U kliničkoj psihologiji i psihijatriji važno je napraviti jasnu distinkciju između dva pojma koji se često poistovećuju:

• Pubertet je primarno anatomsko-fiziološki (biološki) događaj, vođen naglim skokom hormonalne aktivnosti.
• Adolescencija je širi, psiho-socijalni i psihološki fenomen koji označava transformaciju deteta u zrelu ličnost.

Ovaj proces sazrevanja traje u proseku između 5 i 10 godina. Najšire prihvaćene uzrasne granice kreću se od 11. do 24. godine života, mada se unutar ovog raspona izdvajaju rana, srednja i kasna adolescencija.

Somatske promene i kriza telesnog selfa

Pod uticajem polnih hormona, izgled adolescenta se menja naglo, često brže nego što unutrašnji psihološki plan to može da isprati. Dolazi do naglog rasta ekstremiteta (zbog čega mlada osoba privremeno deluje nezgrapno), mutacije glasa, pojave sekundarnih polnih karakteristika, maljavosti i pojave akni.

Sve ove somatske promene duboko utiču na sliku o sebi (telesni self). Adolescent postaje preokupiran svojim izgledom. On se ne ogleda samo u klasičnom ogledalu – gde provodi sate analizirajući nedostatke – već se primarno ogleda u očima drugih bolesnika, vršnjaka i okoline. Strah od toga da li je smešan, ružan ili neprihvaćen postaje izvor ozbiljnog emocionalnog opterećenja.

Teorijski koncepti: Normalan razvoj ili permanentni stres?

Razvojna psihologija nudi različite poglede na prirodu adolescentnog doba:

Koncept “Bure i oluje” (G. Stenli Hol)

Otac psihologije adolescencije, G. Stenli Hol (G. Stanley Hall), opisao je ovaj period kao neizbežnu fazu “buna i oluja” (storm and stress). Prema njegovom klasičnom shvatanju, to je vreme u kome se sukobljavaju ekstremi: nagle promene raspoloženja, smenjivanje neizmerne energije i apatije, bunt protiv autoriteta, kao i ambivalentnost između želje za potpunom slobodom i straha od nesigurnosti.

Savremena empirijska shvatanja

Nove studije pokazuju da adolescencija ne mora nužno biti destruktivna. Za većinu mladih, to može biti relativno miran razvojni period. Ključni medijator koji određuje tok odrastanja jeste porodična atmosfera.

Klinički uvid: Istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da adolescenti koji rastu u skladnoj, funkcionalnoj porodici znatno mirnije prolaze kroz ovu razvojnu krizu. Nasuprot njima, mladi koji razvijaju izraženu razdražljivost, gnev ili traže psihijatrijsku pomoć, najčešće dolaze iz porodičnih sistema koje karakteriše visoka konfliktna tenzija, rigidna kontrola, suviše restriktivno nadgledanje ili, sa druge strane, emocionalno odbacivanje.

Porodica kao emocionalni kapital

Za uspešan ulazak u svet odraslih, mladoj osobi je potrebna ogromna psihološka i energetska zaliha. Taj bazični kapital gradi se od najranijeg detinjstva.

• Majčinska i roditeljska ljubav predstavljaju bazični depozit iz kojeg dete celog života “izvlači kamatu”, projektujući taj pozitivan stav na svoju okolinu.
• Na temeljima te ljubavi gradi se osećanje bazičnog poverenja, prihvaćenosti i svest o sopstvenoj vrednosti.
• Ako je adolescent u porodici bio uvažen i prihvaćen, on razvija samopouzdanje i kapacitet da veruje drugim ljudima. Ukoliko je bio odbačen, ulazi u svet sa uverenjem da ga okolina ne ceni i ne voli, što rađa odbrambenu agresivnost.

Eriksonova teorija: Kriza identiteta nasuprot konfuziji

U humanističkim i psihološkim naukama, pojam identitet zauzima centralno mesto zahvaljujući Eriku Eriksonu i njegovoj psihosocijalnoj teoriji ličnosti. Identitet predstavlja integrisanu, generalnu sliku koju osoba ima o sebi – svest o kontinuitetu sopstvenog bića kroz vreme i prostor.

Prema Eriksonu, formiranje identiteta je centralni zadatak petog stadijuma razvoja (Identitet nasuprot konfuziji identiteta), koji traje približno od 13. do 18. godine.

Izazovi petog stadijuma:

1. Profesionalni izbor: Adolescent mora da donese trajnije odluke o svom budućem pozivu i obrazovnom putu.
2. Socijalne uloge: Eksperimentisanje sa različitim stilovima ponašanja, ideologijama i vrednosnim sistemima.
3. Vršnjačke grupe: Uključivanje u grupu vršnjaka je prirodan i neophodan korak u odvajanju od roditelja, ali nosi rizik od priklanjanja marginalnim ili delinkventnim grupama ukoliko bazični identitet nije stabilan.

Ukoliko mlada osoba uspešno ne integriše svoje uloge, javlja se konfuzija identiteta. Ona se manifestuje kroz duboki osećaj izolovanosti, unutrašnje praznine, anksioznosti i neodlučnosti. U težim slučajevima razvija se negativan identitet – adolescent prihvata ulogu “lošeg”, “bezvrednog” ili “buntovnika bez razloga”, projektujući svoja unutrašnja nezadovoljstva na društvo (socijalna patologija).

Razvojni zadaci adolescencije

Da bi se proces adolescencije smatrao uspešno završenim, mlada osoba mora da savlada specifične razvojne zadatke (prema Hevighurstu):

Gde je granica? Normalan bunt vs. Psihopatologija

Klinički psiholog Dan Ofer (Daniel Offer, 1987) ističe da je tipičan, normalan adolescent osoba koja prolazi kroz emotivne krize i nemire. To je sastavni deo sazrevanja. Međutim, lekari i roditelji se nalaze pred delikatnim zadatkom: kako razlikovati zdrav adolescentni bunt od mentalnog poremećaja koji zahteva hitnu psihološko-psihijatrijsku pomoć?

Crvene zastavice (Znaci ozbiljnih problema):

• Socijalno povlačenje: Potpuni prekid komunikacije sa vršnjacima i izolacija u sobi.
• Dramatičan pad efikasnosti: Naglo popuštanje u školi, gubitak koncentracije ili napuštanje obrazovanja.
• Polimorfne somatske tegobe: Česte žalbe na hronične glavobolje, bolove u stomaku ili mučnine za koje ne postoji organski uzrok (somatizacija).
• Zloupotreba psihoaktivnih supstanci (PAS): Posezanje za alkoholom, narkoticima ili tabletama kao vidom samolečenja (self-medication) unutrašnje patnje.
• Antisocijalno ponašanje i gnev: Nekontrolisani izlivi besa, agresija usmerena prema ukućanima, uništavanje imovine ili kršenje zakona.
• Duboka anksioznost i depresija: Hronično loše raspoloženje, autoagresivne ideje ili suicidalne misli.

U najtežim slučajevima, pod uticajem hroničnog stresa, može doći do duboke psihičke dekompenzacije koja poprima psihotični karakter (npr. pojava prvih simptoma shizofrenije, koja se tipično javlja upravo u kasnoj adolescenciji). Pravovremena reakcija i uklanjanje stigme sa psihijatrijskog lečenja mogu spasiti i usmeriti mlad život na pravi put.

The post Psihologija adolescencije: Od “bura i oluja” do formiranja stabilnog identiteta appeared first on Svet Medicine.

PUBERTET

Pubertet je doba telesnog, duševnog i polnog sazrevanja jedne osobe. Vreme pojave puberteta zavisi od mnogih okolnosti, prvenstveno od geografske širine i podneblja, od rase, načina života i ishrane, od sredine u kojoj se jedna osoba razvija, od obrazovanja. U našim prilikama pubertet se kod devojčica javlja od 12. do 17. godine. Ako se znaci puberteta jave pre 12. godine, govorimo o ranom, a ako se pojave posle 17. godine života, o kasnom pubertetu. Na početku i u toku puberteta pod dejstvom pojačanog lučenja hormona prednjeg režnja hipofize i lučenja ovarijalnih hormona nastaju značajne promjene praćene ubrzanim rastom i telesnim razvojem devojčice. Potkožno masno tkivo razvija se naročito na pojedinim delovima tela, posebno na ramenima, dojkama i kukovima, te se figura devojčice zaobljuje. Na stidnom brežuljku i pod pazuhom javlja se dlakavost. Glas devojčice se menja i postaje nešto dublji. Devojčica oseća potrebu za sanjarenjem. Počinje da razmišlja o osobama suprotnog pola i traži njihovo društvo i blizinu. Dolazi do izvesnih promena u afektivnom stanju. Devojčica lakše menja duševno raspoloženje. To sve može da ima pozitivan ili negativan uticaj na njenu aktivnost i zdravstveno stanje. Poznato je, naime, da su devojčice i dečaci u doba puberteta podložni izvesnim oboljenjima, a posebno tuberkulozi. Polni organi, kako spoljašnji, tako i unutrašnji uvećavaju se i dobijaju oblik i dimenzije polnih organa odrasle žene. Razvija se potkožno masno tkivo: velike stidne usne i stidni brežuljak. Vaginalni sekret postaje kiseliji (pH 4,55). U jajnicima nastaje sazrevanje prvobitnih folikula praćeno ovulacijom i lučenjem estrogenih hormona. Kao vidna manifestacija puberteta uspostavljaju se menstruacioni ciklusi i prve menstruacije.

MENSTRUACIJA

Pod menstruacijom se podrazumeva redovno mesečno krvarenje iz uterusa koje se kod žena javlja u pubertetu pa traje sve do menopauze. Neki akušeri kao uslov da se jedno krvarenje iz uterusa smatra menstrualnim zahtevaju da mu obavezno prethodi ovulacija. Ustalilo se da se pojava prve menstruacije u pubertetu prema nemačkim autorima naziva „menarhe”, a da se prestanak menstrualnih krvarenja u klimakterijumu naziva menopauza. Interval između dveju uzastopnih menstruacija kod najvećeg broja žena iznosi 28 dana. Smatra se normalnim ako taj interval nije kraći od 21 niti duži od 35 dana. Menstrualno krvarenje obično traje od tri do pet dana, mada može biti i kraće i duže. Trajanje menstruacije kod jedne određene žene prilično je konstantno, bar za izvestan period njenog života. U toku menstruacije svaka žena prosečno izgubi 50 do 100 ml krvi. Ređe, menstrualno krvarenje može biti oskudnije, odnosno obilnije od te količine. Samo značajnija odstupanja u ritmu pojave menstruacija i u obilnosti ili oskudnosti mogu se smatrati nenormalnim. Nenormalno menstrualno krvarenje kod žena koje se adekvatno hrane ne utiče bitno na njihovo zdravstveno stanje, na krvnu sliku i nivo hemoglobina. Jedino obilnije menstruacije i koje duže traju mogu kod žena čija je ishrana nedovoljna da dovedu do hronične sekundarne anemije. Danas se smatra da je menstrualna krv tečna, ne zbog toga što se ne zgrušava, već zato što podleže fibrinolitičkim fermentima koji rastvaraju već zgrušane koagulume. Po pravilu, menstrualna krvarenja su bezbolna, a samo retko mogu biti praćena slabijim ili jačim bolovima. U nastajanju menstruacije glavnu ulogu imaju hormonski odnosi, i to između estradiola i progesterona, a takode i odnosi između hormonskih zbivanja u prednjem režnju hipofize i jajnicima. Osim toga, u ovom procesu vrlo je važno učešće endometrijuma i njegovih krvnih sudova, a takode i enzimskih faktora. U svakom slučaju, osnovne momente u nastajanju menstruacije treba tražiti na relaciji: moždana kora, međumozak, prednji režanj hipofize, jajnici i endometrijum, ne umanjujući pri tome ni značaj drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem, prije svega tiroidne žlezde, nadbubrega i pankreasa.

DOBA POLNE ZRELOSTI

Generativno doba žene ili doba polne zrelosti i polne aktivnosti traje od puberteta do klimakterijuma. U to vreme žena je u punoj telesnoj, duševnoj i polnoj snazi. Ona je dostigla maksimalan telesni razvoj i postigla psihičku zrelost i ravnotežu. Sposobna je za oplođenje, nošenje trudnoće i porođaj. Polne žlezde, odnosno jajnici su u punoj aktivnosti. Menstruacioni ciklusi su redovni. Svakog meseca u jajniku sazreva po jedna jajna ćelija i između dve menstruacije iz prsnutog De Grafovog folikula biva izbačena u duplju male karlice. Retki su anovulatomi ciklusi. Menstruacije kod zdrave žene izostaju samo za vreme trudnoće i laktacije. Računa se da u toku života žena može da ima 400 do 450 ovulacija. U jajnicima, osim sazrevanja jajnih ćelija, redovno se u toku ovarijalnog ciklusa luče ovarijalni hormoni estrogeni i progesteron. Između funkcije prednjeg režnja hipofize, jajnika, drugih endokrinih žlezda i uterusa uspostavljena je potpuna korelacija koja, između ostalog, obezbeduje redovno odvijanje menstrualnih ciklusa.

U vreme menstruacije žena je izložena izvesnim tegobama i opasnosti da se lakše inficira nego inače. Tome posebno doprinosi i okolnost što je, dok traje menstrualno krvarenje, usled neutralizacije vaginalnog sadržaja i pretežne bazicnosti menstrualne krvi olakšano prodiranje i razvoj patogenih bakterija u unutrašnjim polnim organima žene. Infekcija je u to vreme olakšana i činjenicom daje veći dio sluzokože uterusa deskvamisan. Zbog toga u vreme menstruacije žena treba da sprovodi specijalne higijenske mere i da se čuva nazeba. Za vreme menstrualnog krvarenja ne smeju da se obavljaju polni odnosi niti su dozvoljena vaginalna ispiranja. Žena treba da se više puta na dan spolja zapire mlakom vodom i da menja uloške. Zbog sprečavanja oticanja menstrualne krvi, nisu preporučljivi intravaginalni ulošci. Mali je broj žena kod kojih menstruacija protiče bez ikakvih smetnji. Kod mnogih žena ona je praćena izraženim bolovima u donjem delu trbuha i krstima, i to se stanje naziva dismenoreja.

KLIMAKTERIJUM

Klimakterijum je prelazno doba žene, odnosno vreme između generativne periode i senijuma. Ovaj životni period karakteriše gašenje ovarijalne funkcije žene i njene generativne sposobnosti. U našim uslovima klimakterijum se najčešće javlja između 45. i 50. godine života. U pojedinim slučajevima znaci klimakterijum a mogu da se jave znatno ranije ili čak veoma rano, a poznati su i redi slučajevi kod kojih ovo životno doba počinje tek posle 50. godine.

Mnogi lekari često klimakterijum nazivaju i menopauzom, što je netačno, jer je menopauza u stvari samo dio jednog mnogo šireg perioda koji počinje nekoliko godina pre prestanka periodičnih krvarenja i traje izvesno vreme po prestanku menstruacije. Zapravo, menopauza je samo jedan od simptoma klimakterijuma. I to je jedan od simptoma koji se javlja medu prvima. Neki autori dele klimakterijum na doba prije menopauze i doba posle menopauze. Pri tom se ističe da u premenopauzi dominiraju znaci menstrualnih poremećaja, a u postmenopauzi dominiraju poremećaji iz sfere vegetativnog sistema. Pravi uzroci nastajanja klimakterijuma nisu poznati. Smatra se ipak da u tome osnovnu ulogu igraju procesi na žlezdama sa unutrašnjim lučenjem, koji nastaju kao posljedica starenja i istrošenosti celokupnog organizma. Svakako da u tome, naročito u vezi sa pojavama u generativnoj sferi, značajna uloga pripada jajniku. U toku pune polne aktivnosti sve više plemenitog ovarijalnog tkiva biva zaposednuto atretičnim folikulima i ožiljnim formacijama, nastalim atrofijom velikog broja žutih tela. Atrofična žuta tela poprimaju beličast izgled i nazivaju se corpora albikancija. Površina jajnika glatka u doba puberteta, sazrevanjem i oslobađanjem jajnih ćelija iz De Grafovih folikula postaje naborana i posuta mnogobrojnim ožiljcima. Sa starošću žene, jajnici postaju sve refrakterniji na podsticaje iz hipofize te je za njihovu funkciju potrebna sve veća količina gonadostimulina. Usled starenja, a svakako i iz drugih još nedovoljno poznatih razloga, jajnici, neposredno pred nastajanje klimakterijuma postaju nesposobni da odgovore na hormonske podsticaje iz hipofize. Zbog toga, u početku, javljaju se smetnje u sazrevanju folikula i nastajanju ovulacija, a samim tim sve su češći anovulacioni ciklusi. Pri tome krvarenja iz uterusa postaju neuredna, kako po vremenu javljanja, tako i po obilnosti i trajanju. Uskoro potpuno prestaje sazrevanje folikula, te ovulacije u potpunosti izostaju. Zbog toga nema stvaranja žutog tela niti lučenja progesterona.

Prednji režanj hipofize, da bi podstakao na rad jajnike, luči u to vreme povećane količine gonadotrofma, što delimično, za izvesno kratko vreme, iscrpljuje iz jajnika i njihovu poslednju rezervnu snagu. U jajnicima ne prestaje na početku klimakterijuma sazrevanje folikula i stvaranje estradiola. Mnogi folikuii u to vreme sazrevaju do izvesnog stepena, ali ne dolazi do ovulacije niti do stvaranja žutog tela. Sposobnost da žena zatrudni rapidno opada, da bi uskoro u stvari potpuno iščezla. No, s tim ne treba biti apsolutno siguran, jer se dešava, doduše veoma retko, da žena i u premenopauzi zatrudni. U folikulama se u to vreme još uvek luči prilična količina estradiola. Zbog toga, u toj tzv. hiperestrogenoj fazi klimakterijuma na materici nastaju promene veoma slične onim koje se viđaju kod hemoragične metropatije. Kao posledica produženog lučenja estrogena i nedostatka progesterona, javljaju se često disfunkcionalna krvarenja iz uterusa. Dotle redovne i po količini i trajanju uredne menstruacije postaju neredovne, češće ili ređe, oskudne su ili preterano obilne po količini, i traju kraće vreme ili su produžene. Javljaju se često klimakterične menometroragije. Lekar treba da je oprezan i ukoliko takvo stanje potraje, treba da kod žene izvrši eksplorativnu kiretažu i materijal pošalje na histološki pregled, jer u to životno doba može da se javi rak tela uterusa i da se krije iza klimakteričnih tegoba i simptoma. Ova neuredna krvarenja traju kraće ili duže vreme, obično po nekoliko meseci do godinu dana, a nekad i duže, pa posle toga definitivno prestaju. Time ujedno nastupa i menopauza, a uporedo sa tim znatno se smanjuje lučenje estrogena u jajnicima. Njihova izlučena količina tako je niska da ne može više da utiče na razvoj endometrijuma niti da izaziva ciklične promjene na njemu. Ovo utoliko pre što u jajniku nema stvaranja žutog tela niti produkcije progesterona. To je hipoestrogena faza klimakterijuma karakteristična za doba postmenopauze, u toku koje mogu da se jave organske, neurovegetativne i psihičke promjene. Žene često postaju gojazne. Naslage masti gomilaju se pretežno na bedrima, butinama i nogama. Prestankom funkcije jajnika pojačava se funkcija nadbubrega, pa se kao posljedica toga kod mladih žena javlja tendencija pojačane kosmatosti, naročito u predelu brade i brkova.

U to vreme, naročito dok je u hipofizi pojačano lučenje gonadostimulina, javljaju se znaci poremećaja u vegetativnoj sferi. Izvesne žene osećaju tahikardiju, probode u predelu srca, mravinjanje pod kožom, povremene vrele talase koji im zapljuskuju lice, lako se znoje. Kod nekih može da se javi povišenje arterijskog krvnog pritiska, koji posle izvesnog vremena spontano spada na nonnalu. Kod drugih, relativno malobrojnih, dolazi do trajno povišenog krvnog pritiska. Do skora su vegetativne smetnje u klimakterijumu objašnjavane uticajem gonadotropina na vegetativni sistem organizma žene. Sada, pak, postoji težnja da se to objasni nedostatkom estrogena i lošom adaptacijom organizma na nedostatak ovog hormona.

Mnoge žene se teško mire sa gašenjem ovarijalne funkcije. Postaju zabrinute, zamišljene i nesrećne. Sklone su lakom i bezrazložnom menjanju raspoloženja. Razdražljive su i često sklone plaču. Kod retkih mogu da se jave i prava depresivna stanja. Kod znatnog broja žena menopauza protiče neosetno sa slabo izraženim, gotovo nezapaženim simptomima. Ređe, neugodni simptomi klimakterijuma mogu biti tako naglašeni i neprijatni da je neophodno preduzeti izvesno lečenje i ženama olakšati tegobe. Kod lakših slučajeva obično je dovoljno peroralno davanje sedativnih sredstava. U težim slučajevima može se pored sedativa davati vitamin E ili se čak mora sprovesti hormonsko lečenje. Neugodne manifestacije i simptomi, koji se javljaju u toku klimakterijuma kod velikog broja žena, uglavnom iz domena poremećaja vegetativnih funkcija, do skora su se pripisivale delovanju velikih količina gonadotropnih hormona koje u to vreme kompenzatomo luči prednji režanj hipofize. Prema novijim shvatanjima, međutim, oni su posljedica nedostatka estrogena, čije su količine u organizmu žene posle menopauze izvanredno male.

Zbog toga se, ako su tegobe znatnije izražene i ako u većoj meri remete psihičku i fizičku ravnotežu žena, i terapija usmerava u pravcu supstitucije hormona koji nedostaje, odnosno čija se produkcija u organizmu žene naglo smanjila, a samim tim i ka suzbijanju dejstva hormona prednjeg režnja hipofize, koji se u to vreme luči u vrlo velikim količinama. U tu svrhu daju se povremeno male doze estrogena koje nisu u stanju da izazovu znatnije promene na endometrijumu, ali su ipak dovoljne da smanje neugodne simptome klimakterijuma i pomognu organizmu žene da se postepeno adaptirana novu hormonsku situaciju. Osim toga, estrogeni se mogu davati i u kombinaciji sa testosteronom.

Izvor: MedSkripte, wikipedia.org, mayo.edu, medscape, pubmed, freedigitalphotos.net,

The post Životna doba žene appeared first on Svet Medicine.