U nauci se razvoj čoveka posmatra kroz tri međusobno zavisna područja: fizički, kognitivni i psihosocijalni razvoj. Kada je u pitanju periodizacija razvoja, u kliničkoj i obrazovnoj praksi najčešće se koristi podela na sledeće periode:

1. Antenatalni period: Od začeća do rođenja.
2. Detinjstvo i mladalaštvo: Od rođenja do 18. godine (podeljeno na rano, srednje, kasno detinjstvo i adolescenciju).
3. Zrelo doba: Od 18. do 65. godine života.
4. Starački period: Od 66. godine do kraja života (sa specifičnim podfazama regresije).

Kognitivni razvoj: Teorija Žana Pijažea

Prema švajcarskom psihologu Žanu Pijažeu (Jean Piaget), inteligencija predstavlja vrhunac psihičke evolucije i njena osnovna funkcija je adaptacija (prilagođavanje) na spoljašnju sredinu. Kognitivni razvoj se odvija kroz četiri kvalitativno različita stadijuma. Svaki stadijum donosi specifičan način mišljenja i razumevanja stvarnosti.

1. Senzomotorni stadijum (od rođenja do 2. godine)

U ovom periodu dete saznaje svet isključivo kroz svoju perceptivnu (senzornu) i motornu aktivnost. Novorođenče dolazi na svet opremljeno urođenim refleksima koji čine osnovu za buduće misaone procese. Ovaj stadijum se odvija kroz 6 podstadijuma:

• Uvežbavanje refleksnih reakcija (0–2 meseca): Ponavljanje urođenih refleksa (sisanje, hvatanje) koji se dodirom sa sredinom modifikuju i prelaze pod kontrolu volje.
• Primarne cirkularne reakcije (2–4 meseca): Reakcije usmerene na sopstveno telo (npr. sisanje palca). Cirkularne su jer završetak jedne radnje predstavlja stimulus za njeno ponavljanje.
• Sekundarne cirkularne reakcije (4–8 meseci): Pažnja se usmerava na spoljašnji svet i predmete. Dete ponavlja radnju koja izaziva zanimljivu reakciju okoline (npr. udaranje igračke da proizvede zvuk).
• Koordinacija sekundarnih šema (8–12 meseci): Pojavljuje se namerno ponašanje. Dete koordiniše dve šeme, gde mu jedna služi kao sredstvo, a druga kao cilj (npr. uklanjanje prepreke da bi dohvatilo igračku).
• Tercijarne cirkularne reakcije (12–18 meseci): Aktivno eksperimentisanje i varijacija ponašanja. Dete namerno baca igračke iz različitih uglova da vidi šta će se desiti, stvarajući nove efekte.
• Početak reprezentacije (18–24 meseca): Pojava mentalnih simbola i unutrašnjeg rešavanja problema. Dete može da osmisli rešenje u mislima pre nego što ga motorički izvede.

2. Preoperacioni stadijum (od 2. do 7. godine)

Glavna karakteristika ovog stadijuma je simbolička funkcija – sposobnost deteta da koristi simbole (reči, crteže, mentalne predstave) koji reprezentuju sredinu. Mišljenje postaje fleksibilnije, rekonstruiše se prošlost i planira budućnost kroz igru i govor.

• Stabilnost identiteta (konzervacija kvaliteta): Dete shvata da se suština nečega ne menja promenom izgleda (npr. prelivanjem vode iz šire u užu čašu, šestogodišnjak će potvrditi da je to i dalje ista voda).

Ograničenja preoperacionog mišljenja:

• Egocentrizam: Nesposobnost deteta da zamisli situaciju iz pozicije drugog posmatrača (čuveni Pijažeov eksperiment sa tri planine).
• Centracija: Usmeravanje pažnje na samo jedan, vizuelno najupečatljiviji aspekt predmeta uz zanemarivanje ostalih važnih karakteristika.
• Ireverzibilnost: Nemogućnost mentalnog obrtanja akcije unazad i vraćanja na početnu tačku.
• Transduktivno rezonovanje: Mišljenje koje ide od pojedinačnog ka pojedinačnom, povezujući događaje koji nisu u uzročno-posledičnoj vezi samo zato što su se desili u isto vreme.

3. Stadijum konkretnih operacija (od 7. do 11/12. godine)

Oko polaska u školu, mišljenje deteta počinje da liči na logičko mišljenje odraslih. Dete sada može “u glavi” vršiti operacije koje su reverzibilne.

• Konzervacija kvantitativnih svojstava: Razumevanje da težina, zapremina i broj predmeta ostaju isti bez obzira na promenu spoljašnjeg oblika.
• Klasifikacija: Sposobnost sistematičnog grupisanja predmeta u klase i građenja hijerarhijskih klasifikacija (npr. razvrstavanje geometrijskih figura po boji i obliku istovremeno).
• Serijacija: Sposobnost ređanja predmeta u niz po veličini (od najmanjeg do najvećeg i obrnuto).
• Ograničenje: Operacije su još uvek vezane za konkretnu, fizičku realnost i neposredno iskustvo, a ne za hipoteze.

4. Stadijum formalnih operacija (od 11/12. godine i nadalje)

U adolescenciji nastane potpuno osamostaljivanje misli od realnog postojanja. Mlada osoba postaje sposobna za hipotetičko-deduktivno rezonovanje. Može razmišljati o verbalno iskazanim hipotezama, sistematski izolovati varijable i baviti se apstraktnim konceptima i mogućim svetovima.

Razvoj pažnje, pamćenja i sociokulturni uticaji

Razvoj pažnje i pamćenja

Pažnja predstavlja održavanje perceptivne usmerenosti na jedan objekat uz ignorisanje ostalih. Kod mlađe dece pažnja je kratkotrajna i lako skreće. Sa uzrastom se trajanje pažnje značajno produžava, što je neurološki povezano sa procesom mijelinizacije nervnog sistema, naročito u području retikularne formacije, koja se završava oko puberteta.

Pamćenje počinje rano. Novorođenčad pokazuju preferenciju prema glasu majke i zvuku kucanja srca, što ukazuje na prenatalno pamćenje zvukova. Osnovni mehanizam u ranoj dobi je habituacija (navikavanje) – gubljenje reakcije na stimulus koji se ponavlja. Neurološki razvoj dugoročnog pamćenja u prve tri godine usko je povezan sa sazrevanjem hipokampusa i prefrontalnog režnja.

Sociokulturna teorija Lava Vigotskog

Za razliku od Pijažea koji je naglašavao detetovo samostalno istraživanje, Lav Vigotski ističe socijalne i kulturne determinante kognitivnog razvoja. Dete uči kroz dijalog i zajedničke aktivnosti sa odraslima. Ključni pojam je zona narednog razvoja – prostor između onoga što dete može uraditi samo i onoga što može postići uz pomoć odraslog. Vigotski je smatrao da je detetov egocentrični govor zapravo “privatni govor” koji služi za samoregulaciju i koji se vremenom internalizuje u unutrašnji govor i mišljenje.

Emocionalni razvoj i afektivno vezivanje

Emocija je unutrašnje subjektivno stanje praćeno fiziološkim promenama, mislima i ekspresijom lica i tela. Sadrži tri komponente: subjektivni doživljaj, fiziološke promene (tahikardija, promena pritiska) i akcione tendencije (npr. povlačenje usled straha).

• Razvoj u prvoj godini: Prvi jasni znak pozitivnog stanja je osmeh (oko 6–7. nedelje javlja se socijalni osmeh usmeren ka roditeljima). Sa 7 meseci dete prepoznaje poznata lica, dok pojava nepoznatih izaziva strah od stranaca. Oko 8. meseca javlja se separaciona anksioznost (uznemirenost pri odvajanju od majke).
• Sekundarne emocije (nakon prve godine): Tokom druge i treće godine razvijaju se kompleksnije emocije koje zahtevaju svest o sebi i društvenim pravilima: ponos, stid, krivica i zbunjenost.
• Adolescencija: Ovaj period donosi intenzivnija ispoljavanja negativnih emocija, često usmerenih prema roditeljima. Klinički je značajan podatak da učestalost depresije raste sa 1% u detinjstvu na oko 15% u adolescenciji, pri čemu su devojke statistički podložnije depresivnim stanjima.

Stilovi afektivnog vezivanja (Džon Boubi i Meri Ejnsvort)

Afektivno vezivanje (attachment) je primarna emocionalna veza koju dete razvija sa majkom ili primarnim starateljem. Na osnovu eksperimenta “Strana situacija”, Meri Ejnsvort (Mary Ainsworth) je opisala četiri stila vezivanja:

1. Sigurno vezivanje: Dete je uznemireno odvajanjem, ali se lako umiri kada se majka vrati. Istražuje sredinu osećajući se zaštićeno.
2. Ambivalentno (anksiozno) vezivanje: Dete je prekomerno uznemireno pri odvajanju, a pri povratku majke pokazuje mešavinu traženja blizine i otpora/ljutnje.
3. Izbegavajuće vezivanje: Dete pokazuje minimalnu uznemirenost pri odlasku majke i izbegava kontakt ili je ignoriše kada se vrati.
4. Dezorganizovano vezivanje: Karakteriše se kontradiktornim i stereotipnim ponašanjem, često kao posledica nepredvidivog ili ugrožavajućeg ponašanja staratelja.

Razvoj govora i moralno rasuđivanje

Razvoj govora

Pojava prve reči (oko prve godine života) prethodi prelingvistička faza (gukanje, brbljanje).

• Oko 18. meseca nastupa faza rečenice od dve reči, poznata kao telegrafski govor.
• Između 2. i 5. godine dete ovladava morfologijom i gramatičkim pravilima.
• Pri polasku u školu, prosečno dete aktivno koristi oko 6.000 reči, a pasivni rečnik se kasnije rapidno širi zahvaljujući formalnim operacijama koje omogućavaju usvajanje apstraktnih pojmova.
• Klinička napomena: Specifični jezički poremećaj (SJP) definiše se kao značajan zaostatak u usvajanju jezika koji se ne može objasniti neurološkim oštećenjima, intelektualnim deficitom ili nepovoljnim socijalnim faktorima.

Moralni razvoj po Lorensu Kolbergu

Lorens Kolberg (Lawrence Kohlberg) je na osnovu rešavanja moralnih dilema (poput Hajncove dileme) definisao razvoj moralnog rasuđivanja kroz tri nivoa i šest stadijuma:

I Nivo: Prekonvencionalni moral (karakterističan do 10. godine)

• Stadijum 1: Poslušnost i kazna. Dete se rukovodi strahom od kazne i moći autoriteta. Pravila su fiksna i dolaze spolja.
• Stadijum 2: Individualizam i instrumentalna razmena. Shvata se da postoje različiti interesi. Ispravno je ono što zadovoljava sopstvene potrebe, a odnosi se baziraju na principu pragmatične razmene usluga (“ja tebi, ti meni”).

II Nivo: Konvencionalni moral (tipičan između 13. i 16. godine)

• Stadijum 3: Uzajamna međusobna očekivanja. Važno je biti “dobro dete”, opravdati očekivanja porodice, pokazati lojalnost, empatiju i dobre namere.
• Stadijum 4: Zakon i red. Fokus se širi na društvo kao celinu. Ispravno ponašanje je ispunjavanje dužnosti, poštovanje zakona i održavanje socijalnog poretka.

III Nivo: Postkonvencionalni moral (kasna adolescencija i zrelo doba)

• Stadijum 5: Društveni dogovor i individualna prava. Shvata se da zakoni moraju štititi osnovna ljudska prava i jednakost. Ako zakon to ne čini, treba ga promeniti demokratskim putem.
• Stadijum 6: Univerzalna moralna načela. Rukovodi se sopstvenom savešću i univerzalnim etičkim principima pravde i humanosti koji su iznad zakona. Ovaj stadijum je izuzetno redak i posmatra se primarno kao teorijski konstrukt.

Motorni, čulni i telesni razvoj deteta

• Motorni razvoj: Razvoj se odvija po cefalokaudalnom (od glave ka petama) i proksimodistalnom (od centra tela ka periferiji) zakonu. Kontrola glave se uspostavlja posle 4. nedelje, a stabilno sedenje oko 3. meseca. Precizno hvatanje vrhovima prstiju (pincentni hvat) razvija se između 6. i 8. meseca, dok se samostalan hod javlja individualno, najčešće između 11. i 15. meseca.
• Razvoj čulnih organa i opažanja: Čulo dodira ima ključnu ulogu u prvoj godini za taktilno ispitivanje sredine. Do treće godine dete precizno razlikuje teksture i temperaturu (osetljivije je na hladnoću nego na toplotu). Sluh se manifestuje kroz akustičnu fiksaciju u prva 4 tjedna, a oko 5. meseca dete prepoznaje majčin glas. Kod čula vida, akomodacija i konvergencija oka se savladavaju oko 3. meseca, kada se javlja i prepoznavanje poznatih lica.
• Telesni razvoj u ranoj dobi (2. i 3. godina): Dolazi do intenzivnog razvoja koštano-zglobnog sistema, rasta i dobijanja na težini. Normalizuje se rad endokrinih žlezda i završava nicanje mlečnih zuba. Dete do treće godine postaje visoko samostalno: uspešno koristi pribor za jelo, spava oko 12 sati dnevno i uspostavlja potpunu voljnu kontrolu sfinktera.

The post Razvojne faze u psihologiji: Kognitivni, emocionalni i moralni razvoj čoveka appeared first on Svet Medicine.

Dodatno, porast životnog standarda, napredak preventivne medicine i kvalitetnija zdravstvena zaštita kontinuirano pomeraju ovu granicu, produžavajući ljudski vek. Čisto biološki kriterijumi (poput opadanja funkcija pojedinih organa) nisu pouzdani za procenu opšteg stanja pojedinca, jer različiti organ sistemi stare različitim tempom. Kod nekih osoba pad fizičke i intelektualne efikasnosti počinje već u pedesetim godinama, dok je kod drugih ta granica pomerena duboko u sedmu ili osmu deceniju.

U kliničkoj praksi se smatra da staračko doba nastupa onda kada se jave objektivni, udruženi znaci zastoja i regresije na biološkom, psihološkom i socijalnom planu. Najznačajnije promene psihološke prirode u ovom dobu svode se na slabljenje motivacije za većinu aktivnosti i duboku transformaciju odnosa prema samom životu.

Multidimenzionalni izazovi staračkog doba

Životnu situaciju starijeg čoveka karakteriše simultani pritisak problema iz tri ključna domena:

1. Zdravstveni problemi

• Pad funkcionalnih sposobnosti: Progresivno smanjenje rezervnog kapaciteta organa (kardiovaskularni, respiratorni i lokomotorni sistem).
• Multimorbiditet: Znatno češće obolevanje od hroničnih nezaraznih bolesti.
• Hronični umor i poremećaji sna: Otežano uspavljivanje, fragmentisan san i rano buđenje usled promena u arhitekturi spavanja.

2. Psihološki problemi

• Slabljenje perceptivnih funkcija: Opadanje oštrine vida i sluha, što direktno ugrožava komunikaciju.
• Kognitivne promene: Otežano učenje novih sadržaja i slabljenje kratkotrajnog pamćenja, uz pad opštih intelektualnih i stvaralačkih sposobnosti.
• Seksualnost u starosti: Prisustvo specifičnih problema i tabua vezanih za seksualne potrebe u trećem dobu.

3. Socijalni problemi

• Prestanak radne aktivnosti (Penzionisanje): Gubitak profesionalnog identiteta i statusne pozicije koja je iz toga proizlazila.
• Smanjena socijalna i fizička pokretljivost: Sužavanje životnog prostora i izolacija.
• Gubitak bliskih osoba: Smrt prijatelja i, kao najteži stresogeni faktor, smrt bračnog druga.

Klinički uvid: Česti sukobi sa okolinom, tvrdoglavost i povećana opšta razdražljivost kod starih ljudi nisu hir, već emocionalne i socijalne reakcije (odbrambeni mehanizmi) na gubitak kontrole nad sopstvenom životnom situacijom.

Faze staračkog doba

Tokom starenja, većina ljudi prolazi kroz dve prepoznatljive faze:

• Prva faza (Orijentaciono od 65. do 75. godine): Obuhvata period od oko desetak godina nakon penzionisanja. Čovek je u ovoj fazi uglavnom još uvek društveno i fizički aktivan, sa dobro očuvanim kognitivnim i funkcionalnim sposobnostima.
• Druga faza (Nakon 75. godine): Nastupa duboka, izraženija regresija. Karakterišu je ozbiljne teškoće sa vidom i sluhom, otežano kretanje i pojava reakcija straha, naročito prilikom hospitalizacije ili smeštanja u ustanove socijalne zaštite (domove za stare).

Gerontopsihijatrijski aspekti i psihičke promene

Sa starenjem dolazi do strukturalnih i neurohemijskih promena u mozgu, što se direktno odražava na psihu:

Kognitivni pad i demencija

Pažnja vidno slabi, a integracioni koncepti opadaju usled neurološke regresije ili potpunog gubitka profesionalne motivacije. Pamćenje slabi, prvenstveno za sveže događaje (fiksaciona amnezija), dok se sećanja iz rane mladosti mogu činiti kristalno jasnim. Kod određenog broja ljudi razvija se demencija, koja ide sa teškom rasejanošću, kvalitativnim i kvantitativnim poremećajima svesti, emocionalnom labilnošću i drastičnim padom voljno-nagonskih dinamizama.

Senzorni deficiti i razvoj paranoidnosti

Slabljenje sluha dovodi do toga da starije osobe govore glasnije jer ne čuju sopstveni glas, ali i do opasnog psihološkog fenomena: nemogućnost da prate razgovore u okolini kod primarno sumnjičavih osoba razvija osećaj izolovanosti i paranoidnost.

Slabljenje vida ih prisiljava da prekinu sa dugogodišnjim hobijima (čitanje, štrikanje), što pojačava dosadu i fokusiranost na telesne simptome. Ako se razviju sumnjičavost i strah, mogu se javiti somatske zablude, strah od trovanja hranom, kao i strukturisane sumanute ideje ljubomore ili progona.

Depresija i rizik od suicida

Depresija je najčešći, a ujedno i najčešće previđeni pratilac staračke dobi. Često je maskirana telesnim tegobama (hipohondrija). Staračka depresija nosi izuzetno visok rizik od suicidalnosti. U kliničkoj praksi je poznat fenomen tzv. altruističkog ubistva, gde depresivna stara osoba, iz rastrojstva i uverenja da supružnik neće moći da preživi bez nje, prvo izvrši ubistvo bračnog druga, a odmah potom i samoubistvo.

Reakcije na starost: 5 tipova prilagođavanja

Kako će pojedinac podneti starenje zavisi od njegove predistorije – strukture ličnosti, uspešnosti u karijeri i stabilnosti porodičnih odnosa. Psihologija izdvaja pet karakterističnih tipova prilagođavanja na starost:

The post Psihologija starenja i staračko doba: Faze, psihičke promene i tipovi prilagođavanja appeared first on Svet Medicine.

U kliničkoj psihologiji i psihijatriji važno je napraviti jasnu distinkciju između dva pojma koji se često poistovećuju:

• Pubertet je primarno anatomsko-fiziološki (biološki) događaj, vođen naglim skokom hormonalne aktivnosti.
• Adolescencija je širi, psiho-socijalni i psihološki fenomen koji označava transformaciju deteta u zrelu ličnost.

Ovaj proces sazrevanja traje u proseku između 5 i 10 godina. Najšire prihvaćene uzrasne granice kreću se od 11. do 24. godine života, mada se unutar ovog raspona izdvajaju rana, srednja i kasna adolescencija.

Somatske promene i kriza telesnog selfa

Pod uticajem polnih hormona, izgled adolescenta se menja naglo, često brže nego što unutrašnji psihološki plan to može da isprati. Dolazi do naglog rasta ekstremiteta (zbog čega mlada osoba privremeno deluje nezgrapno), mutacije glasa, pojave sekundarnih polnih karakteristika, maljavosti i pojave akni.

Sve ove somatske promene duboko utiču na sliku o sebi (telesni self). Adolescent postaje preokupiran svojim izgledom. On se ne ogleda samo u klasičnom ogledalu – gde provodi sate analizirajući nedostatke – već se primarno ogleda u očima drugih bolesnika, vršnjaka i okoline. Strah od toga da li je smešan, ružan ili neprihvaćen postaje izvor ozbiljnog emocionalnog opterećenja.

Teorijski koncepti: Normalan razvoj ili permanentni stres?

Razvojna psihologija nudi različite poglede na prirodu adolescentnog doba:

Koncept “Bure i oluje” (G. Stenli Hol)

Otac psihologije adolescencije, G. Stenli Hol (G. Stanley Hall), opisao je ovaj period kao neizbežnu fazu “buna i oluja” (storm and stress). Prema njegovom klasičnom shvatanju, to je vreme u kome se sukobljavaju ekstremi: nagle promene raspoloženja, smenjivanje neizmerne energije i apatije, bunt protiv autoriteta, kao i ambivalentnost između želje za potpunom slobodom i straha od nesigurnosti.

Savremena empirijska shvatanja

Nove studije pokazuju da adolescencija ne mora nužno biti destruktivna. Za većinu mladih, to može biti relativno miran razvojni period. Ključni medijator koji određuje tok odrastanja jeste porodična atmosfera.

Klinički uvid: Istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da adolescenti koji rastu u skladnoj, funkcionalnoj porodici znatno mirnije prolaze kroz ovu razvojnu krizu. Nasuprot njima, mladi koji razvijaju izraženu razdražljivost, gnev ili traže psihijatrijsku pomoć, najčešće dolaze iz porodičnih sistema koje karakteriše visoka konfliktna tenzija, rigidna kontrola, suviše restriktivno nadgledanje ili, sa druge strane, emocionalno odbacivanje.

Porodica kao emocionalni kapital

Za uspešan ulazak u svet odraslih, mladoj osobi je potrebna ogromna psihološka i energetska zaliha. Taj bazični kapital gradi se od najranijeg detinjstva.

• Majčinska i roditeljska ljubav predstavljaju bazični depozit iz kojeg dete celog života “izvlači kamatu”, projektujući taj pozitivan stav na svoju okolinu.
• Na temeljima te ljubavi gradi se osećanje bazičnog poverenja, prihvaćenosti i svest o sopstvenoj vrednosti.
• Ako je adolescent u porodici bio uvažen i prihvaćen, on razvija samopouzdanje i kapacitet da veruje drugim ljudima. Ukoliko je bio odbačen, ulazi u svet sa uverenjem da ga okolina ne ceni i ne voli, što rađa odbrambenu agresivnost.

Eriksonova teorija: Kriza identiteta nasuprot konfuziji

U humanističkim i psihološkim naukama, pojam identitet zauzima centralno mesto zahvaljujući Eriku Eriksonu i njegovoj psihosocijalnoj teoriji ličnosti. Identitet predstavlja integrisanu, generalnu sliku koju osoba ima o sebi – svest o kontinuitetu sopstvenog bića kroz vreme i prostor.

Prema Eriksonu, formiranje identiteta je centralni zadatak petog stadijuma razvoja (Identitet nasuprot konfuziji identiteta), koji traje približno od 13. do 18. godine.

Izazovi petog stadijuma:

1. Profesionalni izbor: Adolescent mora da donese trajnije odluke o svom budućem pozivu i obrazovnom putu.
2. Socijalne uloge: Eksperimentisanje sa različitim stilovima ponašanja, ideologijama i vrednosnim sistemima.
3. Vršnjačke grupe: Uključivanje u grupu vršnjaka je prirodan i neophodan korak u odvajanju od roditelja, ali nosi rizik od priklanjanja marginalnim ili delinkventnim grupama ukoliko bazični identitet nije stabilan.

Ukoliko mlada osoba uspešno ne integriše svoje uloge, javlja se konfuzija identiteta. Ona se manifestuje kroz duboki osećaj izolovanosti, unutrašnje praznine, anksioznosti i neodlučnosti. U težim slučajevima razvija se negativan identitet – adolescent prihvata ulogu “lošeg”, “bezvrednog” ili “buntovnika bez razloga”, projektujući svoja unutrašnja nezadovoljstva na društvo (socijalna patologija).

Razvojni zadaci adolescencije

Da bi se proces adolescencije smatrao uspešno završenim, mlada osoba mora da savlada specifične razvojne zadatke (prema Hevighurstu):

Gde je granica? Normalan bunt vs. Psihopatologija

Klinički psiholog Dan Ofer (Daniel Offer, 1987) ističe da je tipičan, normalan adolescent osoba koja prolazi kroz emotivne krize i nemire. To je sastavni deo sazrevanja. Međutim, lekari i roditelji se nalaze pred delikatnim zadatkom: kako razlikovati zdrav adolescentni bunt od mentalnog poremećaja koji zahteva hitnu psihološko-psihijatrijsku pomoć?

Crvene zastavice (Znaci ozbiljnih problema):

• Socijalno povlačenje: Potpuni prekid komunikacije sa vršnjacima i izolacija u sobi.
• Dramatičan pad efikasnosti: Naglo popuštanje u školi, gubitak koncentracije ili napuštanje obrazovanja.
• Polimorfne somatske tegobe: Česte žalbe na hronične glavobolje, bolove u stomaku ili mučnine za koje ne postoji organski uzrok (somatizacija).
• Zloupotreba psihoaktivnih supstanci (PAS): Posezanje za alkoholom, narkoticima ili tabletama kao vidom samolečenja (self-medication) unutrašnje patnje.
• Antisocijalno ponašanje i gnev: Nekontrolisani izlivi besa, agresija usmerena prema ukućanima, uništavanje imovine ili kršenje zakona.
• Duboka anksioznost i depresija: Hronično loše raspoloženje, autoagresivne ideje ili suicidalne misli.

U najtežim slučajevima, pod uticajem hroničnog stresa, može doći do duboke psihičke dekompenzacije koja poprima psihotični karakter (npr. pojava prvih simptoma shizofrenije, koja se tipično javlja upravo u kasnoj adolescenciji). Pravovremena reakcija i uklanjanje stigme sa psihijatrijskog lečenja mogu spasiti i usmeriti mlad život na pravi put.

The post Psihologija adolescencije: Od “bura i oluja” do formiranja stabilnog identiteta appeared first on Svet Medicine.

PPD predstavlja depresivnu epizodu koja se javlja po porođaju, iako simptomi mogu nastati već tokom trudnoće. Kao i druge forme depresije, karakteriše je tuga i/ili gubitak interesovanja za aktivnosti koje pružaju uživanje, ahedonija, mada mogu se javiti i simptomi kongitivnog pogoršanja, osećaj krivice ili bezvredosti, pa i suicidne misli.

Za sada lek je obezbeđen kroz poseban program – Zulresso REMS program, koji zahteva davanje leka preko sertifikovane zdravstvene ustanove. Daje se kao kontinuirana IV infuzija tokom 60 sati. Zbog rizika od naglog gubitka svesti, pacijentkinje se moraju intenzivno pratiti.

Efikasnost leka je pokazana kroz dve kliničke studije i višenedeljnog praćenja. Najčešći neželjeni efekti su pospanost, suvoća usta, nesvestica, crvenilo.

Lek Zulresso je produkt farmaceutske kuće Sage Therapeutics, Inc.

izvor

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Zulresso – Prvi lek u terapiji postpartalne depresije appeared first on Svet Medicine.

                   Čini mi se da je ovakvo pitanje osuđeno na propast, još pre nego što smo ga postavili. Ovako formulisano naići ćemo na zid, na ćorsokak, iz kog nam nema izlaska.

                   Prvo što treba da znamo- STRAH je emocija. Emocije se ne mogu kotrolisati jer dolaze iz nesvesnog, onog tamnog i za nas mračnog dela. Tu nema spoznaje, a šta ne možemo da spoznamo, ne možemo ni da kontrolišemo. Izleda da tu leži odgovor na pitanje zbog čega je panika toliko strašna!? Pa zar nije sve tako strašno što ne poznajemo?

                 Setite se koliko je strašan bio prvi poljubac, prvi dan u školi, prvi dan na poslu… Zamislite sada emociju koja navire iz najveće dubine i preplavljuje svest! Razumete li sada opasnost? Ali, opet, na emocije se može uticati. Činjenjem ili ne činjenjem, mi utičemo na to šta osećamo. Zato je ovo pitanje tako komplikovano.

                   Pošto smo uveli dva termina- svesno i nesvesno, želeo bih da skrenem pažnju čitaocu da su to dva aspekta, dva dela celokupne psihe. Jedan, koji može da se osvetli lampom svesti, i drugi, koji je večito u mraku i naš svesni deo nikad ne može da ga obuhvati okom, tako da ono što je nesvesno mi ne znamo.

                  Dok pričamo o ovim psihičkim elementima, apstraktima, moramo da imamo u vidu da su sve to delovi jedne psihe, jednog totaliteta, jedne osobe.

                Šta to za nas praktično znači?

                Zašto to osobi, koja ima panični napad, treba da koristi?

                 Pa, vraćajući se unazad, osoba- psiha- svesno i nesvesno- nesvesno- emocija, dolazimo do zaključka da je emocija samo jedan deo nas, deo naše psihe i ona kao takva u odnosu na naš totalitet je uvek manja, uvek u zavisnom i inferiornoj poziciji u odnosu na naš totalitet. Ona je jednostavno mlađa i nije toliko opasna i moćna pretnja da ćemo umreti. Zato što osećamo intezivni strah, ne znači da ona to i može jer ona nema kapacitet da uništi, niti da razori totalitet, iz kog je nastala. Ona je samo jedan neotuđivi deo psihe, u čijoj se funkciji nalazi.

Autor: psihoterapeut Žarko Petrović

The post Da li je moguće kontrolisati strah? appeared first on Svet Medicine.

                                                        Šta je socijalna fobija?

              Socijalna fobija (socijalni anksiozni poremećaj) podrazumeva intenzivni strah od različitih društvenih situacija- posebno situacije koje nisu poznate ili u kojoj osećate da ćete biti posmatrani ili vrednovani od strane drugih. Ove društvene situacije mogu biti toliko zastrašujuće, da postajete anksiozni samo razmišljajući o njima, čineći sve kako biste ih izbegli.

            Osnova socijalne anksioznosti ili socijalne fobije je strah od toga da ćete biti proučavani, prosuđivani ili osramoćeni u javnosti. Možete se brinuti da će ljudi misliti loše o vama ili da nećete moći da se uporedite sa drugima. Čak iako osećate da su vaši strahovi od toga da ćete biti prosuđivani u najmanju ruku iracionalni ili preuveličani, vi se ne możete odupreti osećanju strepnje.

            Iako może delovati da nema puno toga što se może učiniti po pitanju simptoma socijalne fobije, postoje mnoge stvari koje vam zapravo mogu pomoći. Sve počinje razumevanjem problema.

Metjuova priča

             Metju je danas propustio čas. U pitanju je prvi dan novog semestra i on strepi da će profesor šetati učionicom i trażiti da se studenti predstave. On je svestan da to nije neka velika stvar, ali mu to istinski stvara napetost. Kad god treba da govori pred više osoba, njegov glas počinje da drhti i zacrveni se u licu. Nakon toga, oseća se veoma poniżenim.

             Budući da je javno nastupanje Metjuov najgori košmar, on je izbegavao govorni čas vezan za diplomiranje.

              Takođe, sekira se oko bratovljevog venčanja šest meseci unapred. Kao dever, moraće da odrżi zdravicu na prijemu i već je jako nervozan oko toga.

Uobičajeni okidači socijalne fobije

            Iako vam może delovati da ste jedina osoba sa ovim problemom, socijalna fobija je, zapravo, svakidašnja pojava. Mnogi ljudi nose se sa ovim strahovima. Međutim, situacije u kojima dolazi do pokretanja simptoma socijalne fobije mogu se razlikovati među osobama.

Neki ljudi prożivljavaju anksioznost u većini situacija sa ljudima ili u vezi sa nastupom, što je stanje poznato kao generalizovana socijalna anksioznost. Za druge ljude, anksioznost je povezana sa određenim socijalnim situacijama kao što su razgovor sa strancima, konzumiranje hrane u restoranima ili odlazak na żurke.

               Najuobičajenija specifična socijalna fobija je strah od javnog govorenja ili nastupa pred publikom.

Okidači socijalne fobije

               Sledeće situacije su često izvor napetosti za osobe sa socijalnom fobijom:

               -upoznavanje novih ljudi

               -kada smo u centru pażnje

               -kada smo posmatrani dok nešto radimo

               -pri vođenju neobaveznog razgovora

               -javna izlaganja

               -nastupi na bini

               -kada smo zadirkivani ili kritikovani

               -razgovor sa vażnim osobama ili osobama od autoriteta

               -kada smo prozvani na času

               -odlazae na ljubavni susret

               -obavljanju telefonskog razgovora

               -korišćenje javnog toaleta

               -izlazak na ispit

               -jedenje ili pijenje u javnosti

               -izlaganje na sastanku

                -prisustvovanje żurkama ili drugim društvenim okupljanjima

Znaci i simptomi socijalne fobije

               Samo zato što povremeno doživite napetost u društvenim situacijama, ne mora da znači da imate socijalnu fobiju. Mnogi ljudi su stidljivi, makar s vremena na vreme, međutim, to ne stoji na putu njihovog  svakodnevnog  funkcionisanja.  Socijalna fobija, sa druge strane, prilično remeti rutinsko funkcionisanje i izaziva veliku patnju.

               Na primer, sasvim je normalno imati tremu pred drżanje govora, ali ako imate socijalnu fobiju, możete o tome brinuti nedeljama unapred, izmišljati obolelost kako biste izbegli situaciju ili početi da se tresete tokom drżanja govora.

Emocionalni simptomi socijalne fobije

               – prekomerno bavljenje sobom i anksioznost u svakodnevnim društvenim situacijama;

               -intenzivna, višednevna, višenedeljna ili čak višemesečna briga o dolazećoj društvenoj situaciji;

               – ekstremni strah od toga da budete posmatrani ili prosuđivani od drugih, posebno od strane ljudi koje ne poznajete;

               – strah da ćete nastupiti na način koji će vas osramotiti ili poniziti pred drugima;

               – strah da će drugi primetiti da ste nervozni.

Fizički simptomi socijalne fobije

               – crvenilo lica

               – kratak dah

               – stomačna nervoza ili mučnina

               – podrhtavanje tela i glasa

               – ubrzani rad srca ili teskoba u grudima

               – preznojavanje ili naleti vrućine

               – ošamućenost ili nesvestica

Simptomi ponašanja kod socijalne fobije

                – izbegavanje društvenih situacija do stepena da to remeti vaše aktivnosti ili remeti vaš żivot;

                – ostajanje tihim ili prikrivenim u pozadini, u żelji da izbegnete primećenost i osramoćenje;

                – potreba da uvek povedete saputnika sa sobom, kuda god da idete;

               – konzumiranje alkohola pred društvene situacije, u nameri da smanjite napetost;

Socijalna fobija kod dece

            Nema ničeg abnomalnog u tome što je dete stidljivo, ali deca sa socijalnom fobijom prożivljavaju ekstremnu teskobu pri svakodnevnim aktivnostima i situacijama, poput igranja sa drugom decom, čitanja na času, razgovora sa odraslima, rađenja testova ili nastupanja pred drugima. Deca sa socijalnom fobijom često ne żele da idu u školu.

Tretman socijalne fobije- br. 1: preispitati negativna uverenja

            Oni koji pate od socijalne fobije često imaju negativna uverenja i verovanja, koja doprinose njihovoj anksioznosti. Ako imate socijalnu fobiju, możete biti preplavljeni sledećim mislima:

               – “Znam da ću ispasti budala”;

               – “Moj glas će početi da se trese i poniziću se”;

               – “Ljudi će misliti da sam glup“;

               -“Neću imati šta da kazem. Delovaću im dosadan”.

               Preispitivanje ovih negativnih uverenja, kroz terapiju ili samopreispitivanjem, efektivan je način da smanjimo simptome socijalne fobije. Prvi korak je da prepoznate automatska negativna uverenja, koja su u osnovi straha od društvene situacije. Na primer, ako ste zabrinuti oko poslovne prezentacije, koja se pribliżava, uverenje może glasiti: “Upropastiću nešto. Svi će misliti da sam potpuno nekompetentan.”

            Sledeći korak podrazumeva analizu i izazivanje uverenja. Od koristi je da sebi postavite sledeća pitanja u vezi negativnih uverenja: “Da li zasigurno znam da su upropastiti prezentaciju?” ili “Čak iako budem nervozan, da li će ljudi neminovno misliti da sam nekompetentan?”. Kroz ovakvu logičku analizu vaših negativnih misli możete ih postepeno zameniti sa realističnijim i pozitivnijim gledištima na društvene situacije, koje okidaju vašu anksioznost.

Odmażući misaoni stilovi kod socijalne fobije

            Naročito je značajno da proverite sa sobom da li se upuštate u neke od sledećih odmażućih misaonih stilova:

• čitanje misli: pretpostavka da znamo šta drugi ljudi misle i da vas vide na isti negativni način, kao što vi sebe vidite;
• samoostvarujuće proročanstvo: predviđanje budućnosti naslućivanjem najgoreg mogućeg ishoda. Ubeđenost da će stvari poći loše, tako da ste već anksiozni i pre nego što je usledila ta situacija;
• katastrofiziranje: preuveličavanje mimo razmera. Ako ljudi primete da ste nervozni, to će biti “uzasno”, “strašno” ili “katastrofalno”;
• personalizacija: pretpostavljanje da se ljudi fokusiraju na vas na negativan način ili da njihovo ponašanje ima veze sa vama.

Kako mogu prestati da razmišljam o tome da svi gledaju u mene?

            U cilju da smanjite opterećenje slikom o sebi, obratite pażnju šta se događa oko vas, umesto što nadgledate sebe ili se fokusirate na telesne simptome svoje anksioznosti:

• gledajte u druge ljude ili po okrużenju;
• podrobno saslušajte šta je rečeno (a ne kroz filter vaših negativnih misli);
• ne preuzimajte odgovornost za tok čitave konverzacije, jer tišina je prihvatljiva i omogućava drugima da doprinesu razgovoru.

               Adaptirano iz: Moodjuice

Tretman socijalne fobije br.2: Naučite da kontrolišete svoje disanje

            Mnoge promene se događaju u vašem telu kada postanete anksiozni. Jedna od prvih promena je da počinjete ubrzano da dišete. Zadihanost remeti ravnoteżu kiseonika i ugljen- dioksida u vašem telu- vodeći ka dodatnim fizičkim simptomima anksioznosti, kao što su vrtoglavica, osećaj da ćete se ugušiti, ubrzani rad srca i mišićna napetost.

            Učenjem da usporite svoje disanje możete uspostaviti kontrolu nad fizičkim simptomima svoje anksioznosti. Primena sledeće veżbe disanja pomoći će vam da ostanete smireni kada uđete u centar pażnje.

Veżba disanja koja odrżava smirenost u društvenim situacijama

• Sedite udobno sa ispravljenim leđima i opuštenim ramenima. Stavite jednu šaku na grudi, a drugu na stomak;
• Udahnite polako i duboko kroz nos tokom četiri sekunde! Šaka na vašem stomaku bi trebala da se podigne, dok šaka na grudima bi trebalo da se veoma malo pomeri;
• Zadrżite dah tokom 2 sekunde;
• Izdahnite polako kroz usta tokom šest sekundi, izbacujući što više vazduha. Šaka na vašem stomaku bi trebalo da se pribliżi dok izdišete, a vaša šaka na grudima bi opet trebalo da se pomeri veoma malo;
• Nastavite da udišete kroz nos i izdišete kroz usta! Fokusirajte se na to da disanje bude sporo i pravilno u režimu četiri sekunde za udah, dve sekunde za zadrżavanje daha i šest sekundi za izdah.

Relaksacione tehnike za smanjenje anksioznosti

            Kao dodatak veżbama disanja, pomoći će vam i redovno praktikovanje relaksacionih tehnika, kao što su meditacija, joga, progresivna mišićna relaksacija, pomażući vam da uspostavite kontrolu nad fizičkim simptomima anksioznosti.

            Uputstvo u koracima za početnike pogledajte na Relaxation Techniques for Stress Relief: Finding the Relaxation Exercises that Work for You.

                         Tretman socijalne fobije br. 3: Suočite se sa svojim strahovima

            Jedna od najkorisnijih stvari koje możete uraditi u cilju prevazilażenja anksiznosti ili socijalne fobije je da se suočite sa društvenim situacijama, koje radije izbegavate. Izbegavanje odrżava trajnost socijalne fobije.

Izbegavanje vodi kao dodatnim problemima

            Dok izbegavanje neprijatnih situacija może da vam kratkoročno pomogne, ono vas sprečava da ostvarite udobnost u društvenim situacijama i naučite da se nosite sa neudobnošću.  Zapravo, što više izbegavate zastrašujuće društvene situacije, sve strašnijima one počinju da se čine.

            Izbegavanje takođe może da vas spreči da činite stvari koje biste żeleli ili da dosegnete određene ciljeve. Na primer, strah od javnog izlaganja może da vas spreči da razmenite svoje ideje na poslu, da nastupite pred razredom ili da formirate prijateljstva.

Izazivanje socijalne anksioznosti korak po korak

            Iako vam może delovati nedostiżno da prevaziđete strah od društvenih situacija, możete to izvesti korak po korak. Trik je u tome da počnete sa situacijom koju możete podneti i postepeno napredovati ka sve zahtevnijim situacijama, gradeći svoje samopouzdanje i veštine prevazilażenja tokom penjanja, uz takozvano “stepenište anksioznosti”.

            Na primer, ukoliko vas upoznavanje sa strancima čini anksioznim, możete se priključiti prijatelju koji ide na żurku. Jednom kada ste savladali taj korak, możete pokušati da se upoznate sa jednom novom osobom i tako na dalje.

Snalażenje sa socijalnom fobijom kroz “stepenište anksioznosti”

• ne pokušavajte da se suočite sa svojim najvećim strahovima iz prvog pokušaja! Nikada nije mudra ideja żuriti previše, postavljati puno zahteva pred sobom ili forsirati stvari. To će uzvratiti neuspehom i ojačati vašu anksioznost;
• budite strpljivi! Prevazilażenje socijalne fobije trażi vremena i prakse. To je postepeni proces korak po korak;
• koristite veštine smirivanja, koje ste naučili, kao što su fokusiranje na vaše disanje i preispitivanje negativnih pretpostavki.

Tretman socijalne fobije br. 4: Izgradite bolje veze

            Aktivno trażenje i priključivanje društvenim okrużenjima je još jedan uspešan način da prevaziđete socijalnu fobiju. Sledeći predlozi su dobar način da započnete interakciju sa drugima na pozitivan način:

• pohađajte kurs socijalnih veština ili asertivnosti! Ovi kursevi su često u ponudi lokalnih centara za obrazovanje odraslih ili pri drżavnim obrazovnim ustanovama;
• volontirajte, radeći nešto u čemu użivate, kao što je spasavanje napuštenih pasa ili kovertiranje materijala za kampanje- bilo šta, što će vam prużiti osećaj aktivnosti i fokusa, a pri čemu ćete stupiti u interakciju sa određenim brojem ljudi srodnih razmišljanja;
• radite na vašim komunikacijskim veštinama! Dobre veze se oslanjaju na jasnu i emocionalno- inteligentnu komunikaciju. Ako otkrijete da imate teškoće da se zbliżite sa drugima, učenje osnovnih veština emocionalne inteligencije może pomoći.

Tretman socijalne fobije br. 5: Promenite żivotni stil

            Iako spontane żivotne promene nisu dovoljne da bi se prevazišla socijalna fobija, one mogu osnażiti vaš ukupni napredak u tretmanu. Sledeće intervencije u području żivotnog stila mogu vam pomoći da smanjite ukupni nivo anksioznosti i pripremite teren za uspešan tretman:

• izbegavajte ili ograničite unos kofeina! Kafa, čaj, kofeinizirana mineralna voda, energetski napici i čokolada deluju kao stimulatori koji povećavaju simptome anksioznosti;
• pijte umereno! Iako ste u iskušenju da popijete nešto pred żurku ili drugu društvenu situaciju, sa ciljem da se opustite, alkohol povišava vas rizik od anksioznog napada;
• ostavite cigarete! Nikotin je moćni stimulator. Pušenje vodi višim nivoima anksioznosti;
• primereno odspavajte! Kada ste neispavani, osetljiviji ste na anksioznost.

   

Kada samopomoć kod socijalne fobije nije dovoljna

            Najbolji pristup tretmanu socijalne fobije varira od osobe do osobe. Możete ustanoviti da su strategije samopomoći dovoljne da ublaże simptome socijalne fobije. Ali ako ste primenili gore navedene tehnike i uprkos tome nastavljate da se borite sa anksioznošću, biće da vam je takođe potrebna i profesionalna pomoć.

Terapija socijalne fobije

            Od svih profesionalnih tretmana koji su na raspolaganju, kognitivno- bihejvioralna terapija (KBT) je pokazala najbolje rezultate u tretmanu socijalne fobije. Kognitivno-bihejvioralna terapija je bazirana na premisi da način na koji mislite utiče na to kako se osećate, a vaša osećanja utiču na to kako se ponašate. Tako da, ako promenite način razmišljanja o društvenim situacijama, koje vam proizvode anksioznost, osećaćete se bolje i kvalitetnije funkcionisati.

            Kognitivno-bihejvioralna terapija socijalne fobije obuhvata:

• Učenje kako da se kontrolišu simptomi anksioznosti kroz relaksacione tehnike i vezbe disanja;
• Preispitivanje negativnih i odmażućih misli koje okidaju i osnażuju socijalnu fobiju, zamenjujući je sa uravnoteżenijim gledištima;
• suočavanje sa društvenim situacijama kojih se plašite na postepen i sistematičan način, pre nego izbegavanjem istih.

            Iako możete naučiti i primenjivati ove veżbe sami, ukoliko ste imali neuspeha sa samopomoći, może vam koristiti dodatna podrška i vođstvo koje terapeut pruža.

Medikamenti za socijalnu fobiju

            Medikamenti se ponekad koriste da bi smanjili simptome socijalne fobije, ali oni nisu i lek za socijalnu fobiju. Ako prestanete uzimati lekove, vaši simptomi će se verovatno vratiti u punoj snazi. Medikamenti se smatraju najkorisnijim kada su korišćeni kao dodatak psihoterapiji i samopomażućim tehnikama koje pogađaju izvorne uzroke socijalne fobije.

             Postoje tri vrste medikamenata za tretman socijalne fobije:

1. beta blokatori: beta blokatori se koriste da bi smanjili domete anksioznosti. Oni blokiraju tok adrenalina koji se odvija tokom stanja anksioznosti. Iako beta blokatori ne utiču na emocionalne simptome anksioznosti, oni kontrolišu fizičke simptome kao što su drhtanje šaka ili glasa, preznojavanje i ubrzani rad srca.
2.  antidepresivi: antidepresivi mogu pomoći kada je socijalna fobija većeg obima i znatno onesposobljava. Tri specifična antidepresiva-Paxil, Effexor i Zoloft-odobreni su od strane Američke administracije za hranu i lekove za tretman socijalne fobije.
3. benzodijazepini: Benzodijazepini su brzodelujući medikamenti protiv anksioznosti. Uprkos svojoj efikasnosti, oni deluju na budnost i izazivaju zavisnost, pa su najčešće prepisivani u slučajevima kada drugi medikamenti za socijalnu fobiju nisu bili delotvorni.

Autor: psihoterapeut Žarko Petrović

The post Socijalna fobija appeared first on Svet Medicine.

Karakteristični simptomi ADHD-a

Određena ponašanja koja dete pokazuje mogu da ukažu da dete ima ovaj poremećaj. Neka karakteristična ponašanja i aktivnosti koje pokazuje ova deca su:

• Dete ne obraća pažnju na detalje i/ili pravi nepromišljene greške u školskom radu ili drugim aktivnostima
• Dete sa teškoćom održava pažnju na zadacima ili tokom igranja
• U direktnom obraćanju imate utisak da dete ne sluša
• Dete ne prati upustva i ne završava zadatke u školi i kući
• Dete teško organizuje svoje zadatke i aktivnosti
• Dete izbegava ili nije zainteresovano za aktivnosti koje zahtevaju veći mentalni napor (npr. puzle, pisanje, čitanje)
• Gubi stvari kao što su:  igračke, školski pribor, olovke, knjige
• Lako mu sve skreće pažnju
• Zaboravano je tokom dnevnih aktivnosti
• Vrpolji  se rukama, stopalima ili se meškolji na stolici
• Ne može mirno da sedi
• Teško mu je da se igra ili učestvuje u slobodnim aktivnostima tiho (staloženo)
• Spremano je uvek za pokret ili reaguje kao da je „uključen/a u struju“
• Preterano priča
• Nepromišljeno daje odgovor
• Problem mu je da sačeka svoj red
• Prekida druge, nameće se i ubacuje u razgovor, igru.

Važno je razumeti da su ova i slična ponašanje kod deteta ispoljena u različitom stepenu u različito vreme i različitim okruženjima.

Kako se ADHD dijagnostikuje?

Danas ne postoji specifičan medicinski test za otkrivanje ili dijagnozu ADHD-a. Dijagnoza se zasniva na informacijama koje daju roditelji, učitelji i ostale osobe koje su u svakodnevnom kontaktu sa detetom, zatim posmatranju ponašanja deteta u određenim situacijama, psihološkom testiranju i proceni razvoja, uz primenu strukturisanih intervjua sa roditeljima. Dijagnozu ovog poremećaja može da postavi jedino dečiji psihijatar.

Kako se ADHD leči?

Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština i trening socijalnih veština, i lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja ukoliko ih ima. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih, i psihoterapijskih tehnika i primenom lekova. Efikasnost lekova je vrlo visoka kod ovog poremećaja.

Autor:

Dr sci. med. Dejan Stevanović

Dečiji psihijatar, specijalista za neuropsihologiju
Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu
Dr. Subotić 6a, 11000 Beograd

https://www.researchgate.net/profile/Dejan_Stevanovic2

http://www.icmhsg.org/

https://sites.google.com/site/dejanstevanovic1979/home

The post Hiperkinetski poremećaj ili ADHD appeared first on Svet Medicine.

Kako i kada roditelj može uočiti simptome autizma?

Autizam se javlja rano i roditelji već tokom prve godine mogu primetiti neke simptome i znake poremećaja. Međutim, zbog velike varijabilnosti u ispoljavanju simptoma pouzdana dijagnoza je moguća tek oko drugog ili trećeg rođendana. Važno je da za pouzdanu dijagnozu postoji veći broj ispoljenih karakterističnih simptoma, a ne samo jedan ili dva.

Postoje neki rani “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Beba ne brblja i ne gestikulira sa oko 12. meseci,
• Dete ne izgovara nijednu reč smisleno sa oko 16. meseci,
• Dete ne koristi fraza od dve reči smisleno sa oko 2. godine,
• Ne odaziva se na poziv po imenu do kraja prve godine,
• Prestanak ili gubitak govora na bilo kom uzrastu,
• Majci se čini da dete ne prepoznaje njeg glas od 6. meseca pa na dalje,
• Dete ne razmenjuje vokalizaciju sa roditeljima posle 6. meseca,
• Dete ne gleda ljude u oči,
• Dete se ne smeje, ili
• Dete deluje odsutno i kao da vas ne čuje šta mu govorite.

Kod neke dece su ovi navedeni simptomi blagi ili neprimetni tokom prvih godina, ali postoje neki kasni “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Dete ne pokazuje interesovanje za vršnjačke aktivnosti,
• Dete ima poteškoća da stekne prijatelje i uglavnom nema nijednog najboljeg druga,
• Dete ne inicira komunikaciju sa drugima, uglavnom pasivno stoji pored druge dece,
• Dete se ne idra igre pretvaranja i ne igra društvene igre,
• Detetov govor deluje kao da govori robot, jezičke konstrukcije su neobične
• Preokupacije određenim predmetima, njigovom teksturom, mirisom i slično,
• Stalno insistiranje na istim stvarima, rituali oko hrane, kupanja, ili
• Druge ljude doživljavaju kao stvari ili kao “alat” za zadovoljenje svojih potreba.

Kako nastaje autizam?

Izvesno je da je autizam znatno češći kod dečaka nego kod devojčica. Jasan uzrok za nastanak ovog poremećaja nije poznat. Međutim, u pitanju je grupa srodnih poremećaja sa mnogo različitih uzroka. U najvećem broju najverovatnije se radi o kombinaciji genetskih faktora rizika sa faktorima rizika iz okruženja. Specifičan gen/geni još nisu potvrđeni.

Među roditeljima često možemo čuti da nakon primanja vakcine, najčešće MMR sa ulaskom u drugu godinu, oni primećuju karakteristične osobine ovog poremećaja kod deteta. Međutim, ne postoje jasni naučni dokazi da nijedna vakcina na bilo koji način može da uzrokuje autizam.

Kako se poremećaj dijagnostikuje?

Danas ne postoji specifičan medicinski test za otkrivanje ili dijagnozu autizma. Dijagnoza se zasniva na posmatranju ponašanja deteta u određenim situacijama, psihološkom testiranju i proceni razvoja, pedijatrijskom i neurološkom pregledu, uz primenu strukturisanih intervjua sa roditeljima. Tim za dijagnozu ovog poremećaja čine dečiji psihijatar, pedijatar, neurolog, psiholog i defektolog-logoped.

Kakav je značaj ranog otkrivanja?

Rano uključivanje deteta u intenzivne tretmane pokazuje značajno bolje socijalne i akademske ishode u kasnijim periodima života.

Kako se poremećaj leči?

Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština, trening socijalnih veština, logopedski tretman usmeren na govor i jezik, i lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih, i psihoterapijskih tehnikama i primenom lekova kada postoje pridruženi poremećaji.

Da li se i kome roditelji mogu obratiti ako misle da njihovo dete ima problem?

Često se dešava da prođe i po par godina a da poremećaj ne bude dijagnostikovan, jer dete bude pogrešno dijagnostikovano od stane samo defektologa, logopeda, ili pedijatra/neurologa. Najčešće se dešava da deca budu dijagnostikovana kao disfazija, odnosno usporeno usvajanje govora i jezika. Veoma je važno reći da je dečiji psihijatar neophodan u procesu postavljanja prave dijagnoze i zato roditelji treba da se uvek prvo jave dečijem psihijatru kada postoji bilo kakva sumnja o poteškoćama u razvoju govora i jezika, socijane interakcije i/ili komunikacije.

Autor:

Dr sci. med. Dejan Stevanović

Dečiji psihijatar, specijalista za neuropsihologiju
Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu
Dr. Subotić 6a, 11000 Beograd

https://www.researchgate.net/profile/Dejan_Stevanovic2
http://www.icmhsg.org/
https://sites.google.com/site/dejanstevanovic1979/home

The post Autizam appeared first on Svet Medicine.

Oko polovine starijih odraslih pacijenata sa dijagnostifikovanom kliničkom depresijom neće reagovati na standardne lekove.
Studija, objavljena u The Lancet, može da donese nadu milionima koji pate od depresije, čiji simptomi se nisu poboljšali iako su uzimali antidepresive. 

”Mi znamo da kod starijih odraslih koji pate od depresije, oko polovine neće reagovati na medikamente” kaže prvi autor Dr Eric J. Lenze, profesor psihijatrije na Washington University u St. Louis-u, SAD. “ Oni možda imaju minimalnu reakciju, ali će i dalje biti u depresiji. Pitanje koje smo želeli da postavimo je bilo da li postoji išta što mi možemo učiniti za njih”

Studija sprovedena 2007. godine otkrila je od 39 miliona starijih odraslih u SAD, oko 7 miliona pati od kliničke depresije. Štaviše, 90% nije primalo neophodnu negu, dok je 78% verovalo da ne dobija tretman uopšte.

Depresija koja se ne leči može skupo da košta. Ne samo da stariji odrasli koji pate od depresije potroše gotovo dva puta više na zdravstvenu negu, nego oni bez te bolesti, već se depresija povezuje sa povećanim rizikom od demencije.

Prethodno istraživanje je pokazalo da prepisivanje niske doze antipsihotičkog leka aripiprazole zajedno sa antidepresivima efektivno u ublažavanju depresije kod značajnog broja mlađih pacijenata sa depresijom, čiji simptomi nisu bili ublaženi isključivo antidepresivima.

Kombinacija je takođe umanjila verovatnoću da mlađi pacijenti imaju suicidalne misli. Ova potonja primedba je naročito vezana za starije odrasle, uzevši u obzir da je stopa suicida među ljudima preko 75 godina starosti viša nego u bilo kojoj drugoj starosnoj dobi.

Ukratko o depresiji

• Oko 6.7 % odraslih u SAD dožive velike depresivne poremećaje. 
• Žene su 70 % sklonije da dožive depresiju nego muškarci. 
• Postoji nekoliko različitih tipova depresivnog poremećaja, uključujući veliku depresiju, Sezonski afektivni poremećaj – SAP i Bipolarni poremećaj.

Kombinacija dva leka testirana na placebo i antidepresive

Medjutim, Dr Lenze navodi da je važno da se upamti da stariji odrasli možda ne mogu da reaguju na lekove na isti način kao mlađi odrasli.

”Postoje promene u mozgu i telu koje su vezane za proces starenja koje ukazuju da izvesni tipovi lečenja mogu da funkcionišu drugačije, u smislu dobrobiti po pacijenta i nus-efekata kod starijih odraslih,’’ objašnjava on. ;’’ Čak i kada strategija funkcioniše kod pacijenata u svojim tridesetim godinama, treba da se testira na pacijentima u njihovim sedamdesetim godinama pre nego se može smatrati efektivnim kod starijih pacijenata.”

Da bi se istražila efikasnost nove strategije kod starijih pacijenata, istraživači su uzeli u procenu 468 ljudi preko šezdeset godina starosti kojima je dijagnostifikovana depresija. Za početak, svaki pacijent je uzimao antidepresiv venlafaxine 12 nedelja. Nakon 12 nedelja, oko polovina učesnika još uvek su bili klinički depresivni. Istraživači su onda dali učesnicima, koji nisu reagovali na antidepresiv, ili aripiprazole ili placebo da uzimaju zajedno sa venlafaxine. Istraživači su otkrili da je kombinacija dva leka dovela do poboljšanja simptoma kod 44 % pacijenata koji nisu reagovali na venlafaxine samo. U poređenju sa tim, 29 % učesnika koji su primili placebo doživeli su remisiju svoje depresije. 

Otkrića studije hvaljena kao ‘veliki napredak’

Koautor studije Dr Charles F. Reynolds III, gerijatrijski psihijatar na University of Pittsburgh, USA, opisuje studiju kao veliki napredak zasnovan na dokazima, a koja ide u prilog brizi za starije odrasle koji pate od depresije. On dodaje: “Objavljujući naša otkrića u časopisu The Lancet, posebno se nadamo da ćemo dopreti do lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, koji pružaju veći deo lečenja starijih odraslih sa depresijom. Savršen stepen sigurnosti i tolerabilnosti u profilu aripiprazola kao i njegova efikasnost bi trebalo da podrže njegovu upotrebu u primarnoj nezi sa odgovarajućim medicinskim nadzorom. “ Iako su primećeni jedan do dva neželjena efekta kod nekih pacijenata koji su primili kombinaciju dva leka – nemir i ukočenost – oni su tipično blagi i kratkotrajni. Istrazivači veruju da potencijalne dobrobiti od ovog novog lečenja nadmašuju propratne neželjene efekte.

Nakon njihovog otkrića, istrazivači se sada nadaju da će naći način da razlikuju koji pacijenti će verovatno imati dobrobiti od ovog novog vida lečenja. Jedna stvar koju vidimo kao kritičnu za naše buduće istraživanje će biti da se pokuša da se bolje razumeju faktori koji utiču na to da ljudi reaguju na specifične vidove lečenja koji možda neće pomoći drugima. “ Dr Lenze zaključuje.

Kombinovanje različitih lekova nekada može da bude rizična strategija lečenja. Ranije je objavljena studija koja sugeriše da se koristeći antidepresivi zajedno sa nesteroidnim antiinflamatornim lekovima – koji je uobičajeni vid lekova protiv bolova – može uvećati rizik od krvarenja.

autor: James McIntosh 
preuzeto sa Medical News Today
prevod www.angloland.rs

The post Nova kombinacija lekova kao pomoć starijima koji pate od kliničke depresije appeared first on Svet Medicine.

Depresija može biti indukovana, reaktivna i idiopatska, što nikako ne znači da će svaki prolongirani ili intenzivni stres izazvati depresiju (reaktivna), da će svako emocionalno blizak depresivnoj osobi oboleti od iste (indukovana) niti da se depresija javlja niotkud (idiopatska). Istražuje se više hipoteza, ali ipak je izvesno da se radi u neurofiziološkom hemijskom poremećaju vrlo ozbiljne težine bez obzira na nivo i stadijum bolesti. Depresiju može dijagnostikovati samo iskusni psihijatar, ali ipak, postoje znaci i simptomi koji i lekara opšte prakse mogu upozoriti na istu i na osnovu njih uputiti pacijenta na pregled kod psihijatra. Od ključne je važnosti zanemariti neugodnost u tom smislu koju nameću malograđanski društveni nazori i obziri i eventualno lično nepoverenje prema praktičarima lečenja psihe i staviti zdravlje pacijenta na prvo mesto.

Znaci na koje se mora obratiti pažnja su sledeći:

•  Naglo gubi apetit ili mršavi, ili se, pak, pojačano goji
•  Češće se rasplače sa razlogom ili bez, nego ranije
•  Prijavljuje prolongirane tegobe gornjeg digestivnog trakta, posebno želuca
•  Pogoršavaju mu se sipmtomi osnovne bolesti, posebno u smislu bola i drugih subjektivnih tegoba, a, pak, bez vidljivog kliničkog supstrata kao potencijalni uzrok istom
•  Donosi impulsive, kategoričke životne odluke, pogotovo bez vidiljivog ili makar srazmerno logičnog razloga za to
•  Gubi sposobnost koncentracije, što se kod nekih manifestuje skakanjem s teme na temu, a kod nekih naglom tišinom i mucanjem
•  Iste ih situacije uznemiravaju većom intenzitetom i dužim trajanjem nego ranije
•  Usputno nesvesno ubacuje sentence koje definišu ličnu inferiornost i nedostatak perspektive sa naglašenom dozom pomirenosti i ubeđenosti
•  Odbijaju pomoć i asistenciju koje su ranije prihvatali, a pogotovo nove, a očito egzekutivno efikasne
•  Uvek biraju stagnirajuće, status qvo rešenje za svaki problem
•  Prestane da vodi brigu o estetskom i društvenom aspekt svoje ličnosti

Nekoliko, a pogotovo svi od ovih znakova moraju alarmirati lekara opšte prakse na reakciju, a iako pravo na odluku da li će se povinovati savetu svog lekara svakako pripada isključivo pacijentu, neophodno je imati u vidu naglašeno autodestruktivno ponašanje kod depresivnih pacijenata, gde je osnova patologije upravo u odbijanju blagostanja, u ovom konkretnom slučaju, pomoći. Neophodno je napomenuti da se depresija nipošto ne leči samostalno, da se pacijenti ni pod kojim okolnostima ne upućuju na kurseve samopomoći koji služe zdravim licima da unaprede svoj psihički status i jako su opasni za ljude deviranog intrapsihičkog stanja.

Ne postoji situacija u kome je pacijent sam sebi pomogao, samo situacije gde se ili uopšte i nije radilo o depresiji kao takvoj ili gde je pacijent zanemario svoje tegobe usled privremenog ili prividnog olakšanja koje je došlo iz drugih razloga, a nije bilo nikoga da dijagnostikuje pravo stanje stvari ili je, pak, apel tog lica zanemaren.

Depresija se leči medikametnozno ili psihoterapijom, pre svega interpersonalnom ili kognitivno-bihejvioralnom terapijom. Lekovi su prvi izbor iz čisto ekonomskih razloga, a psihoterapija dokazano poboljšava neurohemijski status bolje nego trenutno dostupni lekovi.

Definitivna dijagnoza, kao i izbor terapije su na psihijatru, a lekar opšte prakse je učinio veliku stvar samo na vreme prepoznavši makar neke simptome i napisavši uput za psihijatrijski pregled.

The post Kako prepoznati depresiju? appeared first on Svet Medicine.