U kliničkoj psihologiji i psihijatriji važno je napraviti jasnu distinkciju između dva pojma koji se često poistovećuju:

• Pubertet je primarno anatomsko-fiziološki (biološki) događaj, vođen naglim skokom hormonalne aktivnosti.
• Adolescencija je širi, psiho-socijalni i psihološki fenomen koji označava transformaciju deteta u zrelu ličnost.

Ovaj proces sazrevanja traje u proseku između 5 i 10 godina. Najšire prihvaćene uzrasne granice kreću se od 11. do 24. godine života, mada se unutar ovog raspona izdvajaju rana, srednja i kasna adolescencija.

Somatske promene i kriza telesnog selfa

Pod uticajem polnih hormona, izgled adolescenta se menja naglo, često brže nego što unutrašnji psihološki plan to može da isprati. Dolazi do naglog rasta ekstremiteta (zbog čega mlada osoba privremeno deluje nezgrapno), mutacije glasa, pojave sekundarnih polnih karakteristika, maljavosti i pojave akni.

Sve ove somatske promene duboko utiču na sliku o sebi (telesni self). Adolescent postaje preokupiran svojim izgledom. On se ne ogleda samo u klasičnom ogledalu – gde provodi sate analizirajući nedostatke – već se primarno ogleda u očima drugih bolesnika, vršnjaka i okoline. Strah od toga da li je smešan, ružan ili neprihvaćen postaje izvor ozbiljnog emocionalnog opterećenja.

Teorijski koncepti: Normalan razvoj ili permanentni stres?

Razvojna psihologija nudi različite poglede na prirodu adolescentnog doba:

Koncept “Bure i oluje” (G. Stenli Hol)

Otac psihologije adolescencije, G. Stenli Hol (G. Stanley Hall), opisao je ovaj period kao neizbežnu fazu “buna i oluja” (storm and stress). Prema njegovom klasičnom shvatanju, to je vreme u kome se sukobljavaju ekstremi: nagle promene raspoloženja, smenjivanje neizmerne energije i apatije, bunt protiv autoriteta, kao i ambivalentnost između želje za potpunom slobodom i straha od nesigurnosti.

Savremena empirijska shvatanja

Nove studije pokazuju da adolescencija ne mora nužno biti destruktivna. Za većinu mladih, to može biti relativno miran razvojni period. Ključni medijator koji određuje tok odrastanja jeste porodična atmosfera.

Klinički uvid: Istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da adolescenti koji rastu u skladnoj, funkcionalnoj porodici znatno mirnije prolaze kroz ovu razvojnu krizu. Nasuprot njima, mladi koji razvijaju izraženu razdražljivost, gnev ili traže psihijatrijsku pomoć, najčešće dolaze iz porodičnih sistema koje karakteriše visoka konfliktna tenzija, rigidna kontrola, suviše restriktivno nadgledanje ili, sa druge strane, emocionalno odbacivanje.

Porodica kao emocionalni kapital

Za uspešan ulazak u svet odraslih, mladoj osobi je potrebna ogromna psihološka i energetska zaliha. Taj bazični kapital gradi se od najranijeg detinjstva.

• Majčinska i roditeljska ljubav predstavljaju bazični depozit iz kojeg dete celog života “izvlači kamatu”, projektujući taj pozitivan stav na svoju okolinu.
• Na temeljima te ljubavi gradi se osećanje bazičnog poverenja, prihvaćenosti i svest o sopstvenoj vrednosti.
• Ako je adolescent u porodici bio uvažen i prihvaćen, on razvija samopouzdanje i kapacitet da veruje drugim ljudima. Ukoliko je bio odbačen, ulazi u svet sa uverenjem da ga okolina ne ceni i ne voli, što rađa odbrambenu agresivnost.

Eriksonova teorija: Kriza identiteta nasuprot konfuziji

U humanističkim i psihološkim naukama, pojam identitet zauzima centralno mesto zahvaljujući Eriku Eriksonu i njegovoj psihosocijalnoj teoriji ličnosti. Identitet predstavlja integrisanu, generalnu sliku koju osoba ima o sebi – svest o kontinuitetu sopstvenog bića kroz vreme i prostor.

Prema Eriksonu, formiranje identiteta je centralni zadatak petog stadijuma razvoja (Identitet nasuprot konfuziji identiteta), koji traje približno od 13. do 18. godine.

Izazovi petog stadijuma:

1. Profesionalni izbor: Adolescent mora da donese trajnije odluke o svom budućem pozivu i obrazovnom putu.
2. Socijalne uloge: Eksperimentisanje sa različitim stilovima ponašanja, ideologijama i vrednosnim sistemima.
3. Vršnjačke grupe: Uključivanje u grupu vršnjaka je prirodan i neophodan korak u odvajanju od roditelja, ali nosi rizik od priklanjanja marginalnim ili delinkventnim grupama ukoliko bazični identitet nije stabilan.

Ukoliko mlada osoba uspešno ne integriše svoje uloge, javlja se konfuzija identiteta. Ona se manifestuje kroz duboki osećaj izolovanosti, unutrašnje praznine, anksioznosti i neodlučnosti. U težim slučajevima razvija se negativan identitet – adolescent prihvata ulogu “lošeg”, “bezvrednog” ili “buntovnika bez razloga”, projektujući svoja unutrašnja nezadovoljstva na društvo (socijalna patologija).

Razvojni zadaci adolescencije

Da bi se proces adolescencije smatrao uspešno završenim, mlada osoba mora da savlada specifične razvojne zadatke (prema Hevighurstu):

Gde je granica? Normalan bunt vs. Psihopatologija

Klinički psiholog Dan Ofer (Daniel Offer, 1987) ističe da je tipičan, normalan adolescent osoba koja prolazi kroz emotivne krize i nemire. To je sastavni deo sazrevanja. Međutim, lekari i roditelji se nalaze pred delikatnim zadatkom: kako razlikovati zdrav adolescentni bunt od mentalnog poremećaja koji zahteva hitnu psihološko-psihijatrijsku pomoć?

Crvene zastavice (Znaci ozbiljnih problema):

• Socijalno povlačenje: Potpuni prekid komunikacije sa vršnjacima i izolacija u sobi.
• Dramatičan pad efikasnosti: Naglo popuštanje u školi, gubitak koncentracije ili napuštanje obrazovanja.
• Polimorfne somatske tegobe: Česte žalbe na hronične glavobolje, bolove u stomaku ili mučnine za koje ne postoji organski uzrok (somatizacija).
• Zloupotreba psihoaktivnih supstanci (PAS): Posezanje za alkoholom, narkoticima ili tabletama kao vidom samolečenja (self-medication) unutrašnje patnje.
• Antisocijalno ponašanje i gnev: Nekontrolisani izlivi besa, agresija usmerena prema ukućanima, uništavanje imovine ili kršenje zakona.
• Duboka anksioznost i depresija: Hronično loše raspoloženje, autoagresivne ideje ili suicidalne misli.

U najtežim slučajevima, pod uticajem hroničnog stresa, može doći do duboke psihičke dekompenzacije koja poprima psihotični karakter (npr. pojava prvih simptoma shizofrenije, koja se tipično javlja upravo u kasnoj adolescenciji). Pravovremena reakcija i uklanjanje stigme sa psihijatrijskog lečenja mogu spasiti i usmeriti mlad život na pravi put.

The post Psihologija adolescencije: Od “bura i oluja” do formiranja stabilnog identiteta appeared first on Svet Medicine.

PPD predstavlja depresivnu epizodu koja se javlja po porođaju, iako simptomi mogu nastati već tokom trudnoće. Kao i druge forme depresije, karakteriše je tuga i/ili gubitak interesovanja za aktivnosti koje pružaju uživanje, ahedonija, mada mogu se javiti i simptomi kongitivnog pogoršanja, osećaj krivice ili bezvredosti, pa i suicidne misli.

Za sada lek je obezbeđen kroz poseban program – Zulresso REMS program, koji zahteva davanje leka preko sertifikovane zdravstvene ustanove. Daje se kao kontinuirana IV infuzija tokom 60 sati. Zbog rizika od naglog gubitka svesti, pacijentkinje se moraju intenzivno pratiti.

Efikasnost leka je pokazana kroz dve kliničke studije i višenedeljnog praćenja. Najčešći neželjeni efekti su pospanost, suvoća usta, nesvestica, crvenilo.

Lek Zulresso je produkt farmaceutske kuće Sage Therapeutics, Inc.

izvor

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Zulresso – Prvi lek u terapiji postpartalne depresije appeared first on Svet Medicine.

                   Čini mi se da je ovakvo pitanje osuđeno na propast, još pre nego što smo ga postavili. Ovako formulisano naići ćemo na zid, na ćorsokak, iz kog nam nema izlaska.

                   Prvo što treba da znamo- STRAH je emocija. Emocije se ne mogu kotrolisati jer dolaze iz nesvesnog, onog tamnog i za nas mračnog dela. Tu nema spoznaje, a šta ne možemo da spoznamo, ne možemo ni da kontrolišemo. Izleda da tu leži odgovor na pitanje zbog čega je panika toliko strašna!? Pa zar nije sve tako strašno što ne poznajemo?

                 Setite se koliko je strašan bio prvi poljubac, prvi dan u školi, prvi dan na poslu… Zamislite sada emociju koja navire iz najveće dubine i preplavljuje svest! Razumete li sada opasnost? Ali, opet, na emocije se može uticati. Činjenjem ili ne činjenjem, mi utičemo na to šta osećamo. Zato je ovo pitanje tako komplikovano.

                   Pošto smo uveli dva termina- svesno i nesvesno, želeo bih da skrenem pažnju čitaocu da su to dva aspekta, dva dela celokupne psihe. Jedan, koji može da se osvetli lampom svesti, i drugi, koji je večito u mraku i naš svesni deo nikad ne može da ga obuhvati okom, tako da ono što je nesvesno mi ne znamo.

                  Dok pričamo o ovim psihičkim elementima, apstraktima, moramo da imamo u vidu da su sve to delovi jedne psihe, jednog totaliteta, jedne osobe.

                Šta to za nas praktično znači?

                Zašto to osobi, koja ima panični napad, treba da koristi?

                 Pa, vraćajući se unazad, osoba- psiha- svesno i nesvesno- nesvesno- emocija, dolazimo do zaključka da je emocija samo jedan deo nas, deo naše psihe i ona kao takva u odnosu na naš totalitet je uvek manja, uvek u zavisnom i inferiornoj poziciji u odnosu na naš totalitet. Ona je jednostavno mlađa i nije toliko opasna i moćna pretnja da ćemo umreti. Zato što osećamo intezivni strah, ne znači da ona to i može jer ona nema kapacitet da uništi, niti da razori totalitet, iz kog je nastala. Ona je samo jedan neotuđivi deo psihe, u čijoj se funkciji nalazi.

Autor: psihoterapeut Žarko Petrović

The post Da li je moguće kontrolisati strah? appeared first on Svet Medicine.

                                                        Šta je socijalna fobija?

              Socijalna fobija (socijalni anksiozni poremećaj) podrazumeva intenzivni strah od različitih društvenih situacija- posebno situacije koje nisu poznate ili u kojoj osećate da ćete biti posmatrani ili vrednovani od strane drugih. Ove društvene situacije mogu biti toliko zastrašujuće, da postajete anksiozni samo razmišljajući o njima, čineći sve kako biste ih izbegli.

            Osnova socijalne anksioznosti ili socijalne fobije je strah od toga da ćete biti proučavani, prosuđivani ili osramoćeni u javnosti. Možete se brinuti da će ljudi misliti loše o vama ili da nećete moći da se uporedite sa drugima. Čak iako osećate da su vaši strahovi od toga da ćete biti prosuđivani u najmanju ruku iracionalni ili preuveličani, vi se ne możete odupreti osećanju strepnje.

            Iako może delovati da nema puno toga što se może učiniti po pitanju simptoma socijalne fobije, postoje mnoge stvari koje vam zapravo mogu pomoći. Sve počinje razumevanjem problema.

Metjuova priča

             Metju je danas propustio čas. U pitanju je prvi dan novog semestra i on strepi da će profesor šetati učionicom i trażiti da se studenti predstave. On je svestan da to nije neka velika stvar, ali mu to istinski stvara napetost. Kad god treba da govori pred više osoba, njegov glas počinje da drhti i zacrveni se u licu. Nakon toga, oseća se veoma poniżenim.

             Budući da je javno nastupanje Metjuov najgori košmar, on je izbegavao govorni čas vezan za diplomiranje.

              Takođe, sekira se oko bratovljevog venčanja šest meseci unapred. Kao dever, moraće da odrżi zdravicu na prijemu i već je jako nervozan oko toga.

Uobičajeni okidači socijalne fobije

            Iako vam może delovati da ste jedina osoba sa ovim problemom, socijalna fobija je, zapravo, svakidašnja pojava. Mnogi ljudi nose se sa ovim strahovima. Međutim, situacije u kojima dolazi do pokretanja simptoma socijalne fobije mogu se razlikovati među osobama.

Neki ljudi prożivljavaju anksioznost u većini situacija sa ljudima ili u vezi sa nastupom, što je stanje poznato kao generalizovana socijalna anksioznost. Za druge ljude, anksioznost je povezana sa određenim socijalnim situacijama kao što su razgovor sa strancima, konzumiranje hrane u restoranima ili odlazak na żurke.

               Najuobičajenija specifična socijalna fobija je strah od javnog govorenja ili nastupa pred publikom.

Okidači socijalne fobije

               Sledeće situacije su često izvor napetosti za osobe sa socijalnom fobijom:

               -upoznavanje novih ljudi

               -kada smo u centru pażnje

               -kada smo posmatrani dok nešto radimo

               -pri vođenju neobaveznog razgovora

               -javna izlaganja

               -nastupi na bini

               -kada smo zadirkivani ili kritikovani

               -razgovor sa vażnim osobama ili osobama od autoriteta

               -kada smo prozvani na času

               -odlazae na ljubavni susret

               -obavljanju telefonskog razgovora

               -korišćenje javnog toaleta

               -izlazak na ispit

               -jedenje ili pijenje u javnosti

               -izlaganje na sastanku

                -prisustvovanje żurkama ili drugim društvenim okupljanjima

Znaci i simptomi socijalne fobije

               Samo zato što povremeno doživite napetost u društvenim situacijama, ne mora da znači da imate socijalnu fobiju. Mnogi ljudi su stidljivi, makar s vremena na vreme, međutim, to ne stoji na putu njihovog  svakodnevnog  funkcionisanja.  Socijalna fobija, sa druge strane, prilično remeti rutinsko funkcionisanje i izaziva veliku patnju.

               Na primer, sasvim je normalno imati tremu pred drżanje govora, ali ako imate socijalnu fobiju, możete o tome brinuti nedeljama unapred, izmišljati obolelost kako biste izbegli situaciju ili početi da se tresete tokom drżanja govora.

Emocionalni simptomi socijalne fobije

               – prekomerno bavljenje sobom i anksioznost u svakodnevnim društvenim situacijama;

               -intenzivna, višednevna, višenedeljna ili čak višemesečna briga o dolazećoj društvenoj situaciji;

               – ekstremni strah od toga da budete posmatrani ili prosuđivani od drugih, posebno od strane ljudi koje ne poznajete;

               – strah da ćete nastupiti na način koji će vas osramotiti ili poniziti pred drugima;

               – strah da će drugi primetiti da ste nervozni.

Fizički simptomi socijalne fobije

               – crvenilo lica

               – kratak dah

               – stomačna nervoza ili mučnina

               – podrhtavanje tela i glasa

               – ubrzani rad srca ili teskoba u grudima

               – preznojavanje ili naleti vrućine

               – ošamućenost ili nesvestica

Simptomi ponašanja kod socijalne fobije

                – izbegavanje društvenih situacija do stepena da to remeti vaše aktivnosti ili remeti vaš żivot;

                – ostajanje tihim ili prikrivenim u pozadini, u żelji da izbegnete primećenost i osramoćenje;

                – potreba da uvek povedete saputnika sa sobom, kuda god da idete;

               – konzumiranje alkohola pred društvene situacije, u nameri da smanjite napetost;

Socijalna fobija kod dece

            Nema ničeg abnomalnog u tome što je dete stidljivo, ali deca sa socijalnom fobijom prożivljavaju ekstremnu teskobu pri svakodnevnim aktivnostima i situacijama, poput igranja sa drugom decom, čitanja na času, razgovora sa odraslima, rađenja testova ili nastupanja pred drugima. Deca sa socijalnom fobijom često ne żele da idu u školu.

Tretman socijalne fobije- br. 1: preispitati negativna uverenja

            Oni koji pate od socijalne fobije često imaju negativna uverenja i verovanja, koja doprinose njihovoj anksioznosti. Ako imate socijalnu fobiju, możete biti preplavljeni sledećim mislima:

               – “Znam da ću ispasti budala”;

               – “Moj glas će početi da se trese i poniziću se”;

               – “Ljudi će misliti da sam glup“;

               -“Neću imati šta da kazem. Delovaću im dosadan”.

               Preispitivanje ovih negativnih uverenja, kroz terapiju ili samopreispitivanjem, efektivan je način da smanjimo simptome socijalne fobije. Prvi korak je da prepoznate automatska negativna uverenja, koja su u osnovi straha od društvene situacije. Na primer, ako ste zabrinuti oko poslovne prezentacije, koja se pribliżava, uverenje może glasiti: “Upropastiću nešto. Svi će misliti da sam potpuno nekompetentan.”

            Sledeći korak podrazumeva analizu i izazivanje uverenja. Od koristi je da sebi postavite sledeća pitanja u vezi negativnih uverenja: “Da li zasigurno znam da su upropastiti prezentaciju?” ili “Čak iako budem nervozan, da li će ljudi neminovno misliti da sam nekompetentan?”. Kroz ovakvu logičku analizu vaših negativnih misli możete ih postepeno zameniti sa realističnijim i pozitivnijim gledištima na društvene situacije, koje okidaju vašu anksioznost.

Odmażući misaoni stilovi kod socijalne fobije

            Naročito je značajno da proverite sa sobom da li se upuštate u neke od sledećih odmażućih misaonih stilova:

• čitanje misli: pretpostavka da znamo šta drugi ljudi misle i da vas vide na isti negativni način, kao što vi sebe vidite;
• samoostvarujuće proročanstvo: predviđanje budućnosti naslućivanjem najgoreg mogućeg ishoda. Ubeđenost da će stvari poći loše, tako da ste već anksiozni i pre nego što je usledila ta situacija;
• katastrofiziranje: preuveličavanje mimo razmera. Ako ljudi primete da ste nervozni, to će biti “uzasno”, “strašno” ili “katastrofalno”;
• personalizacija: pretpostavljanje da se ljudi fokusiraju na vas na negativan način ili da njihovo ponašanje ima veze sa vama.

Kako mogu prestati da razmišljam o tome da svi gledaju u mene?

            U cilju da smanjite opterećenje slikom o sebi, obratite pażnju šta se događa oko vas, umesto što nadgledate sebe ili se fokusirate na telesne simptome svoje anksioznosti:

• gledajte u druge ljude ili po okrużenju;
• podrobno saslušajte šta je rečeno (a ne kroz filter vaših negativnih misli);
• ne preuzimajte odgovornost za tok čitave konverzacije, jer tišina je prihvatljiva i omogućava drugima da doprinesu razgovoru.

               Adaptirano iz: Moodjuice

Tretman socijalne fobije br.2: Naučite da kontrolišete svoje disanje

            Mnoge promene se događaju u vašem telu kada postanete anksiozni. Jedna od prvih promena je da počinjete ubrzano da dišete. Zadihanost remeti ravnoteżu kiseonika i ugljen- dioksida u vašem telu- vodeći ka dodatnim fizičkim simptomima anksioznosti, kao što su vrtoglavica, osećaj da ćete se ugušiti, ubrzani rad srca i mišićna napetost.

            Učenjem da usporite svoje disanje możete uspostaviti kontrolu nad fizičkim simptomima svoje anksioznosti. Primena sledeće veżbe disanja pomoći će vam da ostanete smireni kada uđete u centar pażnje.

Veżba disanja koja odrżava smirenost u društvenim situacijama

• Sedite udobno sa ispravljenim leđima i opuštenim ramenima. Stavite jednu šaku na grudi, a drugu na stomak;
• Udahnite polako i duboko kroz nos tokom četiri sekunde! Šaka na vašem stomaku bi trebala da se podigne, dok šaka na grudima bi trebalo da se veoma malo pomeri;
• Zadrżite dah tokom 2 sekunde;
• Izdahnite polako kroz usta tokom šest sekundi, izbacujući što više vazduha. Šaka na vašem stomaku bi trebalo da se pribliżi dok izdišete, a vaša šaka na grudima bi opet trebalo da se pomeri veoma malo;
• Nastavite da udišete kroz nos i izdišete kroz usta! Fokusirajte se na to da disanje bude sporo i pravilno u režimu četiri sekunde za udah, dve sekunde za zadrżavanje daha i šest sekundi za izdah.

Relaksacione tehnike za smanjenje anksioznosti

            Kao dodatak veżbama disanja, pomoći će vam i redovno praktikovanje relaksacionih tehnika, kao što su meditacija, joga, progresivna mišićna relaksacija, pomażući vam da uspostavite kontrolu nad fizičkim simptomima anksioznosti.

            Uputstvo u koracima za početnike pogledajte na Relaxation Techniques for Stress Relief: Finding the Relaxation Exercises that Work for You.

                         Tretman socijalne fobije br. 3: Suočite se sa svojim strahovima

            Jedna od najkorisnijih stvari koje możete uraditi u cilju prevazilażenja anksiznosti ili socijalne fobije je da se suočite sa društvenim situacijama, koje radije izbegavate. Izbegavanje odrżava trajnost socijalne fobije.

Izbegavanje vodi kao dodatnim problemima

            Dok izbegavanje neprijatnih situacija może da vam kratkoročno pomogne, ono vas sprečava da ostvarite udobnost u društvenim situacijama i naučite da se nosite sa neudobnošću.  Zapravo, što više izbegavate zastrašujuće društvene situacije, sve strašnijima one počinju da se čine.

            Izbegavanje takođe może da vas spreči da činite stvari koje biste żeleli ili da dosegnete određene ciljeve. Na primer, strah od javnog izlaganja może da vas spreči da razmenite svoje ideje na poslu, da nastupite pred razredom ili da formirate prijateljstva.

Izazivanje socijalne anksioznosti korak po korak

            Iako vam może delovati nedostiżno da prevaziđete strah od društvenih situacija, możete to izvesti korak po korak. Trik je u tome da počnete sa situacijom koju możete podneti i postepeno napredovati ka sve zahtevnijim situacijama, gradeći svoje samopouzdanje i veštine prevazilażenja tokom penjanja, uz takozvano “stepenište anksioznosti”.

            Na primer, ukoliko vas upoznavanje sa strancima čini anksioznim, możete se priključiti prijatelju koji ide na żurku. Jednom kada ste savladali taj korak, możete pokušati da se upoznate sa jednom novom osobom i tako na dalje.

Snalażenje sa socijalnom fobijom kroz “stepenište anksioznosti”

• ne pokušavajte da se suočite sa svojim najvećim strahovima iz prvog pokušaja! Nikada nije mudra ideja żuriti previše, postavljati puno zahteva pred sobom ili forsirati stvari. To će uzvratiti neuspehom i ojačati vašu anksioznost;
• budite strpljivi! Prevazilażenje socijalne fobije trażi vremena i prakse. To je postepeni proces korak po korak;
• koristite veštine smirivanja, koje ste naučili, kao što su fokusiranje na vaše disanje i preispitivanje negativnih pretpostavki.

Tretman socijalne fobije br. 4: Izgradite bolje veze

            Aktivno trażenje i priključivanje društvenim okrużenjima je još jedan uspešan način da prevaziđete socijalnu fobiju. Sledeći predlozi su dobar način da započnete interakciju sa drugima na pozitivan način:

• pohađajte kurs socijalnih veština ili asertivnosti! Ovi kursevi su često u ponudi lokalnih centara za obrazovanje odraslih ili pri drżavnim obrazovnim ustanovama;
• volontirajte, radeći nešto u čemu użivate, kao što je spasavanje napuštenih pasa ili kovertiranje materijala za kampanje- bilo šta, što će vam prużiti osećaj aktivnosti i fokusa, a pri čemu ćete stupiti u interakciju sa određenim brojem ljudi srodnih razmišljanja;
• radite na vašim komunikacijskim veštinama! Dobre veze se oslanjaju na jasnu i emocionalno- inteligentnu komunikaciju. Ako otkrijete da imate teškoće da se zbliżite sa drugima, učenje osnovnih veština emocionalne inteligencije może pomoći.

Tretman socijalne fobije br. 5: Promenite żivotni stil

            Iako spontane żivotne promene nisu dovoljne da bi se prevazišla socijalna fobija, one mogu osnażiti vaš ukupni napredak u tretmanu. Sledeće intervencije u području żivotnog stila mogu vam pomoći da smanjite ukupni nivo anksioznosti i pripremite teren za uspešan tretman:

• izbegavajte ili ograničite unos kofeina! Kafa, čaj, kofeinizirana mineralna voda, energetski napici i čokolada deluju kao stimulatori koji povećavaju simptome anksioznosti;
• pijte umereno! Iako ste u iskušenju da popijete nešto pred żurku ili drugu društvenu situaciju, sa ciljem da se opustite, alkohol povišava vas rizik od anksioznog napada;
• ostavite cigarete! Nikotin je moćni stimulator. Pušenje vodi višim nivoima anksioznosti;
• primereno odspavajte! Kada ste neispavani, osetljiviji ste na anksioznost.

   

Kada samopomoć kod socijalne fobije nije dovoljna

            Najbolji pristup tretmanu socijalne fobije varira od osobe do osobe. Możete ustanoviti da su strategije samopomoći dovoljne da ublaże simptome socijalne fobije. Ali ako ste primenili gore navedene tehnike i uprkos tome nastavljate da se borite sa anksioznošću, biće da vam je takođe potrebna i profesionalna pomoć.

Terapija socijalne fobije

            Od svih profesionalnih tretmana koji su na raspolaganju, kognitivno- bihejvioralna terapija (KBT) je pokazala najbolje rezultate u tretmanu socijalne fobije. Kognitivno-bihejvioralna terapija je bazirana na premisi da način na koji mislite utiče na to kako se osećate, a vaša osećanja utiču na to kako se ponašate. Tako da, ako promenite način razmišljanja o društvenim situacijama, koje vam proizvode anksioznost, osećaćete se bolje i kvalitetnije funkcionisati.

            Kognitivno-bihejvioralna terapija socijalne fobije obuhvata:

• Učenje kako da se kontrolišu simptomi anksioznosti kroz relaksacione tehnike i vezbe disanja;
• Preispitivanje negativnih i odmażućih misli koje okidaju i osnażuju socijalnu fobiju, zamenjujući je sa uravnoteżenijim gledištima;
• suočavanje sa društvenim situacijama kojih se plašite na postepen i sistematičan način, pre nego izbegavanjem istih.

            Iako możete naučiti i primenjivati ove veżbe sami, ukoliko ste imali neuspeha sa samopomoći, może vam koristiti dodatna podrška i vođstvo koje terapeut pruža.

Medikamenti za socijalnu fobiju

            Medikamenti se ponekad koriste da bi smanjili simptome socijalne fobije, ali oni nisu i lek za socijalnu fobiju. Ako prestanete uzimati lekove, vaši simptomi će se verovatno vratiti u punoj snazi. Medikamenti se smatraju najkorisnijim kada su korišćeni kao dodatak psihoterapiji i samopomażućim tehnikama koje pogađaju izvorne uzroke socijalne fobije.

             Postoje tri vrste medikamenata za tretman socijalne fobije:

1. beta blokatori: beta blokatori se koriste da bi smanjili domete anksioznosti. Oni blokiraju tok adrenalina koji se odvija tokom stanja anksioznosti. Iako beta blokatori ne utiču na emocionalne simptome anksioznosti, oni kontrolišu fizičke simptome kao što su drhtanje šaka ili glasa, preznojavanje i ubrzani rad srca.
2.  antidepresivi: antidepresivi mogu pomoći kada je socijalna fobija većeg obima i znatno onesposobljava. Tri specifična antidepresiva-Paxil, Effexor i Zoloft-odobreni su od strane Američke administracije za hranu i lekove za tretman socijalne fobije.
3. benzodijazepini: Benzodijazepini su brzodelujući medikamenti protiv anksioznosti. Uprkos svojoj efikasnosti, oni deluju na budnost i izazivaju zavisnost, pa su najčešće prepisivani u slučajevima kada drugi medikamenti za socijalnu fobiju nisu bili delotvorni.

Autor: psihoterapeut Žarko Petrović

The post Socijalna fobija appeared first on Svet Medicine.

Education

• 2014 PhD, Medical school University of Belgrade
• 2009-2013 Child & adolescent psychiatry, Medical school University of Belgrade
• 2005-2007 Neuropsychology, Medical school University of Belgrade
• 1998-2004 Medical school University of Belgrade

Affiliation

• 2013 – Clinic for Neurology and Psychiatry for Children and Youth, Belgrade, Serbia, Child psychiatrist
• 2008-2013 Psychiatry department, General Hospital Sombor, Serbia, Child psychiatrist
• 2006-2008 Health Care Center, Odzaci, Serbia, GP
• 2004-2005 Institute of Mother and Child Belgrade, Serbia, Trainee

Coursework, fellowships, & awards

•  “Mental Health Throughout Life” – Volkswagen Foundation’s 2nd Herrenhausen Conference, 3-5 Apr 2013, Hanover, Germany
• ECNP Workshop on Neuropsychopharmacology for Young Scientists in Europe, 7-10 Mar 2013, Nice, France
• VIREPA Education Program in Epilepsy, Psychiatric Aspects, Oct 2012 – Feb 2013
• ECNP TEM Epilepsy and Psychiatry, 12-13 Oct 2012, Vienna, Austria
• Salzburg CHOP Seminar in Behavioral Pediatrics & Child Development, 11-17 Mar 2012, Salzburg, Austria
• ECNP School of Child and Adolescent Neuropsychopharmacology, 19-24 Feb 2012, Venice, Italy
• 1st Excellence in Child Mental Health, School in Child Mental Health Practice and Services, 30 Nov – 3 Dec 2011, Istanbul, Turkey
• 10th Berlin Summer School, “Psychiatry as a Science – Genetic Neuroimaging”, 22-27 Aug 2010, Berlin, Germany
• Salzburg CHOP Seminar in Pediatric Neurology & Metabolism, 14-19 Mar 2010, Salzburg, Austria
• Donald Cohen Fellowship Program for International Scholars in Child and Adolescent Mental Health, ESCAP International Conference, 22-26 Aug 2009, Budapest, Hungary
• 26th International Epilepsy Congress Young Researchers Award, 28 Aug –1 Sep 2005, Paris, France
• Fellowship of the Serbian Ministry of Science, 2003-2006, Serbia

Main interests

• Cognitive neuropsychiatry and neuropsychology, psychometrics, and cross-cultural psychiatry
• Psychopharmacology, pharmacoepidemiology, and pharmacoeconomics

PhD thesis

• “Applying the principles of good research practice for cross-cultural adaptation to pediatric health-related quality of life questionnaires” Medical school University of Belgrade 2014

Main peer-reviewed publications

1. Stevanovic D, Maroco J, Atilola O, Vostanis P et al. Can we compare quality of life among adolescents across the globe? Testing the measurement invariance of the PedsQLTM 4.0 across different countries. Journal of Research on Adolescence, in review.
2.  Jovanovic M, Stevanovic D, Jocic-Jakubi B. The relative impact of adverse antiepileptic drugs’ events on health-related quality of life among children with epilepsy in Serbia. 2014, Neurology India, in press.
3. Stevanovic D, Atilola O, Singh Balhara YP, Avicenna M, Kandemir H, Vostanis P, Knez R, Petrov P. The relationships between alcohol/drugs use and quality of life among adolescents: An international, cross-sectional study. Journal of Child & Adolescent Substance Abuse, 2014, DOI:10.1080/1067828X.2013.773864.
4. Stevanovic D, Jafari P. A cross-cultural study to assess measurement invariance of the KIDSCREEN-27 questionnaire across Serbian and Iranian children and adolescents. Quality of Life Research 2014, DOI 10.1007/s11136-014-0754-0
5. Stevanovic D, Urban R, Atilola O, Vostanis P et al. Does the Strengths and Difficulties Questionnaire – Self Report yield Invariant Measurements across different nations? Data from the International Child Mental Health Study Group. Epidemiology & Psychiatric Sciences, DOI: 10.1017/S2045796014000201.
6. Knez R, Stevanovic D, Vulić-Prtorić A, Vlašić-Cicvarić I, Peršić M. A psychometric study of the Pediatric Quality of Life Inventory (PedsQL) Family Impact Module among Croatian youth. Journal of Child and Family Studies, 2015 24 (2):363-371.
7. Stevanovic D, Tadic I, Knez R. Are antidepressants effective in quality of life improvement among children and adolescents? A systematic review. CNS Spectrums, 2014, 19, 134–141.
8. Atilola O, Stevanovic D, Pal Singh Balhara Y, Avicenna M, et al. Role of Personal and Family factors in Alcohol and Substance Use among Adolescents: An international study with focus on developing countries. Journal of Mental Health and Psychiatric Nursing, 2014, 21 (7): 609–617
   Kuburovic N, Pasic S, Susic G, Stevanovic D, et al. Health-related quality of life, anxiety and depressive symptoms in children with primary immunodeficiencies. Patient Preference and Adherence, 2014, 8: 323 – 330.
9. Atilola O, Stevanovic D. PedsQLTM 4.0 Generic Core Scales for adolescents in the Yoruba Language: Translation and general psychometric properties. Clinical Child Psychology and Psychiatry, 2014 Apr;19(2):286-98
10. Stevanovic D. Anxiety Sensitivity in Relation to Anxiety Symptoms among Serbian Youth. International Journal of Clinical Psychiatry and Mental Health, 2013, 1, 25-32.
11. Stevanovic D, Silverman W, Nichols-Lopez K, Popovic-Deusic S, et al. Facets of the Childhood Anxiety Sensitivity Index among Serbian Youth. Cognitive Behaviour Therapy, 2013;42(4):342-6.
12. Atilola O, Singh Balhara YP, Stevanovic D, et al. Self-reported Mental Health Problems among Adolescents in Developing Countries: Results from an International Pilot Sample. Journal of Developmental & Behavioral Pediatrics, 2013, 34: 129–137.
13. Stevanovic D, Tadic I, Novakovic T, Kisic-Tepavcevic D, Ravens-Sieberer U. Evaluating the Serbian version of the KIDSCREEN quality of life questionnaires: Reliability, validity and agreement between children’s and parent’s ratings. Quality of life Research, 2013, 22:1729–1737.
14. Stevanovic D, Jancic J, Topalovic M, Tadic T. Agreement between children and parents when reporting anxiety and depressive symptoms in pediatric epilepsy. Epilepsy & Behavior,2012, 25:141–144.
15. Stevanovic D, Laurent J, Lakic A. Measuring Positive and Negative Affect and Physiological Hyperarousal Among Serbian Youth. Journal of Personality Assessment 2013 95:107-117.
16. Tadic I, Vujasinovic-Stupar N, Tasic Lj, Stevanovic D, et al. Validation of the Osteoporosis Quality of Life Questionnaire QUALEFFO-41 for the Serbian population. Health and Quality of Life Outcomes 2012, 10:24; doi:10.1186/1477-7525-10-74.
17. Stevanovic, D, Susic, G. Health-related quality of life and emotional problems in juvenile idiopathic arthritis. Quality of life Research 2013, 22:607–612.
18. Stevanovic, D. Impact of emotional and behavioral symptoms on quality of life in children and adolescents. Quality of life Research 2013, 22:333–337.
    Jovanović M, Lakićević M, Stevanović D, Milić-Rasić V, Slavnić S. Community-based study of health-related quality of life in spinal cord injury, muscular dystrophy, multiple sclerosis, and cerebral palsy. Disability and Rehabilitation 2012, 34, 1284-1290.
19. Tadic I, Stevanovic D, Tasic Lj, Stupar N. Development of a Short Version of the Osteoporosis Knowledge Assessment Tool. Women & Health 2012, 52, 18-31.
20. Stevanovic D. Childhood depression and anxiety disorders in Serbia: A psychometric study of four screening questionnaires. Epidemiology & Psychiatric Sciences 2012, 21, 111–116.
21. Stevanovic D. Quality of Life Enjoyment and Satisfaction Questionnaire-short form for quality of life assessments in clinical practice: a psychometric study. Journal of Mental Health and Psychiatric Nursing 2011, 18:744-50.
22. Damnjanovic M, Lakic A, Stevanovic D, Jovanovic A. Effects of mental health on quality of life in children and adolescents living in residential and foster care: A cross-sectional study. Epidemiology and Psychiatric Sciences 2011, 20: 257-262.
23. Stevanovic D, Jancic J, Lakic A. The impact of depression and anxiety disorders symptoms on the health-related quality of life of children and adolescents with epilepsy. Epilepsia 2011, 52 (8), e75-e78.
24. Stevanovic D, Lakic A, Damnjanovic M. Some psychometric properties of the Pediatric Quality of Life Inventory Version 4.0 Generic Core Scales (PedsQLTM) in the general Serbian population. Quality of life Research 2011, 20:945-949.
25. Stevanovic D, Tepavcevic DK, Jocic-Jakubi B, Jovanovic M, Pekmezovic T, Lakic A, Ronen GM. Health-Related Quality of Life Measure for Children with Epilepsy (CHEQOL-25): Preliminary data for the Serbian version. Epilepsy & Behavior2009, 16: 599-602.
26. Stevanovic D. Serbian KINDL questionnaire for quality of life assessments in healthy children and adolescents: reproducibility and construct validity. Health and Quality of Life Outcomes 2009, 7:79.
27. Stevanović D, Lakic A, Vilotic J. The psychometric study of the Serbian KINDL questionnaire for health-related quality of life assessment in children and adolescents. Scandinavian Journal of Caring Science 2009, 23; 361–368.
28. Stevanovic D. Health-related quality of life in adolescents with well-controlled epilepsy. Epilepsy &Behavior 2007, 10: 571-575.
29. Stevanovic D, Lozanovic-Miladinovic D, Jovic N, Sarenac M. The Serbian QOLIE-AD-48: Translation, Cultural Adaptation, and Preliminary Psychometric Evaluation. Epilepsy &Behavior2005, 7:240-245.

Main current projects

• Cognition in major child and adolescent mental disorders
• Executive functions in major child and adolescent mental disorders
• Psychopathology in pediatric epilepsy
• Trauma in adolescents – International Child Mental Health Study Group (ICMH-Study Group II)

Memberships, engagements, interests

• European College of Neuropsychopharmacology (ECNP) Child and Adolescent Neuropsychopharmacology Network, Member of Serbian Medical Chamber
• Consultant for pharmacoeconomics and patient-reported outcome assessment
• Reviewer for Epilepsy & Behavior, Quality of Life Research, Journal of Physical Activity and Health, Value in Health, Epidemiology and Psychiatric Sciences, Yonsei Medical Journal, Editorial Board Member of the International Journal of Clinical Psychiatry and Mental Health, Psychology Research
• Guidepoint Global Advisors, TransPerfect…

The post Dr Dejan Stevanović (Dejan Stevanovic, MD, PhD) appeared first on Svet Medicine.

Karakteristični simptomi ADHD-a

Određena ponašanja koja dete pokazuje mogu da ukažu da dete ima ovaj poremećaj. Neka karakteristična ponašanja i aktivnosti koje pokazuje ova deca su:

• Dete ne obraća pažnju na detalje i/ili pravi nepromišljene greške u školskom radu ili drugim aktivnostima
• Dete sa teškoćom održava pažnju na zadacima ili tokom igranja
• U direktnom obraćanju imate utisak da dete ne sluša
• Dete ne prati upustva i ne završava zadatke u školi i kući
• Dete teško organizuje svoje zadatke i aktivnosti
• Dete izbegava ili nije zainteresovano za aktivnosti koje zahtevaju veći mentalni napor (npr. puzle, pisanje, čitanje)
• Gubi stvari kao što su:  igračke, školski pribor, olovke, knjige
• Lako mu sve skreće pažnju
• Zaboravano je tokom dnevnih aktivnosti
• Vrpolji  se rukama, stopalima ili se meškolji na stolici
• Ne može mirno da sedi
• Teško mu je da se igra ili učestvuje u slobodnim aktivnostima tiho (staloženo)
• Spremano je uvek za pokret ili reaguje kao da je „uključen/a u struju“
• Preterano priča
• Nepromišljeno daje odgovor
• Problem mu je da sačeka svoj red
• Prekida druge, nameće se i ubacuje u razgovor, igru.

Važno je razumeti da su ova i slična ponašanje kod deteta ispoljena u različitom stepenu u različito vreme i različitim okruženjima.

Kako se ADHD dijagnostikuje?

Danas ne postoji specifičan medicinski test za otkrivanje ili dijagnozu ADHD-a. Dijagnoza se zasniva na informacijama koje daju roditelji, učitelji i ostale osobe koje su u svakodnevnom kontaktu sa detetom, zatim posmatranju ponašanja deteta u određenim situacijama, psihološkom testiranju i proceni razvoja, uz primenu strukturisanih intervjua sa roditeljima. Dijagnozu ovog poremećaja može da postavi jedino dečiji psihijatar.

Kako se ADHD leči?

Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština i trening socijalnih veština, i lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja ukoliko ih ima. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih, i psihoterapijskih tehnika i primenom lekova. Efikasnost lekova je vrlo visoka kod ovog poremećaja.

Autor:

Dr sci. med. Dejan Stevanović

Dečiji psihijatar, specijalista za neuropsihologiju
Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu
Dr. Subotić 6a, 11000 Beograd

https://www.researchgate.net/profile/Dejan_Stevanovic2

http://www.icmhsg.org/

https://sites.google.com/site/dejanstevanovic1979/home

The post Hiperkinetski poremećaj ili ADHD appeared first on Svet Medicine.

Kako i kada roditelj može uočiti simptome autizma?

Autizam se javlja rano i roditelji već tokom prve godine mogu primetiti neke simptome i znake poremećaja. Međutim, zbog velike varijabilnosti u ispoljavanju simptoma pouzdana dijagnoza je moguća tek oko drugog ili trećeg rođendana. Važno je da za pouzdanu dijagnozu postoji veći broj ispoljenih karakterističnih simptoma, a ne samo jedan ili dva.

Postoje neki rani “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Beba ne brblja i ne gestikulira sa oko 12. meseci,
• Dete ne izgovara nijednu reč smisleno sa oko 16. meseci,
• Dete ne koristi fraza od dve reči smisleno sa oko 2. godine,
• Ne odaziva se na poziv po imenu do kraja prve godine,
• Prestanak ili gubitak govora na bilo kom uzrastu,
• Majci se čini da dete ne prepoznaje njeg glas od 6. meseca pa na dalje,
• Dete ne razmenjuje vokalizaciju sa roditeljima posle 6. meseca,
• Dete ne gleda ljude u oči,
• Dete se ne smeje, ili
• Dete deluje odsutno i kao da vas ne čuje šta mu govorite.

Kod neke dece su ovi navedeni simptomi blagi ili neprimetni tokom prvih godina, ali postoje neki kasni “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Dete ne pokazuje interesovanje za vršnjačke aktivnosti,
• Dete ima poteškoća da stekne prijatelje i uglavnom nema nijednog najboljeg druga,
• Dete ne inicira komunikaciju sa drugima, uglavnom pasivno stoji pored druge dece,
• Dete se ne idra igre pretvaranja i ne igra društvene igre,
• Detetov govor deluje kao da govori robot, jezičke konstrukcije su neobične
• Preokupacije određenim predmetima, njigovom teksturom, mirisom i slično,
• Stalno insistiranje na istim stvarima, rituali oko hrane, kupanja, ili
• Druge ljude doživljavaju kao stvari ili kao “alat” za zadovoljenje svojih potreba.

Kako nastaje autizam?

Izvesno je da je autizam znatno češći kod dečaka nego kod devojčica. Jasan uzrok za nastanak ovog poremećaja nije poznat. Međutim, u pitanju je grupa srodnih poremećaja sa mnogo različitih uzroka. U najvećem broju najverovatnije se radi o kombinaciji genetskih faktora rizika sa faktorima rizika iz okruženja. Specifičan gen/geni još nisu potvrđeni.

Među roditeljima često možemo čuti da nakon primanja vakcine, najčešće MMR sa ulaskom u drugu godinu, oni primećuju karakteristične osobine ovog poremećaja kod deteta. Međutim, ne postoje jasni naučni dokazi da nijedna vakcina na bilo koji način može da uzrokuje autizam.

Kako se poremećaj dijagnostikuje?

Danas ne postoji specifičan medicinski test za otkrivanje ili dijagnozu autizma. Dijagnoza se zasniva na posmatranju ponašanja deteta u određenim situacijama, psihološkom testiranju i proceni razvoja, pedijatrijskom i neurološkom pregledu, uz primenu strukturisanih intervjua sa roditeljima. Tim za dijagnozu ovog poremećaja čine dečiji psihijatar, pedijatar, neurolog, psiholog i defektolog-logoped.

Kakav je značaj ranog otkrivanja?

Rano uključivanje deteta u intenzivne tretmane pokazuje značajno bolje socijalne i akademske ishode u kasnijim periodima života.

Kako se poremećaj leči?

Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština, trening socijalnih veština, logopedski tretman usmeren na govor i jezik, i lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih, i psihoterapijskih tehnikama i primenom lekova kada postoje pridruženi poremećaji.

Da li se i kome roditelji mogu obratiti ako misle da njihovo dete ima problem?

Često se dešava da prođe i po par godina a da poremećaj ne bude dijagnostikovan, jer dete bude pogrešno dijagnostikovano od stane samo defektologa, logopeda, ili pedijatra/neurologa. Najčešće se dešava da deca budu dijagnostikovana kao disfazija, odnosno usporeno usvajanje govora i jezika. Veoma je važno reći da je dečiji psihijatar neophodan u procesu postavljanja prave dijagnoze i zato roditelji treba da se uvek prvo jave dečijem psihijatru kada postoji bilo kakva sumnja o poteškoćama u razvoju govora i jezika, socijane interakcije i/ili komunikacije.

Autor:

Dr sci. med. Dejan Stevanović

Dečiji psihijatar, specijalista za neuropsihologiju
Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu
Dr. Subotić 6a, 11000 Beograd

https://www.researchgate.net/profile/Dejan_Stevanovic2
http://www.icmhsg.org/
https://sites.google.com/site/dejanstevanovic1979/home

The post Autizam appeared first on Svet Medicine.

Depresija može biti indukovana, reaktivna i idiopatska, što nikako ne znači da će svaki prolongirani ili intenzivni stres izazvati depresiju (reaktivna), da će svako emocionalno blizak depresivnoj osobi oboleti od iste (indukovana) niti da se depresija javlja niotkud (idiopatska). Istražuje se više hipoteza, ali ipak je izvesno da se radi u neurofiziološkom hemijskom poremećaju vrlo ozbiljne težine bez obzira na nivo i stadijum bolesti. Depresiju može dijagnostikovati samo iskusni psihijatar, ali ipak, postoje znaci i simptomi koji i lekara opšte prakse mogu upozoriti na istu i na osnovu njih uputiti pacijenta na pregled kod psihijatra. Od ključne je važnosti zanemariti neugodnost u tom smislu koju nameću malograđanski društveni nazori i obziri i eventualno lično nepoverenje prema praktičarima lečenja psihe i staviti zdravlje pacijenta na prvo mesto.

Znaci na koje se mora obratiti pažnja su sledeći:

•  Naglo gubi apetit ili mršavi, ili se, pak, pojačano goji
•  Češće se rasplače sa razlogom ili bez, nego ranije
•  Prijavljuje prolongirane tegobe gornjeg digestivnog trakta, posebno želuca
•  Pogoršavaju mu se sipmtomi osnovne bolesti, posebno u smislu bola i drugih subjektivnih tegoba, a, pak, bez vidljivog kliničkog supstrata kao potencijalni uzrok istom
•  Donosi impulsive, kategoričke životne odluke, pogotovo bez vidiljivog ili makar srazmerno logičnog razloga za to
•  Gubi sposobnost koncentracije, što se kod nekih manifestuje skakanjem s teme na temu, a kod nekih naglom tišinom i mucanjem
•  Iste ih situacije uznemiravaju većom intenzitetom i dužim trajanjem nego ranije
•  Usputno nesvesno ubacuje sentence koje definišu ličnu inferiornost i nedostatak perspektive sa naglašenom dozom pomirenosti i ubeđenosti
•  Odbijaju pomoć i asistenciju koje su ranije prihvatali, a pogotovo nove, a očito egzekutivno efikasne
•  Uvek biraju stagnirajuće, status qvo rešenje za svaki problem
•  Prestane da vodi brigu o estetskom i društvenom aspekt svoje ličnosti

Nekoliko, a pogotovo svi od ovih znakova moraju alarmirati lekara opšte prakse na reakciju, a iako pravo na odluku da li će se povinovati savetu svog lekara svakako pripada isključivo pacijentu, neophodno je imati u vidu naglašeno autodestruktivno ponašanje kod depresivnih pacijenata, gde je osnova patologije upravo u odbijanju blagostanja, u ovom konkretnom slučaju, pomoći. Neophodno je napomenuti da se depresija nipošto ne leči samostalno, da se pacijenti ni pod kojim okolnostima ne upućuju na kurseve samopomoći koji služe zdravim licima da unaprede svoj psihički status i jako su opasni za ljude deviranog intrapsihičkog stanja.

Ne postoji situacija u kome je pacijent sam sebi pomogao, samo situacije gde se ili uopšte i nije radilo o depresiji kao takvoj ili gde je pacijent zanemario svoje tegobe usled privremenog ili prividnog olakšanja koje je došlo iz drugih razloga, a nije bilo nikoga da dijagnostikuje pravo stanje stvari ili je, pak, apel tog lica zanemaren.

Depresija se leči medikametnozno ili psihoterapijom, pre svega interpersonalnom ili kognitivno-bihejvioralnom terapijom. Lekovi su prvi izbor iz čisto ekonomskih razloga, a psihoterapija dokazano poboljšava neurohemijski status bolje nego trenutno dostupni lekovi.

Definitivna dijagnoza, kao i izbor terapije su na psihijatru, a lekar opšte prakse je učinio veliku stvar samo na vreme prepoznavši makar neke simptome i napisavši uput za psihijatrijski pregled.

The post Kako prepoznati depresiju? appeared first on Svet Medicine.

 Kao i depresija, bipolarni poremećaj može biti različitog stepena težine. U svojoj blažoj formi bipolarni poremećaj se naziva ”hipo-manija”. Kada simptomi postanu srednje težine ili teški i kad počnu negativno da utiču na sposobnost funkcionisanja osobe, onda govorimo o maničnoj depresiji ili afektivnom bipolarnom poremećaju.

Bipolarni poremećaj je potencijalno ozbiljna, onesposobljavajuća bolest, koja utiče na to kako se osećate, razmišljate, i na kraju kako se ponašate. Simptomi mogu da budu jako izraženi i mogu značajno da utiču na socijalno i profesionalno funkcionisanje pojedinca. Bipolarni poremećaj je razarajuća bolest koja se teško može prevazići bez medicinskog tretmana. Nelečena bolest može potrajati nedeljama, mesecima ili čak godinama, i razarajuće uticati na poslovne ili privatne odnose. Za neke, periodi između epizoda bolesti mogu da budu normalni i produktivni. Ipak, istraživanja pokazuju da će, ako se bolest ne leči, učestalost i težina ovih stanja vremenom rasti.

Kod svake osobe broj i pravilo pojavljivanja epizoda su različiti i jedinstveni. Kod nekih ljudi izraženo je pravilo pojavljivanja zavisno od godišnjeg doba, kod nekih je broj maničnih epizoda veći od broja depresivnih, a kod nekoga epizoda se ponavlja svakih par godina. Razumevanje pravila po kome se bolest ponavlja pomoćiće vam da je predvidite i lakše kontrolišete.

Lek za bipolarni poremećaj ne postoji. Ipak, sa preciznom dijagnozom, odgovarajućom terapijom lekovima, podrškom i razumevanjem znakova i simptoma bolesti, možete da naučite kako da preduzmete mere za njihovo korigovanje, kako da ih uspešno kontrolišete i živite produktivano sa svojom bolešću.

 SIMPTOMI I ZNACI 

Svako ko boluje od bipolarnog poremećaja doživljava ga na sopstven i jedinstven način. Ipak, navedeni znaci i simptomi su najčešće bili prijavljivani od strane pogođenih i zbog toga se koriste u dijagnosticiranju bipolarnog afektivnog poremećaja.

Manična faza

Rana faza (hipo manija) obično počinje pojačanim osećajem zadovoljstva, samopouzdanja, društvenosti, kreativnosti i energije. U ovoj fazi ljudi sa bipolarnim poremećajem su vrlo produktivni na poslu, kreativni, socijalno privlačni i zabavni za društvo. Zbog zadovoljstva koje pruža ova faza bolesti mnogi ne žele da potraže lekarsku pomoć.

Na žalost, ova faza brzo može da eskalira u razbuktalu maniju. Tokom sledeće faze ljudi pretežno postaju euforični, uvek previše energični i negiraju da nešto sa njima nije u redu. Loše rasuđuju, impulsivno se ponašaju, postaju besni, razdražljivi i svadljivi ako im se neko suprotstavi. Drugi, koji ih poznaju, videće da njihovo ponašanje ne odgovara njihovom karakteru.

Da bi se dijagnosticirala manična epizoda, najmanje četri i više od sledećih simptoma moraju biti izraženi tokom najmanje nedelju dana, i to do tačke kad negativno utiču na svakodnevni život:

• Osoba vrlo malo ili uopšte ne spava, a i pored toga ima ogromnu energiju i snagu;
  
• Govori toliko brzo da drugi ne mogu da isprate njeno razmišljanje;
  
• Misli se toliko brzo smenjuju da to otežava koncentraciju i pamćenje ideja;
  
• Lako im se ometa koncentracija skakanjem misli sa jedne ideje na drugu;
  
• Preterano su pokretni, što je uočljivo i ljudima oko njih;
  
• Pokazuju prenaglašeno osećanje velike snage, veličine i naročite važnosti;
  
• Pojačano upražnjavanje aktivnosti koje donose zadovoljstvo. Nestrpljivo delovanje bez razmišljanja o posledicama – kao na primer – trošenje novca preko svojih mogućnosti, neadekvatne i indiskretne seksualne aktivnosti, povlačenje budalastih koraka u poslu.
  
• U svojoj najtežoj formi kod manije se može pojaviti i gubljenje smisla za realnost sa psihotičnim simptomima kao što su slušanje ili viđenje stvari koje u realnosti ne postoje (halucinacije) ili javljanje fiksiranih neosnovanih verovanja da je osoba Mesija ili da je obdarena nadljudskim moćima (sumanute ideje).

Depresivna faza

“Koj bi gori, sad je doli”… i bez medicinske pomoći. Manična faza obično rezultira potpunim fizičkim i emocionalnim kolapsom u obliku bolne depresije koja obično sledi. U fazi depresije, znaci i simptomi traju više od dve nedelje, većim delom vremena i smanjuju mogućnost normalnog funkcionisanja. Oni uključuju:

• Uporno osećanje tuge, uznemirenosti, krivice i beznađa;
• Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo;
• Smetnje u spavanju sa iscepkanim snom ili preteranim spavanjem;
• Promene u apetitu, gubitak težine ili gojenje;
• Hronični umor i nezainteresovanost;
• Problemi s pamćenjem, koncentracijom i oranizovanjem misli;
• Brojne fizičke smetnje i bolovi u telu bez nekog vidljivog razloga;
• Misli o bezvrednosti i samoubistvu koje se ponavljaju.

Kombinovano stanje

Neki ljudi doživljavanju i manične i depresivne simptome u isto vreme, ili se oni smenjuju tokom dana. U jednom trenutku, puni ste energije i optimizma, a u sledećem ste bačeni u beznađe i očaj.

 ŠTA JE UZROK AFEKTIVNOM BIPOLARNOM POREMEĆAJU?

 Niko nije sasvim siguran šta to prouzrokuje bipolarni poremećaj ili maničnu depresiju. Ona nije posledica lošeg vaspitanja ili posedica poremećaja ličnosti, moralne slabosti ili lošeg karaktera. Ima snažnih pokazatelja da, zato što se bipolarni poremećaj javlja i provlači kroz generacije porodica, ima genetsku osnovu. Kod osoba sa maničnom depresijom, otkriveno je da u 60 % slučajeva, u porodici je već postojao ovaj poremećaj. U istraživanjima je izdvojeno nekoliko specifičnih gena koji mogu biti odgovorni za regulaciju neurotransmitera. Ovo će potencijalno unaprediti lečenje i mogućnost oporavka.

Kao kod mnogih drugih bolesti (npr. bolesti srca), jedna teorija kaže da kod osoba koje su genetski ”osetljive” ova bolest se može ispoljiti tokom stresnih perioda. Mozak ljudi sa bipolarnim poremećajem je izgleda osetljiviji na emocionalni ili fizički stres i ima smetnje u prenošenju nervnih impulsa koji normalno vraćaju mir i spokoj. Kroz osetljivu igru neuro-hemijskih supstanci u mozgu, mi regulišemo svoje raspoloženje, spavanje i apetit. Nedostatak sna, raskidanje važnih veza i odnosa, promene u ustaljenom načinu života (čak i pozitivne, kao na primer polazak na fakultet) ili preterana stimulacija, mogu da prouzrokuju hemijski disbalans koji onda inicira maničnu epizodu.

Lečenje na duge staze, za bipolarni poremećaj znači pre svega uzimanje lekova za povraćaj normalih funkcija mozga i prihvatanje novih navika da bi se obezbedio zdrav životni stil.

Za razliku od depresije, bipolarni poremećaj je jednako zastupljen i kod žena i kod muškaraca. Procenjeno je da 1-2 % odraslih biva pogođeno ovim poremećajem.

Bipolarni poremećaj se javlja obično u ranoj adolescenciji i do ranih 30-ih godina, iako će i mali broj dece razviti ovaj poremećaj. Shodno tome, znaci i simptomi pojačane energije, seksualne aktivnosti ili razdražljivosti mogu biti zamenjeni pubertetskim buntom ili adolescentskim besom i zbog toga dovesti do ne postavljanja dijagnoze. Česta je pojava da ljudi sa ovim poremećajem posete 3 doktora i da im treba 8 godina pre nego što utvrde pravu dijagnozu. Uzimajući u obzir visok stepen samoubistava u ovoj grupi, ne postavljanje dijagnoze ima veoma teške posledice.

Ako se ovaj poremećaj javi kasnije (posle 50. godine) onda je mnogo verovatnije da je prouzrokovan zloupotrebom alkohola, droga, steroida ili lekova, ili je znak neke druge bolesti kao što su sistemske bolesti vezivnog tkiva ili poremećaji funkcija endokrinih žlezda.

KAKO SE USPOSTAVLJA DIJAGNOZA BIPOLARNOG POREMEĆAJA?

Mnogi ljudi sa maničnom depresijom izveštavaju da su znali da ”nešto nije u redu” mnogo pre nego što su potražili pomoć. Često prijatelji i porodica utiču na osobu da potraži pomoć zbog toga što su zabrinuti zbog njenog promenljivog ponašanja. Ljudi retko traže pomoć kada su u maničnoj fazi zbog toga što im je zabavna, iako porodica i prijatelji mogu da ne dele sa njima to mišljenje.

Depresivna faza je nasuprot tome emocionalno bolna i ljudi će potražiti pomoć kod lekara. Ovo može da dovede do pogrešne dijagnoze unipolarne depresije. Korišćenje antidepresiva može da prouzrokuje javljanje manične epizode, koje onda uvek ukazuje na postojanje ”bipolarnog” poremećaja.

Kao i kod depresije, ne postoji laboratorijski test, rendgenski snimak ili snimak mozga koji može da identifikuje poremećaj. Umesto toga, pažljivo se ispituje istorijat bolesti, razgovara se sa osobom kako bi se identifikovali znaci, simptomi i pravilo njihovih ponavljanja, i tako se dolazi do dijagnoze. Važno je da se bude iscrpan i iskren u davanju informacija lekaru da bi mu se pomoglo u uspostavljanju dijagnoze. Priznavanje seksualnih indiskretnosti, glupih izbora u poslu, zloupotreba droga kao što je kokain, može da budu neprijatno ali je važno za uspostavljanje dijagnoze. Često se i porodica uključuje da bi se tačno shvatilo šta je po sredi i šta se dešava.

Doktor će pitati o pojavi bolesti u porodici, uključujući i alkoholizam i samoubistvo kako bi bolje ustanovio dijagnozu. Detaljan medicinski pregled bi trebalo da se obavi da bi se isljučile svi drugi medicinski problemi koji mogu biti uzrok, kao na primer poremećaji endokrinih žlezda. Korišćenje nekih lekova koji se koriste za lečenje depresije, anksioznost ili Parkinsonova bolest, ili nedostatak vitamina B12 takođe mogu da utiču na menjanje raspoloženja. Ovo je naročito važno ako se bolest pojavi kasno (nakon 40. godine).

U dijagnozi se često greši. Zbog toga što se mogu pojaviti psihotični simptomi, i zbog toga što se tek u ovoj fazi bolesnik obrati za pomoć, često se dijagnosticira shizofrenija ili shizoafektivni poremećaj. Druge dijagnoze uključuju nedostatak pažnje/hiperkinetički poremećaj ili granični poremećaj ličnosti. Tačna dijagnoza je neophodna za efikasno lečenje zbog toga što je pristup lečenju ove bolesti drugačiji od pristupa lečenju shizofrenije ili unipolarnog poremećaja. U stvari, najnovija istraživanja sugerišu da lečenje antidepresivima može čak i da pogorša simptome bipolarnog poremećaja.

KAKAV JE TRETMAN ZA BIPOLARNI POREMEĆAJ?

Osnov za svaki tretman bipolarnog poremećaja je korišćenje lekova (medikamenata) kako bi se povratilo i stabilizovalo normalno raspoloženje i funkcionisanje. Dodatno, psihoterapija, edukacija pacijenata i porodice i povezivanje sa ljudima sa sličnim problemima takođe mogu doprineti lečenju.

Odlazak u bolnicu takođe treba razmotriti kada je trpnja velika.

Lekovi

Broj lekova koji se koriste u terapiji za bipolarni poremećaj ponekad može da izgleda prevelik. Važno je kontrolisati određene simptome a različiti lekovi se koriste za lečenje ključnih simptoma bolesti. Lekovi takođe obezbeđuju stabilizaciju raspoloženja.

Može biti potrebno uzimati lekove nekoliko nedelja pre nego što oni postignu svoj puni efekat. Neki neželjeni efekti mogu da smetaju, ali nisu opasni (sušenje usta), drugi su veoma ozbiljni i ukazuju na to da treba promeniti terapiju (promene u krvnom pritisku). Razgovarajte sa svojim doktorom o lekovima. Razvijte dobru, kooperativnu, voljnu vezu sa svojim doktorom jer je takva veza od esencijalnog značaja za vaše lečenje. Za neke lekove je potrebno detaljno praćenje, pa će vaš doktor izvršiti laboratorijske analize pre nego što se otpočne sa terapijom, da bi imao osnove za praćenje toka lečenja.

• Stabilizatori raspoloženja (psihostabilizatori)

  Mnogi ljudi će dobiti lek za stabilizaciju raspoloženja koji će predstavljati dobar osnov za prevenciju depresije i koji će ograničiti ‘uzlete’ kod manije.

• Antidepresivi

  Nekad će lekar koristiti antidepresante za lečenje srednje teških ili teških simptoma depresije u bipolarnom poremećaju, ali ovo treba raditi s pažnjom jer postoji rizik od javljanja manične faze, a neka istraživanja pokazuju da antidepresivi mogu da dovedu i do pojave rapidnog cikličnog poremećaja.

• Antipsihotici

  Antipsihotici se koriste kada simptomi psihoze (halucinacijie i sumanute ideje) a čine deo bipolarnog poremećaja.

• Anksiolitici

  Benzodijazepini/anksiolitici mogu biti vrlo efikasni tokom hipomaničnih i maničnih epizoda u otklanjanju uznemirenosti.

Hospitalizacija
Bolničko lečenje može biti potrebno da bi se odredili lekovi, u slučajevima kada je rizik od samoubistva veliki i da bi vas zaštitio od potencijalnih posledica poremećenog rasuđivanja.

Psihoterapija
Prihvatanje dijagnoze biporalnog poremećaja kao stanja koji će trajati celog života predstavlja veliki izazov. Podrška će vam pomoći da se prilagodite i da naučite da identifikujete rane znake bolesti, ono što izaziva ispoljavanje bolesti i pravila koja će vam pomoći da preduzmete preventivne korake i akcije za korigovanje simptoma. Učenje o prirodi poremećaja pomoćiće vam da shvatite zašto morate da nastavite sa uzimanjem lekova tokom dužeg niza godina. Psihoterapija će vam takođe pomoći da poboljšate svoje strategije za borbu protiv stresa i da kreirate sigurnu, pomažuću okolinu sa kojom ćete deliti strahove i nadanja.

Pomoć ljudi sa sličim problemima i samopomoć
Učenje o vašem poremećaju i traženje informacija i podrške o tome kako se nositi sa poremećajem raspoloženja je prepoznato kao činilac sa pozitivnim uticajem na oporavak i prevenciju ponavljanja novih epizoda.

Porodična/bračna terapija
Porodice su često jako pogođene prisustvom bipolarnog poremećaja. Osećanja krivice, otpora, ljutnje i frustracije su uobičajena. Zbog promena u ponašanju kod obolelih kao što su indiskrecije u seksualnom ponašanju, neumereno trošenje, budalaste odluke u poslu, bezbednost porodice može biti ugrožena. Porodicama je potrebna pomoć i zbog toga da bi naučile kako da budu podrška osobi sa poremećajem. Mnogi brakovi se razilaze zbog bipolarnog poremećaja i zbog toga je podrška porodicama takođe važna.

“Centar za psihoedukaciju”

Tekst preuzet od “Kanadskog drustva za poremećaje raspoloženja” – “Mood disorders Society of Canada”

Vodič za samopomoć možete preuzeti sa LINKA

The post Bipolarni poremećaj appeared first on Svet Medicine.

 Ličnost se danas sagledava kao kompleksan obrazac duboko usađenih psiholoških karakteristika koje su najvećim delom nesvesne, teško promenljive i koje se automatski ispoljavaju u gotovo svakoj oblasti funkcionisanja. Lične karakteristike ili osobine se ispoljavaju na kontinuumu socijalnog funkcionisanja. Poremećaji ličnosti odražavaju osobine ličnosti koje se neadekvatno koriste i koje postaju maladaptivne. Do određene mere ova klasifikacija je proizvoljna.

Neka odstupanja mogu biti sasvim blaga, uz veoma mali uticaj na život osobe, kod kuće ili na poslu; druga mogu prouzrokovati velike posledice kako u porodici, tako i u društvu. Specifične situacije ili događaji predstavljaju okidač za ponašanja karakteristična za poremećaje ličnosti. Uopšte uzev, osobe sa poremećajem ličnosti imaju poteškoće u slaganju sa drugim ljudima i mogu biti razdražljive, zahtevne, neprijateljski nastrojene, plašljive ili manipulativne.

SIMPTOMI POREMEĆAJA LIČNOSTI

• Poteškoće u slaganju sa drugim ljudima. Mogu biti razdražljivi, zahtevni, neprijateljski nastrojeni, plašljivi ili manipulativni.
• Obrasci ponašanja značajno odstupaju od društvenih očekivanja i ostaju postojani tokom vremena.
• Poremećaj zahvata mišljenje, emocije, međuljudske odnose i kontrolu impulsa.
• Obrazac je nefleksibilan i javlja se u širokom spektru situacija.
• Obrazac je stabilan ili dugotrajan, sa početkom u detinjstvu ili adolescenciji.

Poremećaji ličnosti postoje u različitim oblicima. Klasifikacija poremećaja ličnosti je proizvoljna (didaktička). Svaka osoba je, međutim, jedinstvena i može ispoljavati mešavine obrazaca.

UZROCI POREMEĆAJA LIČNOSTI

Poremećaji ličnosti, najverovatnije, proističu iz kompleksne interakcije ranih životnih iskustava, genetskih i sredinskih faktora. U principu, genetski faktori doprinose biološkim osnovama moždanog funkcionisanja i osnovnoj strukturi ličnosti. Ova struktura onda utiče na to kako će individua odgovarati na životna iskustva i društveno okruženje. Tokom vremena, svaka osoba razvija specifične obrasce ili načine doživljavanja sopstvenog sveta, kao i osećanja, mišljenja, prevazilaženja i ponašanja.

Iako se do današnjeg dana malo zna o mogućim biološkim korelatima poremećaja ličnosti, osobe sa poremećajem ličnosti mogu imati poremećenu regulaciju moždanih kola koja kontrolišu emocije. Ova poteškoća, u kombinaciji sa psihološkim i socijalnim faktorima kao što su zlostavljanje, zanemarivanje ili odvajanje, čini da osoba bude pod većim rizikom od razvijanja poremećaja ličnosti. Snažna privrženost unutar porodice ili mreže podrške ljudi van porodice, u školi i u zajednici, pomažu individui da razvije snažan osećaj samopoštovanja i snažne mehanizme odbrane. Prilike za lični razvoj i za razvijanje jedinstvenih sposobnosti mogu ojačati predstavu osobe o sebi samoj. Ovako podržavajuća okolina može pružiti izvesnu zaštitu od razvijanja poremećaja ličnosti.

Za biološki predisponirane osobe glavni razvojni izazovi koji su sastavni deo adolescencije i ranog odraslog perioda – odvajanje od porodice, identitet i nezavisnost – mogu biti faktori koji dovode do pojave poremećaja ličnosti. Ovo može objasniti zašto poremećaji ličnosti obično i počinju u tim godinama.

VRSTE POREMEĆAJA LIČNOSTI

• Granični poremećaj ličnosti: nestabilnost međuljudskih odnosa, identiteta i afekta, kao i naznačena impulsivnost.
• Antisocijalni poremećaj ličnosti: Zanemarivanje ili kršenje prava drugih ljudi.
• Histrionični poremećaj ličnosti: prekomerna emocionalnost i traženje pažnje.
• Narcistički poremćaj ličnosti: grandioznost, potreba za divljenjem i nedostatak empatije.
• Izbegavajući poremećaj ličnosti: socijalna inhibicija, osećanje neadekvatnosti i preosetljivost na negativno ocenjivanje.
• Zavisni poremećaj ličnosti: podređeno i zavisno ponašanje povezano sa prekomernom potrebom da o osobi neko brine.
• Shizoidni poremećaj ličnosti: otuđenost od socijalnih relacija i ograničen raspon emocionalnog ispoljavanja.
• Paranoidni poremećaj ličnosti: nepoverenje i sumnjičavost, pri čemu se motivi drugih ljudi tumače kao zloćudni.
• Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti: preokupiranost urednošću, perfekcionizmom i kontrolom.
• Shizotipalni poremećaj ličnosti: akutna nelagodnost u bliskim međuljudskim odnosima, kognitivne ili perceptivne distorzije i ekscentričnosti u ponašanju.

Procene prevalencije dijagnoze bilo kog poremećaja ličnosti u SAD (na primer) kreću se od 6 do 9%, zavisno od kriterijuma koji je korišćen za definisanje. Epidemiološke studije najčešće ocenjuju i izveštavaju o antisocijalnom poremećaju ličnosti. Istraživanjem sprovedenim u Ontariju 1991. godine, procenjeno je da je jednogodišnja stopa prevalencije antisocijalnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji bila 1,7%. Prema Edmontonskoj studiji iz 80-ih godina, 1,8% populacije imalo je antisocijalni poremćaj ličnosti tokom šestomesečnog perioda pre istraživanja, dok je 3,7% imalo antisocijalni poremećaj ličnosti u nekom trenutku svog života. Procene prevalencije ostalih poremećaja ličnosti kreću se od 1 do 10% populacije.

KOJI SU EFEKTI I POSLEDICE POREMEĆAJA LIČNOSTI?

Iako se poremećaji ličnosti obično javljaju u adolescenciji ili ranom odraslom dobu, mogu postati evidentni i u srednjem životnom dobu. Do određenog nivoa, vreme javljanja zavisi od vrste poremećaja ličnosti i situacije ili događaja koji okružuju pojedinca. Na primer, granični poremećaj ličnosti se najčešće javlja u adolescenciji i ranom odraslom dobu a postaje manje upadljiv do srednjeg životnog doba. Sa druge strane, narcistički poremećaj ličnosti može ostati neotkriven do srednjeg životnog doba, kada osoba počinje da razvija “osećaj za ono što je propustila u životu” ili se suočava sa ličnim ograničenjima.

S obzirom na to da se poremećaji ličnosti razvijaju u periodu adolescencije ili ranog odraslog doba, oni se javljaju u vreme kada većina ljudi razvija veštine odraslih, uspostavlja zrele međuljudske odnose, stiče obrazovanje, stvara karijeru i kad se uopšte “stabilizuje” u svom životu. Neprilagođeno ponašanje tokom ovog životnog stadijuma ima implikacije koje se protežu na čitav život. Poremećaje ličnosti često prate zloupotreba alkohola, psihoaktivnih supstanci, seksualna disfunkcija, generalizovani anksiozni poremećaj, bipolarni afektivni poremećaj, opsesivno–kompulsivni poremećaj, depresivni poremećaj, poremećaj ishrane i suicidalne misli ili pokušaji. Čak do jedne polovine zatvorenika ima antisocijalni poremećaj ličnosti, jer njegove pridružene bihejvioralne karakteristike (zloupotreba psihoaktivnih supstanci, nasilje, skitanje) vode do kriminalnog ponašanja. Ostale društvene posledice poremećaja ličnosti uključuju:

• nasilje u braku
• zlostavljanje dece
• slabo radno postignuće
• samoubistvo
• kockanje

Poremećaji ličnosti imaju veliki uticaj na osobe koje su bliske obolelom. Kruti obrasci ponašanja obolele osobe otežavaju njihovo prilagođavanje na različite situacije. Kao posledica, drugi ljudi se prilagođavaju njima. Ovo stvara veliku napetost u svim međuljudskim odnosima, u porodici, među bliskim prijateljima, na radnom mestu. U isto vreme, kada se drugi ljudi ne prilagođavaju, osoba sa poremećajem ličnosti može postati ljuta, frustrirana, depresivna ili povučena. Ovim se uspostavlja začarani krug interakcija koji uzrokuje da obolele osobe istrajavaju u maladaptivnim obrascima ponašanja dok se njihovim potrebama ne izađe u susret.

S obzirom na to da ponašanja koja se javljaju u nekim poremćajima ličnosti ostaju bliska onome što se smatra ”normalnim”, drugi često smatraju da oboleli lako može izmeniti svoje ponašanje i rešiti interepersonalni problem. A kada takva ponašanja duže potraju, drugi to mogu protumačiti nedostatkom volje za promenom. Fiksna priroda ovog poremećaja je nešto što drugi ljudi ne razumeju najbolje.

LEČENJE POREMEĆAJA LIČNOSTI

Poremećaji ličnosti su teški za lečenje zbog poricanja da problem postoji i zbog pesimizma zdravstvenih radnika usled izostanka uspeha tokom prethodnih pokušaja. Intenzivna individualna i grupna psihoterapija, kombinovana sa antidepresivima i stabilizatorima raspoloženja, može biti, u najmanju ruku, delimično efikasna kod nekih ljudi. Teškoće se javljaju kako zbog upornosti simptoma, tako i zbog negativnog uticaja koji ovi simptomi imaju na terapijski odnos.

Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti češće bivaju hospitalizovane, češće su na psihoterapiji vanbolnički i češće posećuju urgentna odeljenja nego one sa drugim poremećajima ličnosti.

Izvor: Centar za psihoedukaciju Bgd

The post Poremećaj ličnosti appeared first on Svet Medicine.