a imenom pankreas (grčki: pan-sve i kreas– meso) nazvao ga je lekar i anatom toga doba Rufus iz Efesa. U Padovi, u naučnoj „kuhinji“ jednog genijalnog Flamanskog anatoma, Andreasa Vesalius-a, nastaće za ono vreme vrlo značajni naučni radovi od kojih je, svakako, najpoznatiji De Humani Corporis Fabrica, prvi pravi i do tada najdetaljniji i najtačniji anatomski atlas ljudskog tela. Ova briljantna knjiga zauvek je promenila svet medicine i postavila nove temelje na kojima su generacije budućih anatoma i lekara gradile jedan novi svet otkrića i saznanja o čoveku. Stoga se Vesalius sa pravom smatra ocem moderne anatomije čoveka.

Johann Georg Wirsung (1589-1643) iz Augsburga doktorirao je u Padovi 1630.g. uz podršku svog mentora Johan Vesling-a, profesora anatomije. Dok je radio kao prosektor u San Frančesko bolnici, 2. marta, 1642 godine, Wirsung je tokom seciranja leša, osuđenika na smrt, Zuane Viaro della Badia, otkrio vod u pankreasu. Ovaj nalaz dobro je dokumentovan i to u prisustvu profesora Vesling-a, Registra Preminulih ali i visoko poštovanih u to vreme Thomas Bartholin-a iz Danske i Moritza Hoffman-a. Iako ni sam Virsung nije bio svestan značaja svog otkrića i prave uloge pankreasnog voda, bio je dovoljno pronicljiv da pretpostavi da je naišao na nešto važno i posvetio se daljem proučavanju nove strukture. Lično je svoje nalaze ugravirao na bakarnu ploču i napravio 7 identičnih kopija. Tomas Wharton iz Jorka je 1656. godine pankreas svrstao u salivarnu žlezdu, čuveni nemački anatom Soemering ga je nazvao abdominalnom pljuvačnom žlezdom. Sylvius i de Graaf su shvatili da je uloga pankreasnog soka digestija hrane. Ovu teoriju modifikovao je Brunner u kojoj prikazuje duodenalne žlezde kao mesta sekrecije soka koji vrši digestiju hrane. Von Haller u XVIII veku zapaža da se pankreasni sok izliva zajedno ili u blizini mesta izlivanja žuči, a da je funkcija pankreasnog soka da razblaži žuč. Istraživanja i radovi Giovanni Domenico Santorini-a (1681-1737) pokrivali su gotovo celo ljudsko telo i 1724. godine on je objavio Observationum Anatomicarum. Nakon toga je dugo vremena radio na drugom delu ove knjige, Observationes Anatomicae: quibus inventorum plurima, tabularum non modica accessio adjuncta est, koji je bio objavljen tek 38 godina nakon njegove smrti i ni tada ne u celosti. Santorini je uradio nekoliko stotina anatomskih disekcija duodenopankreatične regije, studirajući pažljivo anatomiju uz pomoć stakla za uvećavanje. Santorini je bio decidiran u tome da je pomoćni, akcesorni kanal normalan nalaz a ne varijacija te pravilo a ne izuzetak.

XIX vek donosi nova otkrića i daje primat hemičarima koji otkrivaju tripsin, lipazu, pepsin, a pravo mesto pankreasa u digestiji je odredio Claude Bernard, francuski fiziolog. Krajem XIX veka Paul Langerhans je objavio rad pod nazivom “Prilog mikroskopskoj anatomiji pankreasa” gde je prvi put opisao tkivnu strukturu ostrvca.

Vekovima je poznato endokrino oboljenje diabetes mellitus, ali organ koji je odgovoran za ovu bolest prepoznali su tek krajem XIX veka Von Mering i Minkowski. Banting i Best dobijaju “isletin” (insulin) iz Ringerovog rastvora pankreasnog tkiva psa i ubrizgavaju ga psu u dijabetičnoj komi koji se potom oporavlja. Collip standardizuje insulin za kliničku upotrebu i posle nekoliko nedelja ovo otkriće postaje poznato celom svetu.

U antičko vreme većina inflamatornih bolesti pankreas svrstana je pod terminom “ciroza” pankreasa koji obuhvata čitav niz različitih oboljenja. Krajem XIX veka Friedrich je ukazao na ulogu alkohola u nastanku pankreatitisa, a Reginald Fitz, patolog sa harvardskog univerziteta, je detaljno opisao simptome i znake jednog novog entiteta- pankreatitisa. 1901. godine Opie daje svoju poznatu teoriju “zajedničkog kanala” gde se nastanak akutnog pankreatitisa objašnjava prelaskom žuči u pankreasni kanal kroz zajednički kanal u čijem je završnom delu u predelu papile Vateri impaktiran kalkulus.

Jean-Baptista Morgagni je 1761. godine u svojoj knjizi De Sedibus et Causis Morborum opisao prvi slučaj hroničnog pankreatitisa i trebalo je 60 godina dok Kuntzman nije bio u mogućnosti da poveže masnu stolicu sa oboljenjem pankreasa. Hronični pankreatitis je već duže vreme bolest prepoznatljiva po svojom patoanatomskim karakteristikama. Međutim, veoma malo podataka o kliničkoj slici je objavljeno u medicinskoj literaturi do 1946. godine kada su Comfort i saradnici veoma iscrpno prikazali kliničku studiju bolesnika sa hroničnim pankreatitisom. Od 1963. godine uvedeno je nekoliko klasifikacija hroničnog pankreatitisa. Ove klasifikacije su uglavnom bazirane na razdvajanju akutnog i hroničnog pankreatitisa, one su primarno fokusirane na alkohol-indukovani hronični pankreatitis i samo marginalno su u obzir uzele nealkoholne tipove. Konačno, nijedna od klasifikacija nije povezala etiologiju sa morfološkim, funkcionalnim i kliničkim karakteristikama. Ipak, i dalje postoji potreba za klasifikacijom koja uključuje sve trenutno dostupne kriterijume za predlog klasifikacije na osnovu etiologije bolesti.

Autori:
Mr sci med dr Đorđe Knežević
Mr sci med dr Igor Ignjatović
Dr Ivana Pavlović
Dr Marko Bogdanović

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Istorijat – hronični pankreatitis appeared first on Svet Medicine.

Ovo stanje se može javiti u bilo koje doba dana, ali najčešće nastupa ujutru, nakon noći u kojoj je konzumirana velika količina alkoholnih pića. Uz fizičke simptome, često su prisutni i psihološki poremećaji poput povišenog stepena anksioznosti, osjećaja kajanja i srama, ali i prolazne depresije (disforije).

Ozbiljnost mamurluka je usko povezana sa količinom unetog alkohola, ali i sa stepenom odmora. Što je manje sna, to je mamurluk teži. Nemoguće je tačno odrediti koja količina alkohola garantuje izbegavanje mamurluka – to zavisi od individualnog metabolizma, nivoa umora pre pijenja, stanja hidratacije i genetike.

Koji su znakovi i simptomi mamurluka?

U medicini pravimo jasnu razliku između simptoma (ono što pacijent subjektivno oseća, poput glavobolje) i znakova (ono što lekar može objektivno primetiti, poput zakrvavljenih očiju).

Simptomi mamurluka obično počinju kada nivo alkohola u krvi značajno opadne – približavajući se nuli. Najčešći znakovi i simptomi uključuju:

• Neurološki i psihološki: Glavobolja, vrtoglavica, problemi sa fokusiranjem i koncentracijom, preosetljivost na buku i svetlost (fotofobija), letargija, anksioznost, razdražljivost, depresija i ćudljivost.
• Gastrointestinalni: Mučnina, povraćanje, bol u trbuhu, nadutost, proliv, zadah iz usta i pojačano lučenje pljuvačke (hipersalivacija).
• Kardiovaskularni i opšti: Ubrzan rad srca (tahikardija), bolovi u mišićima i telu, izražena žeđ, drhtavica i osećaj neispavanosti.

U najvećem broju slučajeva, mamurluk prolazi spontano u toku 24 časa.

Upozorenje: Prepoznavanje trovanja alkoholom (Urgentno stanje)

Ponekad ono što izgleda kao težak mamurluk može zapravo biti akutna intoksikacija alkoholom. Trovanje alkoholom je po život opasno medicinsko stanje. Hitnu medicinsku pomoć treba potražiti odmah ako primetite sledeće znakove:

• Usporeno disanje (manje od osam udaha u minuti) ili nepravilan ritam disanja.
• Hipotermija (pad telesne temperature).
• Bleda koža sa plavičastim nijansama (cijanoza).
• Konfuzija, stupor ili potpuni gubitak svesti (pacijent se ne može probuditi).
• Nekontrolisano i neprekidno povraćanje (opasnost od gušenja).
• Konvulzije (epileptični napadi).

Patofiziologija: Koji su stvarni uzroci mamurluka?

Mamurluk nije samo jedna pojava, već zbir višestrukih negativnih efekata alkohola na ljudski organizam:

1. Dehidratacija (Mokrenje): Alkohol je snažan diuretik jer inhibira antidiuretski hormon (ADH). To pojačava izlučivanje urina, što dovodi do teške dehidratacije organizma, uzrokujući izraženu žeđ, suvoću usta i vrtoglavicu.
2. Odgovor imunskog sistema: Alkohol izaziva upalni odgovor u telu, potičući oslobađanje citokina. Ovo direktno utiče na gubitak apetita, pad koncentracijom i oštećenje pamćenja.
3. Iritacija digestivnog trakta: Etanol direktno iritira sluznicu želuca i povećava proizvodnju želudačne kiseline, istovremeno usporavajući pražnjenje želuca. Ova kombinacija je glavni uzrok mučnine i bolova u trbuhu.
4. Pad nivoa šećera u krvi (Hipoglikemija): Prerada alkohola u jetri ometa proizvodnju glukoze, što može dovesti do naglog pada šećera u krvi, rezultirajući drhtavicom, zamorom i opštom slabnošću.
5. Širenje krvnih sudova (Vazodilatacija): Alkohol opušta krvne sudove, što je jedan od glavnih mehanizama za nastanak jake, pulsirajuće glavobolje.
6. “Kongeneri” (Toksični nusprodukti): Ove supstance (uključujući estre i aldehide) nastaju tokom procesa fermentacije i daju tamnim pićima (viski, konjak, crveno vino) njihovu aromu. Kongeneri značajno pogoršavaju simptome mamurluka.

Kako lečiti mamurluk? (Medicinski pristup)

Prema smernicama vodećih zdravstvenih organizacija (poput britanskog NHS i američkog NIH), ne postoji specifičan medicinski “lek” za mamurluk. Najbolji način lečenja je prevencija – apstinencija ili umerenost.

Opasan mit glasi: “Klin se klinom izbija”. Konzumiranje dodatnog alkohola ujutru samo odlaže i produžava simptome, te povećava rizik od razvoja zavisnosti od alkohola.

Kada mamurluk već nastupi, sledeći saveti mogu ubrzati oporavak:

• Agresivna rehidratacija: Pijte puno obične vode tokom celog dana kako biste nadoknadili izgubljenu tečnost. Voda je najbolji i najsigurniji izbor.
• Pravilna ishrana: Konzumirajte blage obroke, poput krekera i tosta, koji su blagi za nadraženi želudac, a podižu nivo šećera u krvi. Namirnice bogate fruktozom (voće i med) mogu pomoći u bržem razlaganju i metabolizmu alkohola.
• Oprez sa analgeticima: Ako uzimate lekove protiv bolova, budite izuzetno oprezni. Paracetamol u kombinaciji sa zaostalim alkoholom može biti izuzetno toksičan za jetru. S druge strane, aspirin može dodatno oštetiti već iziritiranu sluznicu želuca. Nesteroidni protivupalni lekovi (poput ibuprofena) mogu se koristiti za glavobolju, ali sa oprezom ako imate osetljiv želudac. Uvek se konsultujte sa lekarom ili farmaceutom.
• Odmor i san: Vreme je najbolji lek. Ako možete ostati u krevetu i spavati, organizam će se brže regenerisati. Obavezno držama flašu vode pored kreveta.

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com

The post Mamurluk (Veisalgia): Simptomi, uzroci i medicinski saveti za oporavak appeared first on Svet Medicine.

Istorijski kontekst: Od Herofilusa do savremene ere

Interesovanje za pankreas (grčki: pan – sve i kreas – meso) datira još od 300. godine p.n.e. i anatoma Herofilusa. Kroz vekove, velikani poput Wirsunga, Santorinija i Langerhansa otkrivali su anatomsku i mikroskopsku strukturu ovog organa. Ipak, tek u 21. veku, zahvaljujući molekularnoj biologiji, razumemo pravu prirodu hronične upale.

Definicija i savremene klasifikacije

Danas hronični pankreatitis definišemo kao kontinuiranu inflamatornu bolest koju karakterišu ireverzibilne morfološke promene. Za kliničku praksu najznačajniji su sistemi koji u obzir uzimaju multipli odgovor domaćina:

• TIGAR-O sistem: Klasifikuje uzroke na Toksično-metaboličke, Idiopatske, Genetske, Autoimune, Rekurentne (teški akutni pankreatitis) i Opstruktivne.
• M-ANNHEIM klasifikacija: Fokusira se na interakciju različitih faktora rizika (alkohol, nikotin, nutricija, hereditet).

Patofiziologija: “Nekroza-Fibroza” sekvenca

Suština hroničnog pankreatitisa leži u hroničnom imunološki posredovanom procesu. Vodeća hipoteza sugeriše da ponovljene epizode nekroze dovode do progresivne fibroze.

Uloga NF-κB i Stellatnih ćelija (PSC)

Jedan od prvih događaja u razvoju upale je aktivacija transkripcionog faktora jezgra NF−κB. Ovaj proces aktivira proinflamatorne citokine i pokreće kaskadu koja senzibiliše acinusne ćelije na štetne stimuluse.

Ključnu ulogu u fibrozi igraju pankreasne stelatne (zvezdaste) ćelije (PSC). U mirnom stanju, one skladište vitamin A, ali pod uticajem etanola, acetaldehida ili oksidativnog stresa (ROS), transformišu se u miofibroblaste koji produkuju kolagen tipa I i III. Upravo ovi molekularni putevi, poput NF−κB signalizacije, predstavljaju metu za najnovije onkološke terapije kao što je Elraglusib (9-ING-41), koji ispitujemo u kontekstu onkologije pankreasa.

Etiologija: Alkohol, genetika i faktori sredine

Iako je prekomerna konzumacija alkohola odgovorna za 60-90% slučajeva, samo 10-15% teških alkoholičara razvija bolest, što ukazuje na značaj genetske predispozicije.

Genetski faktori: PRSS1, SPINK1 i CFTR

Moderna dijagnostika prepoznaje specifične mutacije koje dovode do autoaktivacije tripsinogena unutar same žlezde:

• PRSS1 (Katjonski tripsinogen gen): Mutacije poput R122H pojačavaju funkciju tripsina.
• SPINK1: Mutacija koja dovodi do gubitka funkcije inhibitora tripsina, čime se olakšava autodigestija tkiva.
• CFTR (Cistična fibroza): Mutacije ovog gena menjaju transport anjona, što vodi do stvaranja gustog, “čepolikog” sekreta koji opstruira duktalni sistem. Detaljnije o ovim mehanizmima možete pročitati u našem članku o genetici karcinoma pankreasa.

Metaboličke i endokrine posledice

Progresivno oštećenje ćelija ostrvaca vodi u insulin-zavisni dijabetes melitus. Za razliku od tipičnog dijabetesa tipa 2, ovaj oblik (često nazivan tip 3c) karakteriše visoka osetljivost na insulin, ali i rezistencija na ketozu. Kod ovih pacijenata, moderna terapija poput Tirzepatida zahteva poseban oprez i individualni pristup.

Dr Đorđe Knežević

Dr sci med Đorđe Knežević je jedan od vodećih hirurga u oblasti hepato-bilio-pankreatične hirurgije u okviru Prve hirurške klinike, UKC Srbije. Trenutno je načelnik IX odeljenja na Klinici.

Član je sledećih profesionalnih udruženja:

• Jugoslovensko udruženje za endoskopsku hirurgiju (JUEH),
• Hirurška sekcija Srpskog lekarskog društva (SLD),
• Evropski pankreasni klub (EPC-European pancreatic club),
• European Hepato-Pancreato-Biliary Assocoation (E-HPBA)

The post Hronični pankreatitis: Patofiziologija, etiologija i molekularni mehanizmi appeared first on Svet Medicine.

Hipokrat je tvrdio da je pijanstvo smišljeno, samovoljno izazivanje ludila.

Kroz istoriju alkoholizma razlikuju se dva pravca:

• moralistički pravac smatra alkoholizam kao porok i treba ga kašnjavati ;
• medicinski pravac alkoholizam shvata kao zdravstveni problem.

Posledice alkoholizma su velike i njegovo negativno dejstvo se naročito ogleda na porodicu, gde nastaje ekonomsko propadanje i raspadanje zbog trošenja novca za kupovinu alkohola i emotivno zanemarivanje porodice.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, od ukupnog broja duševnih bolesnika smeštenih u neuropsihijatrijskim bolnicama oko 10-15 % su alkoholičari.

• Alkoholizam i kriminalitet su tesno povezani, na alkoholizam kao izvor kriminala otpada 30-40 %
• Alkoholizam je veoma čest uzrok samoubistva
• Nesrećni slučajevi, naročito u saobraćaju, povezani su sa upotrebom alkohola
• Alkoholizam, prostitucija i niz drugih negativnih društvenih pojava tesno su povezani.

Alkoholizam je socijalni problem koji je u našoj sredini prisutan kao rastuća pojava koja permanentno ugrožava osim zdravstvenih, i socijalne funkcije porodice. Sasvim je dovoljno da je recimo otac alkoholičar, pa da je kompletna struktura porodice razgrađena, a njeni članovi i odnosi među njima krajnje ugroženi i pomereni.

Alkoholizam nije izolovan fenomen, nije lični problem, nije privatna stvar: on je problem svih onih koji su sudareni sa njegovom razornom moći: i uža i šira porodica, prvenstveno bračni partner, pa deca, pa šira porodica. Kako je svaki čovek član neke porodice, nužno je i prirodno da iz porodice potiče i da za porodicu stvara. Jasno je da ukoliko je alkoholičar, on nikako ne može biti alkoholičar negde drugde, negde van porodice. On pije tu i u okviru nje, a zajedno sa njim pije čitava porodica. Oni zajedno startuju i istovremeno utiču na sve faze razvoja alkoholizma. Kada alkoholisanost ne bi imala nikakve posledice u porodici, kada ne bi ugrožavala njenu strukturu, kada alkoholičar ne bi bio to što je, onda alkoholizam ne bi bio problem!

Nažalost, alkoholizam jeste problem koji razara i sve se više širi. Razlozi tome su verovatno u činjenici da je alkohol lako dostupan. Njegova se magična moć krije u činjenici da brzo i lako menja sliku stvarnosti, pojačava ili oslabljuje određena osećanja, čini drugačijim doživljaje, itd.

Porodica u kojoj vlada alkoholizam, je bolesna porodica. Ona više nije sposobna za vršenje ni bioloških, ni ekonomskih, ni svojih psiho-socijalnih funkcija na društveno prihvatljiv način. Bolest porodice alkoholičara ogleda se u neusklađenim stavovima njenih članova, neuravnoteženim odnosima, u zanemarivanju obaveza, postepenoj dezintegraciji i dezorganizaciji porodice. S psihološkog stanovišta, članovi takvih porodica su često socijalno neizgrađene ličnosti, emocionalno nezrele, intelektualno ograničene ili u najblažem slučaju ličnosti određene čitavim sistemom kompleksa. Iz pedagoškog iskustva je poznato da se deca iz takvih porodica najteže vaspitavaju, priklanjaju redu, radu i disciplini. To su nesrećna deca koja obično svoje psihološko stanje manifestuju agresivnošću, nepoštovanjem drugova, a i samih prosvetnih radnika.

Porodica je osnovna društvena zajednica muškarca, žene i njihove dece. Njeno funkcionisanje zavisi od osobina ličnosti koje supružnici unose u brak i naučenih obrazaca ponašanja iz njihovih primarnih porodica.

Najteže posledice alkoholizma su porodične, remete ličnost i odnose između supružnika, ostavljaju dubok trag u razvoju dece prenoseći tako psihičke poremećaje na naredne generacije.

Alkoholizam se prvo manifestuje u porodici. Statistički podaci pokazuju da većina alkoholičara se leči braku sa dvoje dece, manji broj je rastavljen i to zbog alkoholizma a manji deo je mlađa populacija.

Na početku alkoholičar nailazi na razumevanje u svojoj porodici. Deca ne znaju za njegovo bolesno stanje, a žena odnosno muž odobrava takvo ponašanje. Problemi se kriju od okoline. Vremenom alkoholičar više i češće pije, dolazi do čestih ekcesa. Cela porodica učestvuje u svađama; problem se i dalje krije; deca saznaju za pijanstvo oca odnosno majke.

• Bračni partner gubi volju da dalje utiče na svog partnera – alkoholičara.
• Deca se povlače u sebe i žive u stalnoj napetosti i strahu.
• Kasnije alkoholičar gubi autoritet u porodici, sukobljava se sa društvenim normama, porodičnim obavezama i sopstvenom zavisnošću od alkohola.

Partner koji ne konzumira alkohol, a to je najčešće žena, preuzima svu ‘vlast’ u kući, deca prilaze majci, alkoholičar se oseća odbačenim od porodice. U ovom periodu se javlja ideja o lečenju, što uporno alkoholičar odbija. Nastaje kritičan momenat u porodičnom funkcionisanju, često žena bežeći od problema napušta muža i dolazi do raspada porodične zajednice, alkoholičar je otkriven.

Jedna trećina brakova se raspadne zbog alkoholizma koji dovodi do zanemarivanja porodičnih odnosa i nebrige za decu.

Alkoholizam dovodi do emocionalnog i materijalnog osiromašenja porodice.
Dolazi do agresivnosti i nasilja u porodici gde su deca česte žrtve.

Deca u porodicama alkoholičara odrastaju bez ljubavi.

Deca rano počinju da dele neke porodične uloge sa svojim majkama, koje bi, inače, trebalo da obavljaju očevi – alkoholičari. Starija deca, najčešće muška, zaštićuju majku, nadziru ekonomsko-finansijsku situaciju, preuzimaju odgoj mlađe braće i sestara.

Alkoholizam roditelja je uzrok psihičkih smetnji njihove dece, i to od blažih neurotskih tegoba do težih psihotičnih stanja. Najizrazitiji poremećaji navika u predškolskom uzrastu su: noćni strah, enureza, griženje noktiju, problemi sa ishranom, sisanje prstiju, mucanje, hodanje u snu, napadi nekontrolisanog besa, a veoma su rasprostranjene i fobične neurotične reakcije.

Stalna izloženost dece protivrečnim emocionalnim i vaspitnim uticajima roditelja dovodi do hipersenzitivnosti. Mnoga deca alkoholičara se povlače u sebe, maštaju, postaju preosetljiva i zbog toga se kasnije u životu teže prilagođavaju i snalaze.

Redovno školovanje i budućnost dece alkoholičara dovedeni su u pitanje. Postižu slab uspeh u školi, dečaci ometaju školsku nastavu i suprotstavljaju se nastavnicima, dok se devojčice obično povlače u sebe, potištene su, osećaju se kao da nekom smetaju. U školi su opterećeni događajima u kući, a kada dođu kući, zbog porodičnih obaveza imaju premalo vremena za igranje. Nemaju bliskog druga ni prijatelja. Iz straha da ne budu na neki način odbačena, ni ne žele da se sprijatelje sa ostalom decom.

Dešava se da deca alkoholičara beže iz roditeljskog doma da bi izbegli mučnu, napetu atmosferu gde su ugrožena, gde nemaju topline, materijalne i psihičke sigurnosti. Takvoj deci ulica postaje utočište. A od ulice i vaspitne zapuštenosti do delikvencije, odnosno sukoba sa zakonom, nije daleko.
  
Istraživanja su ustanovila da postoje četiri modela ponašanja dece alkoholičara:

1. porodični junak
2. porodična “crna ovca”
3. izgubljeno dete
4. porodična luda

    

• 1. Porodični junak je najčešće  najstarije dete. On je u svemu uspešan, u školi ima odlične ocene, kući vredno pomaže, sve mu ide od ruke, vredan je, marljiv i radan. On je predvodnik, njemu se svi dive, ozbiljan je, zreo. Svi ga vole. Ispod ove površine se krije osećaj nezadovoljstva, zaplašenosti, krivice, i usamljenosti. On ovim ponašanjem odvlači pažnju svih sa loših odnosa u porodici i sa gorućih problema na svoje podvige, i time obezbeđuje kakav-takav mir i zatišje.

   

• 2. Porodična “crna ovca” je dete koje svojim ponašanjem svima stvara probleme, neće da uči, neredovno ide u školu, dolazi u sukob sa nastavnicima, skita, svađa se, pije, dolazi u sukob sa zakonom, i vremenom postaje delikvent. Ispod ove površine se krije osećaj da je zanemaren od porodice, želja za pažnjom, osećanje usamljenosti, osećanje krivice i boli. On ovim ponašanjem želi da skrene pažnju na svoju porodicu, da pokaže da nešto nije u redu.

   

• 3. Izgubljeno dete je tiho, stidljivo, često prolazi neprimećeno. Osamljen je, pokušava da ne smeta. Ne zna šta će sa sobom, ne zna šta želi. Ima problema sa učenjem, sa školom, nema drugova, povučen je. Ne učestvuje u aktivnostima vršnjaka i ne snalazi se u društvu. U osnovi se oseća zanemarenim i drugačijim, kao da je neko sa strane.

   

• 4. Porodična luda je dete koje je uvek dobre volje i svojim ponašanjem nastoji da prenese nešto od te dobre volje i na ostale, da ih razveseli, zasmeje. On će i u najtežoj situaciji probati da uveseli porodicu, naročito majku. On je klovn razreda, bezbrižan. Ima puno energije. Voli da je pažnja usredsređena na njega. U osnovi se oseća bojažljivo, uznemireno, zbunjeno i nesigurno.

   

Alkoholičarske porodice su haotične, nekonzistentne, sa nejasnom podelom roditeljskih uloga. U njima se može javiti nasilje, čak i incest. Deca koja odrastaju u ovakvoj sredini imaju trajne traume.

Nije lako prevazići iskustvo roditeljskog alkoholizma, jer se ova činjenica obično dugo poriče. Detetu nije lako da se suoči sa istinom, tako da je dugo izbegava. U porodicama gde se koristi alkohol, obično svi članovi poriču da je to realni problem. Iako alkohol na neki način dominira porodicom, upravo to je najveća porodična tajna. Ta tajna na naopak način spaja članove porodice, koji se ujedinjuju u čuvanju tajne i misle da će se porodica raspasti ako se istina otkrije. 

Stručnjaci kažu da deca iz ovakvih porodica odrastaju uz tri opasna pravila: ne veruj nikome, ne osećaj ništa i ne govori. Roditelji alkoholičari zaboravljaju rođendane i ostale važne događaje, izazivajući razočarenja kod svoje dece. Budući da roditelji unose toliko bola u svoje porodice, deca se uče da potiskuju svoje emocije. Ovi roditelji skloni su napadima besa i nasilja, a posle scena koje naprave svojoj deci, često se izvinjavaju, kaju ili poriču da se nešto loše uopšte dogodilo. Sve to ima za posledicu da se deca alkoholičara naviknu da poriču realnost (jer je njihova realnost vrlo surova), pa se kasnije u životu emotivno zatvore i odbijaju da pričaju o važnim životnim stvarima.

Kod ove dece može se javiti depresija ili anksioznost. Kada odrastu, često imaju problema sa bliskošću sa drugim ljudima, ili se trude da preterano kontrolišu sve oko sebe. Boje se da će, ako izgube kontrolu, sami postati alkoholičari.

Da bi dete iz alkoholičarske porodice postalo uspešna zdrava odrasla osoba, potrebno je više stvari. Najpre – oni moraju odvojiti prošlost i sadašnjost i shvatiti da je neka sadašnja preterana reakcija zapravo bol iz prošlosti. Ako se osoba ne može sama izboriti sa svojim problemima, odlazak psihologu je dobra ideja. Ovakva vrsta problema se odlično rešava u grupnim terapijama, jer ponekad pomaže saznanje da nismo jedini.

Lečenje alkoholičara je složen i dugotrajan terapijski proces koji se odvija u nekoliko povezanih faza, od kojih se neke sprovode u bolničkim, a neke u vanbolničkim uslovima.

Savremena shvatanja alkoholizma i sistemska porodična terapija podrazumevaju tretman koji zahteva veliko angažovanje pacijenta, članova njegove porodice i ostalih saradnika iz radne i šire socijalne sredine.

Tokom terapije mora se savladati edukacija iz alkoholizma (kako bi se raskrstilo sa starim zabludama i alkoholizmu prišlo sa stručan i ispravan način). Mora se steći uvid u sopstveni alkoholizam, što je praćeno otporima kod pacijenata i kod saradnika. Takođe, mora se temeljno i dugo raditi na izgradnji novog životnog obrasca, što je praćeno otporima, ali i nerazumevanjem sredine.

Reference

• dr Zoran Stanković-Alkoholizam (1995)
• M.Jašović-Gašić-Psihijatrija (2007)
• E.Gidens-Sociologija (2003)
• www.imh.org.yu
• www.who.org

The post Alkoholizam – Dinamika porodičnih odnosa kod alkoholičara appeared first on Svet Medicine.