Skrining podrazumena primenu nekog pregleda ili testa kod osoba bez simptoma u cilju što ranijeg otkrivanja određene bolesti. Skrining kod karcinoma dojke podrazumeva mamografiju uz obavezan klinički pregled lekara. Nekada je neophodan i pregled ultrazvukom pa i magnetnom rezonancom. Mamografija se radi nakon 45 godine. Tada ona ima najviše smisla i dijagnostička vrednost mamografije je tada najveća. Najnezgodnija dijagnostička grupa za radiologe i kliničare su mlađe žene odnosno one između 30.i 40. godine života. Tada je tkivo dojki gusto, mamografija je teška za interpretaciju, teško je bilo šta videti na njoj. Ultrazvuk je takođe ograničen, tako da kod njih treba uraditi sve dostupne dijagnostičke metode. Posebno treba da se kontrolišu oni koji imaju porodično opterećenje što podrazumeva da su im majka ili baka bolovale od karcinoma dojke ili imaju neke promene u dojkama poput fibroadenoma. Dakle potrebno je da se kontrolišu jednom godišnje kod lekara, a jednom mesečno da urade samopregled.

Mnogi ljudi se u Srbiji plaše ne samo dijagnoze već i samog pregleda. I dok jedni misle da je pregled bolan, drugi se plaše da im on ne “pogorša stanje”. Zbog toga kada se pacijentima pomene da treba da urade biopsiju, mnogi od njih zaziru od straha. A nema razloga. Bilo gde u svetu, pa i kod nas, svaka promena u dojci se prvo bioptira. Recimo u Japanu se niko ne operiše ako nema dokazanu dijagnozu karcinoma dojke. Nema studije koja govori o tome da biopsija nosi rizik od rasejavanja bolesti. Kod nas pacijenti koji se operišu u preko 90% slučajeva već imaju dokazan karcinom dojke. Što znači da su oni pre operacije već uradili biopsiju tako da znamo i sa kojim tipom tumora se suočavamo. I ta prča da je nešto bilo benigno a onda je postalo maligno zbog biopsije takođe ne stoji. Isto je i sa povredama dojki. Dosta žena dođe i kaže kako je njoj sve počelo od onda kada je udarila dojku. Možda se nisu pregledali pa ih je trauma naterala da se jave na pregled, ali sama trauma tj povreda dojke nije rizik od nastanka karcinoma.

Šta je to što možemo uraditi kako bi rizik za nastajanje kancera sveli na minimum?
Treba izbegavati alkohol, cigarete, buti umeren u hrani. Fizička aktivnost je veoma bitna. Rizik nikada nećemo svesti na nulu ali možemo dosta da ga smanjimo. Koliki je strah od kancera, vidi se po tome što mnogi imaju i strah da prođu pored Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije (IORS) o čemu je svojevremeno pričao i nekadašnji direktor ove ustanove prof. dr Radan Džodić. To je on tada nazvao pravim primerom atavizma. Nažalost toga ima u našem narodu. Strah je kod nekih toliki da neće da dođu na Instututu nego obično traže doktore po nekim privatnim ordinacijama gde su konsultatnti jer se plaše da dođu na IORS. Ne znam zašto je to tako. Većina pacijenata koja dođe na Institut ima samo reči hvale kako za doktore, tako i za medicinske sestre i ostalo osoblje. Svi na Institutu se trude da rade svoj posao maksimalno dobro, ali taj atavizam je teško promeniti kod ljudi.

A kako je kancer postao – ona bolest, kojoj čak mnogi ne smeju da pomenu ni ime?
U pitanju je strah. Radi se o ozbiljnoj bolesti koja se nije nekada tako uspešno lečila kao danas. Nije bilo toliko terapijskih opcija kao danas. Ali strah je ostao, a doktore naročito nervira kada se ljudima koji propagiraju koje-kakva lečenja kancera sodom bikarbonom i sličnim, daje toliki prostor u medijima.

Koliko je kancer (rak) danas kao bolest poznat lekarima?
Ono što se otkrilo u poslednjih 10 godina je impresivno. Mnogo je učinjeno na polju bazičnih istraživanja. Ipak ne znamo sve do kraja. Osnova lečenja karcinoma je pre svega hirurgija, posebno kada se pacijent javio na vreme. Dobra hirurgija nema alternativu. Procenat benefita od hirurgije konkretno za kancer dojke je preko 80%. Sve ostalo, radioterapija, hormonska i biološka terapija, hemioterapija, predstavlja dodatak lečenju. Svakako da radioterapija, hemioterapija imaju svoju značajnu ulogu u tome da se smanji mogućnost da se bolest vrati, ali hirurgija svakako drži primat u lečenju.

Ako je strah da se ne dobije kancer na prvom mestu, onda je bojazan da se bolest ne vrati na drugom mestu. Svaki kancer ima neku svoju stopu preživljavanja. To znači da ako imamo 100 pacijenata u istom stadijumu bolesti, a npr. stopa preživljavanja je 80%, onda to znači da će 80% preživeti prvih pet godina, a 20% neće. Statistika ponekad zvuči obeshrabrujuće. Rizik kod svake maligne bolesti postoji. Treba reći da rizik od povratka bolesti nikada neće biti nula. I zato su neophodne redovne kontrole. Da je rizik nula, one ne bi imale smisao.

Priče o tome kako se mlad organizam lakše izbori sa bolešću, nije uvek sto posto tačna, barem kada je kancer u pitanju. Kada govorimo o melanomu, zbog imunološkog sistema je bolje ako ste mlađa osoba jer ishod lečenja može biti bolji. Ali kada je kancer dojke u pitanju, posebno onaj koji je hormonski zavistan, tu godine ne idu u prilog, i klinička slika je malo komplikovanija kod mlađih pacijentkinja.

Dobar hirurg je onaj koji zna dobro svoj posao ali ima i dobar odnos prema pacijentu. Kako se ophoditi prema pacijentima nema u udžbenicima ali to ipak može da se nauči. Taj odnos mnogo zavisi od kućnog vaspitanja, od urođene empatije, a neke stvari možete naučiti i od starijih mentora. Poverenje koje lekari ulivaju pacijentima je jako bitno. Nije uvek lako pacijentima reći istinu o njihovom zdravstvenom stanju. Posebno onim osetljivijim pacijentima. Ali oni moraju da znaju istinu o svojoj bolesti. Zato treba naći način kako da se pacijentu objasni ozbiljnost njegove bolesti.

Borba sa kancerom i dalje traje ali smo na dobrom putu.

The post Karcinom dojke appeared first on Svet Medicine.

Rizici od sunčanja danas

Godinama dolazi do promena na ozonskom omotaču a štetnost UV zraka je veća nego pre 30 godina. Posebno se ne preporučuje sunčanje u periodu od 10 do 16 časova. Izlaganje prekomerno suncu nije dobro, pogotovu nije poželjno da izgorite. Koža je najveći organ u telu koji pamti svaku povredu, svaku traumu. A opekotina je ogromna trauma koja može da posle 10 ili 20 godina dovede do rizika od stvaranja kancera kože.

Od zaštitnih faktora treba birati preparate za lokalnu primenu sa sposobnošću apsorpcije UV zraka. Svakako se savetuje da se na izloženim delovima tela kao što su glava, poglavina, ekstremiteti, šake koriste kreme sa visokim zaštitnim faktorom. Makar od 50. A za one delove tela koji nisu toliko izloženi ili su prekriveni odećom može se slobodno aplikovati i neki manji zaštitni faktor. Ukoliko se duže vreme provodi na suncu po nekoliko puta treba nanositi kremu sa zaštitnim faktorom.

Koliko je rizično povrediti mladež, kakve promene su opasne, da li treba uklanjati mladeže?

Sami mladeži po sebi nose određeni rizik. Osobe koje imaju po telu mnogo mladeža su u višestruko većem riziku da dobiju melanom u odnosu na druge ljude. Mladeži posebno oni koji se nalaze na poglavini, koje mi ne vidimo a stalno su izloženi suncu su u ruziku da pređu u nešto maligno. Melanom, najagresivniji kancer kože, u 30% slučajeva nastaje na već postojećem mladežu. I to nije malo. U 70% slučajeva melanom nastaje na zdravoj koži. A sunčevo zračenje, pogotovu solarijumi, imaju uticaj na nastanak melanoma.

Solarijum – da li ga zaista treba izbegavati?

Naravno. Solarijum apsolutno treba izbegavati. U svetu postoje ograničenja gde je maloletnim licima zabranjeno korišćenje solarijuma. U nekim zemljama upotreba solarijama je potpuno zabranjena. Postoje studije koje pokazuju da prekomerno, dugogodišnje izlaganje UV zracima može dovesti ne samo do melanoma već i do drugih kancera kože. Apsolutno izbegavazi solarijum – dokazano je štetan.

O prognozi i toku bolesti melanoma

Na prognozu i tok bolesti ne utiče način kako je melanom nastao, već su mnogo bitniji neki drugi faktori. Sama prognoza bolesti zavisi od stadijuma bolesti. Posebno od toga kakav je melanom – da li je tanak ili debeo, da li ima ili nema ulceraciju, da li se proširio na limfne žlezde. Ono što treba da nas upozori da bi trebalo da odemo kod lekara je kada se naglo promeni oblik mladeža, kada ivice mladeža postaju nejasne prema zdravoj koži. Takođe kada u sklopu jednog mladeža imamo polja hiperpigmentacije ili depigmentacije. Svaki mladež iznad iznad 6-7 milimetara zavređuje određenu kliničku pažnju. Ako mladež prokrvari, ako vlaži, ako su pored njega uvećani limfni čvorovi trebalo bi otići kod lekara specijaliste.

Da li je svaka povreda mladeža znak za paniku i hitan odlazak lekaru?

Treba otići kod lekara ali nema mesta panici. Sama povreda neće dovesti do toga da dođe do neke maligne transformacije. Ljudi se uglavnom uspaniče i pomisle da će dobiti kancer. Ako povredite mladež trebalo bi da se javite lekaru da se taj mladež hirurški u lokalnoj anesteziji ukloni. Naravno taj mladež se svakako šalje na patohistološku analizu da bi znali da li je on zloćudan ili dobroćudan. Ali sama povreda nije faktor rizika, međutim ukoliko neki mladež često povređujemo, trebalo bi ga hirurški odstraniti.

Rast melanoma

Melanom se prvo širi površinski ali onda u jednom trenutku kreće da raste vertikalno. Dakle u dubinu. E to ne valja. I što se duže čeka mogućnost za metastaziranje je mnogo veća.

Da li je melanom izlečiv?
Ako se pacijent javi na vreme, ako je melanom tanak i ako nije probio bazalnu membranu, može se jednom običnom hirurškom intervencijom nekome spasiti život. Dakle ako ga uhvatimo na vreme pacijent je posle jedne intervencije izlečen. Ali ako se pacijent nije javio na vreme, ako je u pitanju bolest koja je uznapredovala, prognoza je lošija a preživljavanje je manje. Srećom u poslednjih nekoliko godina uvedene su mnoge savremene terapije u lečenju melanoma.

The post Melanom (zloćudni tumor kože) appeared first on Svet Medicine.