postoji nekoliko bitnih razlika između njih.

U nastavku ovog teksta objasnićemo šta su implantati a šta mostovi, kao i koje su njihove sličnosti i razlike.

Šta su implantati?

Zubni implantati su metalni šrafovi koji se hirurški ugrađuju u vilicu, a njihova uloga je da zamene prirodni koren zuba.

Sam implantat se ne vidi, budući da se nalazi u kosti, ispod desni. 

Vidljiv deo zuba je zubna krunica, izrađena od posebne vrste keramike, koja se vezuje za zubni implantat. 

Zubni implanti su trajno rešenje, i izuzetno su stabilni, pa se smatraju idealnim načinom nadoknade zuba.

U nekim slučajevima, implantat može biti opterečen zubnim mostom, pa jedan implantat može da nadoknadi više nedostajućih zuba.

Osim toga, kod kompletne bezubosti vilice, dostupni su i kombinovani radovi, koji podrazumevaju ugradnju četiri ili šest zubnih implanata, koji potom nose fiksni protetski rad, odnosno fiksnu protezu.

Na ovaj način kombinuje se pristupačnost proteze i stabilnost implantata, pa se ove proteze na implantima smatraju jednim od najoptimalnijih rešenja kompletne bezubosti vilice.

Šta su mostovi?

S druge strane, zubni mostovi su konstrukcije koje zamenjuju jedan ili više nedostajućih zuba. 

Most se sastoji od nekoliko krunica koje su povezane u niz, koji se može sastojati od tri ili četiri krunice, odnosno člana.

Po jedna krunica sa svake strane mosta se vezuje za prethodno brušenjem pripremljene susedne zube, dok krunica ili dve u sredini mosta imaju ulogu nadoknade zuba.

Osnovna razlika u odnosu na implantate je da mostovi zavise od zdravh susednim zubima koji ih podržavaju. 

Ovo znači da nema hirurške operacije, ali i da je stabilnost kompletne strukture manja, pa samim tim i da je rizik od loma ili otkaza mosta veći. 

Sličnosti i razlike

U objašnjenjima o tome o kakvim procedurama i protetskim rešenjima je reč već se mogu naslutiti sličnosti i razlike, no u nastavku ćemo jasno definisati njihove zajedničke karakteristike, ali i razlike.

Sličnosti

I zubni implantati i mostovi koriste se kako bi se nadoknadio nedostajući zub, i pomažu u obnavljanju važnih funkcija, kao što su žvakanje i govor.

Pored toga, oba načina nadoknade zuba u velikoj meri poboljšavaju estetiku osmeha, budući da ugrađeni radovi gotovo u potpunosti odgovaraju prirodnim zubima pacijenta.

Keramičke krunice se po svojim dobrim estetskim karakteristikama posebno izdvajaju, budući da je kod njih prelamanje svetlosti gotovo istovetno kao i kod prirodnih zuba, a obzirom da nemaju metalnu bazu, kao što je slučaj sa metalokeramičkim krunicama, ne može doći do pojave sive linije na ivici sa desnima.

Ovde pak prestaju sličnosti između ova dva rešenja.

Razlike

Za razliku od mostova, zubni implantati ne zavise od susednih zuba, već se stabilnost obezbe​​đuje ugradnjom u viličnu kost.

Nakon procesa zarastanja implantata, on je čvrst i stabilan kao i prirodni zub, a materijal od kog su izrađeni, titanijum, izuzetno je dugotrajan i veoma često predstavlja doživotno rešenje problema bezubosti.

Sa druge strane, mostovi su podložniji lomu i otkazu, pa se njihova zamena nakon izvesnog vremena može očekivati.

Još jedna velika prednost implanta je što gotovo u potpunosti sprečava proces resorpcije, odnosno gubitka, vilične kosti, procesa do kog dolazi praktično odmah po gubitku prirodnog zuba.

Mane implantata u odnosu na krunice pre svega odnose se na činjenicu da je u pitanju znatno duži proces, koji može trajati i do godinu dana, budući da je po ugradnji neophodno dozvoliti implantatu dovoljno vremena da se pravilno veže za viličnu kost.

Tokom ovog perioda, mogu biti ugrađene privremene krunice, no ovaj zub mora se štedeti kako telo ne bi odbacilo implant.

Mostovi se ugrađuju znatno brže, u svega nekoliko poseta stomatologu.

Na kraju, cena zubnih implantata je veća u odnosu na mostove, što može predstavljati važan faktor prilikom odabira rešenja za nadoknadu izgubljenog zuba.

Filip Andrejevic

Osnivač neprofitnog sajta permadent.rs, sajta koji ima za cilj da približi stomatološke usluge i mogućnosti koji pacijenti imaju

permadent.rs/

The post Zubni implantati ili mostovi, sličnosti i razlike appeared first on Svet Medicine.

Normalan zid rektuma je u vidu petoslojne strukture. Ultrazvuk može da pouzdano diferencira većinu benignih polipa od invazivnih tumora, na osnovu integriteta submukoznog sloja. Ultrazvuk takođe može da razlikuje površne tumore T1-T2 od dubljih tumora T3-T4. Sveukupno, tačnost ultrazvuka u detekciji dubine invazije zida se kreće u rasponu između 81 i 94%. Ovaj modalitet takođe može da detektuje uvećane perirektalne limfne čvorove, što može da sugeriše metastaze u njima; tačnost detekcije patološki pozitivnih limfnih čvorova je 58 do 83%. Ultrazvuk se takođe može pokazati korisnim za ranu detekciju lokalnog rekurentnog javljanja nakon hirurgije.

Endoanalni ultrazvuk se koristi za evaluaciju slojeva analnog kanala. Unutrašnji analni sfinkter, spoljni analni sfinkter i puborektalni mišić se mogu diferencirati. Endoanalni ultrazvuk je naročito koristan u detekciji defekata sfinktera i za razlikovanje kontura složenih analnih fistula.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

The post Endorektalni i endoanalni ultrazvuk appeared first on Svet Medicine.

Sigmoidoskopi mere 60 cm dužine. Puna dubina uvođenja može da omogući vizuelizaciju sve do splenične (lijenalne) fleksure, mada pokretljivost i dužina sigmoidnog kolona često ograničavaju stepen pregleda. Delimična priprema klistiranjima je obično adekvatna za sigmoidoskopiju i većina pacijenata može da toleriše ovu proceduru bez sedacije.

Kolonoskopi mere 100 do 160 cm dužine i sposobni su sa pregledaju čitav kolon (debelo crevo) i terminalni ileum (završni deo tankog creva). Potpuna oralna priprema creva je obično neophodna za kolonoskopiju, a trajanje i neprijatnost procedure obično zahtevaju sedaciju pri svesnom stanju.

I sigmoidoskopija i kolonoskopija se mogu koristiti dijagnostički i terapijski.

Elektrokauterizaciju uopšteno ne bi trebalo koristiti u odsustvu potpune crevne pripreme zbog rizika eksplozije crevnih gasova metana ili vodonika.

Dijagnostički kolonoskopi poseduju samo jedan kanal kroz koji instrumenti kao omče, bioptička klešta ili elektrokauter mogu da se provuku; ovaj kanal takođe obezbeđuje sposobnost sukcije i irigacije.

Terapijski kolonoskopi poseduju dva kanala, da bi omogućili istovremenu sukciju/irigaciju i upotrebu omči, bioptičkih klešta ili elektrokautera.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Fleksibilna sigmoidoskopija i kolonoskopija appeared first on Svet Medicine.

Standardni proktoskop je dug 25 cm i na raspolaganju sa različitim prečnicima. Najčešće se za dijagnostički pregled koristi proktoskop prečnika 15 do 19 mm.

Veliki (prečnika 25 mm) proktoskop je koristan za procedure kao što je

• polipektomija,
• elektrokoagulacija ili
• detorzija sigmoidnog volvulusa.

Manji “pedijatrijski” proktoskop (prečnika 11 mm) je bolje tolerisan od strane pacijenata sa analnom strikturom. Sukcija je neophodna za adekvatan proktoskopski pregled.

izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Proktoskopija appeared first on Svet Medicine.

Anoskopi se prave u raznim veličinama i imaju približno 8 cm dužine.

Veći anoskop daje bolju izloženost za analne procedure, kao što je podvezivanje gumenim trakama ili skleroterapija hemoroida.

Anoskop, sa montiranim opturatorom, treba da bude adekvatno podmazan i pažljivo uveden u analni kanal. Opturator se izvlači, vrši se inspekcija vizualizovanog analnog kanala, a zatim se izvlači anoskop. Rotira se za 90 stepeni i ponovo uvodi, da bi omogućio vizualizaciju sva četiri kvadranta kanala.

Ako se pacijent žali na jak perianalni bol i nije u stanju da toleriše digitalni pregled rektuma, anoskopiju ne treba pokušavati bez anestezije.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net, pixabay.com

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Anoskopija appeared first on Svet Medicine.

Hematopoetski sistem predstavlja skup tkiva i organa koji učestvuju u stvaranju ćelija krvi tokom embrionalnog, fetusnog i postnatalnog perioda života. Hematopoeza (od antičkog grčkog: αἷμα-“krv”, ποιεῖν-“napraviti”) je proces stvaranja uobličenih elemenata krvi u organima hematopoetskog sistema. 

Hematopoeza (Dijagram 1) uključuje:

• samoobnavljanje,
• proliferaciju,
• diferencijaciju i
• usmereno sazrevanje matičnih ćelija hematopoeze (engl. Hematopoietic Stem Cells, HSCs).

Hematopoeza se može podeliti na prenatalnu i postnatalnu hematopoezu. Prenatalna hematopoeza počinje u 3. nedelji razvića i odvija se van embriona, intravaskularno u krvotoku žumančane kese, gde se održava do 6. nedelje razvića. Ovaj period se označava kao mezoblastni period hematopoeze i u njemu se produkuju samo eritrociti koji imaju kratak životni vek. U periodu od 6. do 24. nedelje razvića, hematopoeza se odvija u jetri i slezini – hepatolijenalni period. Početkom 6. nedelje, matične ćelije hematopoeze migriraju iz žumančane kese u jetru, ili u nju dospevaju cirkulacijom, gde proliferišu i diferenciraju se u ćelije svih krvnih loza. Hematopoeza se u jetri od 6. meseca do rođenja postepeno smanjuje. Tokom 10. nedelje razvića hematopoetske ćelije iz jetre naseljavaju timus u kome počinje diferencijacija limfocita. Od 4. meseca prenatalnog razvića glavni hematopoezni organ predstavlja koštana srž – mijeloidni period.

Postanatalna hematopoeza se odvija u koštanoj srži svih kostiju, a posle 18. godine samo u koštanoj srži (aktivna, crvena koštana srž) kostiju lobanje, grudne kosti, rebara, kičmenih pršljenova, kostiju karlice i proksimalnih epifiza humerusa i femura. Eritrociti, granulociti, monociti i trombociti nastaju u crvenoj koštanoj srži, dok limfociti nastaju delom u limfnom tkivu, a delom u koštanoj srži. Jetra i slezina ne učestvuju u hematopoezi osim kod teških bolesti koje zahvataju koštanu srž.

Po danas prihvaćenoj monofiletskoj teoriji hematopoeze, od jedne multipotentne hematopoetske ćelije mogu da nastanu svi oblici krvnih ćelija i uobličeni elementi krvi (Šema 1).

Važna osobina ove ćelije jeste da ima sposobnost samoobnavljanja i diferenciranja u dve vrste multipotentnih ćelija – za mijeloidnu i limfoidnu lozu. Samoobnova označava mogućnost održavanja sopstvene populacije tokom čitavog života jedinke zahvaljujući asimetričnim deobama majke ćelije. Deobom multipotentnih ćelija mogu ponovo nastati multipotentne ćelije, ili nastaje više tipova diferenciranijih unipotentih (progenitorskih) ćelija, čijom daljom deobom i diferencijacijom nastaju isključivo ćelije jedne krvne loze koje su morfološki prepoznatljive.

Mogućnost nalaženja matičnih ćelija hematopoeze u koštanoj srži je 1 na 10 000, odnosno one čine oko 0.01% ćelija koštane srži. 5% ćelija koštane srži čini nešto veća populacija progenitorskih ćelija. Ostalih 95% ćelija u koštanoj srži čine ćelije koje se nazivaju prekursori (prethodnici) zrelih ćelija krvi. Ćelije prekursori mogu da se podele nekoliko puta pre nego što postanu zrele ćelije krvi i izađu u cirkulaciju.

Matične ćelije hematopoeze i progenitorske ćelije su morfološki veoma slične malom limfocitu, pa ih je teško razlikovati pod svetlosnim mikroskopom. Imaju relativno veliko jedro i malu količinu citoplazme što ukazuje na to da im je osnovna uloga da se dele i diferenciraju u pravcu onih krvnih loza koje su organizmu potrebne u određenoj fiziološkoj ili patološkoj situaciji. Razlika između matičnih ćelija i progenitora je u tome što su matične ćelije uglavnom u G0 fazi, iz koje izlazi onda kada postoji potreba za većim brojem progenitora. Mali broj multipotentnih matičnih ćelija hematopoeze u stvari služi organizmu kao strateški nepresušni izvor (zbog samoobnove matičnih ćelija) različitih progenitorskih ćelija čiji je zadatak kontinuirano stvaranje prekusorske ćelije.

Hematopoeza je u odnosu na naziv zrele ćelije podeljena na: eritropoezu (stvaranje eritrocita ili crvenih krvnih ćelija), mijelopoezu (stvaranje leukocita ili belih krvnih ćelija), monopoezu (stvaranje monocita), limfopoezu (stvaranje limfocita) i trombopoezu (stvaranje trombocita ili krvnih pločica). Mijelopoeza obuhvata granulopoezu (stvaranje neutrofila, eozinofila i bazofila) i agranulopoezu.

Matične ćelije hematopoeze se mogu izolovati iz koštane srži, periferne krvi i pupčane vrpce.

Karakteristike matičnih ćelija hematopoeze izolovanih iz pupčane vrpce

Eliane Glukman je 1988. godine prva primenila da HSCs izolovane iz pupčane vrpce u bolnici „Sent“ u Parizu, produžavajući život petogodišnjem dečaku koji je patio od Fanconi anemije. Krv iz pupčane vrpce se prikuplja na taj način što se nakon odvajanja novorođenčeta od majke presecanjem pupčane vrpce, širokom iglom ubode u venu u pupčanoj vrpci, te se putem gravitacije pusti da se krv sliva u vrećicu sa antikoagulantnim sredstvom na bazi citrata koja se nalazi na kraju. Sepaks uređaj omogućava zatvoren sistem za automatsku obradu krvi pupčanika u roku od 20 min. Prosečna količina krvi u pupčanoj vrpci je oko 50-11 ml. Količina krvi ispod 70ml nije poželjna. Na 100 nukleisanih ćelija ima oko 0,1-0,8 CD34+ HSCs. Broj matičnih ćelija je u korelaciji sa pohranjenim volumenom (Slika 1).

Po podacima Bone Marow Donor Worldwide (http://www.bundw.org., March 2010.) u javnim nacionalnim bankama, danas je u svetu pohranjeno više od 419.000 uzoraka krvi iz pupčane vrpce, a procenjuje se da je u privatnim porodičnim biobankama pohranjeno 1.000.000 uzoraka. Krv iz pupčane vrpce pohranjuje se od 1991. godine (Grafik 1).

Ti uzorci podvrgavaju se HLA-tipizaciji i pripremaju za alogenu transplantaciju. HLA-sistem (engl. Humal Leukocite Antigens, antigeni tkivne podudarnosti) zadužen je za prepoznavanje sopstvenih ćelija od ćelija drugog porekla (ćelije raka, bakterije, virusi, itd.). Ovi antigeni nalaze se na površini leukocita i drugih ćelija u organizmu. Dele se na šest grupa, koje su označene slovima abecede (A,B,C,D,R,E). U slučaju transplantacije donirane koštane srži potrebna je podudarnost svih 6 grupa i genska podudarnost, dok je u slučaju transplantacije krvi iz pupčane vrpce, potrebna podudarnost samo 3 od 6 grupa, zbog nezrelosti matičnih ćelija iz krvi pupčane vrpce, koje stoga izazivaju daleko manju reakciju kalem protiv domaćina (tj. transplantat protiv primaoca).

Matične ćelije poreklom iz pupčane vrpce su mlade, primitivne, nespecijalizovane matične ćelije, sa visokim proliferativnim kapacitetom, koje su stare samo devet meseci i koje su se razvijale bez značajnih spoljašnjih uticaja (Slika 1). Nazivaju se i „neodređene“ matične ćelije, jer nemaju ograničen spektar specijalizovanih ćelija koje mogu od njih da nastanu (može da nastane oko 220 tipova ćelija), za razliku od adultnih matičnih ćelija koštane srži i periferne krvi koje su već usmerene prema određenom tkivu.

U slučaju transplantacije matičnih ćelija koštane srži ili periferne krvi potrebna je stopostotna podudarnost primaoca i davatoca kako bi se izbegle po život opasne komplikacije, kao što je reakcija kalema protiv domaćina (engl. Graft versus Host Disease, GVHD). Matične ćelije pupčane vrpce su manje zrele, te imaju manji imunogeni potencijal. Stoga u transplantaciji krvi iz pupčane vrpce nije potrebna stopostotna podudarnost da bi se ostvario uspeh jednak, ili u nekim slučajevima bolji nego klasična transplantacija matičnih ćelija, odnosno, reakcija kalema protiv domaćina je manje učestala i manje izražena. Prema nekim istraživanjima, učestalost te reakcije kod bolesnika lečenih krvlju iz pupčane vrpce je oko 6%, dok učestalost kod bolesnika lečenih krvlju iz koštane srži ili perifernom krvlju iznosi od 15-25%.

Fenotip HSCs kod ljudi nije tako detaljno izučen kao fenotip HSCs miša. Sam fenotip ne ukazuje na funkcionalnu aktivnost pojedinih populacija HSCs. Trenutno, HSCs pupčane vrpce su fenotipski identifikovane kao CD34+, CD38-, CD90+, CD45RA-, dok su adultne multipotentne progenitorske ćelije identifikovane kao CD34+, CD38-, CD90-, CD45RA-4.

Postoji određen broj intraćelijskih molekula koji su povezani sa funkcionalnim aktivnostima HSCs, uključujući opstanak ćelija, samoobnavljanje, proliferaciju, diferencijaciju i migraciju (homing, mobilizacija i hemotaksa). Ovi intraćelijski molekuli uključuju p21cip1/wafl, p27kip1, Stat3, stat5, Notch, Wnt, β-katenin, GSK-3, BMP4, Hoxb4, FoxO, GATA-1, HIF-1α, Rheb25. Još uvek se ne zna kako da se najbolje i najefikasnije rukuje ovim intraćelijskim molekulima i njihovim mrežama za poboljšanje ekspanzije, homing i transplantacije, ali znanja o njima mogu poboljšati kapacitet ograničavajućeg broja HSCs pupčane vrpce da se proširi in vitro ili in vivo, i učiniti homing efikasnijim.

Mikrookruženje u kom HSCs opstaju, samoobnovljaju se, proliferišu i diferenciraju se građen je od interaktivne mreže stromalnih ćelija, mezenhimalnih matičnih/stromalnih ćelija, endotelnih ćelija i endotelnih progenitorskih ćelija, fibroblasta i određenih tipova krvnih ćelija.

Transplantacijom matičnih ćelija poreklom iz pupčane vrpce može da se leči veliki broj bolesti, kao što su akutna limfocitna leukemija, akutna mijelocitna leukemija, mijelodisplastični sindrom, neuroblastom, adrenoleukodistrofija, amegakariocitna trombocitopenija, Blackfan-Diamond sindrom, Fankoni anemija, Hunter-ov sindrom, teška aplastična anemija, Kostman-ov sindrom, osteopetroza, talasemija i dr.

Prednosti i nedostaci pupčane vrpce kao izvora mezenhimalnih matičnih ćelija

Prednost pupčane vrpce kao izvora hematopoetskih matičnih ćelija za transplantaciju je u tome što je krv odmah na raspolaganju, pristup je lak i brz, za razliku od izdvajanja matičnih ćelija iz periferne krvi koji je veoma složen i skup proces koji se poslednjih desetak godina sprovodi rutinski. U mnogim bolestima koje se danas leče transplantacijom matičnih ćelija vreme je važan činilac u uspehu lečenja. Ukoliko se s lečenjem počne ranije, uspeh transplantacije je veći. Druga prednost pupčane vrpce kao izvora hematopoetskih matičnih ćelija je što je uzimanje krvi iz pupčane vrpce potpuno bezbolan i bezbedan proces i za majku i za dete, za razliku od procesa izdvajanja matičnih ćelija iz koštane srži koji je veoma bolan. Treća prednost je ređa pojava reakcije kalema protiv domaćina, što je objašnjeno u prethodnom delu seminarskog rada. Četvrta prednost je očuvana sposobnost mezenhimalnih matičnih ćelija (engl. Mesenchymal Stem Cells, MSCs) iz pupčane vrpce u reakciji kalema protiv domaćina kod leukemije, što je osnova alogene transplantacije MSCs kod mnogih malignih bolesti krvi.

Pored važnih prednosti, postoje i određeni nedostaci. Jedan od njih se odnosi na ograničen i mali broj sakupljenih matičnih ćelija u jedinici krvi pupčane vrpce. Krv pupčane vrpce ima veću koncentraciju hematopoetskih matičnih ćelija nego što se obično nalazi u krvi odraslih. Međutim, mala količina krvi dobijena iz pupčane vrpce (obično oko 50ml), pa samim tim i manji broj MSCs (nekoliko miliona), je premali za korišćenje u transplantaciji kod odraslih, ali je često dovoljan za transplantaciju kod dece. Zbog manjeg broja matičnih ćelija u jedinici krvi pupčanika, presađene matične ćelije iz krvi pupčanika se prihvataju (usađuju) sporije, nego matične ćelije iz koštane srži ili periferne krvi. Pre nego što se kalemljenje desi, pacijenti su izloženi riziku nastanka infekcija opasnih po život.

Istraživanja unapređenja efikasnosti transplantacije MSCs iz krvi pupčane vrpce idu u pravcu unapređenja tehnike prikupljanja matičnih ćelija iz krvi pupčanika i ispitivanja upotrebe više od jedne jedinice krvi pupčanika u jednom presađivanju kako bi se kompenzovao ograničen broj izdvojenih MSCs, i videlo da li doprinosi smanjenju vremena potrebnog za prihvatanje/kalemljenje. Upotreba više od jedne jedinice krvi pupčanika je rezultirala mnogo većim brojem transplantacija za lečenje odraslih, i ovo predstavlja važan napredak na polju transplantacije MSCs poreklom iz pupčane vrpce.

Ipak, od dve ili više transplantirane jedinice krvi u jednom primaocu obično se dešava da se ćelije samo jednog davaoca mogu detektovati posle nekoliko meseci. Još uvek nije jasno zašto samo jedna jedinica obično „pobeđuje”, iako je predloženo da jedinice sa niskom vitalnošću CD34+ ćelija unutar ukupne populacije relativno nepodeljenih ćelija imaju nisku verovatnoću kalemljenja posle duple transplantacije jedinica krvi pupčanika. Nedostatak upotrebe višestrukih krvi pupčanika za transplantaciju je to što je ovo povezano sa povećanjem rizika od GVHD, dok je transplantacija samo jedne jedinice povezana sa smanjenjem rizika od GVHD.

Takođe, upotreba višestrukih jedinica krvi pupčanika nije značajno ubrzala vreme kalemljenja ćelija. Sindrom prekalemljenja, nepovezan sa GVHD, je primećen posle transplantacije duplih jedinica krvi, ali ovo stanje odgovara kratkoročnoj upotrebi kortikosteroida. Upotreba višestrukih jedinica zahteva bitno povećanje troškova u poređenju sa upotrebom jedne jedinice krvi. U međuvremenu, bitno je bolje razumeti biologiju i funkcionalne mogućnosti humanih MSCs, da bi se mogle modulirati ove ćelije, posebno one u pupčanoj krvi, radi povećanja kliničke efikasnosti.

Postoji veliki broj drugih načina da se poboljša kalemljenje MSCs iz pupčane vrpce. Oni uključuju npr. povećanje ubiranja matičnih ćelija na porođaju. Takođe je sada i sama placenta identifikovana kao moguć izvor MSCs i može se, sa skupljanjem ćelija iz pupčanika perfuzijom, takođe prikupiti ćelije direktno iz placente. Mogućnosti skupljanja predstavljaju logistički problem koji nije beznačajan, i mora se biti siguran da se ne sakupe ćelije poreklom od majke zajedno sa pupčanim i placentarnim ćelijama, pošto ovo može dovesti do povećanog i potencijalno opasnog po život GVHD. Verovatno je da se takvi manevri moraju obavljati u odabranim centrima opremljenim za takvo skupljanje. Dodatna sredstva za poboljšanje kalemljenja zahtevaju direktnu administraciju ćelija u koštanu srž (intraosalno), zaobilazeći problem homing-a, ili dodavanjem drugih vrsta ćelija sa matičnim ćelijama pupčane vrpce, kao što su mezenhimalne matične ćelije kao ko-infuzija. Takvi napori takođe nisu bez potencijalno komplikovanih efekata.

Krioprezervacija matičnih ćelija iz krvi pupčanika

Skoro sve transplantacije matičnih ćelija iz krvi pupčanika sprovođene su tako što su izolovane matične ćelije prvo bile zamrnute i čuvane u javnim ili privatnim „bankama“ matičnih ćelija. Uspeh transplantacije oslanjao se na to da će matične ćelije nakon odmrzavanja biti vijabilne i dovoljno dobre u kvantitativnom i kvalitativnom smislu. Matične ćelije iz krvi pupčanika koje su najduže bile skladištene, tj. zamrznute, a kasnije korištene za uspešnu kliničku transplantaciju su čuvane oko 12 godina. Najduže preživeli pacijent kome je urađena transplantacija matičnih ćelija iz krvi pupčanika živeo je 20 godina posle transplantacije. Ta transplantacija izvršena je u oktobru 1988. godine.

Urađena je velika studija koja je imala za cilj ispitivanje preživljavanja skladištenih matičnih ćelija iz krvi pupčanika nakon 15 godina čuvanja. Istraživanje se zasnivalo na analizi istih uzoraka pre i posle zamrzavanja. Rezultati govore o sposobnosti odmrznutih ćelija za više od 250 ex vivo ekspanzija i mogućnost uspešne transplantacije takvih ćelija.

Svakako da ostaje da se metode krioprezervacije još više usavrše.

Izvor:

1. Sadler TW. Langman’s Medical Embriology. Lippincott Will Wil, Philadelphia, 2006.
2. Gluckman E, Broxmeyer HA, Auerbach AD, Friedman HS, Douglas GW, Devergie A, Esperou H, Thierry D, Socie G, Lehn P, Cooper S, English D, Kurtzberg J, Bard J, Boyse E. Hematopoietic reconstitution in a patient with Fanconi’s anemia by means of umbilical-cord blood from an HLA-identical sibling. N Engl J Med. 1989; 321(17):1174-8.
3. Barker JN, Weisdorf DJ, DeFor TE, Blazar BR, McGlave PB, Miller JS, Verfaillie CM, Wagner JE. Transplantation of 2 partially HLA-matched umbilical cord blood units to enhance engraftment in adults with hematologic malignancy. Blood 2005; 105, 1343–1347
4. Majeti R, Park CY, Weissman IL. Identification of a hierarchy ofmultipotent hematopoietic progenitors in human cord blood. Cell Stem Cell 2007; 1, 635–645.
5. Shaheen M, Broxmeyer HE. The humoral regulation of hematopoiesis. In Hematology: Basic Principles and Practice, 5th Edition. R. Hoffman E.J. Benz, Jr, S.J. Shattil, B. Furie, L.E. Silberstein, P. McGlave, H. Heslop, and J. Anastasi, eds. Elsevier Churchill Livingston, Philadelphia, PA. 2009; Part III, Chapter 24, pp. 253–275.
6. Barker JN, Weisdorf DJ, DeFor TE, Blazar BR, McGlave PB, Miller JS, Verfaillie CM, Wagner JE. Transplantation of 2 partially HLA-matched umbilical cord blood units to enhance engraftment in adults with hematologic malignancy. Blood. 2005; 105(3):1343-7.
7. Brunstein CG, Barker JN, Weisdorf DJ, DeFor TE, Miller JS, Blazar BR, McGlave PB, Wagner JE. Umbilical cord blood transplantation after nonmyeloablative conditioning: impact on transplantation outcomes in 110 adults with hematologic disease. Blood. 2007; 110(8):3064-70.
8. Scaradavou A, Smith KM, Hawke R, Schaible A, Abboud M, Kernan NA, Young JW, Barker JN. Cord blood units with low CD34+ cell viability have a low probability of engraftment after double unit transplantation. Biol Blood Marrow Transplant. 2010; (4):500-8.
9. Patel KJ, Rice RD, Hawke R, Abboud M, Heller G, Scaradavou A, Young JW, Barker JN. Pre-engraftment syndrome after double-unit cord blood transplantation: a distinct syndrome not associated with acute graft-versus-host disease. Biol Blood Marrow Transplant. 2010; (3):435-40.

The post Matične ćelije izolovane iz krvi pupčanika appeared first on Svet Medicine.

The post Kalendar zdravlja appeared first on Svet Medicine.

Komunikacija se može definisati i kao proces kojim se dolazi do zajedničkog tj. opšteg razumevanja između dva ili više lica, putem prenosa i primanja poruka. Takva pruka može biti informacija o nekom fenomenu ili predmetu. I može imati različite forme: reči, simboli, gestikulacije…

Komunikacija se takođe može definisati i kao proces u kojem ljudi upućuju i primaju informacije. (Hunt, 1987) Komunikacija je i prenos informacija od pošiljaoca do primaoca, s’tim da je primalac razume. Komunikacija je dvosmerni proces. Rukovodioci moraju biti spremni da slušaju a ne samo da govore.

Značaj i potreba za komunikacijom

Komunikacija predstavlja jednu vrstu spone, tj kohezione sile koja okuplja ljude i stvara atmosferu boljeg razumevanja među njima, ali takođe i sa rukovodstvom i motiviše ljude na dalje unapređenje sopstvenmog rada i doprinosa unutar oragnizacije jedne ustanove odn. organizacije.

Iskusan menadžer zna vrednost komunikacije, kako da njome upozna osoblje sa ciljevima, metodama i zadacima i da ih motiviše za harmoničan rad. I to sve potvrđuje i svojim ponašanjem, tj primerom.

Odgovarajućom komunikacijom dobar menadžer u svojoj organizaciji ili ustanovi zapaža kad je prisutna heterogenost (konflikti, i različitosti kod ljudi u vidu mišljenja i zapašanja) i uspeva da homogenizuje tj. smiri situacije i napravi bolju atmosferu kod ljudi u izvršavanju poslovnih odnosa.

Komunikacija igra glavnu ulogu u intrapersonalnim odnosima, u pružanju neophodnih informacija i u procesu rasuđivanja.

Ciljevi u komunikaciji

Ciljevi koje želimo da postignemo:

• bolje razumevanje jedni drugih
• harmonija u ličnim, porodičnim i radnim odnosima
• ucvršćavanje odnosa
• postignuti saglasnost
• pridobiti pristalice za neku akciju
• preovladati resavati konflikte itd…

Komunikacioni procesi

Komunikacioni proces uključuje: pošiljaoca, prenos, transmisiju i primaoca. Po modelu komunikacije, proces komunikacije se sastoji iz više članova:

• 1. Izvor – pošiljaoc poruke
• 2. Kodiranje – process pretvaranja osećanja, ideja, informacija, podataka i namera u poruku, putem sistemskog kodiranja
• 3. Poruka – je produkt kodiranja. Može biti govorna i pisana, kanal prenosi poruku preko informacionog kanala od pošiljaoca do primaoca.
• 4. Dekodiranje – proces pretvaranja kodirane poruke u orginalno stanje osećanja, ideja, informacija koje pošiljaoc želi da prenese primaocu.
• 5. Povratna snaga – željeni ciklus koji ide od primaoca prema pošiljaocu informacija da bi mu se omogućilo da zna:
• a) da je poruka primljena;
• b) stepen koga je željeni odgovor u stvaranju zajedničkog razumevanja dostignut.
• 6. Smetnje – koje ometaju proces komunikacije izmedju pošiljaoca i primaoca. Npr: Zvuk, buka mogu doprineti greškama, razgovor preko telefona moze biti nejasan zbog lošeg aparata, prenosa, buke isl. Dekodiranje poruke može biti pogrešno zbog nejasnih simbola,kao i nepažnja i nervoza pojedinca ili obe strane, i naravno zauzimanje negativnog stava prema očekivanoj poruci.

Mogu biti: dvosmerna i jednosmerna komunikacija. Jednosmerna – pošiljaoc komunicira sa primaocem bez povratne sprege, a dvosmerna pošiljaoc komunicira sa primaocem očekujući postojanje povratne sprege, odno povratne komunikacije. 
Model prikazan grafički:

Vrste komunikacija

Na razvoj komunikacija utiču ljudi i sredina u kojoj se komunikacija odvija. Izvor moze biti jedno ili više lica, a isto važi i za primaoca komunikacija. Prema tome komunikacija se može klasifikovati na više načina.

1972. godine Price L. James je dao sledeću podelu:

1. Formalna i neformalna
2. Vertikalna i horizontalna
3. Lična i bezlična
4. Instrumentalna i ekspresivna

Ovde ćemo opisati 3 podele koje su obrađene u publikaciji SZO iz 1983. godine:

1. Interpersonalna komunikacija
2. Grupna komunikacija
3. Komunikacija u organizaciji/ustanovi

 INTERPERSONALNA KOMUNIKACIJA

Interpersonalna komunikacija je interakcija ili međusobno delovanje dve ili više osoba licem u lice, uz mogućnost trenutnog dobijanja povratnih informacija. K. K. Reardon (1998.) navodi sedam ključnih naznaka po kojima se može prepoznati interpersonalna komunikacija. Interpersonalna komunikacija uključuje verbalno, ali i neverbalno ponašanje:

1. Interpersonalna komunikacija uključuje spontano, uvežbano i planirano ponašanje ili neku njihovu kombinaciju;
2. Interpersonalna komunikacija nije statična nego razvojna;
3. Interpersonalna komunikacija uključuje direktnu povratnu vezu, dejstvo i povezanost ili koherentnost;
4. Interpersonalna komunikacija odvija se u skladu s nekim unutarnjim i spoljnim pravilima;
5. Interpersonalna je komunikacija aktivnost;
6. Interpersonalna komunikacija može uključivati uverenje i nagovaranje.
7. Interpersonalna komunikacija, kao što se vidi,  može biti verbalna i neverbalna.

Neverbalna komunikacija predstavlja primarni i dominantni komunikacijski model. Poruka se sastoji od verbalnog (govornog) i neverbalnog dela (pokreti tela). Tu imamo 3 nivoa:

• Prvi je vizuelni nivo  (kako je kandidat obučen, je li adekvatno obučen i uredan za tu situaciju);
• Drugi je glasovni  (vokal, čist zvuk, boja glasa)
• Treci nivo je verbalni (to je jednostavno sadržaj poruke)

Za uspešnost komunikacije potrebno je znati preneti svoju poruku kao ideju ili sistem ideja koje idu od najjednostavnijih tvrdnji i konstatacija pa do najsloženijih misaonih konstrukcija. Svaka takva poruka treba imati svoj sadržaj i oblik. Sadržaj poruke obično su neke konstatacije, obećanja, zaključci, obrazloženja i mnoge druge ideje. Oblik poruke je spoljni izraz kojim se neki sadržaj prenosi od kandidata do birača. Osim pisanih poruka, najznačajnija je govorna poruka koja se prenosi rečima. Dakle, reč je o verbalnoj komunikaciji.

U verbalnoj komunikaciji postoje dva oblika saopštavanja:

• monološka forma
• dijaloška forma.

Monolog – intenzivna upućenost ka slušaocu uz izrazitu kontrolu dinmike govornog čina – “unutrašnje” slušanje i praćenje reakcija sagovornika ili slušaoca.

Dobar monolog mora biti:

• Jasan, koncizan i živopisan tok izlaganja
• Isticanje teme, fokusa govornog čina
• Odabir govornih konstanti (i vokalnu ekspresiju)
• Momenat improvizacije
• Poentiranje
• Zaključak

Dijalog po formi sadrži:

• 1. osnovni koncept teme koja se saopštava;
• 2. spremnost slušanja sagovornika i razmenu mišljenja (interakcija);
• 3. pregovaranje;
• 4. kontrolu sagovornika;
• 5. ubeđivanje ( kontrola konverzacije);
• 6. mogućnost zaključivanja.

U pripremi poslovnog razgovora važno je obratiti pažnju na vreme koje je potrebno i eventualne pauze. Brižljivo se priprema tema uz isticanje fokusa govornog čina, kao i argumenti koji se postepeno izlažu. Priprema se iznošenje najvažnijeg argumenta kojim se stvara zaključak.

Kada je u pitanju poslovni razgovor, tokom razmene informacija, saopštava se vodeća činjenica kojom se zaključuju prednosti, usluge, ideje.

U pogledu sadržaja razgovor se može podeliti u nekoliko faza :

1. ekspozicija ili uvod;
2. obrazlaganje teme;
3. isticanje fokusa – bitnog argumenta;
4. povezivanje različitih elementa, činjenica;
5. iznošenje primera;
6. poenta – prednost proizvoda, usluge, ideje;
7. zaključak.

Uslovi za dobro prenošenje poruke i informacije:

1. Saznajni kognitivni deo – fokusiranje teme, argumentovano i kompetentno izlaganje, dinamička konverzacija, izbor određenih znakova i kodova
2. Izgrađivanje ličnog stila, sticanje govorne i jezičke kulture uopšte
3. Usklađivanje govornog čina sa znacima neverbalne komunikacije koji prate proces fonacije, govora i komunikacije

Lični stil izražavanja i osobeni manir (u pozitivnom smislu), predstavlja način na koji se obraćamo sagovornicima, slušaocima, publici, klijentima, kao i izbor određeni reči i izraza…

Komunikacija utiče na aspekt života. Kategorija može biti bilo koja, ali komunikacija teži prema zajedničkom cilju. Za poboljšanje komunikacijske kompetencije, jedan mora biti motivisan menjanjem trenutnog načina komuniciranja i biti otvoren za učenje i razvoj novih veština, tako da krajnji rezultat je povećanje samopouzdanja i jači odnosa koji poboljšavaju profesionalni i lični život.

Kao zaključak svega o interpersonalnoj komunikaciji navesću poznati izraz “ Ne slušaj samo reči već slušaj:

1. Šta reci izrazavaju
2. Šta reci mogu da izraze
3. Šta je izmedju reci
4. Šta se skriva iza reci
5. Šta govornik moze da izrazi recima”

GRUPNA KOMUNIKACIJA

Grupna komunikacija se odvija u manjim ( 3-15 ljudi ) ili većim grupama, pojedinačno ili između sebe, i karakteriše ih isti cilj.

Odnosi, procesi i postupci:

• Odnosi u grupi su jako važni jer efektivnost grupe zavisi od toga kako članovi grupe međusobno rade i međusobno komuniciraju. Članovi grupe su pojedinci i mogu da podržavaju jedni druge u dostizanju ciljeva ili zadataka grupe, kao i u pokušaju da dostignu sopstvene ciljeve.
• Procesi i postupci u grupi predstavljaju način na koji grupa pristupa svojim zadacima koji utiču na efektivnost grupe. Grupa mora da veruje da su njeni zadaci važni i da će biti posvećeniji njihovom uspešnom završavanju. Ako je vreme ograničeno, pritisak koji se vrši na grupu da bi se završilo na vreme mora da bude realan – ne preteran – da bi se rad ubrzao. Visoki kriterijumi za uspeh koji dozvoljavaju malu verovatnoću grešaka će takođe uticati na navike u radu grupe. Grupa može da završi zadatak lakše kada je cilj i procedura za završetak zadatka jasna.

Funkcije grupa

Treba napomenuti i da su funkcije i formalnih i neformalnih grupa (timova) zadovoljavanje drugih potreba svojih članova (uglavnom psiholoških) i to:

1. Afilijativne potrebe – prijateljstvo, podrška, ljubav
2. Stvaranje uslova za razvoj, jačanje, potvrđivanje osećanja identiteta i održavanje samopoštovanja.
3. Dolaženje do načina za utvrđivanje i proveravanje činjenica
4. Nalaženje načina za povećanje sigurnosti i osećanja moći
5. Dolaženje do načina da se obavi ono što grupa želi da obavi – sakupljanje informacija, izbegavanje dosade i međusobno stimulisanje, brzo uključenje člana organizacije u neformalnu strukturu…

Kako izgraditi poverenje između članova tima?

• Poverenje se gradi komuniciranjem sa svim članovima tima. Dobro informisanje i uvažavanje mišljenja i stavova drugih je osnov za razumevanje.
• Podržavajte članove tima – njihove ideje, rad, napor. Ljude treba bodriti i hrabriti.
• Uvažavajte mogućnosti članova tima – neophodno je imati razumevanje i delegirati autoritet.
• Budite fer, iskreni, pravični i pošteni.
• Budite dosledni – držite reč i data obećanja čak i na svoju štetu
• Pokažite svoju kompetentnost – budite vredni i  radni, neprekidno učite i proširujte svoja znanja i veštine. 

Kako jačati kohezivnost grupe? Jačanje kohezivnosti grupe se omogućuje:

1. Uvođenjem konkurencije
2. Povećanjem interpersonalne privlačnosti – ljudi su spremni da se priključe timovima sa članovima ili im se dive.
3. Povećanjem interakcije
4. Određivanjem zajedničkih ciljeva i sudbine

• a. Radna međuzavisnost – obim potrebne saradnje među članovima
• b. Osećanje moći – zajedničko ubeđenje grupe da može biti efikasna
• c. Međuzavisnost od ishoda – obim u kojem se članovi grupe osećaju posledice rada grupe.

Grupna komunikacija je ocigledno kompleksnija nego pojedinacna. Pojedinci se razlikuju od drugih njihovim licnostima, namerama I interpersonalnim vestinama. Postoje dva vazna faktora:

1. Grupna struktura
2. Grupni proces

1.Grupna struktura

Moguce je indetifikovati pet vrsta komunikacijskih mreža:

1. Zatvorena mreža
2. Mreža tipa zvezda
3. Mreža tipa lanca
4. Mreža oblika slova ‘’Y”
5. Mreža tipa točak

Decentralizovane mreže pružaju jednake mogućnosti svim članovima da komuniciraju sa drugima a centralizovane mreže imaju članove, npr C preko kojih se poruke prenose da stignu do drugih. Ove tipove mreža postavio je Leavitt koji je našao da je broj poruka poslatih u mreži kruga najveći a najmanji u strukturi točka. Ali što se tiče brzine pojedinačnog prenošenja, najbrža je kod točka, a najduža kod kruga. U tačnosti je najbolji Y, pa onda točak, dok je krug najlošiji u izvođenju.

2.Grupni process

Kada se različiti pojedinci okupe zajedno, oni sa sobom nose svoje ličnosti, ali i svoje potrebe za koje traže zadovoljenje. Tada grupna dinamika počinje da radi. Individualni indeniteti, liderstvo, asocijativni i disocijativni procesi, kooperacija i konflikt, pravila i regulative, norme i praksa, vodeće vrednosti, etika, samo su neke od tačaka u jednom dinamičnom grupnom sistemu.

KOMUNIKACIJA U ORGANIZACIJI / USTANOVI

1. Potreba za komunikacijom u organizaciji
2. Faktori koji deluju na komunikaciju
3. Putevi za poboljsanje komunikacije

1. Potreba za komunikacijom u ogranizaciji

Da bi se obezbedila koordinacija i integracija u organizaciji, informacija mora da kreće od baze ka vrhu, odozdo na gore, ali za bolju preciznost poslova koje treba uraditi komunikacija se kreće od vrha ka bazi. Vrh mora da zna kvalitet života onih koji rade, a posebno onih u bazi. Da bi se osiguralo partnerstvo, uključivanje, odanost i prvrženost, kadrovi nižeg ranga moraju da znaju šta se radi na višim nivoima organizacije.

2. Faktori koji deluju na komunikaciju u ustanovi

• Odnos izmnedju pretpostavljenog i podređenog
• Hijerarhija
• Opažanje, viđenje, percepcija prirode informacija
• Socijalni pritisak i prestiž – Kada npr. šef odeljenja na lekarskom sastanku pita mlađeg kolegu kakva je situacija na odeljenju on će verovatno odgovoriti ono što bi njegov pretpostavljeni želeo da čuje, ne želeći da ugrozi svoj prestiž ili prestiž njegovog odeljenja u prisustvu drugih lekara i specijalista.
• Stabilno i dinamično stanje
• Status i razmena informacija – to je primer tzv. organizacionog kasterizma tj kada se razmena informacija dešava unutar svoje grupe (direktori, stariji specijalisti…)
• Nezvanična/neformalna mreža komunikacije – prenosi se od jedne do druge osobe u raznim pravcima, kretanjima… To su glasine, ogovaranja, kritike… Kao rezultat poruka je često lažno prestavljena. Ova komunikacija biće češća u siromašnim kanalima ili gde se prenose oskudne poruke ili one poruke koje ne zadovoljavaju potrebe članova organizacije.

3.Putevi poboljsanja komunikacije u organizaciji

• Sve barijere i smetnje kao npr. konflikti ako se smanje dolazi do poboljšanja komunikacije u organizaciji /ustanovi.
• Smetnje u komunikacionom sistemu se mogu smanjiti. Moraju se pažljivo analizirati i stalno vršiti revizija i smanjenje smetnji.
• Svi primaoci upotrebljavaju svoja prethodna iskustva da razumeju poruke u postojećoj situaciji
• Licem u lice komunikacija
• Sastanci članova ustanove – organizacija sastanaka članovima ustanove kako bi preneli potrebne informacije.
• Stručni sastanci

Komunikacija u jednoj organizaciji je jedan dinamički proces. Njegova efektivnost zavisi od stalne brige koja se sprovodi da bi se poboljsao sistem veštine upravljanja.

Podela komunikacije

1. Vertikalna komunikacija
2. Lateralna komunikacija
3. Neformalna komunikacija

I. Vertikalna komunikacija

Vertikalna komunikacija je komunikacija koja sledi lanac zapovedanja organizacije. Naravno, ovaj tip komunikacije spušta se kroz hijerarhiju, ali se takođe može, i mora, uzdizati prema vrhu. Katz i Kahn (1966.) su odredili pet kategorija komunikacije ‘prema dole’:

• komunikacija organizacijskih ciljeva i misije
• upute i usavršavanje zadataka (kako)
• razlog iza zadataka (zašto)
• komunikacija o pravilima, procedurama i politici
• ostale povratne informacije.

Prvo, pretpostavlja se da sve zadatke možemo lako izvršiti ako sledimo sastavne procedure i naloge. Međutim, sastavljači pravila nikako ne mogu predvideti sve okolnosti.

Drugo, pretpostavka je da je informaciju moguće proslediti kroz lanac zapovedanja, a da ona ne promeni smisao. Fisher (1993.) je ustanovio da uvek dolazi do gubitka dela informacija, a što informacija dalje putuje, gubitak će biti veći. U idealnoj situaciji, organizacija napravljena je tako da je menadžerov raspon kontrole što je moguće veći (što znači da postoji manje menadžera, a time i manji trošak), a da se ne naruši uspešna koordinacija, kontrola i komunikacija. Međutim, što je više zaposlenih koje menadžer treba nadgledati, to je veća opasnost od neuspešne komunikacije.

Prema Katzu i Kahnu (1966.) pod komunikacijom ‘prema gore’ mislimo na samoocenjivanje podređenih zaposlenih, probleme s kolegama, komentare o politici i procedurama te pitanja koja se odnose na zadatke i njihovo izvršavanje. Razlika između komunikacija prema gore i prema dole naglašava razlike u moći i autoritetu ugrađene u birokratski model. Raspon kontrole vezan je uz veličinu organizacije (u pogledu broja zaposlenih).

Organizacije prema rasponu kontrole delimo na visoke i niske, a visina organizacijske strukture utiče na komunikacije. Niska organizacija ima sledeće komunikacijske prednosti:

• brža komunikacija – potrebno je manje vremena da informacija prođe kroz čitavu hijerarhiju i da se primi povratna informacija (feedback)
• tačnija komunikacija – što je manji nivo kroz koji poruka treba proći, poruka će se manje izmeniti.

Vertikalna komunikacija u organizaciji je najčešće dvosmerna:

1. odozgo-na dole
2. odozdo-na gore.

1. Kanal odozgo-na dole je put kojim informacije idu iz viših organizacijskih nivoa ka nižim. Na ovaj način se usmerava ponašanje zaposlenih na nižim nivoima i to su uglavnom informacije instruktivne prirode.

2. Kanali odozdo –na gore se koriste za saopštavanje reakcija na instruktivne informacije, za prenos autentičnih informacija sa nižih hijerarhijskih nivoa a tiču se aktuelnih problema u proizvodnji, odnosa zaposlenih prema radu i organizaciji uopšte. Ovi kanali komunikacije su posebno važni kada je u pitanju obezbeđenje kvaliteta.

Dva osnovna oblika komunikacije u organizaciji su:

1. Silazna komunikacija
2. Uzlazna komunikacija

1.Vertikalna silazna komunikacija

Primeri silazne komunikacije su informacije o:

• novoj politici, proizvodima ili usluzi
• promenama u budžetu
• novim sistemima i procedurama
• novim imenovanjima
• opisima poslova itd.

Mnoge kompanije koriste kratke sastanke sa timom kao način za konstantno prenošenje informacija, to pruža sledeće koristi:

• pomaže da se obezbedi doslednost poruke
• linijski menadžeri prenose poruku lično
• mnogo ljudi može da brzo primi poruku
• zaposleni mogu da postave pitanja

2. Vertikalna uzlazna komunikacija

• Komunikacija odozdo na gore
• Fidbek
• Hijerarhijski nivoi mogu da prekinu tok informacija
• U zamenu za ideje, zaposleni dobijaju novčane nagrade

II. Lateralna komunikacija

Lateralna komunikacija podrazumeva protok informacija preko cele organizacije (to su informacije između ljudi na istim radnim zadacima).

Lateralna komunikacija podrazumeva protok informacija preko cele organizacije. Pretežno, to su informacije između ljudi na istim radnim zadacima, ili između radnih timova koji su povezani tehnološkirn procesom, a najčešće – između raznih odeljenja, odnosno sektora organizacije. Većina informacija, koje se distribuiraju putem lateralne komunikacije je tehničko-tehnoIoškog karaktera ili se vezuju za konkretne radne zadatke.

Distribucija ovih informacija značajno utiče na povećanje kooperativnosti između radnih grupa i timova. Retko kad ove informacije “preskoče liniju” i krenu vertikalnim putem. To se dešava samo u sIučaju izuzetnog značaja informacije za funkcionisanje celokupne organizacije, odnosno – kada informacija dobije oznaku: “potrebno je obavestiti … “

III Neformalna komunikacija

Neformalna komunikacija u organizaciji sekundarna je i vrlo složena komunikacijska mreža koja počiva na ičnim kontaktima i koja, za razliku od sastava formalne komunikacije, ne sledi neku unapred određenu liniju.

Neformalna komunikacijska mreža usko je povezana s neformalnom strukturom. Dva su oblika povezanosti ovih dveju varijabli: ,,rekla-kazala” i neformalne skupine. ,,Rekla-kazala” je temeljna neformalna komunikacijska mreža. Putem nje ljudi prenose informacije jedni drugima izvan formalnih komunikacijskih kanala. Ona doprinosi zanemarivanju formalnih veza kojima se prenose informacije, pa čak i zanemarivanju neformalne organizacijske strukture. Davis (1953.) je odredio nekoliko tipova modela ,,rekla-kazala”.

Prikazacemo tri modela:

1. ,,pravolinijska rekla-kazala”
2. ,,lanac trača”
3. ,,lanac odabranih”

Prvi tip poznat je kao ,,pravolinijska rekla-kazala” – jedna osoba prenosi poruku drugoj, koja istu poruku prosleđuje trećoj osobi, ova je prenosi četvrtoj i tako dalje. Time nastaje duga serija komunikacija.

Drugi tip zove se ,,lanac trača”. Pojedinac poruku prenese svakome koga sretne, a svaka od tih osoba može, ali i ne treba, poruku dalje prosleđivati.

Treći je tip ,,lanac odabranih” kod kojeg osoba informaciju prenosi samo određenim osobama koje je sama izabrala. Jedna ili više tih osoba poruku će proslediti opet samo odabranima.

Rukovodioci ipak mogu delimično kontrolisati ,,rekla-kazala” model. Oni, na primer, mogu saznati ko su ključni ljudi u lancu odabranih i osigurati da te osobe uvek znaju činjenice kako bi zaustavili glasine ili pokušali kontrolisati pogrešne interpretacije firminih poteza. Uspostavljanjem otvorenih komunikacijskih kanala rukovodioci će čuti glasine i netačne informacije te će ih moći zaustaviti pre no što budu prosleđene. Međutim, model ‘rekla-kazala’ ne prenosi samo netačne, nego informacije svih vrsta, a može biti prilično precizan u prenošenju činjenica. Zanimljiv je podatak da se komunikacija unutar ovog modela povećava proporcionalno s povećanjem nesigurnosti i promena u organizaciji.

Neformalna komunikacija takođe se odvija u skupinama zaposlenih koji se sastaju i van radnog vremena. Neformalne grupe su skupine ljudi u firmi koji dele zajedničke interese. npr, zaposleni mogu organizovati prijateljsku fudbalsku ili košarkašku utakmicu. Drugi možda održavaju kartaške večeri ili se pak povremeno sastaju u lokalnoj pivnici. U svim navedenim primerima jedna od tema razgovora sigurno će biti vezana za firmu.

Neformalne komunikacijske mreže mogu biti izvori tačnih informacija. U njima se zaposleni neformalno i jeftino mogu “uvežbati” u prenošenju informacija. One mogu vrlo brzo informisati veliki broj ljudi. Nepovoljno je što ove mreže mogu iskriviti informaciju, nepovoljno uticati na motivaciju te da mogu biti izvor glasina i aluzija.

Ključna karakteristika neformalnih komunikacija, koja isto može biti pozitivna i negativna, jeste što osobe u informacijskom lancu poruke dobijene putem modela ,,rekla-kazala” smatraju vrlo verodostojnima. To je razumljivo ako znamo da glasine uglavnom čujemo od prijatelja ili kolega kojima verujemo. Naše je uverenje da nam oni ništa ne bi rekli da nam ne veruju, što glasinama daje dodatnu težinu. Zaposleni će više verovati ovim glasinama ukoliko imaju loše mišljenje o upravi te ako ne postoji poverenje u komunikaciji koja se odvija formalnim kanalima.

Zaposleni u organizaciji povezuju se sa sebi sličnim pojedincima i međusobno razmenjuju poruke koje mogu biti vezane za posao ili ne moraju biti. Neformalne komunikacije ostvaruju dvojaku funkciju:

• Socijalnu, koja se ogleda u zbližavanju zaposlenih, druženju i razvoju prijateljstva
• Funkciju širenja glasina koje su netečne, nezvanične i teško ih je proveriti.

Menadžerima se sugeriše da koriste i formalne i neformalne mreže, gde neformalne često bivaju efikasnije i korisnije kada je važno da neka interesantna informacija brzo prostruji. Suprotno od ovoga sugeriše se oprez da se zbog glasina ne bi poremetili međuljudski odnosi i stvorila klima nepoverenja.

ELEKTRONSKA KOMUNIKACIJA

Elektronska komunikacija u zdravstvu predstavlja primenu Interneta, informaciono komunikacionih i srodnih tehnologija u sistemu zdravstvene zaštite, kojima se poboljšavaju pristup, efikasnost, efektivnost i kvalitet medicinskih i poslovnih procesa koje sprovode učesnici u tom sistemu (zdravstvene ustanove, medicinsko osoblje, pacijenti, osiguravajuće organizacije, država), sa osnovnim ciljem poboljšanja zdravstvenog stanja pacijenta.

Komunikacija je oduvek bila bitan uslov za život i obavljanje poslova unutar društvene zajednice. Medijumi koji su se u te svrhe koristili vremenom su evoluirali kroz razna tehničko-tehnološka unapređenja. Opšta karakteristika svakog novog komunikacionog sredstva bila je da bude brže, efikasnije i dostupnije ljudima od prethodnog. Razvojni put je vodio od papira, preko štamparije, telegrafa, telefona, radija, televizije do kompjutera i Interneta.

Osnovni ciljevi e-health obuhvataju:

• smanjenje troškova: kroz on-line komunikaciju se višestruko smanjuju troškovi transakcija, povećava brzina i tačnost u odnosu na upravljanje papirima
• eliminaciju prostorne – geografske udaljenosti: barijere vezane za putovanje i saobraćaj premošćavaju se efikasnom komunikcijom kako za potrebe pacijenata, tako i za potrebe zdravstvenih radnika
• povećavnje transparentnosti i dostupnosti informacija: elektronski se publikuju raznovrsne informacije – stručne, poslovne (budžeti, prihodi, rashodi), propisi i odluke (zakoni, pravilnici i sl.)
• povećanje raspoloživosti usluga: obezbeđenje raznovrsnih usluga (za pacijente, zdravstvene radnike, pravna lica), povećavanje njihove dostupnosti i sadržaja.
• poboljšanje rada administracije: kompjuterizacija, integracija finansija, kadrova, upravljanja i kontrola troškova
• podsticaj razvoju: razvoj i napretka društva i podsticaj zdravog života.

Uvođenjem elektronskog siszema u zdravstveni sistem zemlje dolazi do promena:

• u načinu rukovođenja i načinu donošenja odluka
• načinu obavljanja poslovnih transakcija
• načinu obrazovanja i usavršavanja
• načinu planiranja i izveštavanja
• načinu informisanja i prihvata povratnih informacija
• načinu organizovanja institucija i dostavljanja informacija.

U funkcionisanju zdravstvenog sistema sreće se veliki broj različitih e-health modela. Government-to Business (G2B) – model je zastupljen u komunikaciji ministarstva zdravlja, kao državnog organa, sa:

• institucijama državnog i privatnog zdravstvenog osiguranja
• zdravstvenim ustanova svih nivoa zdravstvene zaštite (primarna, specijalistička, tercijarna)
• obrazovnim institucijama zdravstvenog usmerenja (fakulteti, instituti, više škole, centri za edukaciju,…)

Ovom komunikacijom se na efikasan način obezbedjuje sistemsko planiranje, praćenje i kontrola upotrebe svih resursa u zdravstvenom sistemu, praćenje zdravstvenog stanja populacije, objedinjavanje aktivnosti od zajedničkog interesa, planiranje i trošenje finansijskih sredstava, smanjenje redundantnosti informacija i povećanje njihove pouzdanosti i smanjenje kašnjenja.

 Dobro koncipiran elektronsko-komunikacijski sistem služi kao stabilna osnova za korisnike zdravstvene zaštite koji su u poziciji da se potpuno informišu kako da sačuvaju zdravlje i kako će se i gde da se leče, ali i za trajno usavršavanje zdravstvenih radnika u zdravstvenom sistemu. Time se unapredjuje zdravstvena zaštita, usavršavanje, informisanje i međusobna komunikacija zdravstvenih radnika i doprinosi povećanju efikasnosti i efektivnosti i kvaliteta rada.

Literatura:

• Мićović P. Zdravstveni menadzment, Beograd 2008.
• Dovijanic P. Organizacija zdravstvene delatnosti i ustanova,1995.
• J.H. van Bemmel, M.A. Musen. Handbook of medical informatics,1997.
• A Standardization Work Programme for “Learning and Training Technologies & Educational Multimedia Software”, CEN October 2000.
• Obradovic M. ICT servisi u primarnoj zdravstvenoj zastiti, 2008.
• Tomić Z. Komunikologija, 2003.
• Popović G. Uspostavljanje sistema zdravstvenog menadzmenta, Beograd, Oktobar 2010.
• Sajfert Z. Strategiski menadžent, Zrenjanin: TF Mihajlo Pupin, 2005.
• Mirkov S. Reader za pripreme seminarskih radova iz predmeta preduzetništvo i menadžment VTŠSS Zrenjanin, 2009.
• Komunikacija, dostupno na: www.megatrend-info.com/forum/index.php?action=dlattach;
• Odnosi unutar grupa (timova) i faze razvoja grupa, dostupno na: http://www.link-elearning.com/lekcija-Odnosi-unutar-grupa-(timova)-i-faze-razvoja-grupa_4614
• Komunikacija i donosenje odluka u menadzmentu, dostupno na: http://www.scribd.com/doc/16068189/SEMINARSKI-MENADMENT
• Komunikacija u timu, dostupno na: http://www.scribd.com/doc/38014897/komunikacija-u-timu
• Razine, pojam i process komunikacije dostupno na: http://www.zorantomic.net/index.php?option=com_content&;view=article&id=143:razine-komunikacije&catid=42:politicko-komuniciranje&Itemid=94
• Etika i komunikacija dostupno na: https://www.viser.edu.rs/download.php?id=7689
• Cetri vrste komunikacije dostupno na: http://www.babyboomercaretaker.com/Croatian/senior-dating/communication/Four-Types-Of-Communication.html

The post Komunikacija u zdravstvenom menadžmentu appeared first on Svet Medicine.

Voda, iz aspekta komunalne higijene, predstavlja jedan od najbitnijih faktora za život i zdravlje pojedinca i komunalnih aglomeracija.

Za normalno funkcionisanje organizma i održavanje života neophodno je svakodnevno unošenje vode. Za zadovoljavanje osnovnih fizioloških potreba potrebno je unošenje 2-3 litra vode dnevno. Osim fizioloških, voda ima veliki sanitarni i ekonomski značaj te je kao takva značajna za privredni život zemlje.

Oko dve trećine svetske populacije nema na raspolaganju ni 50l vode na dan. Nedostatak vode tesno je povezan sa pojavama epidemija, gladi i smrti.

Činjenica da postoji tzv. kriza vode čini se apsiurdnom s obzirom na to da je 70% naše planete pod vodenim površinama. Međutim, 98% ove vode je slano i stoga neupotrebljivo za piće i u poljoprivredi (desalinizacija je tehnički jednostavna ali izuzetno skupa). Najveći deo sveže vode nalazi se u lednicima ili u dubini Zemljine kore, a samo je 0,14% (reka i jezera) lako iskoristljivo.

Prema poreklu voda može biti :

• atmosferska – nalazi se u obliku vodene pare ili kao kondenzovana u tečnom agregatnom stanju
• površinska – voda u lednicima, okeanima, morima, rekama i jezerima
• dubinska – voda ispod površinskog sloja, koja ispunjava pore i šupljine u stenama kao slobodna ili vezana, u obliku vodene pare i u tečnom agregatnom stanju.

Hemijsko zagađivanje površinskih voda i tla odražava se i na kvalitet dubinskih voda. Za razliku od reka i jezera u kojima postoje procesi autopurifikacije, eliminacija polutanata iz dubinskih slojeva je izuzetno teška i skupa, često i nemoguća. Ovo se posebno odnosi na zagađenja usled primene veštačkih đubriva (nitrati i nitriti) i pesticida u ruralnim područjima, odnosno na neadekvatnu dispoziciju čvrstog i tečnog otpada (teški metali, policiklični aromatični ugljovodonici itd.) u industrijskim zonama.

Za vodosnabdevanje se koriste površinske vode, izvori ili dubinski slojevi hidrogeološkog sistema (voda iznad prvog nepropustljivog sloja na dubini od 10-20 do 100 m).

Kvalitet prirodnih voda procenjuje se na osnovu količine suspendovanih materija,suvog ostatka, rastvorenog kiseonika, potrošnje kiseonika, vidljivih otpadnih materija, boje, mirisa, pH itd.

Kvalitet pijaće vode zavisi pre svega od izvora i njegove zaštite, a zatim od načina prerade vode i održavanja distributivnog sistema. Pre nego što se izabere izvor veoma je važno znati da li je kvalitet sirove vode zadovoljavajući ili da li može preradom da se poboljša tako da voda bude pogodna za piće.

Izvor treba da bude takvog kvaliteta i kapaciteta da može da zadovolji stanovništvo ne samo pod normalnim uslovima eksploatacije prosečnog godišnjeg ciklusa već i pod uslovima koji nisu uobičajeni, ali se mogu očekivati (suše, poplave, zemljotresi itd.).

Izvor koji se eksploatiše treba da se zaštiti od zagađivanja, što je uvek bolje nego da se voda naknadno prečišćava. Da bi se izvorište zaštitilo, treba strogo kontrolisati ispuštanje kanalizacionih otpadnih voda i poljoprivrednog otpada, uz lociranje mesta za odlaganje smeća i toksičnog otpada.

Pod higijenski ispavnom vodom za piće podrazumevamo vodu koja zadovoljava sledeće preglede:

• lokalnu inspekciju vodnog objekta
• fizički pregled vode
• mikroskopsko-biološki pregled vode
• bakteriološki pregled
• hemijski pregled vode.

Svaki od ovih pregleda ima odgovarajući značaj, tako da se higijenska ispravnost posmatra u sklopu ovih pregleda, i regulisana je Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće (Sl.list SFRJ br.33,1987. god). Ovim Pravilnikom se reguliše javno snabdevanje stanovništva vodom za piće, više od pet domaćinstava, odnosno više od dvadeset stanovnika koji se snabdevaju iz sopstvenih objekata.

Higijenska ispravnost vode za piće utvrđuje se osnovnim, proširenim i periodičnim pregledom, pregledom iz novih vodozahvata, kao i na osnovu higijensko-epidemioloških indikacija. Osnovni pregled je obavezno sadržan u svim ostalim pregledima.

Broj pregleda vode na higijensku ispravnost, zavisi od broja stanovnika – korisnika vode, kao i od vrste vodnog objekta. Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće reguliše se i flaširana voda, takođe prema broju stanovnika – korisnika flaširane vode.

U slučajevima akcidentalnog oštećenja vodoizvorišta, kada pojedine higijenske supstance prelaze dozvoljene norme, može se dozvoliti upotreba te vode najviše do sedam dana, ali samo pod uslovom da te koncentracije ne deluju direktno štetno na ljudsko zdravlje.

Lokalna inspekcija vodnog objekta

Lokalna inspekcija predstavlja direktan metod pregleda vodnog objekta, a cilj joj je utvrđivanje postojanja eventualnih problema i uzroka kontaminacije u sistemu snabdevanja vodom i to kako u izgradnji i održavanju vodnih objekata, tako i u sistemu ditribucije vode.

Lokalna inspekcija predstavlja kariku u prevenciji i kontroli potencijalno ugrožavajućih situacija kao što su: hidrične epidemije, diverzije itd.

Rutinska inspekcija odvija se u vremenski određenom intervalu, a u vanrednim okolnostima se obavlja i hitna inspekcija nezavisno od utvrđenog plana.

Po svom poreklu voda koja se koristi za piče može biti podzemna, površinska ili atmosferska.

Podzemna voda se najčešće koristi u malim naseobinama. Prema vrsti vodnog objekta koji crpi podzemnu vodu najnepovoljniji su i ujedno najnesigurniji u smislu zagađenja otvoreni bunari.

Kopani bunari predstavljaju najčešće izvor lokalnog vodnog snabdevanja za individualna domaćinstva ili za manja naselja. Voda koja se ovako crpi potiče iz prvog vodonosnog sloja koji ne sme biti plići od 6 metara u odnosu na površinu zemlje.

Lokalnom inspekcijom kopanog bunara utvrđuje se njegov položaj u odnosu na potencijalne izvore zagađenja (septičke jame, đubrišta, štale, itd.), načini građenja (da li je ozidan, da li ima kućicu nad zemljom koja pokriva otvor bunara), na kojoj dubini se zahvata voda i način zahvatanja vode. Jedini siguran način zahvatanja vode je onaj u kome nema direktnog kontakta između osobe koja crpe vodu i same vode u bunaru, već se za tu svrhu koristi uvek isti metalni sud, a voda crpe ručnom pumpom.

Neophodno je takođe, utvrditi postoji li mogućnost prodiranja površinske vode u bunar, odnosno postoji li nepropusna platforma širine oko 1m oko bunara sa nagibom od bunara ka okolnom terenu.

Provera mogućnosti priticanja površinske vode vrši se zasipanjem okolnog terena koncentrovanim rastvorom boje (npr.fluorescina) ili koncentrovanim rastvorom soli (kuhinjske soli) i svakodnevnim uzimanjem uzoraka vode u kojima se određuje koncentracija boje, odnosno soli u toku sedam uzastopnih dana.

U te svrhe se može koristiti i suspenzija saprofitnih bakterija (najčešće b.prodigiosus ili b.violaceum) a kao rezultat se koristi porast bakterija, odnosno njihovih kolonija karakteristično obojenih na odgovarajućim hranljivi podlogama.

Lokalna inspekcija vode sastoji se u kontroli tehnološkog procesa, tehničke osposobljenosti zaposlenih i stalnim nadzorom nad ispravnošću uređaja za prečišćavanje vode, odnosno nadzorom nad kvalitetom kako sirove vode, tako i finalnog proizvoda – vode za piće.

Uzimanje i slanje uzoraka vode na fizičko-hemijsku i bakteriološku analizu

Uzorci vode za fizičko-hemijsku analizu uzimaju se u staklenu bocu ili bocu od inertne plastike najmanje zapremine od 1 litar. Za ovu analizu potrebno je da boca bude hemijski čista i dobro oprana. Ova količina vode dovoljna je za izvođenje osnovne i proširene analize.

Pre uzimanja uzorka pusti se da voda teče iz slavine 3-5 minuta, a zatim se boca dobro opere ovom vodom najmanje tri puta. Boca se ne puni do samog vrha, već se ostavi 10 do 25 ml praznog prostora, a zatim se boca dobro zatvori.

Uzorku vode najčešće nije potrebno dodavati konzervanse, osim u slučajvima kada se planira određivanje posebnih sastojaka u vodi kao što su: fenoli, cijanidi, mineralna ulja itd. U tom slučaju konzervansi se dodaju prema tačno propisanom principu datom u Sl. glasniku SFRJ br. 33 iz 1987. godine.

Prilikom uzimanja uzoraka vode na samom vodnom objektu se određuju njene fizičke osobine, a zatim se voda konzerviše u svrhu očuvanja nestabilnih jedinjenja. Vodu je neophodno dopremiti do laboratorije, u kojoj će se obavljati dalja analiza, u toku istog dana, a poželjno je da se analiza izvrši odmah po dopremanju vode. Ako to nije ostvarljivo voda se konzervira na +4 °C (227 K) do analize.

Ukoliko se planira radiološka analiza vode uzorak mora najmanje iznositi 3 litra, a doprema se do laboratorije u roku od 5 dana.

Uzorak vode za bakteriološku analizu uzima se u prethodno sterilisane boce (u suvom sterilizatoru na 160-180°C jedan sat ili u autoklavu na 121°C 15 minuta). Boce se pre sterilisanja zatvore staklenim, gumenim ili plastičnim zatvaračem, preko koga se obavija aluminijumska folija. Zapremina boce za ovu analizu iznosi 250 do 1000 ml. Ako se planira da u uzorku vode bude hlora neophodno je pre sterilizacije u bocu staviti 0.15 (za zapreminu od 250 ml) odnosno 0.60 ml (za zapreminu od 1000 ml) 5% rastvora natrijumtiosulfata radi redukcije hlora.

Ako se uzima uzorak iz vodovoda neophodno je najpre dezinfikovati slavinu plamenom ili 70% etil-alkoholom i pustiti da voda teče 3-5 minuta.Bocu puniti samo samo do ¾ zapremine, zatvoriti zapušačem, pokriti folijom i vezati kanapom.

Uzorak vode iz kopanih bunara, cisterni i rezervoara uzima se 50 cm ispod površine vode, pri čemu se boca otvara tek po uranjanju na mesto sa kog će se uzeti uzorak.

Uzorak vode se transportuje do laboratorije na temperaturi od +6 °C (u tu svrhu može poslužiti sandučić sa ledom ili termos-boca) i to za najviše 6 sati od momenta uzimanja uzorka. Ako se uzorak planira za zasejavanje u vremenu manjem od 1 sat od momenta uzimanja ne mora se rashlađivati. Zasejavanje se vrši odmah po dopremanju u laboratoriju, ili za najviše 12 časova, s tim da se do zasejavanja uzorak drži u frižideru na +4°C.

Uzorci vode za parazitološku analizu uzimaju se u plastične sudove zapremine 10 litara, prethodno sterilisane etilen-oksidom ili zračenjem. Na ledu se dopremaju do laboratorije u toku sledećih 6 sati, odnosno najduže za 12 sati, gde se pregled odmah vrši.

Ako se virusološki pregled odlaže neophodno je uzorak vode najpre iscentrifugirati, a zatim zamrznuti do zasejavanja.

Svaka boca u kojoj je uzet uzorak vode za analizu mora biti propisno obeležena, odnosno, posedovati etiketu na kojoj mora biti naznačeno: naziv objekta na kome je uzorak uzet, mesto, datum uzimanja uzorka. Za uzorak koji će se bakteriološki ili virusološki analizirati neophodno je naznačiti i tačno vreme uzimanja uzorka i izvršiti proveru rezidualnog hlora. Takođe je neophodno naznačiti koja se analiza traži.

Fizičke metode pregleda vode za piće

Fizičkom pregledu vode za piće pristupa se na samom vodnom objektu odmah po uzimanju uzorka. Ovaj pregled obuhvata određivanje ukusa, mirisa, boje, mutnoće (organoleptička svojstva) i temperature vode.

Ukus vode je senzacija koja predstavlja rezultat međusobnog dejstva salive i supstanci rastvorljivih u vodi, a koju proizvodi podraživanje gustativnih receptora. Kao higijenski ispravna voda smatra se ona koja nema nikakav karakterističan ukus, već je prijatno osvežavajuća i pitka. Da bi se procenio ukus vode, potrebno je da više osoba degustira po 40 do 50 ml prethodno na 70°C pasterizovane vode (u cilju zaštite od infekcije), a zatim prohlađene.

Voda se rashlađuje na sobnu temperaturu (25°C) i na temperaturu do 12°C i tako proba, pri čemu se voda ne guta već samo promućka u ustima i zatim ispljune. Temperatura usne duplje omogućava povišenje napona pare supstanci koje su rastvorene u vodi, ove pare se dalje šire i u nosnu šupljinu, te je prilikom određivanja ukusa vode moguće istovremeno odrediti i njen miris.

Miris vode je osećaj proizveden prisustvom supstanci sa dovoljnim pritiskom pare koji je u stanju da stimuliše senzore u nazalnim i sinusnim šupljinama. Određuje se pre detekcije ukusa ili zajedno sa njom. Higijenski ispravna voda ne sme imati nikakav miris.

Određivanje mirisa vode vrši se tako što se voda sipa u Erlenmeir-ovu bočicu zapremine od 250 ml koja se po sipanju uzorka vode zatvori, promućka, a zatim otvori i voda pomiriše. Isti ovaj uzorak se zatim zagreje na 40°C, ostavi na sobnoj temperaturi 1 do 2 minuta, bočica otvori i ponovo pomiriše.

Boja vode određuje se tako što se voda sipa u menzuru od bezbojnog stakla i posmatra prema beloj podlozi. Boja vode može se određivati i kolorimetrijskim metodama. Higijenski ispravna voda za piće mora biti bezbojna u tankom sloju, dok u debelom sloju ova voda ima karakterističnu plavo-zelenu nijansu. Intenzitet ove boje raste sa porastom pH te se preporučuje istovremeno određivanje oba ova kvaliteta.

Mutnoća vode potiče od suspendovanih materija u vodi i ona se utvrđuje upoređivanjem uzorka vode sa standardnim rastvorom infuzorijske zemlje (silikatne zemlje). Voda se sipa u cilindar od bezbojnog stakla ili u bocu zapremine 1 litar i upoređuje sa standardnim rastvorima poznatih stepeni mutnoće. Jedan stepen mutnoće na ovoj skali predstavlja rastvoren 1 mg infuzorijske zemlje na 1 l vode. Upoređivanje se vrši prema beloj podlozi sa središnjom crnom linijom.

Za neprerađenu vodu dozvoljava se do 10 stepeni mutnoće, a za prerađenu vodu najviše do 5 stepeni mutnoće prema ovoj skali (Sl.list SFRJ br.33 1987.).

Temperatura vode za piće optimalno treba da iznosi 8 do 12°C. Maksimalno godišnje kolebanje ne bi trebalo da prelazi 4 do 6°C. Veće varijacije u temperaturi ukazuju na efekat spoljne temperature na vodu i eventualne mogućnosti zagađenja iste. Temperatura se meri standardnim termometrima sa podeocima od 0.1°C.

U okviru fizičkog pregleda vode za piće određuje se i pH vrednost. Pošto se pH vode menja stajanjem najbolje je odmah po uzimanju uzorka vode izmeriti pH. U praksi se pH određuje kalorimetrijski pomoću indikatora ili elektrometrijski (pH-metrom).

Hemijske metode ispitivanja vode za piće

Hemijski pregled može da bude osnovni,prošireni ili periodični. U okviru osnovnog pregleda određuje se utrošak kalijumpermanganata, amonijak, hloridi, nitriti i rezidualni hlor. U okviru proširenog pregleda određuju se još i nitrati, gvožđe i mangan. Periodični pregled, uz prethodna ispitivanja, obuhvata još i određivanje olova, sulfata, fenola, deterdženata i fluorida.

Određivanje potrošnje kalijumpermanganata služi za dobijanje podataka o zagađenosti vode organskim materijama (ljudskog, životinjskog ili biljnog porekla) koje se mogu oksidisati. Maksimalno dozvoljena potrošnje KMnO4 je za prečišćene vode do 8mg/l, a za neprečišćene do 12 mg/l.

Određivanje azota u vodi koji se pojavljuje kao amonijak, nitriti ili nitrati, ima veliki higijenski značaj, jer se ova jedinjenja stvaraju raspadanjem organskih materija (proteina, urea i dr.) pod uticajem hemijskih reakcija ili pod dejstvom bakterija.

Amonijak u vodi može da bude mineralnog porekla ili usled svežeg fekalnog zagađenja. Maksimalno dozvoljena koncentracija (MDK) je 0.1 mg/l vode.

Nitriti u vodi mogu takođe da budu dokaz svežeg fekalnog zagađenja. To su soli azotaste kiseline i vrlo su nestabilna jedinjenja. Da bi se izbeglo njihovo oksidovanje, treba ih određivati odmah po uzimanju uzorka vode. MDK za nitrite izražena preko azota je 0.005 mg/l vode.

Nitrati su soli azotne kiseline i predstavljaju krajnji produkt oksidacije azotnih jedinjenja. Njihovo prisustvo u većim količinama može da izazove kod odojčadi methemoglobinemiju. MDK za nitrate, izražena preko azota je 10 mg/l vode.

Skoro sve vode u prirodi, kao i otpadne vode, sadrže hloride. Hloridi mogu poticati iz zemljišta sa kojeg dolazi voda, ali se mogu izlučivati i fecesom i urinom, pa mogu biti dokaz fekalnog zagađenja. MDK za hloride je 200 mg/l vode.

Gvožđe u vodi može da bude primarnog ili sekundarnog porekla. Primarno gvožđe potiče iz zemlje, tj. alkalne površinske vode sadrže ispod 1 mg/l gvožđa, dok kisele i podzemne vode mogu da sadrže znatno više. Sekundarno gvožđe se stvara otapanjem u vodovodnim cevima uz prisustvo ugljene kiseline i kiseonika. Gvožđe u vodi za piće nije štetno po zdravlje čoveka, ali ako se nalazi u koncentraciji iznad 1-2 mg/l, vode imaju gorko-sladunjav i opor ukus. Osim toga, vode koje sadrže gvožđe nisu pogodne za pranje rublja (ostavljaju mrlje), kao ni za industriju (porcelana, šećera, papira, tekstila). U gvožđevitim vodama se razmnožavaju tzv. feruginozne bakterije (tipa Chlamydotrix) u obliku dugih vlakana, koje mogu da zapuše vodovodne cevi.

Olovo je toksični element koje u vodi za piće može biti primarnog porekla – iz zemlje, ili sekundarnog – iz vodovodnih cevi. Kiseonik u vodi stvara sa olovom olovni oksid – PbO2, koji dalje sa vodom daje olovni hidroksid – Pb(OH)2. Na rastvaranje olova utiče tvrdoća vode. Meke vode sadrže ugljenu kiselinu u kojoj se olovo lako rastvara, tj. olovohidroksid prelazi u olovokarbonat (lako rastvoran) i bazni olovni karbonat (slabo rastvoran u vodi). Tvrde vode sadrže karbonate i sulfate i stvaraju teško topljiv bazni olovni karbonat i olovni sulfat i na taj način sprečavaju dalju koroziju vodovodnih cevi. Smatra se da kod vode koja ima veću tvrdoću od 7°dH neće doći do rastvaranja olova iz cevi. MDK za olovo u pijaćoj vodi je 0.05 mg/l.

Tvrdoća vode se izražava sadržajem rastvorenih soli kalcijuma i magnezijuma.Soli kalcijuma i magnezijuma su uglavnom, u prirodnim vodama u obliku bikarbonata, sulfata i hlorida.

Za industrijske potrebe voda ne sme da bude tvrda, jer se navedene soli talože po površinama kotlova, cevi i armaturama. Sa sapunima grade nerastvorna jedinjenja, pa je potrebna velika potrošnja sapuna. Meke vode su neukusne i nisu pogodne za piće.

Tvrdoća vode nema značaja za zdravlje, jer ljudski organizam dobro podnosi i meku i tvrdu vodu.

Ukupnu tvdoću čini zbir prolazne i stalne tvrdoće. Prolaznu tvrdoću čine bikarbonati kalcijuma i magnezijuma. Kuvanjem vode prolazna tvrdoća može da se otkloni (talože se karbonati). Stalnu tvrdoću čine uglavnom sulfati i hloridi kalcijuma i magnezijuma, i ona se kuvanjem ne može otkloniti. Postoji više metoda za određivanje ukupne tvrdoće vode. Lako je izvodljiva metoda pomoću sapunskog rastvora – postupak po Butron–Budeu i Klarku. U bocu sa brušenim zatvaračem (zapremine 100 ml) sipa se tačno 40 ml ispitivane vode i titrira iz birete sapunskim rastvorom do pojave stalne pene. Titracija se vrši uz snažno mućkanje sadržaja bočice. Kraj titracije je kada se stvori pena stabilna oko 3 minuta. Na bireti se pročita utrošak sapunskog rastvora tj. tvrdoća vode u °dH (nemački stepeni).

Mikrobiološki pregled vode za piće

Mikroskopsko-biološkim pregledom se pre svega traže jaja crevnih parazita (oksiurisa, askarisa, tenije) kao i druge patogene i uslovno patogene bakterije.

Uzorci vode za bakteriološki pregled se uzimaju u hemijski čistim, sterilisanim sudovima zapremine od 250 ml do 1000 ml. Pri uzimanju uzorka vode, neophodno je slavinu pomoću laboratorijske lampe opaliti na plamenu, pustiti da voda ističe nekoliko minuta i potom brzo napuniti do dve trećine i zatvoriti je zapušačem od brušenog stakla.

Prilikom bakteriološkog pregleda određuje se ukupan broj svih živih bakterija u jednom ml vode za piće. Voda se zasejava dvostruko; u dva primerka koji se inkubiraju na sobnoj temperaturi 20-22°C, a drugi primerak na 37°C. Na temperaturi od 37°C rastu patogene i uslovno patogene bakterije, dok je sobna temperatura 22°C optimalna za razvoj saprofitnih bakterija.

Zasejavanje se radi pod strogo aseptičnim uslovima sledećim redom: prvo se naprave razređenja vode 1:10, 1:100, 1:1000, 1:10 000. Za razređenje se upotrebljava sterilan fiziološki rastvor. Razređenje 1:10 pravi se na taj način što se sterilnom pipetom uzima 1 ml vode koju treba zasejati i prenosi se u epruvetu u kojoj se nalazi 9 ml sterilnog fiziološkog rastvora. Odatle se takođe sterilnom pipetom uzima 1 ml dobijenog rastvora 1:10 i prenosi u sledeću epruvetu u kojoj se takođe nalazi 9 ml sterilnog fiziološkog rastvora, tako da se dobija rastvor 1:100. Veća razblaženja se dobijaju na isti način.

Napravljena razređenja vode se zasejavaju na hranljive podloge odnosno na hranljivi duboki agar. Zasejavanje se vrši na taj način što se napravljeno razređenje (1 ml) prenosi u sterilnu Petrijevu kutiju i u nju se sipa agar iz epruvete, koji je prethodno rastopljen i rashlađen do temperature od 54-56°C. To je ona temperatura pri kojoj se epruveta ispunjena agarom može držati između dlanova. Agar se mora ohladiti do te temperature kako ne bi uništio prisutne bakterije. Odgovarajuće razređenje se zasejava dvostruko; jedan primerak se ostavlja na sobnoj temperaturi 20-22°C dok se drugi stavlja u termostat na 37°C. Oba primerka zasejane vode se inkubiraju 24-48 časova.

U intestinalnom traktu ljudi nalaze se bakterije tzv. koliformne bakterije, tako da njihov nalaz u vodi za piće ukazuje na fekalno zagađenje. U bakterije fekalnog porekla spadaju: E.coli, Enterococcus i Proteus. U svim vodama, bez obzira na poreklo, istražuju se bacili koliformne grupe, a u vodama bunarskog porekla, kao i površinskim vodama, istražuju se jos i Clostridium perfrigens i bakteriofag.

U prečišćenim i dezinfikovanim vodama, kao i u flaširanim prirodnim vodama, ne sme da se nalaze koliformne bakterije, određene kao najverovatniji broj u 100ml. Prirodna voda zatvorenih izvorišta do 10, a prirodna voda otvorenih izvorišta do 100 koliformnih bakterija, na 100 ml vode. E.coli ne sme da se nalazi ni u jednoj vodi za piće.

Zaključak

Danas su vodoizvorišta sve više zagađena tako da dobijanje higijenski ispravne vode za piće postaje sve veći problem savremenog čoveka. Ne treba posebno pominjati da je voda odličan put za prenošenje infekcija (hidrične epidemije), a isto tako da se otpadne vode industrije (hemijska, naftna i dr.) vrlo često neprečišćene, ispuštaju u prirodne recipijente.

Osnovni razlog higijenskog pregleda vode i njene prerade je da se potrošači zaštite od patogenih mikroorganizama i nečistoće u vodi tj. da voda bude nećkodljiva za ljudsko zdravlje. Pri preradi vode treba, takođe, da se otklone nečistoće koje nisu štetne za ljudsko zdravlje, ali mogu da učine vodu neadekvatnom za piće, da oštete vodovodne cevi, postrojenja i druge elemente sa kojima voda dolazi u dodir ili da učine ceo proces težim i skupljim. Proces prerade vode obuhvata sledeće uzastopne postupke: koagulaciju, sedimentaciju ili flotaciju, filtraciju i dezinfekciju. Funkcionisanje čitavog sistema, kao i veći deo prerade vode, predstavlja u stvari, pripremu vode za efikasnu i pouzdanu dezinfekciju.

U vanrednim stanjima (poplave, zemljotresi, ratovi) problem vodosnabdevanja dobija poseban značaj. To se naročito odnosi na ratove, kada su objekti za vodosnabdevanje oštećeni, uništeni ili namerno zagađeni. U takvim situacijama je neophodno poznavanje osnovnih mera tehnike koje omogućavaju dobijanje higijenski ispravne vode za piće. 

Da bi se obezbedile dovoljne količine kvalitetne vode za piće, neprestano se vrše istraživanja i uvode nove tehnologije i postupci za njenu preradu.

Autori

Dr Marija Perković & Radisav Petković

Reference

• R.Kocijančić – Higijena (2002.)
• M.Nikolić – Higijena i medicinska ekologija (praktikum)
• J.Cekić i sar. – Higijena sa socijalnom medicinom i organizacijom zdravstvene službe
• S.Ramzin i sar. – Priručnik za komunalnu higijenu

The post Higijenski pregled vode za piće appeared first on Svet Medicine.

Savremena naučna istraživanja u oblasti farmacije, medicine, biohemije, koncipiraju se tako da se obavljaju na kulturama izolovanih ćelija, sa ciljem da se prouče delovanja brojnih noksi na ćelijskom, subćelijskom, tj. molekularnom nivou, genskom nivou, kao i pokrenuti mehanizami ćelijskih odgovora na delovanje brojnih egzo-/endogenih agenasa, time i ova naučna grana toksikologije dobija sve više na značaju.

Takođe, u prilog ovome, treba naglasiti da se broj noksi, kojima je biosvet izložen na ovaj ili onaj način, iz dana u dan značajno uvećava iz razloga sveukupnog svetskog tehnološkog razvoja. Takođe razvoj tehnologoije doprinosi da naučna istraživanja danas mogu biti na mnogo sofisticiranijem nivou nego što su to bila pola veka unazad.

DNK I GENI

Različite ćelije istog organizma i različite jedinke iste vrste imaju isti broj hromozoma koji u somatskim ćelijama čoveka iznosi 46 odn. 23 para od čega je 1 par onaj koji označava pol (XX ženski i XY muški), dok u je polnim ćelijama ovaj broj duplo manji.

Homologi hromozomi su jednaki u broju i redosledu gena.

Gen je deo DNK odgovoran za sintezu tacno određenog proteina ili RNK molekula i on kontroliše određene nasledne osobine.

Gen je sačinjen od niza genetskih kodova i veličina gena tj. “genskog lokusa“ iznosi ~ 600-1800 nukleotida

Gen predstavlja:

1. Jedinicu strukture hromozoma
2. Jedinicu fiziološke funkcije hromozoma
3. Jedinicu mutacije hromozoma

Geni predstavljaju pojedine delove molekule DNK i time imaju određeno mesto u hromozomu. Građa gena zavisi od 4 pomenuta nukleotida, pri čemu je ovaj redosled jedinstven i karakterističan za svaki gen.

Broj nukleotida u DNK je različit kod različitih bioloških vrsti. Tako npr, u DNK virusa ima nekoliko hiljada nukleotida, a u 46 hromozoma čoveka se nalazi nekoliko milijardi nukleotida. Redosled i broj nukleotida, a time i dužina DNK lanca, je stoga specifičan sa svaku biološku vrstu.

Mitohondrijalna DNK ima znatno manji broj nukleotidnih parova, ima više C-G parova od A-T i nije vezana za histone, može biti pričvršćena za mitohondrijalnu membranu ili slobodna. Humana MtDNK sadrži 37 gena. Proteini koji se sintetišu mitohondrijalnom matriksu ne napuštaju mitohondrije. MtDNK je manje stabilna od DNK u nukleusu i lakše podleže različitim genskim mutacijama

Redosled aminokiselina u svakom polipeptidnom lancu (sintetisanom proteinu) uslovljen je redosledom grupa od po tri nukleotidna para-kodova u genu. Geni se linearno smeštaju duž molekule DNK. Promene u kodovima dovode do izmene u prepisanim kodonima na iRNK i time do izmena odgovarajućeg polipeptida.

Značenje koda je isto u svim biološkim vrstama, tj. genetički kod je univerzalan. Odnosno redosled 4 baze u nukleinskoj kiselini DNK određuje redosled aminokiseline u novosintetisanom proteinu. Broj mogućih kodova, od po tri nukleotida iznosi 64 (43).

Kodoni, dalje u proteinskoj sintezi služe kao šifra za ugrađivanje određene aminokiseline u polipeptidima.

Najveći broj kodona (61 triplet) služi za šifrovanje aminokiselina, jer tri kodona na iRNK tzv. stop kodoni označavaju završetak polipeptidnog lanca.

Fenotip je skup svih morfoloških i funkcionalnih osobina koje karakterišu jednu jedinku.

Genotip je skup svih genetskih informacija koje se nalaze u jednoj ćeliji/organizmu.

Geni se nasleđuju, a kako će se razviti fenotip zavisi od sredine u kojoj se organizam razvija (recimo talenat je fenotip, i Rh krvi, prva osobina se može ali i ne mora razviti, dok se druga nasleđuje, ona je isključivo genska. npr. inteligencija kao fenotip, 60% zavisi od gena, 30% od sredine, a 10% od interakcije izmedju ova dva determinišuća faktora).

Vrste genetičkih oštećenja

• 1. Genske mutacije (promene na DNA lancu)
• supstance koje ih izazivaju su mutageni
• 2. Hromozomske aberacije

         (strukturne promene hromatinskog materijala)

• supstance koje ih izazivaju su klastogeni

• 3. Aneuploidija i poliploidija

         (promene u broju hromozoma)

• supstance koje ih izazivaju su aneugeni

Mutacija je trajno nasledno prenosiva promena u genetskom materijalu.

ISPITIVANJE GENOTOKSIČNOSTI

Ispitivanje genotoksičnosti podrazumeva da li ispitivana supstanca izaziva gensko oštećenje polnih i somatskih ćelija.

Ovim ispitivanjima je moguće otkriti proonkogeni potencijal ispitivane supstance. U ovim ispitivanjima test supstancama izlažu se eksperimentalne životinje ili biljke.

Ispitivanje genotoksičnosti mora biti završeno pre početka II faze kliničkih studija.

Primeri potrebnih pitanja pre ispitivanja toksičnosti :

• Da li je to potpuno nova supstanca ili je već bila u upotrebi u nekom vremenskom periodu?
• Da li će biti dodavana u hranu?
• Da li će se aplicirati jedna doza ili ponavljana?
• Kojom dozom će se testirati?
• Koja će starosna grupa biti tretirana?
• Da li se može očekivati izloženost trudnih žena ili dece?

Glavna biološka razmatranja pre testiranja toksičnosti :

• koja je najpogodnija životinjska vrsta za ispitivanje
• pol životinje
• uslovi i način čuvanja životinja
• način prehrane
• zdravlje životinja
• sličnosti u metabolizmu prema ljudima
• put aplikacije pri tretmanu
• trajanje testiranja
• potreban broj životinja

IN VITRO I IN VIVO METODE

In vitro metode i in vivo metode imaju različite uloge u istraživanju, i one su međusobno komplementarne.

Zavisno od predmeta istraživanja in vitro metode mogu biti najadekvatnije metode u nekim oblastima istraživanja, zbog toga što one mogu dati najtačnije podatke koji su potrebni (na ćelijskom i molekularnom nivou).

In vitro metode pomažu istraživačima da precizno utvrde kako i zašto određeni faktor izaziva nastanak (doprinosi nastanku) ili suprotno: sprečava nastanak određene bolesti.

U eksperimentalnim studijama u in vitro uslovima istraživači mogu da ispitaju lanac događaja koji se odvija pri dejstvu tog faktora sa ćelijama (organima) u strogo kontrolisanim uslovima. Studije in vitro su strogo fokusirane, što znači da istraživači mogu kontrolisati odabrane faktore (varijable).

Kada se jednom u nekoj in vitro studiji utvrdi da je suspektan – određeni biološki mehanizam koji može sprečiti nastanak ili povećati rizik za pojavu određene bolesti, on se može lako ispitati u animalnom eksperimentalnom modelu.

Prednosti in vitro metoda :

• kontrolisani uslovi ispitivanja
• nedostatak sisitemskih efekata
• smanjenje varijabilnosti između eksperimenata
• testiranje je brzo (i nije skupo)
• potrebna je mala količina materijala za testiranje
• ograničen je toksični efekat
• mogu se koristiit humane ćelije i tkiva
• mogu se koristiti transgenične ćelije koje nose humane gene
• smanjuje se ispitivanje na eksperimentalnim životinjama.

Prednosti ćelijskih kultura (ispitivanja in vitro) :

• posao nije naporan
• cena nije visoka
• može se ispitati dejstvo novog leka na mnogobrojne tumorske linije
• mogu se ispitati brojne kombinacije lekova.

Nedostaci in vitro metoda :

• generalizovani toksični efekti ne mogu biti ispitani
• dozno zavistan odgovor u in vitro uslovima ne može biti dobijen (radi procene rizika za humanu populaciju)
• sisitemski efekti ne mogu biti ispitani (procenjeni)
• interakcije između tkiva i organa ne mogu biti testirane
• farmakokinetika ne može biti ispitana
• osteljivost pojedinih organa ne može biti procenjena
• hronični efekti ne mogu biti ispitani
• fenomen koji je uočen u uslovima in vitro može biti različit od odgovora ćelija (u organizovanom tkivu) u kome postoje kompenzatorni i adaptivni mehanizmi
• ako je neki fenomen zapažen u in vitro uslovima, neophodno je da se ispita da li on vodi nastanku određene promene (poremećaju građe ili funkcije, nastanku bolesti ili sprečavanju njenog nastanka) u in vivo uslovima.

Ograničenja ćelijskih kultura (ispitivanja in vitro ) :

• ćelijske linije su transformisane, da bi mogle da rastu u uslovima in vitro
• da bi se ispoljilo dejstvo leka, nekad je neophodna metabolička aktivacija in vivo
• moguće su razlike u izloženosti dejstvu leka (vezivanje za proteine, distribucija leka nije uzeta u obzir…)
• mogu postojati razlike u mikro-okruženju tumorskih ćelija (poremećaji vaskularizacije, hipoksija…).

In vivo metode mogu biti :

• humane studije koje nisu invazivne; problemi oko postojanja ranijih bolesti i razlika među individuama koje čine grupu ispitanika
• animalne studije koje prevazilaze probleme koji postoje u humanim studijama; nisu uvek dobri modeli za ispitivanje procesa kod čoveka zbog razlika koje postoje između vrsta.

Bez obzira na tip studije postoje , postoje etički principi kojih se treba pridržavati (odobrenje etičkog komiteta, dobra naučna i dobra klinička praksa…).

Prednosti in vivo studija :

• testiranje faktora u animalnim modelima omogućava istraživačima mnogo bolju kontrolu nego sa ljudima, s obzirom na to da potpuno mogu kontrolisati faktore kojima su izložene eksperimentalne životinje.

Slabosti in vivo studija :

• iako mnogi biološki procesi mogu biti slični, mnoge stvari koje se dešavaju kod miševa (ili drugih eksperimentalnih životinja) ne dešavaju se na isti način kod čoveka i obrnuto.

GENOTOKSIČNI AGENSI

Genetička toksikologija istražuje delovanje nekog agensa usmerenog na nasledne komponente živih sistema.

Genotoksični agens je onaj koji izaziva letalne i nasledne promene u genetičkom materijalu polnih ili somatskih čelija..

Toksikološke promene mogu biti :

• 1) akutne
• smrtnost
• iritacija
• nekroza
• promena normalnih homeopatskih parametara
• neurološki efekti
• 2) subakutne
• promena reproduktivne sposobnosti
• teratološki efekti
• reverzibilna degradacija tkiva
• metabolički poremečaji
• promene ponašanja

• 3) hronične
• ireverzibilna promena tkiva
• karcinogeneza.

Testovi za detekciju genotoksičnih agenasa se zasnivaju na činjenicama .

1. da je DNA ciljni molekul za sve mutagene, a verovatno i većinu kancerogenih agenasa
2. da je DNA nasledni materijal svih ćelijskih organizama.

Podela genotoksičnih agenasa (od A do E)

• A. Agensi prirodnog porekla
• pirolizidinski alkaloidi
• aflatoksin B1

• B. Agensi u industrijim procesima
• alkilirajući agensi, organski rastvarači, org. jed. metala, ekozagadjivači
• aldehidi, epoksidi (u izradi celuloznih vlakana i pl.masa), ne/organska jed. As, Be, Cr, Co, Cd, Ni i Pb
• C. Farmaceutski proizvodi (lekovi iz grupa):
• antibiotika (streptomicin; doksorubicin i daunorubicin)
• citostatika (mitomicin, bleomicin; metotreksat, ciklofosfamid, citarabin, cisplatin, vinka alkaloidi vinkristin i vinblastin)
• psihofarmaka (hlorpromazin, fenotiazini)
• narkotika
• anestetika (halotan metoksifluran, divinil etar, etilviniletar i trihhloretilen)
• kontraceptiva
• supstance (aromatični amini i dr. aditivi) koje ulaze u sastav nekih kozmetičkih preparata (boje za kosu).

• D. Pesticidi
• Alkilirajući agensi: organska halogena jedinjenja (Cl/Br-metan biotansformacijom daju vinil hlorid)
• Derivati fluorosirćetne kiseline (rodenticidi)
• Piretrini – aletrin (insekticidi)
• Organohlorna jedinjenja (DDT, aldrin, dieldrin, heptahlor, hlordan)
• E. Agensi koji se nalaze u hrani i u vodi
• Prirodni sastojci: mikotoksini i proizvodi metabolizma nekih bakterija (nitrozamin i benzo(a) piren)
• Konzervansi: nitriti i nitrati (etilnitrozourea)
• Veštački zasladjivači: saharin i ciklamati
• Hlorinacijom vode stvaraju se trihlormetan i hlorfenoli

Osnovni genotoksični testovi

Osnovni kriterijumi za odabir testova genotoksičnosti :

• evaluacija rezultata na čoveku
• osteljivost – da se izbegnu lažno pozitivni ili lažno negativni rezultati
• ponovljivost -. uniforman test i stroga standardizacija eksperimanetalnih protokola
• brzina izvođenja testa
• jednostavnost
• ekonomičnost.

Neophodno je napraviti dobar odabir testova (bateriju testiranja prema traženoj regulativi): npr OECD (organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), EEMS (Evropska organizacija za sredinsku mutagenezu), WHO (Svetska zdravstvena organizacija).

Ove institucije su predložile tri osnovne grupe testova :

1. Testovi za detekciju genskih mutacija
2. Testovi za detekciju hromozomskih aberacija
3. Testovi za otkrivanje efekata na nivou DNK.

Opšta klasifikacija testova mutageneze (prema OECD) :

• 1) Testovi za otkrivanje genskih mutacija
• Test povratnih mutacija na bakteriji Salmomella typhimurium (Amesov test )
• Test povratnih mutacija na bakteriji Escherichia coli
• Test genskih mutacija u kulturi ćelija sisara
• Test polno-vezanih recesivnih letalnih mutacija kod Drosophilia melanogaster
• Test genskih mutacija na kvascu Saccharomyces cerevisiae
• Test specifičnog lokusa kod miša

Ovi testovi su jednostavni, brzi, reproducibilni i daju pouzdane podatke o reakciji hem. agensa sa DNK i indukciji mutacije. + ili – rezultat u sistemima sa bakterijama i gljivicama nije pouzdan pokazatelj da se isti efekti ostvaruju i u ćelijama sisara. Testovi sa kvascem, ćelijama sisara i vinskoj mušici Drosophila melanogaster daju podatke o uticaju mutagena na germinativne ćelije. Testovi sa miševima se koriste za potvrđivanje indukcije somatskih genskih mutacija kod sisara.

• 2) Testovi za detekciju hromozomskih aberacija
• In vitro citogenetički test
• In vivo citogenetički test (na svetlosnom mikrokopu uočavaju se hromozomske aberacije i aberacije hromatida; koriste se limfociti periferne krvi – imaju mali broj i velike hromozome; pouzdaniji su od in vitro)
• Mikronukleus test (na koštanim ćelijama glodara (broje se mikronukleusi – obojeni fragmenti hromozoma), u polihromatskim eritrocitima i analizom hromozoma u metafazi)
• Citogenetički test na polnim ćelijama sisara
• Test naslednih translokacija (ispituju se agensi koji izazivaju mutacije u germinatinim ćelijama)

• 3) Testovi za otkrivanje efekata na nivou DNK
• DNA oštećenje i popravka
• Neprogramirana DNA sinteza
• Mitotička rekombinacija (crossing–over i konverzija gena) kod kvasca Saccharomyces cerevisiae
• Test izmene sestrinskih hromatida in vitro
• Komet test.

Za prenos rezultata ispitivanja toksičnosti na čoveka neophono je odrediti graničnu dozu-najveća doza koja ne uzrokuje štetne efekte (NOAEL– no observable adverse effect level). Ta doza je merilo za normiranje dnevne doze ostatka toksikanta u hrani čoveka.

„Faktor sigurnosti“ – maksimalno netoksična doza u hroničnim ispitivanjima toksičnosti umanji se 100 i više puta (10x zbog ekstrapolacije sa životinje na čoveka-više kvantitativne nego kvalitativne razlike, i 10x zbog razlike među ljudima)

Amesov test (esej hormozomskih aberacija) – princip

Amesovim testom se dokazuje mutageni potencijal ispitivanog jedinjenja.

Mutanti Salmonelle typhimurium preporucenih od strane OECD (Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj) pri EU: TA1535, TA1537, TA98, TA100,TA102.

Test se vrši na mutantima ST. Ovi sojevi imaju imaju tačkaste mutacije na kodu (triplet nukleotida na DNK odgovoran za sintezu jedne aminokiseline), u ovom slučaju, za HISTIDIN (His) i kao tako nefunkcionalni, ne mogu da sintetišu His.

Svi sojevi Salmonelle typhimirium, i normalni (Wild types) i mutanti, mogu da se razvijaju samo u medijumu u kome postoji His.

U prisustvu genotoksične supstance (mutagena) odvija se reverzna tačkasta mutacija (izmena baza ili frame-shifts) na ovom već mutiranom kodu i stvara se funkcionalan kod (moguća sinteza His) i te je moguć je razvoj novoizmenjenog soja Salmonelle typhimurium.

Protokol Amesovog testa :

Otprillike 107 bakterija mutanta ST se inkubira u prisustvu 6 serija razblaženja ispitivane supstance na 37ºC tokom 90 minuta u medijumu koji sadrži His (dovoljno za dve ćelijske deobe).

Dalje se ove kulture ponaosob, razblaže u medijumu odgovarajućeg pH bez His, razliju u 48 udubljenja (wells) ploče sa 384 udubljenja i inkubiraju narednih 48 sati na 37ºC.

Razvijene kolonije (za svaku primenjenu dozu ispitivane supstance, tj. razblaženje) se porede sa kontrolom (mutanti kojima nije dodata ispitivana supstanca – 0 doza). Svaka doza se radi u triplikatu.

Da li su i metaboliti ispitivane supstance genotoksični utvrđuje se dodatkom S9 frakcije jetre (subćelijksa frakcija hepatocita bogata enzimima za metabolizam ksenobiotika) u medijum za uzgajanje bakterijskih kultura.

Prednosti i nedostaci Amesovog testa :

• Rezultati Amesovog testa su neophodni u procesu registracije jedinjenja od strane FDA-IND (Food and Drug Administration- Investigational New Drug).
• Iako, pozitivan rezultat Amesovog testa jeste potvrda genotoksičnosti ispitivanog jedinjenja, negativan rezultat ne znači da to jedinjenje nije genotoksično za ćelije sisara!
• Iz tog razloga se preporučuje primena testa GreenScreen HC (Human Cells) Test, na humanim ćelijama (GADD45a) koje imaju sposobnost da se adaptiraju na genotoksični stres. Ova fluorescentna metoda daje pozitivne rezultate za direktne mutagene, klastogene i aneugene, kao i na inhibitore topoizomeraza i polimeraza (FDA je još uvek ne primenjuje)
• Preporuka je da se prvo uradi GST, a potom Ames Test neposredno pre aplikacije za FDA-IND registaciju.

In Vitro Micronucleus Test

Dokazuju se genotoksični karcinogeni (oni koji ostecuju DNK).

Princip testa :

Mikronukleus (MN) se formira tokom metafaze/anafaze mitoze i može poteći od celog hromozoma (aneugeni događaj – gubitak hromozoma) ili dela prekinutog hromozoma (klastogeni događaj) koji se nisu integrisali u jedro ćerki ćelija.

MN se detektuje fluorescentnom bojenom High Content Screening (HCS) tehnikom.

Kao i za Amesov test, moguće je upotrebiti S9 frakciju jetre za ispitivanje genotoksičnog karcinogenog efekta metabolita.

Kombinacija MN testa s fluorescentnom in situ hibridizacijom (FISH) sa sondom omogucava označavanje (peri-) centromernog regiona hromozoma (FISH test) i razlikovanje između MN koji sadrže celi hromozom (centromere pozitivni MN) i acentricni kromozom – fragment (centromere negativni MN).

HCS-baziran in vitro MN test istovremeno prati nekoliko ishoda:

• Preživljavanje ćelija (cell count), integritet membrana (cytotoxicity assessment), i ćelijski deobni ciklus (binucleated cell frequency and proliferation index (CBPI). Ovi parametri odslikavaju stanje ćelija (cytostasis) i moguće stvaranje MN.
• Kvantifikacija MN može biti izvedena relativno lako i kod različitih humanih vrsta ćelija od znacaja za biomonitoring: limfociti, fibroblasti i epitelnih ćelija (samo kada su fizićki odvojene od epitelne površine ili iz bazalnog sloja), bez dodatne in vitro kultivacije.
• Ex vivo / in vitro analizom limfocita u prisustvu cytochalasin–B (dodat 44h od početka inkubacije), inhibitor aktina, moguće je razlikovati jednojedarne ćelije (koje se još nisu podelile) i dvojedarne ćelije, nakon završene deobe tokom in vitro inkubacije.
• U ovim uslovima, učestalost monojedarnih ćelija ukazuje na odnos pozadinskih hromozom/genom mutacija akumuliranih in vivo, dok je učestalost dvojedarnih ćelija sa MN mera ukupnog oštećenja, akumuliranog pre inkubacije plus mutacije koja se razvila tokom prve in vitro mitoze.

ZAKLJUČAK

Toksikologija uključuje praćenje kvalitativnih i kvantitativnih efekata u biološkim sistemima u cilju predviđanja mogućih nastajanja toksičkih efekata. To uključuje ekstrapolaciju između vrsta i između doza ili nivoa izlaganja. Kod hroničnih toksičkih efekata prihvaćen parametar je NAOEL- iz odnosa doza. Takođe se procenjuje ADI (acceptable daily intake), npr. za ksenobiotike ili aditivne hrane.

Procenu za kancerogenost ili teratogenost je teže dati. Teorijski, jedno „izlaganje ili kontakt“ ili reakcija supstance ili njenog metabolita na delu DNA molekula može biti dovoljno za pokretanje kancerozne promene. Bakterijski testovi kao AMES test koriste se za procenu mutagenih promena.

Testovi na životinjskim primarnim ili ćelijskim linijama sisara koriste se za procenu promena u tkivima i organima.

Uzorak tumorskog tkiva može se testirati na osetljivost na terapiju. Primarne tumorske ćelije se razmnože u kulturi in vitro i sagleda se njihov odgovor na predviđenu terapiju paletom testova, što zavisi od dijagnoze i propisane terapije.

Zbog činjenice da maligne ćelije ne reaguju adekvatno na konvencionalnu terapiju, neophodno je prediktivno odrediti koja vrsta terapije će postići željeni efekat.

Analizom ciljanih bioloških markera (ćelijske proliferacije, apoptoze, telomeraze i ekspresije gena) prediktivno se procenjuje osetljivost tumorskih ćelija na terapiju.

Autori

• Dr Marija Petković & Radisav Petković

Reference

• Mirjana Hristić. Biologija sa humanom genetikom. Farmaceutski fakultet.
• Milan Jokanović. Toksikologija.Farmaceutski fakultet. Izdavač Elit Medica, Beograd 2001.
• Casarett and Duull‘s. Toxicology The Basic Science of Poisons. Fifth Edition. Editition McGraw-Hill (USA)1996.

The post In vivo i in vitro testovi genotoksičnosti appeared first on Svet Medicine.