• Disordines immunodeficientiae alii
• Sarcoidosis

Isključuje se:

• Morbus autoimmunis (systematicus) NOS (M35.9)
• Dysfunctiones neutrophilorum polymorphonuclearium (D71)
• Bolest humane imunodeficijencije izazvana virusom HIV (B20-B24)
• Morbus HIV ingraviditate partu et puerperio (O98.7)

D80
Smanjenje imuniteta – sa predominantnim poremećajima antitela
Immunodeficientia cum defectibus anricorporum praedominantibus
D80.0
Nasledno smanjenje gamaglobulina
Hypogammaglobulinaemia hereditaria
D80.1
Neporodično smanjenje gamaglobulina
Hypogammaglobulinaemia non familiaris
D80.2
Selektivno smanjenje imunoglobulina A
Deficientia immunoglobulini A selectiva
D80.3
Selektivno smanjenje imunoglobulina G (podgrupe)
Deficientia immunoglobulini G (subclassis) selectiva
D80.4
Selektivno smanjenje imunoglobulina M
Deficientia immunoglobulini M selectiva
D80.5
Smanjenje imuniteta sa povećanjem količine imunoglobulina M
Immunodeficientia cum immunoglobulino M aucto
D80.6
Smanjenje antitela sa skoro normalnim imunoglobulinima ili sa hiperimunoglobulinemijom
Deficientia anticorporum cum immunoglobulinis fere normalibus sive cum hyperimmunoglobulinaemia
D80.7
Prolazno smanjenje gamaglobulina u deteta
Hypogammaglobulanaemia pueri transitiva
D80.8
Druga smanjenja imuniteta sa predominantnim defektima antitela
Immunodeficientiae cum defectibus anticorporum praedominantibus, aliae
D80.9
Smanjenje imuniteta sa predominantnim defektom antitela, neoznačeno
Immunodeficientia non specificata cum defectibus anticorporum praedominantibus
D81
Kombinovana smanjenja imuniteta
Immunodeficientiae combinatae
D81.0
Teško kombinovano smanjenje imuniteta, sa retikularnom disgenezom
Immunodeficientia gravis combinata, cum dysgenesi reticulari
D81.1
Teško kombinovano smanjenje imuniteta, sa malim brojem T- i B-ćelija
Immunodeficientia gravis combinata, cum numero T – et B – cellularum parvo
D81.2
Teško kombinovano smanjenje imuniteta, sa malim ili normalnim brojem B-ćelija
Immunodeficientia gravis combinata,cum numero B-cellularum parvo sive normali
D81.3
Smanjenje adenozin-deaminaze
Deficientia adenosinum-deaminasis
D81.4
Nezelofijev sindrom
Syndroma Nezelof
D81.5
Smanjenje purin-nukleozid-fosforilaze
Deficientia purinum-nucleosidum-phosphorilasis
D81.6
Nedostatak većeg kompleksa histokompatibilnosti klase I
Deficientia complicis histocompatibilitatis majoris classis I
D81.7
Smanjenje većeg kompleksa histokompatibilnosti klase II
Deficientia complicis histocompatibilatiatis majoris classis II
D81.8
Ostala kombinovana smanjenja imuniteta
Immunodeficientiae combinatae aliae
D81.9
Kombinovano smsnjenje imuniteta, neoznačeno
Immunodeficientia combinata,non specificata
D82
Smanjenje imuniteta – udruženo sa drugim većim defektima
Immunodeficientia cum defectibus majoribus aliis associata
D82.0
Wiskott-Aldrichov sindrom
Syndroma Wiskott-Aldrich
D82.1
Di Georgeov sindrom
Syndroma Di George
D82.2
Smanjenje imuniteta sa kratkim udovima
Immunodeficientia cum extremitatibus brevibus
D82.3
Smanjenje imuniteta kao defektna hereditena reakcija na Epstein-Barrov virus
Immunodeficientia ut reactio in virus Epstein-Barr defectiva hereditaria
D82.4
Sindrom hiperimunoglobulinemije E
Syndroma hyperimmunoglobulinaemia E
D82.8
Smanjenje imuniteta udruženo sa ostalim većim označenim defektima
Immunodeficientia cum defectibus majoribus aliis specificatis associata
D82.9
Smanjenje imuniteta udruženo sa većim defektima, neoznačeno
Immunodeficientia cum defectibus majoribus associata, non specificata
D83
Opšte smanjenje imuniteta
Immunodeficientia variabilis communis
D83.0
Opšte promenljivo smanjenje imuniteta sa predominantnim nenormalnostima broja i funkcije B-ćelija
Immunodeficientia variabilis communis cum abnormitatibus numeri et functionis B-cellularum praedom.
D83.1
Opšte promenljivo smanjenje imuniteta sa predominantnim poremećajima imunoregulacije T-ćelija
Immunodeficientia variabilis communis cum disordinibus immunoregulationis T-cellularum praedominant.
D83.2
Opšte promenljivo smanjenje imuniteta sa autoantitelima prema B- i T- ćelijama
Immunodeficientia variabilis communis cum autoanticorporibus in B- et T-cellulas
D83.8
Druga opšta promenljiva smanjenja imuniteta
Immunodeficientiae variabiles communes aliae
D83.9
Opšte promenljivo smanjenje imuniteta, neoznačeno
Immunodeficientia variabilis communis, non specificata
D84
Druga smanjenja imuniteta
Immunodeficientiae aliae
D84.0
Oštećena funkcija limfocitnog antigena 1
Defectus functionis antigeni-1 lymphocytici
D84.1
Oštećen sistem dopune
Defectus systematis complementi
D84.8
Druga označena smanjenja imuniteta
Immunodeficientiae aliae,specificatae
D84.9
Smanjenje imuniteta ,neoznačeno
Immunodeficientia, non specificata
D86
Sarkoidoza – čvorići vezivnog tkiva
Sarcoidosis
D86.0
Sarkoidoza pluća
Sarcoidosis pulmonis
D86.1
Sarkoidoza limfnih čvorova
Sarcoidosis nodulorum lymphaticorum
D86.2
Sarkoidoza pluća sa sarkoidozom limfnih čvorova
Sarcoidosis pulmonis cum sarcoidosi nodulorum lymphaticorum
D86.3
Sarkoidoza kože
Sarcoidosis cutis
D86.8
Sarkoidoza drugih i kombinovanih lokalizacija
Sarcoidosis locorum aliorum et combinatorum
D86.9
Sarkoidoza, neoznačena
Sarcoidosis,non specificata
D89
Drugi poremećaji imuniteta
Disordines immunitatis alii

The post D80-D89 Poremećaji imuniteta appeared first on Svet Medicine.

The post D65-D69 Poremećaji koagulacije, purpura i druga krvarenja appeared first on Svet Medicine.

                                                        Šta je socijalna fobija?

              Socijalna fobija (socijalni anksiozni poremećaj) podrazumeva intenzivni strah od različitih društvenih situacija- posebno situacije koje nisu poznate ili u kojoj osećate da ćete biti posmatrani ili vrednovani od strane drugih. Ove društvene situacije mogu biti toliko zastrašujuće, da postajete anksiozni samo razmišljajući o njima, čineći sve kako biste ih izbegli.

            Osnova socijalne anksioznosti ili socijalne fobije je strah od toga da ćete biti proučavani, prosuđivani ili osramoćeni u javnosti. Možete se brinuti da će ljudi misliti loše o vama ili da nećete moći da se uporedite sa drugima. Čak iako osećate da su vaši strahovi od toga da ćete biti prosuđivani u najmanju ruku iracionalni ili preuveličani, vi se ne możete odupreti osećanju strepnje.

            Iako może delovati da nema puno toga što se może učiniti po pitanju simptoma socijalne fobije, postoje mnoge stvari koje vam zapravo mogu pomoći. Sve počinje razumevanjem problema.

Metjuova priča

             Metju je danas propustio čas. U pitanju je prvi dan novog semestra i on strepi da će profesor šetati učionicom i trażiti da se studenti predstave. On je svestan da to nije neka velika stvar, ali mu to istinski stvara napetost. Kad god treba da govori pred više osoba, njegov glas počinje da drhti i zacrveni se u licu. Nakon toga, oseća se veoma poniżenim.

             Budući da je javno nastupanje Metjuov najgori košmar, on je izbegavao govorni čas vezan za diplomiranje.

              Takođe, sekira se oko bratovljevog venčanja šest meseci unapred. Kao dever, moraće da odrżi zdravicu na prijemu i već je jako nervozan oko toga.

Uobičajeni okidači socijalne fobije

            Iako vam może delovati da ste jedina osoba sa ovim problemom, socijalna fobija je, zapravo, svakidašnja pojava. Mnogi ljudi nose se sa ovim strahovima. Međutim, situacije u kojima dolazi do pokretanja simptoma socijalne fobije mogu se razlikovati među osobama.

Neki ljudi prożivljavaju anksioznost u većini situacija sa ljudima ili u vezi sa nastupom, što je stanje poznato kao generalizovana socijalna anksioznost. Za druge ljude, anksioznost je povezana sa određenim socijalnim situacijama kao što su razgovor sa strancima, konzumiranje hrane u restoranima ili odlazak na żurke.

               Najuobičajenija specifična socijalna fobija je strah od javnog govorenja ili nastupa pred publikom.

Okidači socijalne fobije

               Sledeće situacije su često izvor napetosti za osobe sa socijalnom fobijom:

               -upoznavanje novih ljudi

               -kada smo u centru pażnje

               -kada smo posmatrani dok nešto radimo

               -pri vođenju neobaveznog razgovora

               -javna izlaganja

               -nastupi na bini

               -kada smo zadirkivani ili kritikovani

               -razgovor sa vażnim osobama ili osobama od autoriteta

               -kada smo prozvani na času

               -odlazae na ljubavni susret

               -obavljanju telefonskog razgovora

               -korišćenje javnog toaleta

               -izlazak na ispit

               -jedenje ili pijenje u javnosti

               -izlaganje na sastanku

                -prisustvovanje żurkama ili drugim društvenim okupljanjima

Znaci i simptomi socijalne fobije

               Samo zato što povremeno doživite napetost u društvenim situacijama, ne mora da znači da imate socijalnu fobiju. Mnogi ljudi su stidljivi, makar s vremena na vreme, međutim, to ne stoji na putu njihovog  svakodnevnog  funkcionisanja.  Socijalna fobija, sa druge strane, prilično remeti rutinsko funkcionisanje i izaziva veliku patnju.

               Na primer, sasvim je normalno imati tremu pred drżanje govora, ali ako imate socijalnu fobiju, możete o tome brinuti nedeljama unapred, izmišljati obolelost kako biste izbegli situaciju ili početi da se tresete tokom drżanja govora.

Emocionalni simptomi socijalne fobije

               – prekomerno bavljenje sobom i anksioznost u svakodnevnim društvenim situacijama;

               -intenzivna, višednevna, višenedeljna ili čak višemesečna briga o dolazećoj društvenoj situaciji;

               – ekstremni strah od toga da budete posmatrani ili prosuđivani od drugih, posebno od strane ljudi koje ne poznajete;

               – strah da ćete nastupiti na način koji će vas osramotiti ili poniziti pred drugima;

               – strah da će drugi primetiti da ste nervozni.

Fizički simptomi socijalne fobije

               – crvenilo lica

               – kratak dah

               – stomačna nervoza ili mučnina

               – podrhtavanje tela i glasa

               – ubrzani rad srca ili teskoba u grudima

               – preznojavanje ili naleti vrućine

               – ošamućenost ili nesvestica

Simptomi ponašanja kod socijalne fobije

                – izbegavanje društvenih situacija do stepena da to remeti vaše aktivnosti ili remeti vaš żivot;

                – ostajanje tihim ili prikrivenim u pozadini, u żelji da izbegnete primećenost i osramoćenje;

                – potreba da uvek povedete saputnika sa sobom, kuda god da idete;

               – konzumiranje alkohola pred društvene situacije, u nameri da smanjite napetost;

Socijalna fobija kod dece

            Nema ničeg abnomalnog u tome što je dete stidljivo, ali deca sa socijalnom fobijom prożivljavaju ekstremnu teskobu pri svakodnevnim aktivnostima i situacijama, poput igranja sa drugom decom, čitanja na času, razgovora sa odraslima, rađenja testova ili nastupanja pred drugima. Deca sa socijalnom fobijom često ne żele da idu u školu.

Tretman socijalne fobije- br. 1: preispitati negativna uverenja

            Oni koji pate od socijalne fobije često imaju negativna uverenja i verovanja, koja doprinose njihovoj anksioznosti. Ako imate socijalnu fobiju, możete biti preplavljeni sledećim mislima:

               – “Znam da ću ispasti budala”;

               – “Moj glas će početi da se trese i poniziću se”;

               – “Ljudi će misliti da sam glup“;

               -“Neću imati šta da kazem. Delovaću im dosadan”.

               Preispitivanje ovih negativnih uverenja, kroz terapiju ili samopreispitivanjem, efektivan je način da smanjimo simptome socijalne fobije. Prvi korak je da prepoznate automatska negativna uverenja, koja su u osnovi straha od društvene situacije. Na primer, ako ste zabrinuti oko poslovne prezentacije, koja se pribliżava, uverenje może glasiti: “Upropastiću nešto. Svi će misliti da sam potpuno nekompetentan.”

            Sledeći korak podrazumeva analizu i izazivanje uverenja. Od koristi je da sebi postavite sledeća pitanja u vezi negativnih uverenja: “Da li zasigurno znam da su upropastiti prezentaciju?” ili “Čak iako budem nervozan, da li će ljudi neminovno misliti da sam nekompetentan?”. Kroz ovakvu logičku analizu vaših negativnih misli możete ih postepeno zameniti sa realističnijim i pozitivnijim gledištima na društvene situacije, koje okidaju vašu anksioznost.

Odmażući misaoni stilovi kod socijalne fobije

            Naročito je značajno da proverite sa sobom da li se upuštate u neke od sledećih odmażućih misaonih stilova:

• čitanje misli: pretpostavka da znamo šta drugi ljudi misle i da vas vide na isti negativni način, kao što vi sebe vidite;
• samoostvarujuće proročanstvo: predviđanje budućnosti naslućivanjem najgoreg mogućeg ishoda. Ubeđenost da će stvari poći loše, tako da ste već anksiozni i pre nego što je usledila ta situacija;
• katastrofiziranje: preuveličavanje mimo razmera. Ako ljudi primete da ste nervozni, to će biti “uzasno”, “strašno” ili “katastrofalno”;
• personalizacija: pretpostavljanje da se ljudi fokusiraju na vas na negativan način ili da njihovo ponašanje ima veze sa vama.

Kako mogu prestati da razmišljam o tome da svi gledaju u mene?

            U cilju da smanjite opterećenje slikom o sebi, obratite pażnju šta se događa oko vas, umesto što nadgledate sebe ili se fokusirate na telesne simptome svoje anksioznosti:

• gledajte u druge ljude ili po okrużenju;
• podrobno saslušajte šta je rečeno (a ne kroz filter vaših negativnih misli);
• ne preuzimajte odgovornost za tok čitave konverzacije, jer tišina je prihvatljiva i omogućava drugima da doprinesu razgovoru.

               Adaptirano iz: Moodjuice

Tretman socijalne fobije br.2: Naučite da kontrolišete svoje disanje

            Mnoge promene se događaju u vašem telu kada postanete anksiozni. Jedna od prvih promena je da počinjete ubrzano da dišete. Zadihanost remeti ravnoteżu kiseonika i ugljen- dioksida u vašem telu- vodeći ka dodatnim fizičkim simptomima anksioznosti, kao što su vrtoglavica, osećaj da ćete se ugušiti, ubrzani rad srca i mišićna napetost.

            Učenjem da usporite svoje disanje możete uspostaviti kontrolu nad fizičkim simptomima svoje anksioznosti. Primena sledeće veżbe disanja pomoći će vam da ostanete smireni kada uđete u centar pażnje.

Veżba disanja koja odrżava smirenost u društvenim situacijama

• Sedite udobno sa ispravljenim leđima i opuštenim ramenima. Stavite jednu šaku na grudi, a drugu na stomak;
• Udahnite polako i duboko kroz nos tokom četiri sekunde! Šaka na vašem stomaku bi trebala da se podigne, dok šaka na grudima bi trebalo da se veoma malo pomeri;
• Zadrżite dah tokom 2 sekunde;
• Izdahnite polako kroz usta tokom šest sekundi, izbacujući što više vazduha. Šaka na vašem stomaku bi trebalo da se pribliżi dok izdišete, a vaša šaka na grudima bi opet trebalo da se pomeri veoma malo;
• Nastavite da udišete kroz nos i izdišete kroz usta! Fokusirajte se na to da disanje bude sporo i pravilno u režimu četiri sekunde za udah, dve sekunde za zadrżavanje daha i šest sekundi za izdah.

Relaksacione tehnike za smanjenje anksioznosti

            Kao dodatak veżbama disanja, pomoći će vam i redovno praktikovanje relaksacionih tehnika, kao što su meditacija, joga, progresivna mišićna relaksacija, pomażući vam da uspostavite kontrolu nad fizičkim simptomima anksioznosti.

            Uputstvo u koracima za početnike pogledajte na Relaxation Techniques for Stress Relief: Finding the Relaxation Exercises that Work for You.

                         Tretman socijalne fobije br. 3: Suočite se sa svojim strahovima

            Jedna od najkorisnijih stvari koje możete uraditi u cilju prevazilażenja anksiznosti ili socijalne fobije je da se suočite sa društvenim situacijama, koje radije izbegavate. Izbegavanje odrżava trajnost socijalne fobije.

Izbegavanje vodi kao dodatnim problemima

            Dok izbegavanje neprijatnih situacija może da vam kratkoročno pomogne, ono vas sprečava da ostvarite udobnost u društvenim situacijama i naučite da se nosite sa neudobnošću.  Zapravo, što više izbegavate zastrašujuće društvene situacije, sve strašnijima one počinju da se čine.

            Izbegavanje takođe może da vas spreči da činite stvari koje biste żeleli ili da dosegnete određene ciljeve. Na primer, strah od javnog izlaganja może da vas spreči da razmenite svoje ideje na poslu, da nastupite pred razredom ili da formirate prijateljstva.

Izazivanje socijalne anksioznosti korak po korak

            Iako vam może delovati nedostiżno da prevaziđete strah od društvenih situacija, możete to izvesti korak po korak. Trik je u tome da počnete sa situacijom koju możete podneti i postepeno napredovati ka sve zahtevnijim situacijama, gradeći svoje samopouzdanje i veštine prevazilażenja tokom penjanja, uz takozvano “stepenište anksioznosti”.

            Na primer, ukoliko vas upoznavanje sa strancima čini anksioznim, możete se priključiti prijatelju koji ide na żurku. Jednom kada ste savladali taj korak, możete pokušati da se upoznate sa jednom novom osobom i tako na dalje.

Snalażenje sa socijalnom fobijom kroz “stepenište anksioznosti”

• ne pokušavajte da se suočite sa svojim najvećim strahovima iz prvog pokušaja! Nikada nije mudra ideja żuriti previše, postavljati puno zahteva pred sobom ili forsirati stvari. To će uzvratiti neuspehom i ojačati vašu anksioznost;
• budite strpljivi! Prevazilażenje socijalne fobije trażi vremena i prakse. To je postepeni proces korak po korak;
• koristite veštine smirivanja, koje ste naučili, kao što su fokusiranje na vaše disanje i preispitivanje negativnih pretpostavki.

Tretman socijalne fobije br. 4: Izgradite bolje veze

            Aktivno trażenje i priključivanje društvenim okrużenjima je još jedan uspešan način da prevaziđete socijalnu fobiju. Sledeći predlozi su dobar način da započnete interakciju sa drugima na pozitivan način:

• pohađajte kurs socijalnih veština ili asertivnosti! Ovi kursevi su često u ponudi lokalnih centara za obrazovanje odraslih ili pri drżavnim obrazovnim ustanovama;
• volontirajte, radeći nešto u čemu użivate, kao što je spasavanje napuštenih pasa ili kovertiranje materijala za kampanje- bilo šta, što će vam prużiti osećaj aktivnosti i fokusa, a pri čemu ćete stupiti u interakciju sa određenim brojem ljudi srodnih razmišljanja;
• radite na vašim komunikacijskim veštinama! Dobre veze se oslanjaju na jasnu i emocionalno- inteligentnu komunikaciju. Ako otkrijete da imate teškoće da se zbliżite sa drugima, učenje osnovnih veština emocionalne inteligencije może pomoći.

Tretman socijalne fobije br. 5: Promenite żivotni stil

            Iako spontane żivotne promene nisu dovoljne da bi se prevazišla socijalna fobija, one mogu osnażiti vaš ukupni napredak u tretmanu. Sledeće intervencije u području żivotnog stila mogu vam pomoći da smanjite ukupni nivo anksioznosti i pripremite teren za uspešan tretman:

• izbegavajte ili ograničite unos kofeina! Kafa, čaj, kofeinizirana mineralna voda, energetski napici i čokolada deluju kao stimulatori koji povećavaju simptome anksioznosti;
• pijte umereno! Iako ste u iskušenju da popijete nešto pred żurku ili drugu društvenu situaciju, sa ciljem da se opustite, alkohol povišava vas rizik od anksioznog napada;
• ostavite cigarete! Nikotin je moćni stimulator. Pušenje vodi višim nivoima anksioznosti;
• primereno odspavajte! Kada ste neispavani, osetljiviji ste na anksioznost.

   

Kada samopomoć kod socijalne fobije nije dovoljna

            Najbolji pristup tretmanu socijalne fobije varira od osobe do osobe. Możete ustanoviti da su strategije samopomoći dovoljne da ublaże simptome socijalne fobije. Ali ako ste primenili gore navedene tehnike i uprkos tome nastavljate da se borite sa anksioznošću, biće da vam je takođe potrebna i profesionalna pomoć.

Terapija socijalne fobije

            Od svih profesionalnih tretmana koji su na raspolaganju, kognitivno- bihejvioralna terapija (KBT) je pokazala najbolje rezultate u tretmanu socijalne fobije. Kognitivno-bihejvioralna terapija je bazirana na premisi da način na koji mislite utiče na to kako se osećate, a vaša osećanja utiču na to kako se ponašate. Tako da, ako promenite način razmišljanja o društvenim situacijama, koje vam proizvode anksioznost, osećaćete se bolje i kvalitetnije funkcionisati.

            Kognitivno-bihejvioralna terapija socijalne fobije obuhvata:

• Učenje kako da se kontrolišu simptomi anksioznosti kroz relaksacione tehnike i vezbe disanja;
• Preispitivanje negativnih i odmażućih misli koje okidaju i osnażuju socijalnu fobiju, zamenjujući je sa uravnoteżenijim gledištima;
• suočavanje sa društvenim situacijama kojih se plašite na postepen i sistematičan način, pre nego izbegavanjem istih.

            Iako możete naučiti i primenjivati ove veżbe sami, ukoliko ste imali neuspeha sa samopomoći, może vam koristiti dodatna podrška i vođstvo koje terapeut pruža.

Medikamenti za socijalnu fobiju

            Medikamenti se ponekad koriste da bi smanjili simptome socijalne fobije, ali oni nisu i lek za socijalnu fobiju. Ako prestanete uzimati lekove, vaši simptomi će se verovatno vratiti u punoj snazi. Medikamenti se smatraju najkorisnijim kada su korišćeni kao dodatak psihoterapiji i samopomażućim tehnikama koje pogađaju izvorne uzroke socijalne fobije.

             Postoje tri vrste medikamenata za tretman socijalne fobije:

1. beta blokatori: beta blokatori se koriste da bi smanjili domete anksioznosti. Oni blokiraju tok adrenalina koji se odvija tokom stanja anksioznosti. Iako beta blokatori ne utiču na emocionalne simptome anksioznosti, oni kontrolišu fizičke simptome kao što su drhtanje šaka ili glasa, preznojavanje i ubrzani rad srca.
2.  antidepresivi: antidepresivi mogu pomoći kada je socijalna fobija većeg obima i znatno onesposobljava. Tri specifična antidepresiva-Paxil, Effexor i Zoloft-odobreni su od strane Američke administracije za hranu i lekove za tretman socijalne fobije.
3. benzodijazepini: Benzodijazepini su brzodelujući medikamenti protiv anksioznosti. Uprkos svojoj efikasnosti, oni deluju na budnost i izazivaju zavisnost, pa su najčešće prepisivani u slučajevima kada drugi medikamenti za socijalnu fobiju nisu bili delotvorni.

Autor: psihoterapeut Žarko Petrović

The post Socijalna fobija appeared first on Svet Medicine.

Karakteristični simptomi ADHD-a

Određena ponašanja koja dete pokazuje mogu da ukažu da dete ima ovaj poremećaj. Neka karakteristična ponašanja i aktivnosti koje pokazuje ova deca su:

• Dete ne obraća pažnju na detalje i/ili pravi nepromišljene greške u školskom radu ili drugim aktivnostima
• Dete sa teškoćom održava pažnju na zadacima ili tokom igranja
• U direktnom obraćanju imate utisak da dete ne sluša
• Dete ne prati upustva i ne završava zadatke u školi i kući
• Dete teško organizuje svoje zadatke i aktivnosti
• Dete izbegava ili nije zainteresovano za aktivnosti koje zahtevaju veći mentalni napor (npr. puzle, pisanje, čitanje)
• Gubi stvari kao što su:  igračke, školski pribor, olovke, knjige
• Lako mu sve skreće pažnju
• Zaboravano je tokom dnevnih aktivnosti
• Vrpolji  se rukama, stopalima ili se meškolji na stolici
• Ne može mirno da sedi
• Teško mu je da se igra ili učestvuje u slobodnim aktivnostima tiho (staloženo)
• Spremano je uvek za pokret ili reaguje kao da je „uključen/a u struju“
• Preterano priča
• Nepromišljeno daje odgovor
• Problem mu je da sačeka svoj red
• Prekida druge, nameće se i ubacuje u razgovor, igru.

Važno je razumeti da su ova i slična ponašanje kod deteta ispoljena u različitom stepenu u različito vreme i različitim okruženjima.

Kako se ADHD dijagnostikuje?

Danas ne postoji specifičan medicinski test za otkrivanje ili dijagnozu ADHD-a. Dijagnoza se zasniva na informacijama koje daju roditelji, učitelji i ostale osobe koje su u svakodnevnom kontaktu sa detetom, zatim posmatranju ponašanja deteta u određenim situacijama, psihološkom testiranju i proceni razvoja, uz primenu strukturisanih intervjua sa roditeljima. Dijagnozu ovog poremećaja može da postavi jedino dečiji psihijatar.

Kako se ADHD leči?

Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština i trening socijalnih veština, i lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja ukoliko ih ima. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih, i psihoterapijskih tehnika i primenom lekova. Efikasnost lekova je vrlo visoka kod ovog poremećaja.

Autor:

Dr sci. med. Dejan Stevanović

Dečiji psihijatar, specijalista za neuropsihologiju
Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu
Dr. Subotić 6a, 11000 Beograd

https://www.researchgate.net/profile/Dejan_Stevanovic2

http://www.icmhsg.org/

https://sites.google.com/site/dejanstevanovic1979/home

The post Hiperkinetski poremećaj ili ADHD appeared first on Svet Medicine.

Kako i kada roditelj može uočiti simptome autizma?

Autizam se javlja rano i roditelji već tokom prve godine mogu primetiti neke simptome i znake poremećaja. Međutim, zbog velike varijabilnosti u ispoljavanju simptoma pouzdana dijagnoza je moguća tek oko drugog ili trećeg rođendana. Važno je da za pouzdanu dijagnozu postoji veći broj ispoljenih karakterističnih simptoma, a ne samo jedan ili dva.

Postoje neki rani “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Beba ne brblja i ne gestikulira sa oko 12. meseci,
• Dete ne izgovara nijednu reč smisleno sa oko 16. meseci,
• Dete ne koristi fraza od dve reči smisleno sa oko 2. godine,
• Ne odaziva se na poziv po imenu do kraja prve godine,
• Prestanak ili gubitak govora na bilo kom uzrastu,
• Majci se čini da dete ne prepoznaje njeg glas od 6. meseca pa na dalje,
• Dete ne razmenjuje vokalizaciju sa roditeljima posle 6. meseca,
• Dete ne gleda ljude u oči,
• Dete se ne smeje, ili
• Dete deluje odsutno i kao da vas ne čuje šta mu govorite.

Kod neke dece su ovi navedeni simptomi blagi ili neprimetni tokom prvih godina, ali postoje neki kasni “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Dete ne pokazuje interesovanje za vršnjačke aktivnosti,
• Dete ima poteškoća da stekne prijatelje i uglavnom nema nijednog najboljeg druga,
• Dete ne inicira komunikaciju sa drugima, uglavnom pasivno stoji pored druge dece,
• Dete se ne idra igre pretvaranja i ne igra društvene igre,
• Detetov govor deluje kao da govori robot, jezičke konstrukcije su neobične
• Preokupacije određenim predmetima, njigovom teksturom, mirisom i slično,
• Stalno insistiranje na istim stvarima, rituali oko hrane, kupanja, ili
• Druge ljude doživljavaju kao stvari ili kao “alat” za zadovoljenje svojih potreba.

Kako nastaje autizam?

Izvesno je da je autizam znatno češći kod dečaka nego kod devojčica. Jasan uzrok za nastanak ovog poremećaja nije poznat. Međutim, u pitanju je grupa srodnih poremećaja sa mnogo različitih uzroka. U najvećem broju najverovatnije se radi o kombinaciji genetskih faktora rizika sa faktorima rizika iz okruženja. Specifičan gen/geni još nisu potvrđeni.

Među roditeljima često možemo čuti da nakon primanja vakcine, najčešće MMR sa ulaskom u drugu godinu, oni primećuju karakteristične osobine ovog poremećaja kod deteta. Međutim, ne postoje jasni naučni dokazi da nijedna vakcina na bilo koji način može da uzrokuje autizam.

Kako se poremećaj dijagnostikuje?

Danas ne postoji specifičan medicinski test za otkrivanje ili dijagnozu autizma. Dijagnoza se zasniva na posmatranju ponašanja deteta u određenim situacijama, psihološkom testiranju i proceni razvoja, pedijatrijskom i neurološkom pregledu, uz primenu strukturisanih intervjua sa roditeljima. Tim za dijagnozu ovog poremećaja čine dečiji psihijatar, pedijatar, neurolog, psiholog i defektolog-logoped.

Kakav je značaj ranog otkrivanja?

Rano uključivanje deteta u intenzivne tretmane pokazuje značajno bolje socijalne i akademske ishode u kasnijim periodima života.

Kako se poremećaj leči?

Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština, trening socijalnih veština, logopedski tretman usmeren na govor i jezik, i lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih, i psihoterapijskih tehnikama i primenom lekova kada postoje pridruženi poremećaji.

Da li se i kome roditelji mogu obratiti ako misle da njihovo dete ima problem?

Često se dešava da prođe i po par godina a da poremećaj ne bude dijagnostikovan, jer dete bude pogrešno dijagnostikovano od stane samo defektologa, logopeda, ili pedijatra/neurologa. Najčešće se dešava da deca budu dijagnostikovana kao disfazija, odnosno usporeno usvajanje govora i jezika. Veoma je važno reći da je dečiji psihijatar neophodan u procesu postavljanja prave dijagnoze i zato roditelji treba da se uvek prvo jave dečijem psihijatru kada postoji bilo kakva sumnja o poteškoćama u razvoju govora i jezika, socijane interakcije i/ili komunikacije.

Autor:

Dr sci. med. Dejan Stevanović

Dečiji psihijatar, specijalista za neuropsihologiju
Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu
Dr. Subotić 6a, 11000 Beograd

https://www.researchgate.net/profile/Dejan_Stevanovic2
http://www.icmhsg.org/
https://sites.google.com/site/dejanstevanovic1979/home

The post Autizam appeared first on Svet Medicine.

 Kao i depresija, bipolarni poremećaj može biti različitog stepena težine. U svojoj blažoj formi bipolarni poremećaj se naziva ”hipo-manija”. Kada simptomi postanu srednje težine ili teški i kad počnu negativno da utiču na sposobnost funkcionisanja osobe, onda govorimo o maničnoj depresiji ili afektivnom bipolarnom poremećaju.

Bipolarni poremećaj je potencijalno ozbiljna, onesposobljavajuća bolest, koja utiče na to kako se osećate, razmišljate, i na kraju kako se ponašate. Simptomi mogu da budu jako izraženi i mogu značajno da utiču na socijalno i profesionalno funkcionisanje pojedinca. Bipolarni poremećaj je razarajuća bolest koja se teško može prevazići bez medicinskog tretmana. Nelečena bolest može potrajati nedeljama, mesecima ili čak godinama, i razarajuće uticati na poslovne ili privatne odnose. Za neke, periodi između epizoda bolesti mogu da budu normalni i produktivni. Ipak, istraživanja pokazuju da će, ako se bolest ne leči, učestalost i težina ovih stanja vremenom rasti.

Kod svake osobe broj i pravilo pojavljivanja epizoda su različiti i jedinstveni. Kod nekih ljudi izraženo je pravilo pojavljivanja zavisno od godišnjeg doba, kod nekih je broj maničnih epizoda veći od broja depresivnih, a kod nekoga epizoda se ponavlja svakih par godina. Razumevanje pravila po kome se bolest ponavlja pomoćiće vam da je predvidite i lakše kontrolišete.

Lek za bipolarni poremećaj ne postoji. Ipak, sa preciznom dijagnozom, odgovarajućom terapijom lekovima, podrškom i razumevanjem znakova i simptoma bolesti, možete da naučite kako da preduzmete mere za njihovo korigovanje, kako da ih uspešno kontrolišete i živite produktivano sa svojom bolešću.

 SIMPTOMI I ZNACI 

Svako ko boluje od bipolarnog poremećaja doživljava ga na sopstven i jedinstven način. Ipak, navedeni znaci i simptomi su najčešće bili prijavljivani od strane pogođenih i zbog toga se koriste u dijagnosticiranju bipolarnog afektivnog poremećaja.

Manična faza

Rana faza (hipo manija) obično počinje pojačanim osećajem zadovoljstva, samopouzdanja, društvenosti, kreativnosti i energije. U ovoj fazi ljudi sa bipolarnim poremećajem su vrlo produktivni na poslu, kreativni, socijalno privlačni i zabavni za društvo. Zbog zadovoljstva koje pruža ova faza bolesti mnogi ne žele da potraže lekarsku pomoć.

Na žalost, ova faza brzo može da eskalira u razbuktalu maniju. Tokom sledeće faze ljudi pretežno postaju euforični, uvek previše energični i negiraju da nešto sa njima nije u redu. Loše rasuđuju, impulsivno se ponašaju, postaju besni, razdražljivi i svadljivi ako im se neko suprotstavi. Drugi, koji ih poznaju, videće da njihovo ponašanje ne odgovara njihovom karakteru.

Da bi se dijagnosticirala manična epizoda, najmanje četri i više od sledećih simptoma moraju biti izraženi tokom najmanje nedelju dana, i to do tačke kad negativno utiču na svakodnevni život:

• Osoba vrlo malo ili uopšte ne spava, a i pored toga ima ogromnu energiju i snagu;
  
• Govori toliko brzo da drugi ne mogu da isprate njeno razmišljanje;
  
• Misli se toliko brzo smenjuju da to otežava koncentraciju i pamćenje ideja;
  
• Lako im se ometa koncentracija skakanjem misli sa jedne ideje na drugu;
  
• Preterano su pokretni, što je uočljivo i ljudima oko njih;
  
• Pokazuju prenaglašeno osećanje velike snage, veličine i naročite važnosti;
  
• Pojačano upražnjavanje aktivnosti koje donose zadovoljstvo. Nestrpljivo delovanje bez razmišljanja o posledicama – kao na primer – trošenje novca preko svojih mogućnosti, neadekvatne i indiskretne seksualne aktivnosti, povlačenje budalastih koraka u poslu.
  
• U svojoj najtežoj formi kod manije se može pojaviti i gubljenje smisla za realnost sa psihotičnim simptomima kao što su slušanje ili viđenje stvari koje u realnosti ne postoje (halucinacije) ili javljanje fiksiranih neosnovanih verovanja da je osoba Mesija ili da je obdarena nadljudskim moćima (sumanute ideje).

Depresivna faza

“Koj bi gori, sad je doli”… i bez medicinske pomoći. Manična faza obično rezultira potpunim fizičkim i emocionalnim kolapsom u obliku bolne depresije koja obično sledi. U fazi depresije, znaci i simptomi traju više od dve nedelje, većim delom vremena i smanjuju mogućnost normalnog funkcionisanja. Oni uključuju:

• Uporno osećanje tuge, uznemirenosti, krivice i beznađa;
• Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo;
• Smetnje u spavanju sa iscepkanim snom ili preteranim spavanjem;
• Promene u apetitu, gubitak težine ili gojenje;
• Hronični umor i nezainteresovanost;
• Problemi s pamćenjem, koncentracijom i oranizovanjem misli;
• Brojne fizičke smetnje i bolovi u telu bez nekog vidljivog razloga;
• Misli o bezvrednosti i samoubistvu koje se ponavljaju.

Kombinovano stanje

Neki ljudi doživljavanju i manične i depresivne simptome u isto vreme, ili se oni smenjuju tokom dana. U jednom trenutku, puni ste energije i optimizma, a u sledećem ste bačeni u beznađe i očaj.

 ŠTA JE UZROK AFEKTIVNOM BIPOLARNOM POREMEĆAJU?

 Niko nije sasvim siguran šta to prouzrokuje bipolarni poremećaj ili maničnu depresiju. Ona nije posledica lošeg vaspitanja ili posedica poremećaja ličnosti, moralne slabosti ili lošeg karaktera. Ima snažnih pokazatelja da, zato što se bipolarni poremećaj javlja i provlači kroz generacije porodica, ima genetsku osnovu. Kod osoba sa maničnom depresijom, otkriveno je da u 60 % slučajeva, u porodici je već postojao ovaj poremećaj. U istraživanjima je izdvojeno nekoliko specifičnih gena koji mogu biti odgovorni za regulaciju neurotransmitera. Ovo će potencijalno unaprediti lečenje i mogućnost oporavka.

Kao kod mnogih drugih bolesti (npr. bolesti srca), jedna teorija kaže da kod osoba koje su genetski ”osetljive” ova bolest se može ispoljiti tokom stresnih perioda. Mozak ljudi sa bipolarnim poremećajem je izgleda osetljiviji na emocionalni ili fizički stres i ima smetnje u prenošenju nervnih impulsa koji normalno vraćaju mir i spokoj. Kroz osetljivu igru neuro-hemijskih supstanci u mozgu, mi regulišemo svoje raspoloženje, spavanje i apetit. Nedostatak sna, raskidanje važnih veza i odnosa, promene u ustaljenom načinu života (čak i pozitivne, kao na primer polazak na fakultet) ili preterana stimulacija, mogu da prouzrokuju hemijski disbalans koji onda inicira maničnu epizodu.

Lečenje na duge staze, za bipolarni poremećaj znači pre svega uzimanje lekova za povraćaj normalih funkcija mozga i prihvatanje novih navika da bi se obezbedio zdrav životni stil.

Za razliku od depresije, bipolarni poremećaj je jednako zastupljen i kod žena i kod muškaraca. Procenjeno je da 1-2 % odraslih biva pogođeno ovim poremećajem.

Bipolarni poremećaj se javlja obično u ranoj adolescenciji i do ranih 30-ih godina, iako će i mali broj dece razviti ovaj poremećaj. Shodno tome, znaci i simptomi pojačane energije, seksualne aktivnosti ili razdražljivosti mogu biti zamenjeni pubertetskim buntom ili adolescentskim besom i zbog toga dovesti do ne postavljanja dijagnoze. Česta je pojava da ljudi sa ovim poremećajem posete 3 doktora i da im treba 8 godina pre nego što utvrde pravu dijagnozu. Uzimajući u obzir visok stepen samoubistava u ovoj grupi, ne postavljanje dijagnoze ima veoma teške posledice.

Ako se ovaj poremećaj javi kasnije (posle 50. godine) onda je mnogo verovatnije da je prouzrokovan zloupotrebom alkohola, droga, steroida ili lekova, ili je znak neke druge bolesti kao što su sistemske bolesti vezivnog tkiva ili poremećaji funkcija endokrinih žlezda.

KAKO SE USPOSTAVLJA DIJAGNOZA BIPOLARNOG POREMEĆAJA?

Mnogi ljudi sa maničnom depresijom izveštavaju da su znali da ”nešto nije u redu” mnogo pre nego što su potražili pomoć. Često prijatelji i porodica utiču na osobu da potraži pomoć zbog toga što su zabrinuti zbog njenog promenljivog ponašanja. Ljudi retko traže pomoć kada su u maničnoj fazi zbog toga što im je zabavna, iako porodica i prijatelji mogu da ne dele sa njima to mišljenje.

Depresivna faza je nasuprot tome emocionalno bolna i ljudi će potražiti pomoć kod lekara. Ovo može da dovede do pogrešne dijagnoze unipolarne depresije. Korišćenje antidepresiva može da prouzrokuje javljanje manične epizode, koje onda uvek ukazuje na postojanje ”bipolarnog” poremećaja.

Kao i kod depresije, ne postoji laboratorijski test, rendgenski snimak ili snimak mozga koji može da identifikuje poremećaj. Umesto toga, pažljivo se ispituje istorijat bolesti, razgovara se sa osobom kako bi se identifikovali znaci, simptomi i pravilo njihovih ponavljanja, i tako se dolazi do dijagnoze. Važno je da se bude iscrpan i iskren u davanju informacija lekaru da bi mu se pomoglo u uspostavljanju dijagnoze. Priznavanje seksualnih indiskretnosti, glupih izbora u poslu, zloupotreba droga kao što je kokain, može da budu neprijatno ali je važno za uspostavljanje dijagnoze. Često se i porodica uključuje da bi se tačno shvatilo šta je po sredi i šta se dešava.

Doktor će pitati o pojavi bolesti u porodici, uključujući i alkoholizam i samoubistvo kako bi bolje ustanovio dijagnozu. Detaljan medicinski pregled bi trebalo da se obavi da bi se isljučile svi drugi medicinski problemi koji mogu biti uzrok, kao na primer poremećaji endokrinih žlezda. Korišćenje nekih lekova koji se koriste za lečenje depresije, anksioznost ili Parkinsonova bolest, ili nedostatak vitamina B12 takođe mogu da utiču na menjanje raspoloženja. Ovo je naročito važno ako se bolest pojavi kasno (nakon 40. godine).

U dijagnozi se često greši. Zbog toga što se mogu pojaviti psihotični simptomi, i zbog toga što se tek u ovoj fazi bolesnik obrati za pomoć, često se dijagnosticira shizofrenija ili shizoafektivni poremećaj. Druge dijagnoze uključuju nedostatak pažnje/hiperkinetički poremećaj ili granični poremećaj ličnosti. Tačna dijagnoza je neophodna za efikasno lečenje zbog toga što je pristup lečenju ove bolesti drugačiji od pristupa lečenju shizofrenije ili unipolarnog poremećaja. U stvari, najnovija istraživanja sugerišu da lečenje antidepresivima može čak i da pogorša simptome bipolarnog poremećaja.

KAKAV JE TRETMAN ZA BIPOLARNI POREMEĆAJ?

Osnov za svaki tretman bipolarnog poremećaja je korišćenje lekova (medikamenata) kako bi se povratilo i stabilizovalo normalno raspoloženje i funkcionisanje. Dodatno, psihoterapija, edukacija pacijenata i porodice i povezivanje sa ljudima sa sličnim problemima takođe mogu doprineti lečenju.

Odlazak u bolnicu takođe treba razmotriti kada je trpnja velika.

Lekovi

Broj lekova koji se koriste u terapiji za bipolarni poremećaj ponekad može da izgleda prevelik. Važno je kontrolisati određene simptome a različiti lekovi se koriste za lečenje ključnih simptoma bolesti. Lekovi takođe obezbeđuju stabilizaciju raspoloženja.

Može biti potrebno uzimati lekove nekoliko nedelja pre nego što oni postignu svoj puni efekat. Neki neželjeni efekti mogu da smetaju, ali nisu opasni (sušenje usta), drugi su veoma ozbiljni i ukazuju na to da treba promeniti terapiju (promene u krvnom pritisku). Razgovarajte sa svojim doktorom o lekovima. Razvijte dobru, kooperativnu, voljnu vezu sa svojim doktorom jer je takva veza od esencijalnog značaja za vaše lečenje. Za neke lekove je potrebno detaljno praćenje, pa će vaš doktor izvršiti laboratorijske analize pre nego što se otpočne sa terapijom, da bi imao osnove za praćenje toka lečenja.

• Stabilizatori raspoloženja (psihostabilizatori)

  Mnogi ljudi će dobiti lek za stabilizaciju raspoloženja koji će predstavljati dobar osnov za prevenciju depresije i koji će ograničiti ‘uzlete’ kod manije.

• Antidepresivi

  Nekad će lekar koristiti antidepresante za lečenje srednje teških ili teških simptoma depresije u bipolarnom poremećaju, ali ovo treba raditi s pažnjom jer postoji rizik od javljanja manične faze, a neka istraživanja pokazuju da antidepresivi mogu da dovedu i do pojave rapidnog cikličnog poremećaja.

• Antipsihotici

  Antipsihotici se koriste kada simptomi psihoze (halucinacijie i sumanute ideje) a čine deo bipolarnog poremećaja.

• Anksiolitici

  Benzodijazepini/anksiolitici mogu biti vrlo efikasni tokom hipomaničnih i maničnih epizoda u otklanjanju uznemirenosti.

Hospitalizacija
Bolničko lečenje može biti potrebno da bi se odredili lekovi, u slučajevima kada je rizik od samoubistva veliki i da bi vas zaštitio od potencijalnih posledica poremećenog rasuđivanja.

Psihoterapija
Prihvatanje dijagnoze biporalnog poremećaja kao stanja koji će trajati celog života predstavlja veliki izazov. Podrška će vam pomoći da se prilagodite i da naučite da identifikujete rane znake bolesti, ono što izaziva ispoljavanje bolesti i pravila koja će vam pomoći da preduzmete preventivne korake i akcije za korigovanje simptoma. Učenje o prirodi poremećaja pomoćiće vam da shvatite zašto morate da nastavite sa uzimanjem lekova tokom dužeg niza godina. Psihoterapija će vam takođe pomoći da poboljšate svoje strategije za borbu protiv stresa i da kreirate sigurnu, pomažuću okolinu sa kojom ćete deliti strahove i nadanja.

Pomoć ljudi sa sličim problemima i samopomoć
Učenje o vašem poremećaju i traženje informacija i podrške o tome kako se nositi sa poremećajem raspoloženja je prepoznato kao činilac sa pozitivnim uticajem na oporavak i prevenciju ponavljanja novih epizoda.

Porodična/bračna terapija
Porodice su često jako pogođene prisustvom bipolarnog poremećaja. Osećanja krivice, otpora, ljutnje i frustracije su uobičajena. Zbog promena u ponašanju kod obolelih kao što su indiskrecije u seksualnom ponašanju, neumereno trošenje, budalaste odluke u poslu, bezbednost porodice može biti ugrožena. Porodicama je potrebna pomoć i zbog toga da bi naučile kako da budu podrška osobi sa poremećajem. Mnogi brakovi se razilaze zbog bipolarnog poremećaja i zbog toga je podrška porodicama takođe važna.

“Centar za psihoedukaciju”

Tekst preuzet od “Kanadskog drustva za poremećaje raspoloženja” – “Mood disorders Society of Canada”

Vodič za samopomoć možete preuzeti sa LINKA

The post Bipolarni poremećaj appeared first on Svet Medicine.

 Ličnost se danas sagledava kao kompleksan obrazac duboko usađenih psiholoških karakteristika koje su najvećim delom nesvesne, teško promenljive i koje se automatski ispoljavaju u gotovo svakoj oblasti funkcionisanja. Lične karakteristike ili osobine se ispoljavaju na kontinuumu socijalnog funkcionisanja. Poremećaji ličnosti odražavaju osobine ličnosti koje se neadekvatno koriste i koje postaju maladaptivne. Do određene mere ova klasifikacija je proizvoljna.

Neka odstupanja mogu biti sasvim blaga, uz veoma mali uticaj na život osobe, kod kuće ili na poslu; druga mogu prouzrokovati velike posledice kako u porodici, tako i u društvu. Specifične situacije ili događaji predstavljaju okidač za ponašanja karakteristična za poremećaje ličnosti. Uopšte uzev, osobe sa poremećajem ličnosti imaju poteškoće u slaganju sa drugim ljudima i mogu biti razdražljive, zahtevne, neprijateljski nastrojene, plašljive ili manipulativne.

SIMPTOMI POREMEĆAJA LIČNOSTI

• Poteškoće u slaganju sa drugim ljudima. Mogu biti razdražljivi, zahtevni, neprijateljski nastrojeni, plašljivi ili manipulativni.
• Obrasci ponašanja značajno odstupaju od društvenih očekivanja i ostaju postojani tokom vremena.
• Poremećaj zahvata mišljenje, emocije, međuljudske odnose i kontrolu impulsa.
• Obrazac je nefleksibilan i javlja se u širokom spektru situacija.
• Obrazac je stabilan ili dugotrajan, sa početkom u detinjstvu ili adolescenciji.

Poremećaji ličnosti postoje u različitim oblicima. Klasifikacija poremećaja ličnosti je proizvoljna (didaktička). Svaka osoba je, međutim, jedinstvena i može ispoljavati mešavine obrazaca.

UZROCI POREMEĆAJA LIČNOSTI

Poremećaji ličnosti, najverovatnije, proističu iz kompleksne interakcije ranih životnih iskustava, genetskih i sredinskih faktora. U principu, genetski faktori doprinose biološkim osnovama moždanog funkcionisanja i osnovnoj strukturi ličnosti. Ova struktura onda utiče na to kako će individua odgovarati na životna iskustva i društveno okruženje. Tokom vremena, svaka osoba razvija specifične obrasce ili načine doživljavanja sopstvenog sveta, kao i osećanja, mišljenja, prevazilaženja i ponašanja.

Iako se do današnjeg dana malo zna o mogućim biološkim korelatima poremećaja ličnosti, osobe sa poremećajem ličnosti mogu imati poremećenu regulaciju moždanih kola koja kontrolišu emocije. Ova poteškoća, u kombinaciji sa psihološkim i socijalnim faktorima kao što su zlostavljanje, zanemarivanje ili odvajanje, čini da osoba bude pod većim rizikom od razvijanja poremećaja ličnosti. Snažna privrženost unutar porodice ili mreže podrške ljudi van porodice, u školi i u zajednici, pomažu individui da razvije snažan osećaj samopoštovanja i snažne mehanizme odbrane. Prilike za lični razvoj i za razvijanje jedinstvenih sposobnosti mogu ojačati predstavu osobe o sebi samoj. Ovako podržavajuća okolina može pružiti izvesnu zaštitu od razvijanja poremećaja ličnosti.

Za biološki predisponirane osobe glavni razvojni izazovi koji su sastavni deo adolescencije i ranog odraslog perioda – odvajanje od porodice, identitet i nezavisnost – mogu biti faktori koji dovode do pojave poremećaja ličnosti. Ovo može objasniti zašto poremećaji ličnosti obično i počinju u tim godinama.

VRSTE POREMEĆAJA LIČNOSTI

• Granični poremećaj ličnosti: nestabilnost međuljudskih odnosa, identiteta i afekta, kao i naznačena impulsivnost.
• Antisocijalni poremećaj ličnosti: Zanemarivanje ili kršenje prava drugih ljudi.
• Histrionični poremećaj ličnosti: prekomerna emocionalnost i traženje pažnje.
• Narcistički poremćaj ličnosti: grandioznost, potreba za divljenjem i nedostatak empatije.
• Izbegavajući poremećaj ličnosti: socijalna inhibicija, osećanje neadekvatnosti i preosetljivost na negativno ocenjivanje.
• Zavisni poremećaj ličnosti: podređeno i zavisno ponašanje povezano sa prekomernom potrebom da o osobi neko brine.
• Shizoidni poremećaj ličnosti: otuđenost od socijalnih relacija i ograničen raspon emocionalnog ispoljavanja.
• Paranoidni poremećaj ličnosti: nepoverenje i sumnjičavost, pri čemu se motivi drugih ljudi tumače kao zloćudni.
• Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti: preokupiranost urednošću, perfekcionizmom i kontrolom.
• Shizotipalni poremećaj ličnosti: akutna nelagodnost u bliskim međuljudskim odnosima, kognitivne ili perceptivne distorzije i ekscentričnosti u ponašanju.

Procene prevalencije dijagnoze bilo kog poremećaja ličnosti u SAD (na primer) kreću se od 6 do 9%, zavisno od kriterijuma koji je korišćen za definisanje. Epidemiološke studije najčešće ocenjuju i izveštavaju o antisocijalnom poremećaju ličnosti. Istraživanjem sprovedenim u Ontariju 1991. godine, procenjeno je da je jednogodišnja stopa prevalencije antisocijalnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji bila 1,7%. Prema Edmontonskoj studiji iz 80-ih godina, 1,8% populacije imalo je antisocijalni poremćaj ličnosti tokom šestomesečnog perioda pre istraživanja, dok je 3,7% imalo antisocijalni poremećaj ličnosti u nekom trenutku svog života. Procene prevalencije ostalih poremećaja ličnosti kreću se od 1 do 10% populacije.

KOJI SU EFEKTI I POSLEDICE POREMEĆAJA LIČNOSTI?

Iako se poremećaji ličnosti obično javljaju u adolescenciji ili ranom odraslom dobu, mogu postati evidentni i u srednjem životnom dobu. Do određenog nivoa, vreme javljanja zavisi od vrste poremećaja ličnosti i situacije ili događaja koji okružuju pojedinca. Na primer, granični poremećaj ličnosti se najčešće javlja u adolescenciji i ranom odraslom dobu a postaje manje upadljiv do srednjeg životnog doba. Sa druge strane, narcistički poremećaj ličnosti može ostati neotkriven do srednjeg životnog doba, kada osoba počinje da razvija “osećaj za ono što je propustila u životu” ili se suočava sa ličnim ograničenjima.

S obzirom na to da se poremećaji ličnosti razvijaju u periodu adolescencije ili ranog odraslog doba, oni se javljaju u vreme kada većina ljudi razvija veštine odraslih, uspostavlja zrele međuljudske odnose, stiče obrazovanje, stvara karijeru i kad se uopšte “stabilizuje” u svom životu. Neprilagođeno ponašanje tokom ovog životnog stadijuma ima implikacije koje se protežu na čitav život. Poremećaje ličnosti često prate zloupotreba alkohola, psihoaktivnih supstanci, seksualna disfunkcija, generalizovani anksiozni poremećaj, bipolarni afektivni poremećaj, opsesivno–kompulsivni poremećaj, depresivni poremećaj, poremećaj ishrane i suicidalne misli ili pokušaji. Čak do jedne polovine zatvorenika ima antisocijalni poremećaj ličnosti, jer njegove pridružene bihejvioralne karakteristike (zloupotreba psihoaktivnih supstanci, nasilje, skitanje) vode do kriminalnog ponašanja. Ostale društvene posledice poremećaja ličnosti uključuju:

• nasilje u braku
• zlostavljanje dece
• slabo radno postignuće
• samoubistvo
• kockanje

Poremećaji ličnosti imaju veliki uticaj na osobe koje su bliske obolelom. Kruti obrasci ponašanja obolele osobe otežavaju njihovo prilagođavanje na različite situacije. Kao posledica, drugi ljudi se prilagođavaju njima. Ovo stvara veliku napetost u svim međuljudskim odnosima, u porodici, među bliskim prijateljima, na radnom mestu. U isto vreme, kada se drugi ljudi ne prilagođavaju, osoba sa poremećajem ličnosti može postati ljuta, frustrirana, depresivna ili povučena. Ovim se uspostavlja začarani krug interakcija koji uzrokuje da obolele osobe istrajavaju u maladaptivnim obrascima ponašanja dok se njihovim potrebama ne izađe u susret.

S obzirom na to da ponašanja koja se javljaju u nekim poremćajima ličnosti ostaju bliska onome što se smatra ”normalnim”, drugi često smatraju da oboleli lako može izmeniti svoje ponašanje i rešiti interepersonalni problem. A kada takva ponašanja duže potraju, drugi to mogu protumačiti nedostatkom volje za promenom. Fiksna priroda ovog poremećaja je nešto što drugi ljudi ne razumeju najbolje.

LEČENJE POREMEĆAJA LIČNOSTI

Poremećaji ličnosti su teški za lečenje zbog poricanja da problem postoji i zbog pesimizma zdravstvenih radnika usled izostanka uspeha tokom prethodnih pokušaja. Intenzivna individualna i grupna psihoterapija, kombinovana sa antidepresivima i stabilizatorima raspoloženja, može biti, u najmanju ruku, delimično efikasna kod nekih ljudi. Teškoće se javljaju kako zbog upornosti simptoma, tako i zbog negativnog uticaja koji ovi simptomi imaju na terapijski odnos.

Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti češće bivaju hospitalizovane, češće su na psihoterapiji vanbolnički i češće posećuju urgentna odeljenja nego one sa drugim poremećajima ličnosti.

Izvor: Centar za psihoedukaciju Bgd

The post Poremećaj ličnosti appeared first on Svet Medicine.

Šta su to shizofreni poremećaji?

 Iako nauka još uvek ne može da odgovori na sva pitanja u vezi sa ovom bolešću, sigurno je sledeće: bolest pod imenom “shizofrenija” ne postoji, a samo oboljenje nema nikakve veze sa cepanjem ličnosti obolelog.

Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, dakle promene psihe.

Nije još u potpunosti razjašnjeno zašto dolazi do poremećaja ravnoteže moždanih funkcija. Sa sigurnošću se još jedino zna da su neke osobe posebno osetljive, te da izbijanje bolesti može biti prouzrokovano preteranim stresom ili drugim psihičkim opterećenjima, uživanjem droga i hormonalnim poremećajima (trudnoća, klimakterijum).

Odlike shizofrenih poremećaja

Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da “nešto nije u redu”.

Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj “simptom” se naziva poremećajem ega.

Radi bolje preglednosti simptomi se često dele na pozitivne i negativne simptome. Jedni simptomi (pozitivni) se tokom neke faze bolesti javljaju dodatno uz normalno doživljavanje na primer halucinacije ili sumanute misli, a drugi simptomi (negativni) se ogledaju u manjku u odnosu na period pre bolesti (npr. nedostatak poleta, povlačenje u sebe).

Najvažniji su simptomi:

• halucinacije
• sumanute ideje
• poremećaji mišljenja
• poremećaj volje
• socijalno povlačenje
• depresija
• nedostatak osećaja za bolest
• osećaj promenjenosti (osećaj upravljanja od spolja/od drugih)

Najvažniji pozitivni simptomi

Halucinacije

Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća “odbrambena strategija” je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao “navlačenje zavese”) kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik “sna u budnom stanju” – halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.

Sumanute ideje

Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je “navukao zavesu”, slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu “stvarnost” uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.

Poremećaji mišljenja

Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća “nadiranje” određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa “maloumnošću”.

Kod ove bolesti inteligencija ostaje sačuvana!

Najvažniji negativni simptomi

Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti – tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.

Nedostatak volje

Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.

Gubitak osećanja

Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.

Socijalno povlačenje

Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.

Depresija

Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život. Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 % svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!

Depresivno ponašanje i misli o samoubistvu treba uzeti vrlo ozbiljno. U takvim slučajevima treba odmah kontaktirati lekara!

Kako se može postaviti sigurna dijagnoza shizofrenog poremećaja?

Slika shizofrenih poremećaja može biti mnogostruka. Zbog toga je na početku bolesti vrlo teško postaviti sigurnu dijagnozu. Porodica i prijatelji često ne nalaze objašnjenje za neobično ponašanje osobe koja pati od shizofrenih poremećaja. Ni samim bolesnicima nije jasno da boluju od ozbiljne bolesti. Shizofreni poremećaji ne mogu se dijagnostikovati ispitivanjima krvi ili drugim sličnim metodama.

Dijagnoza se postavlja na osnovu razgovora koje lekar vodi sa bolesnikom i njegovom porodicom i na osnovu posmatranja ponašanja bolesnika. Pri tom su naročito važni broj, obim i trajanje simptoma.

Rana dijagnoza povećava izglede da će lečenje biti uspešno!

Koliko se često javljaju shizofreni poremećaji?

Shizofreni poremećaji se javljaju relativno često. Naučnim studijama je dokazano da od ove bolesti oboljeva oko 1 % svih ljudi, bez obzira na zemlju u kojoj žive, kojoj rasi ili kulturi pripadaju.

Koji su uzroci ove bolesti?

Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvarim te su zbog toga manje “otporni” na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste “sloma živaca” i do pojave simptoma bolesti.

Povezanost izme|u vulnerabilnosti i izbijanja bolesti može da se objasni na primeru osetljivosti na sunčanje osoba koje imaju svetlu kožu. Tip kože predstavlja dispoziciju, naslednu sklonost, baš kao i vulnerabilnost. Za osobe svetle kože sunce je jednako opasno kao što je stres opasan za posebno osetljive osobe. Osobe svetle kože mogu se zaštititi kremama za sunčanje, ali ipak ne smeju suviše dugo boraviti na suncu. Vulnerabilnim osobama će zaštitu pružiti neuroleptici.

Dopaminska hipoteza

Kad mozak obrađuje informacije ti se nervni impulsi dalje prenose nervnim putevima. Između pojedinih nervnih ćelija postoje dodirna mesta (sinapse) na kojima su za dalji prenos impulsa potrebne prenosne materije (transmiteri). Naučnim je istraživanjima ustanovljeno da je kod shizofrenih poremećaja poremećen prenos nadražaja na određenim sinapsama, a uzrok je previše prenosne materije koja se zove dopamin. Neurolepticima se blokiraju prijemna mesta na ćelijama (receptori) tako da zbog viška dopamina ne može da dođe do prevelikog nadražaja nervnih ćelija.

Da li su shizofreni poremećaji nasledni?

I kod drugih se bolesti (rak, infarkt srca) može naslediti sklonost za neku određenu bolest. Sama sklonost ne može, međutim, u dovoljnoj meri da objasni nastajanje bolesti. Osobe u čijim se porodicama javljaju shizofreni poremećaji, ne moraju i same oboleti. S druge strane, bolest se može pojaviti i u onim slučajevima kada niko u porodici ne pati od shizofrenih poremećaja.

Rizik oboljevanja u celokupnom stanovništvu je 1 %

Rizik oboljevanja kod bliskih rođaka je oko 10 %

Kada se javlja bolest?

Bolest se najčešće po prvi put javlja izme|u puberteta i tridesete godine života, ali u pojedinačnim slučajevima može početi ranije ili kasnije. Pre stvarnog početka bolesti obično postoji razdoblje tokom koga je bolesnik posebno osetljiv i živi u stalnoj napetosti, rastrzan svojim mislima i osećanjima. Na to se često reaguje “begom” – povlači se u sebe, traži izlaz u alkoholu i drogama ili se pridružuje nekoj sekti. Posle tih neuspečnih pokušaja savladavanja bolesti javljaju se opisani simptomi.

Izgledi za lečenje

Tok shizofrenog poremećaja može biti vrlo različit. Može se dogoditi da se bolest javi samo jednom posle čega će pogođena osoba biti opet potpuno zdrava. To se dešava prvenstveno u slučajevima kada se shizofreni poremećaj javlja kao reakcija na određene udarce sudbine (reakciona psihoza), u vreme hormonalnih promena (npr. neposredno posle porođaja) ili posle upotrebe droga. Međutim, takve će osobe zbog svoje posebne osetljivosti (vulnerabilnosti) biti posebno ugrožene od ponovne pojave bolesti.

Ako se sa lečenjem započne rano i nastavi dovoljno dugo (profilaksa recidiva), na tu se psihozu, u većini slučajeva, može vrlo povoljno delovati. Rizik recidiva (pogoršanja) se sa 85 % bez lečenja, smanjuje na 15-20 % uz lečenje. To za takve bolesnike znači da će uz veliku verovatnoću moći da žive bez recidiva (pogoršanja) – pod uslovom da su spremni da prihvate terapijski koncept lekara i da sa njim sarađuju. 

Shizofreni poremećaji mogu da se leče jednako uspešno kao i sve ostale bolesti, na primer šećerna bolest.

Lečenje

Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres. U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija.

Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest.

Treba razgovarati sa lekarom o tome koja je terapija najprikladnija u konkretnom slučaju (dodatna psihoterapija, rehabilitacija, porodična terapija itd.). Naročito ako se bolest javlja po prvi put, važno je učestvovanje u psihoedukativnom programu. Tokom rada u grupama bolesnici i članovi njihovih porodica biće detaljno obavešteni o samoj bolesti, njenom toku i mogućnostima lečenja.

Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima.

Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.

Najbolji rezultati se postižu kombinacijom medikamentoznog lečenja neurolepticima i psihosocijalne terapije.

Mnogi sumnjaju da se psihička bolest može lečiti lekovima. Lekovi su, međutim, jedina mogućnost za lečenje akutnih simptoma neke psihoze i najuspešnija zaštita od ponovnog izbijanja bolesti. Bez primene lekova bolesnik uopšte neće biti u stanju da prihvati psihosocijalnu terapiju.

Postoji niz razloga za uzimanje lekova

• Život ponovo postaje jednostavniji, a kontakti sa porodicom, prijateljima i kolegama na poslu znatno lakši.
• Bolesnik će opet početi da se zanima za razne stvari i da se bavi svojim hobijima.
• Moći će ponovo da se koncentriše, pa će rad postati lakši.
• Moći će opet da se raduje!

Kako pronaći pravi lek?

S obzirom na to da svaki organizam drugačije reaguje na lekove, lekar će morati da ustanovi koji neuroleptik i u kojoj dozi je najbolji za svakog pojedinog bolesnika. Cilj lečenja je uspešno suzbijanje simptoma uz najmanje moguće nuspojave. Možda će biti nephodno probati više neuroleptika pre nego što se pronađe najdelotvorniji.

Bolesnici koji započinju sa lečenjem često postaju nestrpljivi jer se simptomi ne smanjuju odmah. Može se desiti da lečenje izazove određene nuspojave pre nego što se uoči “dobar” učinak lečenja. Bolesnici zato misle da im lek ne pomaže. Potrebno je, međutim, neko određeno vreme pre nego što neuroleptici razviju svoje potpuno delovanje. Glavni simptomi (halucinacije, sumanute ideje) nestaju većinom u razdoblju od nekoliko nedelja lečenja.

Šta se dešava ako se ne uzimaju lekovi?

Bez primene medikamentoznog lečenja dolazi mnogo češće do recidiva (pogoršanja), a potrebni su i češći i duži boravci u bolnici.

Verovatnoća pojave recidiva (pogoršanja) untar prve 2 godine:

• Bez lečenja oko 85 %
• Uz dovoljno dugo lečenje oko 10 %

Vrlo je važan intenzivan kontakt bolesinka sa lekarom kako bi se pravovremeno primetilo pogoršanje simptoma ili nuspojava, da bi se odmah mogle preduzeti odgovarajuće protivmere.

Zašto lečenje treba nastaviti, iako su nestali akutni simptomi?

Posebna osetljivost (vulnerabilnost) bolesnika ne prestaje posle nestanka simptoma. Zbog toga bolesniku i dalje treba zaštita koju mu pružaju neuroleptici. Na taj način se sprečava ponovno pojavljivanje bolesti.

Dugotrajnim lečenjem malim dozama neuroleptika postiže se smanjenje osetljivosti i na taj način sprečava recidiv (tj. pogoršanje, prim.prev. u daljem tekstu pominaće se samo kao “recidiv”). Takav učinak se može postići samo ako bolesnik i posle poboljšanja akutnih simptoma i dalje uzima neuroleptike.

Lečenjem neurolepticima može da se smanji rizik od pojave recidiva na 15-20 %

Koliko dugo traje lečenje neurolepticima?

Da bi se sprečila ponovna pojava simptoma i novo izbijanje bolesti treba neuroleptike uzimati duže vreme, najčešće više godina (profilaksa recidiva). Postoje međunarodne smernice koje propisuju trajanje lečenja radi profilakse recidiva.

Prva pojava bolesti: Lečenje neurolepticima bi posle povlačenja simptoma trebalo nastaviti najmanje 1-2 godine.

Posle recidiva: Rizik pojave novog recidiva još je veši nego kod prvog izbijanja bolesti. Lečenje bi trebalo nastaviti najmanje 5 godina.

Kod posebno teških recidiva treba zaštitu neurolepticima sprovoditi čitav život!

Lekar treba u svakom pojedinom slučaju da odredi potrebno individualno trajanje lečenja, uzevši u obzir dotadašnji tok i težinu bolesti!

Neuroleptici se mogu primeniti na dva načina:

• oralno (na usta) – u obliku kapi, kapsula ili tableta, ali i
• intramuskularno (injekcijom u mišić).

Poseban oblik intramuskularne primene predstavlja depo–injekcija. Jednom jedinom injekcijom bolesnik će dobiti količinu aktivne materije koja je dovoljna za dve do četri nedelje. Iz intramuskularno uskladištene aktivne materije postupno se otpuštaju dnevne doze leka, tako da nije potrebno svakodnevno uzimanje, a istovremeno se poboljšava podnošljivost.

Postoje i kratkotrajne depo-injekcije s delovanjem od oko 3 dana koje se pretežno koriste za lečenje akutne faze bolesti.

Lečenje se može započeti kratkotrajnim depo-injekcijama, kapima ili tabletama. Kad se stanje bolesnika stabilizuje, terapija se nastavlja tabletama ili depo-injekcijama.

Najčešća neželjena dejstva lekova?

Kao svi lekovi i neuroleptici imaju odre|ena neželjena dejstva. Spisak neželjenih dejstava koji se može pročitati u uputstvima za upotrebu, može ponekad biti zastrašujući. Treba, međutim, imati na umu da su u uputstvima za upotrebu lekova navedena sva neželjena dejstva koja su zabeležena bilo gde u svetu. Neka “neželjena dejstva” mogu u stvari biti simptomi bolesti (na primer umor, nedostatak volje, smetnje koncentracije).

Individualna osetljivost na neželjena dejstva je vrlo različita. Zbog toga treba, ako se ona pojave, uvek konsultovati lekara. U mnogim se slučajevima te neprijatne propratne pojave mogu ublažiti ili ukloniti promenom doze, primenom nekog drugog preparata ili uzimanjem dodatnih lekova. Sada već postoji nova generacija neuroleptika (atipični neuroleptici) koji izazivaju znatno manji broj neželjenih dejstava.

Ako neželjena dejstva i dalje traju, treba zajedno sa lekarom proceniti nije li korist lečenja ipak veća od neprijatnosti izazvanih tim neželjenim dejstima.

Neuroleptici ne izazivanju naviku niti zavisnost. To je sa sigurnošću dokazano!!!

S obzirom na to da i simptomi bolesti i nuspojave nepovoljno utiču na sposobnost koncentracije i koordinaciju pokreta, posavetujte se sa lekarom da li smete upravljati motornim vozilima ili mašinama.

Kod bolesnika koji više godina uzimaju neuroleptike mogu se javiti posebno neugodna neželjena dejstva tj. kasne diskinezije koje se ogledaju nesvesnim pokretima usta, usnica i jezika, a ponekad i drugih mišića. Kasne diskinezije su relativno retke – kod dugogodišnjeg uzimanja neuroleptika javljaju se u 15-20 % slučajeva. Ako postoji sumnja na kasnu diskineziju, treba odmah posetiti lekara i odlučiti o nastavku lečenja.

U retkim slučajevima mogu nastupiti i druga neželjena dejstva!

Šta su atipični neuroleptici?

Novi tzv. “atipični” neuroleptici su lekovi koji su znatno bolje podnošljivi od “klasičnih” neuroleptika. Kod tih se preparata vrlo retko javlja posebno neprijatan skup neželjenih dejstava koji obuhvataju pogoršanje kretanja, hod sitnim koracima i nemir pri sedenju i stajanju. Osim toga izgleda da atipični neuroleptici povoljnije deluju na negativne simptome kao što su nedostatak volje i socijalno povlačenje.

Zbog čega pojedini bolesnici ne žele da uzimaju lekove?

Nedovoljno informacija o samoj bolesti, mogućnostima lečenja i načinu delovanja lekova. Veliku ulogu pritom igra i osnovni stav prema bolesti i “hemijskom” lečenju psihičkih poremećaja.

Nedovoljan uvid u bolest – Pogođene osobe veruju da se promenila okolina a da oni sami uopšte nisu bolesni. Zbog toga nekima od njih uopšte nije jasno da im je potrebna terapija.

Strah od realnosti svakodnevice – Strah od odgovornosti za sopstveni život prisiljava mnoge bolesnike na bekstvo u “svet psihoze” iz kojeg uopšte ne žele da izađu. Psihoedukativne grupe pomoći će takvim pojedincima da razmene iskustva o tome na koji način može bolje da se savlada bolest i normalno živi.

Neželjena dejstva lekova – Često je stah od neželjenih dejstava razlog za generalno odbijanje lekova, odnosno za njihovo neredovno uzimanje. 

Strah od zavisnosti od lekova – Redovno uzimanje neuroleptika, čak i kroz duže vremensko razdoblje, neće izazvati zavisnost!!!

Strah od promene ličnosti – Bolesnici se često boje da će uzimanjem lekova izgubiti svoju osobenost ili da će se na taj način kontrolisati njihove misli.

Istina je upravo obrnuta – ako se ova bolest ne leči, može doći do zbrke misli i raspada ličnosti!

Psihosocijalne terapijske mere

Bolesniku će često, da bi izašao na kraj s delovanjem bolesti na privatan i profesionalan život, trebati stručna pomoć. U tu su se svrhu dobrim pokazali sledeći oblici lečenja:

• Rehabilitacijski programi će pomoći bolesniku da se postupno ponovo uklopi u normalnu životnu i radnu sredinu, pružiće mu savete i pomoć u vezi sa pitanjem stanovanja i izbora zanimanja, a pomoćiće mu i pri pronalaženju odgovarajućeg posla ili kod finansijskih problema.
• Tokom porodične terapije obrađuju se porodični konflikti. Terapija se može sprovoditi sa jednom jedinom porodicom ili sa više porodica zajedno u obliku neke vrste grupne terapije.
• Tokom terapije ponašanja i vežbanja u socijalnom području bolesnici vežbaju ponašanje na radnom mestu i kontakte s drugim ljudima, na primer u igrama uloga i učenju na modelu.
• U psihoedukativnim grupama bolesnici i članovi njihovih porodica naučiće kako da bolje razumeju ovu bolest, njena delovanja i načine njenog savladavanja.

• U takvim se grupama na lako razumljiv način objašnjava ova bolest i načini njenog lečenja. Učesnici će naučiti kako da rešavaju socijalne konflikte i pomoći će jedni drugima pri savladavanju bolesti.
• Takvu terapijsku grupu vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik. Program najčešće traje osam do deset sati u razmacima od dve do tri nedelje. Posle toga učesnici grupe se često i dalje sastaju u okviru grupa za samopomoć.
• Naučnim istraživanjima je dokazano da su bolesnici i članovi njihovih porodica koji su učestvovali u psihoedukativnim grupama bili bolje obavešteni i da su na taj način mogli bolje da savladaju bolest. Zbog toga je kod tih bolesnika zabeležen znatno manji broj recidiva bolesti i boravka u bolnici.

Izbegavanje recidiva

Recidivi predstavljaju veliko opterećenje za sve pogođene. Bolesniku će trebati barem godinu dana da se oporavi od recidiva i da bude opet potpuno sposoban za rad. Ponekad se može desiti da mu se nikad više u potpunosti ne vrate ranije sposobnosti.

Izbegavanje recidiva je zbog toga najvažnija tačka u lečenju.

Ponovno izbijanje bolesti najaviće se dosta ranije: nervozom, poremećajima spavanja ili nekim drugim znakovima. Vrlo je važno da se ti znakovi prepoznaju. Ako se pojave, treba odmah posetiti lekara. Što pre se prepozna preteći recidiv i što pre se preduzmu odgovarajuće mere, to postoji i veća mogućnost sprečavanja ponovnog izbijanja bolesti!

Svaka nervoza naravno ne znači da stvarno preti recidiv. Ipak je bolje i da se lekar ponekad konsultuje bez potrebe, nego da bolest ponovo izbije.

Rani znakovi mogu biti različiti kod pojedinih bolesnika. Zbog toga treba obratiti pažnju ne samo na tipične nego i na individualne rane znakove upozorenja.

I sami možete napraviti takav popis prema tabeli datoj u daljem tekstu.

Tipični rani znaci upozorenja

• nervoza, napetost
• nemir, poremećaji spavanja
• lagana uzbuđenost
• smetnje koncentracije
• bezvoljnost, utučenost
• povlačenje u sebe
• nedostatak apetita
• gubitak interesa
• osećaj bezvrednosti
• smetnje pamćenja
• osećaj da nam se svi smeju ili da nas ogovaraju
• zvučne halucinacije
• iznenadan gubitak interesovanja za slušanje radija ili gledanje televizije
• povećana sklonost konzumiranju alkohola ili pušenju
• izbegavanje novih, neuobičajenih situacija
• izbegavanje većih grupa ljudi (bioskop, pozorište)

Ako ovi znaci potraju nekoliko dana, obavezno posetite lekara!

Kako se treba ponašati u slučaju krize?

Verovatnoća da se bolest ponovo javi nije previše velika ako se primenjuje zadovoljavajuća terapija. Postoji doduše određeni rizik (oko 15 %), te stoga prethodno treba napraviti krizni plan.

Dok je bolesnik u stabilnoj fazi trebalo bi da se zajedno sa lekarom i članovima porodice dogovori kako treba da se postupa u slučaju da se pojave navedeni rani znakovi upozorenja, na primer, da li treba povećati dozu leka, odnosno da li bi bolesnik možda u početku trebalo da ostane kod kuće ili da ode na lečenje u psihijatrijsku bolnicu – ako je potrebno i protiv njegove volje – kako bi se sačuvao od daljih oštećenja.

Da li droge ili alkohol povećavaju rizik od pojave recidiva?

DA!!! Alkohol i droge ometaju metabolizam nervnog sistema, pa je zbog toga neobično važno da ih bolesnik izbegava.

Bolesnici i njihova porodica

Koji su preduslovi uspešnog lečenja?

Shizofreni poremećaj nije samo neka “normalna” kriza koja će nestati sama od sebe, već ozbiljna bolest koju treba lečiti. Ako bolesnik i njegova porodica prihvate tu činjenicu, prvi korak ka uspehu je već učinjen.

Optimalno lečenje se sastoji od medikamentozne i psihosocijalne terapije. Dobri izgledi da će lečenje biti uspešno postoje jedino u onim slučajevima kada su i bolesnici i njihove porodice spremni da sarađuju sa lekarom i da se pridržavaju dogovora. Lečenje se nikada ne sme prekinuti bez dogovora sa lekarom!

Kako porodica može da pomogne u lečenju?

U svakodnevnom zajedničkom životu treba se pridržavati sledećih pravila:

• Obolele osobe imaju smanjenu radnu sposobnost i produktivnost. Mislite uvek na to da je to posledica bolesti i da nema nikakve veze sa lenjošću!
• Bolesnicima je neophodna mogućnost povlačenja na neko usamljeno mesto. Oni zbog svoje bolesti često ne prave razliku između važnih i nevažnih utisaka. Zbog toga ih uzbuđenja i stres jako opterećuju.
• Bolesnicima treba uredan dnevni raspored i ljudi na koje se mogu osloniti. Vrlo je važno da se sa obolelim članom porodice razgovara jasno i jednostavno bez suvišnih kritika.
• Bolesnik se ne sme preopteretiti raznim aktivnostima i dužnostima. Njegove postojeće sposobnosti se međutim ne smeju izgubiti zbog nedostatka vežbe.
• Bolesnici i njihove porodice se u stabilnim razdobljima bolesti sa lekarom moraju dogovoriti šta treba činiti u slučaju kad se bolest ponovo pojavi (krizni plan).
• Nemojte ni pokušavati da uverite bolesnika u netačnost njegovih halucinacija ili sumanutih ideja. Za njega su one realnost. Pobrinite se da bolesnik dobije lekarsku pomoć.
• Osobe koje pate od shizofrenih poremećaja raduju se kao i svi ostali ljudi pohvalama i priznanjima! Time se obično postiže mnogo više nego kritikom.
• Nemojte postaljvati nerealne ciljeve. Preveliki pritisak na bolesnika može dovesti do pogoršanja bolesti.
• Članovi porodica bi trebalo da nastoje da sami ostanu zdravi. Osim toga moraju se i dalje baviti svojim uobičajenim aktivnostima i negovati socijalne kontakte.
• Samo onda ako se vi osećate dobro, moći ćete da pomognete bolesnom članu svoje porodice!
• Pokušajte da kao član porodice svesno živite svoj vlastiti život!

Uloga porodice

Podrška koju pružaju članovi porodice ili dobri prijatelji je za osobe koje pate od shizofrenih poremećaja neobično važna. Zbog bolesti im je najčešće ograničena sposobnost socijalnih kontakata, pa će živeti prilično izolovano i usamljeno ako se za njih niko ne brine. U kriznim situacijama ali i kod rešavanja svakodnevnih problema, biće im neophodna pomoć sa strane.

Kod ranog otkrivanja znakova bolesti vrlo važnu ulogu igraju baš osobe iz neposredne blizine bolesnika, jer sam bolesnik najčešće ne prepoznaje prve znakove bolesti.

Članovi porodica bolesnika moraju zato dobro da poznaju sve činjenice u vezi sa bolešću. Potrebne informacije, podršku i praktičnu pomoć dobiće na primer u okviru psihoedukativnih grupa za članove porodice. U takvim će se grupama naći ljudi sa istim problemima, a već i sami razgovori sa drugim osobama koje se nalaze u sličnoj situaciji, doprineće uspešnijem savladavanju problema u vezi sa bolešću i popuštanju napetosti. To će pomoći i samom bolesniku, jer prenapeta i nervozna porodica za njega ne predstavlja nikakvu pomoć. Cilj takvih psihoedukativnih grupa je uspostavljanje konstruktivnog partnerstva izme|u bolesnika, porodice i lekara.

Zakonski propisi

Prava bolesnika u psihijatrijskim ustanovama

Zakonski propisi koji se odnose na lečenje nalaze se u više zakona. Osnovni preduslov za bilo kakvo lečenje je pristanak bolesnika.

Bolesnikovom pristanku mora prethoditi razgovor sa lekarom. Lekar će bolesnika na jednostavan i lako razumljiv način informisati o načinu lečenja, učincima lečenja i o mogućim negativnim posledicama. Na taj način između bolesnika i lekara dolazi do sklapanja svojevrsnog “ugovora o lečenju” koji bolesnik u svakom trenutku može raskinuti.

Ta opšta pravila važe i za psihijatrijsko lečenje – za sve one bolesnike koji dobrovoljno odlaze na lečenje i mogu samostalno prosu|ivati i donositi odluke, odnosno za one kojima ne treba ograničiti slobodu kretanja.

Ako, međutim, bolesnika treba zadržati i lečiti protiv njegove volje, što je pod određenim okolnostima dopušteno, važe posebna pravila. U takvim slučajevima se govori o “smeštanju u psihijatrijsku ustanovu” što je regulisano posebnim propisima.

Ako nekog bolesnika treba “smestiti u psihijatrijsku ustanovu”, to znači da će biti primljen u zatvoreni odsek bolnice, odnosno da će mu kretanje biti ograničeno. Pri smeštanju bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, lekar može ograničiti i neka druga prava bolesnika: kontakte sa osobama izvan bolnice (posete, telefonske razgovore) i uvid u lekarsku dokumentaciju. Ostali zahvati u lična prava bolesnika nisu dozvoljeni.

Da bi se bolesnik protiv svoje volje mogao smestiti u psihijatrijsku bolnicu moraju biti ispunjeni sledeći preduslovi:

1. postoji opasnost da će bolesnik povrediti ili ugroziti bilo sebe bilo druge (“znatnije ugrožavanje sebe ili drugih”);
2. dva psihijatra moraju da utvrde da stvarno postoji takvo ugrožavanje i da je bolesnik psihički bolestan;
3. ne postoji nikakva druga mogućnost lečenja.

Lekar mora na prisutpačan način bolesniku da objasni zašto je smešten u bolnicu (ako mu takva informacija u njegovoj trenutnoj situaciji ne nanosi više štete nego koristi). On takođe mora da o smeštanju bolesnika u psihijatrijsku ustanovu obavesti sud, advokata i porodicu bolesnika.

Ako bolesnik zbog svoje psihičke bolesti nije (više) u stanju da sam brine za svoje poslove, može mu se odrediti staratelj. To će na zahtev samog bolesnika, njegove porodice ili drugih osoba učiniti sud.

Bolesnik se može u psihijatrijsku ustanovu smestiti na svoj lični zahtev ako još poseduje poslovnu sposobnost. U tom slučaju bolesnik mora dati izjavu da je sporazuman sa lečenjem i sa ograničavanjem slobode kretanja.

Ako želite da saznate nešto više o zakonskim propisima i pravima bolesnika i članova porodica u vezi sa smeštanjem bolesnika u psihijatrijsku ustanovu, obratite se advokatu ili socijalnom radniku.

Izvor: Centar za psihoedukaciju – http://www.cpe.org.rs/

Rečnik:

• Akatizija – potreba za stalnim kretanjem, nemogućnost mirnog sedenja.
  
  Akutna psihoza – psihoza koja nastupa iznenada, najčešće uz pojavu pozitivnih simptoma.
  
  Antipsihotici = neuroleptici.
  
  Atipični neuroleptici – nova generacija dobro podnošljivih neuroleptika kod kojih se mnogo ređe javljaju neprijatna neželjena dejstva.
  
  Depo-injekcije neuroleptika – injekcije koje se daju intramuskularno,a čije dejstvo traje 2-4 nedelje.
  
  Depresija – Osećaj bezrazložne tuge.
  
  Diskinezija – nevoljno grčenje mišića.
  
  Dopaminski sistem – Sistem nervnih ćelija u mozgu koje za prenos impulsa koriste neurotransmiter dopamin.
  
  Halucinacije – senzorni doživljaj bez odgovarajućeg spoljašnjeg sadržaja. Bolesnik čuje glasove (akustične halucinacije) ili oseća mirise (mirisne halucinacije). Postoje i takozvane taktilne halucinacije kod kojih bolesnik ima osećaj da ga neko dodiruje.
  
  Ideje odnosa – simptom bolesti kod kojeg bolesnik ima utisak da se o njemu govori ili da se stvari odnose na njega, iako to u stvarnosti nije tako.
  
  Intramuskularna injekcija – ubrizgavanje leka u mišić.
  
  Kasna diskinezija – nesvesni pokreti mišića, najčešće u području usta, jezika i usnica. Mogu biti pogođeni i drugi mišići. Kasne diskinezije se mogu javiti kao nuspojava lečenja neurolepticima.
  
  Negativni simptomi – oznaka za simptome kao što su nedostatak volje, gubitak emocija, depresija i povlačenje u sebe.
  
  Neuroleptici – lekovi za terapiju shizofrenih poremećaja; drugi naziv: antipsihotici.
  
  Neurotransmiteri – prenosničke materije u mozgu koje služe za prenos nadražaja. Važan neurotransmiter je i dopamin (vidi dopaminski sistem).
  
  Oralni lekovi – lekovi koji se uzimaju na usta (tablete, kapsule, kapi).
  
  Paranoidan – onaj koji pati od sumanutih ideja.
  
  Pozitivni simptomi – oznaka za simptome kao što su halucinacije, sumanute ideje, poremećaji mišljenja.
  
  Psihoedukativne grupe – informacione grupe za bolesnike i/ili članove njihovih porodica koje vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik na kojima se pojašnjava bolest i načini lečenja.
  
  Psihosocijalna terapija – lečenje kod kojeg se posebna pažnja obraća na psihičke i socijalne okolnosti bolesnika.
  
  Psihoza – psihički poremećaj s promenom doživljaja. U ovu grupu bolesti se ubrajaju i shizofreni poremećaji.
  
  Rehabilitacija – postupno uvođenje bolesnika u porodičnu i radnu sredinu radi ponovnog uspostavljanja njegovih profesionalnih i ostalih sposobnosti.
  
  Socijalno povlačenje – izbegavanje kontakata sa drugim ljudima. Može biti simptom bolesti, ali i pokušaj savladavanja bolesti.
  
  Sumanute ideje – pojava kod koje se bolesnici čvrsto drže svojih uverenja iako se ona ne poklapaju sa iskustvima. Oni na primer umišljaju da ih neko proganja, da se sve odnosi na njih i slično. Sumanute ideje su simptomi bolesti.

The post Shizofrenija (šizofrenija, šiza) appeared first on Svet Medicine.

 Važno je da vaš doktor odstrani sumnju u depresiju ili maničnu depresiju, koje takođe mogu da imaju predvidljive cikluse tokom godine. Mnogo ljudi sa SAP imaju unipolarnu depresiju, ali 20 % njih mogu da imaju ili da nastave da razvijaju bipoloarni ili manično depresivni poremećaj.

Manične ili hipomanične epizode se takođe mogu javiti u proleće ili leto. Važno je razlikovati dobro raspoloženje koje je posledica oporavka od zimske depresije i maničnu epizodu, zbog toga što postoje bitne razlike u lečenju. Samo-dijagnostikovanje se treba izbegavati.

Istraživanja pokazuju da su žene osam puta podložnije SAP od muškaraca. SAP se prvi put obično pojavljuje u 20-tim ili 30-tim godinama života. Procenat bolesnih od SAP raste do 50-tih godina kad počinje da opada, tako da je procenat bolesnih od SAP kod ljudi starijih od 65 godina znatno niži.

Simptomi SAP se razlikuju od simptoma depresije i uključuju:

• Loše raspoloženje, smanjen interes za aktivnosti koje inače donose prijatnost, smanjena koncentracija;
• Predugo spavanje (obično produženo za 4 sata ili više svakog dana);
• Smanjena energija i osećanje umora;
• Izrazita želja za ugljenim hidratima;
• Povećanje telestne težine i žudnja za slatkišima;
• Povlačenje iz socijalnih kontakata;
• Depresija.

Šta je uzrok SAP?

Niko nije sasvim siguran šta prouzrokuje SAP ali istraživanja pokazuju da može da ima veze sa sledećim faktorima:

• Skraćen dan može da prouzrokuje smanjenje važnih supstanci u mozgu koje utiču na raspoloženje;
• Hormonalni poremećaj (kortizol, tiroksin);
• Smanjena osetljivost mreznjače na svetlo;
• Niske zimske temperature mogu da pobude organizam da se odmara i naruši cirkadijalni ritam;
• Vazdušni pritisak i promene pritiska;
• Psihološki mehanizmi i personalne karakteristike mogu da budu faktori koji doprinose ravoju SAP;
• SAP koji se ne leči može da predstavlja jak udarac za socijalne, školske i radne aktivnosti. Njegova pojava često koincidira sa periodom kada su očekivanja od pojedinca veća.

The post Sezonski afektivni poremećaj – SAP appeared first on Svet Medicine.