Hipokratova zakletva (original)

Originalna zakletva napisana je na grčkom a najraniji prevod je na latinskom.

Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higejom, i Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasuđivanjem držati ove Zakletve.
Da ću smatrati dragim kao roditelja onog koji me je naučio ovoj umetnosti; da ću živeti u slozi sa njim i, ukoliko je to potrebno, deliti svoja dobra sa njim; da ću njegovu decu gledati kao svoju braću, da ću ih, ukoliko to zažele, podučiti ovoj umetnosti bez naplate ili pisane obaveze, da ću podeliti sa svojim sinovima, sinovima učitelja i učenicima koji su se upisali i prihvatili pravila profesije, ali samo sa njima, pravila i instrukcije.
Prepisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem i nikada nikome neću naneti zlo.
Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt.
Niti ću dati ženi sredstvo za pobačaj.
Održaću čistotu mog života i mog umeća.
Neću operisati kod kamena, čak i ako je bolest očigledna kod pacijenta; ostaviću ovu operaciju specijalistima tog umeća.
U koju god kuću da uđem, ući ću samo za dobrobit mojih pacijenata, držeći se podalje od bilo kakvog namernog nedela i od zavođenja žena i muškaraca zarad ljubavnih zadovoljstava, bilo da su slobodni ili robovi.
Sve što saznam prilikom vršenja moje profesije ili svakodnevnog poslovanja sa ljudima, a što ne treba širiti dalje, čuvaću kao tajnu i nikada neću otkriti.
Ukoliko se verno držim ove zakletve, neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od strane svih ljudi za sva vremena; ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi.

Zakletva u modernim okolnostima

Značaj Hipokratove zakletve je u njenoj istorijskoj i tradicionalnoj vrednosti. Većina lekarskih udruženja širom sveta prešla je na modernizovane verzije Zakletve, koje imaju veći stepen relevantnosti sa današnjim moralnim dilemama sa kojima se lekari mogu suočiti. Međutim, originalna Zakletva postavila je temelje modernim shvatanjima etičnog ponašanja lekara u praksi. Najbolji primer za to je poverljivost na koju je lekar obavezan u odnosu sa pacijentom. Ipak, pitanja pobačaja i eutanazije danas imaju novu perspektivu koja se nužno ne poklapa sa obećanjem iznetim u Zakletvi.

Nakon svetskih ratova, uočivši propuste lekara koji su u velikome zastranili od načela svoje profesije, Ženevskom deklaracijom tekst zakletve je modifikovan do današnje moderne verzije koju je prihvatila većina današnjih lekara. Polaganje ove zakletve je na mnogim univerzitetima deo diplomske ceremonije na studijama medicine.

Moderna verzija zakletve

Ovo je prevod zakletve koje je usvojena 1946. u Ženevi.

U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.
Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.
Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.
Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.
Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.
Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.
Moje kolege će biti braća.
U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.
Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.
I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.
Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast.

Izvor: Wikipedia.org

The post Hipokratova zakletva appeared first on Svet Medicine.

Rimljani su bili veliki graditelji, što su poprimili od Etruraca. Pri izgradnji gradova vodili su računa o lokalnoj klimi, a posebno su bili zaštićeni od vetra juga, koji nepovoljno deluje na ljude. Pri lokaciji gradova vodili su računa da se mogu lako snabdevati vodom i dobro kanalisati. Kolosalni su njihovi vodovodi, pa i kanalizacija i kupatila. Zato kad se govori o starorimskoj medicini, misli se na njihove zasluge na području javnog zdravstva, koje su unapredili kao ni jedan narod starog veka.

Ono što su Rimljani stvorili u oblasti javnog zdravstva i sanitarnog zakonodavstva niko nije stvorio sve do novog veka. Još u VI v.pne, za vreme vlade Tarkvinija, Etrurci su konstruisali veliku kanalizacionu mrežu u Rimu – Cloaca maxima, koja je povezivala ceo grad, a delom i danas služi svojoj nameni. Ovakve kanale Rimljani su gradili i u drugim gradovima, pa i u svojim kolonijama.

Rimljani su najveću pažnju posvećivali snabdevanju vodom za piće. Još 312. g.pne., po projektu etrurskih arhitekata, rimski cenzor Apije Klaudije sagradio je prvi akvedukt. Kasnije su sagrađeni i drugi vodovodi u Rimu (u Rimu je u vreme careva bilo 14 vodovoda), koji su obezbeđivali 500 litara vode za piće i kupanje po stanovniku, a isto toliko za javna kupatila. Četiri od tih vodovoda su danas restaurirani i podmiruju potrebe Rima. Ostaci rimskih vodovoda nađeni su u raznim gradovima nekadašnjeg rimskog carstva pa i na Balkanu – u Splitu koji je restauriran 1878/79 godine, S. Mitrovici, Gradištu itd.

Poznavali su i zdravstvene vrednosti mineralnih i toplih voda, izgradili su niz banja – Vrnjačka banja, Sokobanja. Poznata su njihova javna kupatila (termej), kao i javni toaleti (u vreme careva u Rimu ih je bilo 150). Oni su isušivali močvare u okolini Rima i time rešili problem malarije.

Kako su gradili svoje gradove saznajemo iz dela ”De architectura” poznatog rimskog arhitekte Vitruvija (88-26 g.pne) u kome on iznosi uputstva za podizanje gradova, građenje kuća. Pored toga, navodi i trovanje olovom pa pri izgradnji vodovoda savetuje izbegavanje olovnih cevi.

Zdravstveno-sanitarno zakonodavstvo starog Rima je takođe, bilo uzorno. Bilo je zabranjeno držanje mrtvaca u kući ili sahrana unutar zidina grada. Groblje je bilo van grada i tamo su vršene i kremacije. O čistoći grada brinuli su posebni činovnici – edili. Javne kuće – lupenarije su bile van grada, a edili su imali spisak svih prostitutki i neprekidno su ih nadzirali. Pod nadzorom edila bile su i životne namirnice. Oni su nadzirali tržnice i zabranjivali prodaju pokvarenih namirnica.

Medicinsko zakonodavstvo u starom Rimu počinje veoma rano. Još u VII veku pne. Numa Pompilije je izdao zakon (Lex regia) kojim propisuje da svaka žena koja umre na kraju trudnoće mora da joj se otvori trbuh i izvadi dete. U VI v.pne. izdati su i drugi zakoni: u vezi očinstva (trajanje trudnoće najviše 10 meseci), zatim zakon o zabrani pobačaja.

Za razliku od doprinosa javnom zdravstvu i sanitarnom i zdravstvenom zakonodavstvu, na polju medicine, kao što je već rečeno, stari Rim nije ostavio ništa značajnije, jer kod njih naučne medicine dugo nije bilo. Prvi rimski lekari bili su robovi. Lekarsko zvanje smatralo se sramotnim, a socijalni položaj lekara bio je bedan. Još u VI v.pne. izdat je zakon o odgovornosti lekara za njihov rad. Ako su krivi za smrt pacijenta – deportacija ili smrtna kazna. Ni grčki lekari koji su kasnije dolazili, nisu bili punopravni građani. Tek 46. g.pne. Julije Cezar dao im je građanska prava i tek tada počinje da im raste ugled. Bolnica u današnjem smislu reči nije bilo. Postojale su samo vojne bolnice i tzv. valetudinarije u kojima su zemljoposednici smeštali svoje robove da se što pre osposobe i da im ne padne cena.

U vreme najvećeg procvata grčke medicine u Rimu nije bilo ni jednog školovanog lekara, a medicnom su se bavili robovi, berberi i razni šarlatani. Ali sa razvojem Rima i blagostanja u njemu, pojavila se i potreba za poboljšanjem životnih uslova, te i potreba za lekarima. Ali kako ih nije bilo u Rimu, dovedeni su iz Grčke. Međutim stari Rimljani su bili konzervativni i neprijateljski raspoloženi prema svim novinama, pa i prema novim grčkim lekarima. Prvi grčki lekar došao je u Rim tek 219. g.pne. Bio je to Arhagat, koji je postigao velike uspehe, pa čak dobio i građanska prava. Posle njega bilo je i drugih lekara Grka, ali ugled grčkih lekara porastao je tek dolaskom Asklepijada.

Asklpijad iz Bitinije, rođen 124. g.pne. došao je u Rim oko 91.g.pne. On je vrlo brzo shvatio da zdravstveni problemi Rimljana nastaju kao posledica njihovog načina života – neumerenost u jelu i piću, nerad, seksualni razvrat. Savetovao je dijetu, šetnje, gimnastiku, masaže i sl. Brzo je stekao veliki ugled kao lekar, pa je čak bio prijatelj Marka Aurelija i Cicerona. Asklepijad je odbacio Hipokratovu humoralnu teoriju, smatrajući da je važnija solidna patologija. Kao pristalica Demokrita i Leukipa, smatrao je da je ljudsko telo sastavljeno od atoma koji se neprekidno kreću po telesnim porama i kanalima. Ako se poremeti to kretanje i dođe do zastoja – staze atoma, nastaje bolest. U tom smislu je usmeravao i svoje lečenje, koje treba da bude sigurno, brzo i ugodno (tuto, cito et jucunde). Glavni su mu lekovi : masaža, hidroterapija – kupanje, jahanje, nošenje u stolici i nosiljci, dijeta i sredstva za jačanje, prvenstveno vino. Odbacio je prirodne lekove, a naročito sredstva za povraćanje i čišćenje.

Temison (sredina I v.pne) iz Laodikeje, bio je učenik Asklepijada i nastavio je njegovu solidanu teoriju. On je sistematizovao i usavršio učenje svog učitelja. Medicinu je smatrao metodom posmatranja i proučavanja fenomena i uzroka koji su zajednički svim bolestima. Tako je on osnovao smer u medicini – metodička škola.

Metodička škola bazira svoje učenje na solidarnoj patologiji, smatrajući da svi delovi tela imaju svoj tonus. Delovi tela se stežu i rastežu, a poremćaj tonusa dovodi do bolesti. Pošto je poremećaj tonusa uvek lokalnog karaktera, to i lečenje mora biti lokalno. To lečenje se sprovodi po principu ”suprotno suprotnim’’ (centararia contrariis), tj. ako je tonus smanjen primenjuju se sredstva za povećanje tonusa i obrnuto. Takva lekovita sredstva i metode su: lokalno vađenje krvi, primena derivacija i adstringencija, kupke, masaže itd.

Soran ( kraj i početak II v.ne) je bio najslavniji metodičar. I on je poreklom Grk, a u Rimu je radio u vreme careva Trajana i Hadrijana (II v.ne) uživajući najveći ugled. Soran je bio najveći ginekolog i akušer starog veka. Napisao je delo ”Periginaikeion paton” u kome je izvrsno obradio ginekologiju i akušerstvo, područje koje je do njega bilo zanemareno. Poznat je i kao autor Hipokratove biografije.

Celzo (Aulus Cornelius Celsus) je živeo u I v.ne., u vreme cara Tiberija. Nije bio lekar već enciklopedista. Sve do njega medicina je bila potpuno u rukama Grka i sva dela su pisana na grčkom jeziku. On je napisao prvo delo na latinskom jeziku – ”De re medica”.

Celzus je autor enciklopcedijskog dela ‘’Artes”, u kome je obradio mnoge nauke, pa i medicinu. Sačuvan je samo deo gde je obrađena medicina i to u 8 knjiga. U trećoj knjizi opisao je četiri glavna simptoma zapaljenja – tumor, rubor, calor i dolor. Posebno se proslavio svojom metodom litotomije – incizija na perineumu iznad colluma vesicae, koja se izvodila sve do XVI v. i nosila njegovo ime – Sectio Celsiana.

Pedonije Dioskorid (sredina I v.ne) je bio rimski vojni lekar. Napisao je delo ’’De materia medica” u kome je opisao više od 750 domaćih i stranih lekova biljnog, životinjskog i mineralnog porekla. To delo sadrži celokupno farmakološko znanje starog veka. Vekovima je služilo kao najpoznatiji i najbolji apotekarski priručnik, te je doživelo bezbroj izdanja. Sačuvani su i mnogi poznati rukopisi tog dela, a rukopis koji je pisan u V v. za Juliju Aniciju, ćerku vizantijskog cara Olibrija, bio je jedno vreme vlasništvo kralja Milutina i nalazilo se u njegovoj bolnici u manastiru Prodromos u Carigradu.

Galen (129-199 ili 200) je rođen u Pergamu, medicinu učio u rodnom Pergamu, zatim u Smirni i Aleksandriji, a po završetku studija (158 g.) vraća se u Pergam gde postaje lekar u gradijaterskoj školi, što mu je omogućilo da stekne bogato iskustvo u oblasti hirurgije.

Došavši u Rim 162.g. brzo se proslavio znanjem i praktičnim uspesima. U Rimu piše knjige i drži filozofska predavanja, ali i vodi žestoku borbu sa svojim protivnicima, pristalicarna raznih medicinskih škola. Zapravo, u to vreme je bilo više medicinskih škola, među kojima su najvažnije: dogmatska, metodička, pneumatska, empirijska i eklektička. Međusobni sporovi doveli su do pravog haosa i sve većeg udaljavanja od hipokratske medicine. Galen je uveo red u taj haos i hipokratskoj naučnoj medicini vratio mesto koje zaslužuje.

Galen, koji je 169.g. postao lekar Komoda, sina Marka Aurelija, je napisao oko 400 dela iz raznih oblasti nauke. On je sistematizovao Hipokratovu nauku i u delima je obradio sve delove medicine. Najvažniji su mu spisi iz oblasti anatomije i fiziologije. Njegovo najpopularnije delo je ’’Ars parva’’ – kompendijum patologije i terapije, u kome je sažet njegov sistem. To delo je služilo kao medicinski udžbenik, kao i najvažniji priručnik lekarima praktičarima dugo vekova.

Bio je oduševljeni Hipokratov pristalica. Prihvatio je njegovu humoralnu teoriju i posmatranje prirode kao put saznanja, ali je uveo i eksperiment, kao metod proučavanja patoloških i fizioloških procesa. I u terapiji je Galen na Hipokratovoj liniji, definišući to rečima ”lekar je sluga prirode”.

Među najveće zasluge Galena je što je anatomiju i fiziologiju postavio na naučne osnove. Bio je prvi eksperimentalni fiziolog. Proučio je mehanizam disanja, mehanizam pulsa opisujući 33 vrste pulsa, funkcije bubrega i funkciju nervnog sistema. Prvi je opisao glasne žice i dokazao da glas nastaje u grlu, a ne srcu (kako su to tvrdili predstavnici stoičke škole). I pored brojnih zabluda i pogrešaka, Galen je jedan od najvećih anatoma i fiziologa svih vremena. Galenizam je vladao 16 vekova i tek u XVIII v. je potpuno odbačen. Galen je 192. g. otišao iz Rima, ali se ne zna gde. Ne zna se tačno ni kad je ni gde umro. Smatra se da je umro 199. ili 200.g. u rodnom Pergamu. Posle njegove smrti opet počinje sektaštvo i nazadovanje medicine.

The post Medicina starog Rima appeared first on Svet Medicine.

Medicina Vavilona

Najstarija poznata kultura nikla je u Mesopotamiji (u slivu velikih reka Eufrata i Tigra) – danas Irak. To je kultura Vavilonaca, Sumera, Asiraca. Ta kultura seže do 5000 godina pre nove ere. Još u to vreme ovi narodi su znali pisati klinasto pismo i računati vreme. Matematika, osnovi geometrije, astronomija, astrologija, podela dana na sate a ovim na minute i sekunde, podela kruga na stepene, potiče od njih.

Pisali su klinastim pismom na glincnim pločicama. Najstariji pisani medicinski dokument je glinena pločica – Nipurska ploča, nađena u Nipuru (Nippur) na kojoj su zableženi medicinski recepti lekova biljnog i mineralnog porekla.

Glinene pločice, koje su glavni izvor današnjeg znanja o tim vremenima, predstavljaju ostatke biblioteke kralja Asurbanipala (VII vek pne), koja se nalazila u nekadašnjoj Ninivi (iskopine u danačnjem Kujundžiku). U Britanskom muzeju danas se nalazi oko 20000, a odgonetnuo ih je Sir Henri Rowlinson 1846. godine. Oko 1000 njih sadrži recepte i uputstva za lečenje. Ove vavilonske biblioteke su praktično bile ogromne ciglane, ali su se zato i sačuvale do današnjih dana.

Svoja mišljenja i stavove o svemu Vavilonci su formirali posmatranjem zvezda. Kretanje i položaj zvezda je uzrok meteoroloških pojava, nastanka godišnjih doba, dana i noći. Iz toga su zaključlli da su sve pojave na zemlji uslovljene položajem zvezda. Položaj zvezda odlučuje i o životu i zdravlju ljudi.

Uporedo sa tim razvila se i nauka o svim drugim mogućim uzrocima bolesti, načinima njihovog lečenja i posebno prognostika. Tako se izgradilo mišljenje da je u najboljem slučaju uzrok bolesti zvezda, a češće zao duh koji je začarao, urekao ili ušao u čoveka. Shodno tome i terapijski tretman bolesnika i bolesti je bio u tom smislu. Vavilonci su tumačenje snova i proricanje iz jetre žrtvovane životinje uzdigli u visoku umetnost. Ni jedan narod i ni jedna kultura nije stvorila takav sistem bajanja i čaranja u medicini kao Vavilonci. 

Ali uz mišljenje o demonskom poreklu bolesti nalazimo i mišljenje o važnosti krvi, koja je duša i suština čoveka i koja se u bolesti kvari. Smatrali su da je srce centar inteligencije, a krv najvažniji telesni sok, nosilac života, zdravlja i bolesti.

Lečenje se sastojalo od dve komponente – od magičnoreligioznih i racionalnih mera. Dijagnostika nije postojala, pa su se lečili samo simptomi, dok je prognoslika bila, kao što je već rečeno, vrlo razvijena (snovi, jetra). Lekari su prvenstveno bili isterivači duhova.

U Vavilonskoj medicini značajno mesto zauzimala je higijena, koja se religioznim propisima upražnjavala – lična čistoća, čistoća vode za piće. Bila je poznata i zaraznost lepre, a bila je propisana i izolacija gubavaca.

Nagrada za rad lekara bila je propisana hamurabijevim zakonom koji je pisan oko 2000-te godine pre nove ere i koji predstavlja najstariji spomenik lekarske odgovornosti. U njemu je posebno strogo bila propisana odgovornost lekara. Tako je propisano da, ako krivicom lekara umre slobodnjak ili izgubi oko, lekaru odseći obe ruke, a ako je u pitanju rob, lekar je bio dužan nadoknaditi roba robovlasniku. Ovako velika odgovornost i stroge kazne uticali su da se hirurgiia nije razvila.

Posle dugotrajnih ratova sa Asirijom, Vavilon je u XII v.pne. izgubio nezavisnost, pa je i njihova kultura i medicina propadala.

Medicina starog Egipta

Jedna od najvećih i najstarijih medicinskih kultura je staroegipatska kultura i medicina, koja je počela oko 3000 g.pne. Medicina se učila u školama uz hramove. Lečenjem su se bavili posebno obrazovani sveštenici i brojni lekari. Najstariji egipatski lekar bio je lmhotep (oko 2900 p.pne.) koji je posle smrti postao božanstvo – zaštitnik medicine. Egipatska medicina tog vremena bila je tesno vezana za religiju, pa se i učila u školama koje su otvarane uz hramove.

Kad su Grci i Rimljani ulazili u istoriju, Egipat je već bio stara kultuma zemlja. O staroegipatskoj medicini i kulturi uopšte danas znamo zahvaljujući Francuzu Šampolionu (Champollion) koji je 1822. godine dešifrovao njihove hijeroglife i time omogućio čitanje papirusa. Pored toga znanje o tom periodu crpimo i iz proučavanja konzervisanih leševa – mumija, koje potiču čak iz kamenog doba.

Proučavanja nekoliko hiljada mumija pokazala su da je čovek tog vremena bolovao od tuberkuloze kostiju (bar 1500 g. pne.), prelomi kostiju su bili česti, zatim je nalažena guba (u godinama bliže novoj eri), kamen u bubregu, pa i karcinom. Zapravo, početkom XX veka engleksi patolog Sir Armand Ruffer, istraživanjem mumija utvrdio je znake arterioskleroze, Pett-ove bolesti (Tbc kosti), bilharijaze, pa čak i neke Gram pozitivne i gram negativne mikroorganizme, a kod jedne mumije nađena je u zglobovima naslaga mokraćne kiseline.

Staroegipatski lekari su znali za važnost krvnih sudova, a prvi su znali za puls i smatrali su da njime krv i dah prolaze telom, te je kod bolesti puls od velike važnosti. Znali su da je srce centar krvotoka, a krvne sudove su zamišljali kao sistem cevi koje idu prema organima u kojima se može pipati puls. Međutim, krvotok nisu dobro poznavali, već su ga upoređivali sa porastom i opadanjem Nila. Po njima je najvažnija fiziološka funikcija disanje (upravo tu je početak pneumatske medicine).

Uzrok velikog broja bolesti je parazit – glista, škorpion, muva i drugi insekti. Pored toga, uzrok bolesti je suvišna hrana, loša hrana i loš dah. Postanak bolesti delom su svodili i na uticaj bogova – naročito kad su u pitanju epidemije.

Pri pregledu bolesnika, pored inspekcije, palpacije i auskultacije, smatrali su da je važan i pregled znoja i mokraće, a naročito pipanje pulsa, a zatim i nenormalni telesni mirisi. Dok su Vavilonci lečili simptome, staroegipatski lekari su dijagnostikovali bolest, tražeći čak i nevidljive simptome koristeći metode inspekcije, palpacije, a verovatno i auskultacije. To je doprinelo da su staroegipatski lekari dali opis velikog broja bolesti.

U terapiji egipatski lekari, za razliku od Vavilonaca, malo bajaju i čaraju. Oni daju lekove lečeći bolest a ne simptome. Primenjivali su lekove za spoljnu i unutrašnju upotrebu, i to biljnog, životinjskog i mineralnog porekla. Pored primene lekova, oni su palili rane, puštali krv, plombirali zube, vršili trepanacije, a po svoj prilici poznavali su i porođajna klešta. Isprepletanost magijsko-religiozne i racionalne terapije je karakteristika za medicinu Starog Egipta.

Hirurgija u Starom Egiptu je bila na vrlo visokom nivou. Lečili su rane sasvim ispravno, poznavali razne vrste zavoja, primenjivali su racionalne metode hemostaze primenom katetera, reponirali luksacije zglobova, vršili cirkumcizije, operisali hemoroide termokauterom.

Staroegipćani su posebnu pažnju posvećivali higijeni, sprovođenjem veoma strogih higijenskih propisa pod nadzorom sveštenika. Sveštenici su morali da se kupaju dva puta danju i dva puta noću, morali su se šišati i brijati svaka tri dana i nositi belo odelo od lana. Svaki je mogao imati jednu ženu i nije smeo čak ni masturbirati.
Posebno se posvećivala pažnja jelu koje je moralo biti kvalitetno i pregledano od strane sveštenika. Vodu za piće su prokuvavali ili filtrirali. Leševi su mumificirani i samo tako (dakle i dezinfikovani) sahranjivani daleko od ljudskog naselja. U borbi protiv preterane ishrane svako u državi je morao postiti određenih dana, a opet na druge propisane dane povraćati, te uzimati klistire. Vazduh su prečišćavali dimom zapaljenog tamjana, kako bi se štitiliod zaraznih bolesti.

Lekarska praksa je bila zakonom regulisana, a propisana i stroga odgovornost, tako da je lekar, ako njegovom krivicom umre bolesnik, mogao biti osuđen i na smrt.

Persijanci su 525 g.pne. osvojili Egipat, pa je nastala stagnacija i zaostajanje egipatske kulture i medicine. Tek pod grčkom vlašću egipatska medicina doživljava ponovni procvat, naročito u Aleksandriji, gde je u III v.pne bila jedna od najslavnijih medicinskih škola starog veka.

Starojevrejska medicina

Starojevrejska medicina je značajna po tome što težište daje sprovođenju higijensko-profilaktičkih mera. Ona je čisto preventivna, bez ikakvih terapijskih procedura. Ovde se prvi put javIjaju socijalno-higijenske tendencije. O starojevrejskoj medicini znamo iz biblije – Starog zaveta (pisano oko 1200 g.pne.). U bibliji su dati brojni zakonski propisi o čistoći, hrani, praznovanja subote kao dana odmora posle šest dana rada.

Dalje su dati propisi o cirkulaciji, a naročito detaljno opisani propisi za sprečavanje lepre sa opisima simptoma i načina prepoznavanja lepre te njenog razlikovanja od drugih bolesti sa sličnim znacima. Svi sumnjivi bolesnici morali su biti izolovani dve nedelje. Leprozni bolesnici morali su nositi posebnu odeću kako bi još iz daleka mogli biti prepoznati, a ako bi im se ipak zdravi približili bili su obavezni da ih glasom upozore na svoju bolest. Slični propisi važili su i za obolele od gonoreje. Iz ovih propisa vidi se briga o zdravlju cele zajednice, a ne samo pojedinca. Propisi imaju isključivo versko obeležje i u bibliji se nigde ne pominju zdravstveni ciljevi ovakvih higijenskih mera, ali su svi od velikog značaja za zdravlje naroda.

Izvršavanje propisa nadzirali su sveštenici, a predviđene su stroge kazne za prekršioce tih propisa. U bibliji se lekari ne pominju, niti bilo kakve medicinske metode borbe protiv bolesti. Opisane su razne bolesti, ali bez ikakvog lečenja. Ovo stoga što Bog leči, a sveštenik je tu da posreduje između Boga i čoveka. Prema bibliji bolest je telesno i duhovno čišćenje, te se taj proces ne sme ometati i zato je lečenje nepotrebno. Tek kasnije, početkom II v.pne., pominje se i poneki lekar, pa se čak nalazi i hvlospev lekarima:

‘’Poštuj lekara jer ti treba jer i njega je gospod stvorio.
Lekar ima mudrost od boga a od kralja prima darove.
Znanje diže glavu lekaru stoji gordo pred knezovima.”

O jevrejskoj medicini novog veka saznajemo iz Novog zaveta i drugih dela, a naročito Talmuda, koji predstavlja zbirku zakona u prvih pet vekova nove ere. U Talmudu su razrađeni biblijski zakoni do u detalje, tako da daju sliku o ogromnom medicinskom znanju talmudista. Nadzor nad izvršavanjem tih propisa sada vrše rabini, koji su imali dobro stručno znanje i koji su donosili odluke o higijenskim i drugim medicinskim problemima.

U Talmudu se već pominju lekari (navedeno šest lekara) i na mnogim mestima u Talmudu vidi se duboko shvatanje lekarske etike. Talmud je pisan u Vavilonu u vreme kad su Jevreji bili u vavilonskom ropstvu, te su mnogi elementi vavilonske medicine prešli u jevrejsku. Starojevrejska medicina imala je hitnog uticaja na hriščanstvo, tako da rano-hriščanski pogledi na bolesti i njihovo lečenje imaju svoje korene u starojevrejskoj biblijskoj medicini.

Medicina stare Persije

Staropersijska medicina je slična starojevrejskoj medicini. I ovde je glavna aktivnost usmerena ka čistoći i higijeni uopšte i to prevashodno sa aspekta religije, a ne zdravstvene zaštite.

O njihovoj medicini saznajemo iz njihovih svetih knjiga – Aveste, jer staropersijanci nisu ostavili nikakvu medicinsku literaturu. U Avestama je dato niz higijenskih propisa, a sve u vezi sa zaratustrinom staropersijskom religijom, čije su karakteristike: dualizam – borba dobra i zla i tim principima su podređeni i njihovi bogovi (Ormuzd, bog i stvaralac dobra, svetla i znanja; Ahriman, bog tame, neznanja i zla, pa prema tome i bolesti).

Bolest se smatra nečistom i izlečenje se može postići sprovođenjem propisa o čistoći, što se opširno navodi u Avesti. Ti religiozni propisi se prvenstveno odnose na telesnu čistoću. Pored telesne čistoće, značajno je čišćenje duše, što se ceremonijalno obavljalo pod nadzorom sveštenika. Posvećivali su veliku pažnju i seksualnoj higijeni, zatim čistoći vode za piće, lokaciji groblja koja su morala biti na uzvišicama ili u šumama gde drveće čisti vazduh. Isto kao i Jevreji vršili su izolovanje Ieproznih bolesnika.

Kao i kod Jevreja pravih lekara nije bilo, već su se medicinom bavili sveštenici, kojima su u kasnijem periodu bili potčinjeni i hirurzi koji su lečili ratne rane i tretirani su kao obične zanatlije.

Indijska medicina

Staroindijska medicina je nastala tek od doseljavanja arijevskih plemena sa severa u doline reka Inda i Ganga i razvijala se sve do saracenskih osvajanja kada se pomešala sa grčko-arapskom medicinom. To je bilo razdoblje između oko 1500 i 500 g.pne i naziva se verskim, jer je celokupno znanje bilo sadržano u svetim knjigama – Vede (znanje) koje su pisane sanskritskim pismom.

Vede su, dakle, svete knjige i u njima je dat uglavnom religiozni sadržaj ali je dat i niz propisa o higijeni tela, zabranjenim jelima i dr. U najstarijoj – Rigvedi, pored pesama bogovima, nalazi se i više uputstava za lečenje biljnim lekovima, a pominju se i lekari i hirurzi. Mlade – Atharva vede predstavljaju priručnik sa savetima za svakodnevne verske obrede, ali sadrže i brojne savete za lečenje raznih bolesti: apscesi, tumori, crevne kolike, proliv, žutica, reumatizam, bolesti srca, očne bolesti, lepra, venerične bolesti, i dr., za čije lečenje, pored magičnih, dati su biljni lekovi i higijenske mere. Staroindijski verski propisi posebno naglašavaju obavezu lične higijene, ograničenje ili čak određenih jela i pića (zabranjuju se gljive, alkohol, beli i crni luk).

Za poznavanja staroindijske medicine od Atharveda posebno su značajne Ajurvede (nauka o drugom životu) u kojima se opširno govori o životnim pojavama. Ajurveda nije sačuvana u originalnom obliku, već u kasnijoj preradi od strane Sušrute (Sushruta) i Čarake. U Ajurvedi osam poglavlja je posvećeno medicini.

Vedska medicina, koja je praktično mešavina empirije i religije trajala je do oko 500. g.pne. Pored postojanja lekara, sveštenici su imali odlučujuću ulogu i njihov uticaj postaje sve jači, te od 500.g.pne počinje novo razdoblje, bromansko razdoblje indijske medicine. Medicina je potpuno u rukama sveštenika, ali postoji i mali broj učenih Iekara, koji toj medicini daju naučni karakter. Centar indijske medicine je grad Benares.

Pored veda staroindijsku medicinu poznajemo iz dela staroindijskih lekara Sušrute, Čarake i Vabhate, koji su ostavili po jednu zbirku (samhita). U Sušrutinoj zbirci opisana je celokupna medicina, a naročito hirurgija. Opisano je preko 1000 (1120) raznih bolesti i njihovo lečenje. U terapiji se navode biljni, životinjski i mineralni lekovi. Pominju lekove za spoljnu i unutrašnju upotrebu, zatim masti, lekovite kupke, inhalacije itd. Opisan je i veliki broj hirurških operacija – amputacije, litotomije, operacije hernije, rinoplastika, laparotomije, očne operacije itd. Indijski lekari su prvi uveli operaciju katarakte (mrene).

Staroindijski lekari su bili vrsni praktičari, terapeuti i hirurzi. U pogledu teoretskog znanja bili su na niskom nivou i pod uticajem religije puni predrasuda. Anatomsko znanje im je bilo minimalno, jer nisu secirali leševe. I za njih su su brojevi bili sveti. Po njihovom shvatanju ljudsko telo se sastoji od 300 kostiju, 90 tetiva, 210 zglobova, 500 mišića, 70 krvnih sudova, 24 živca koji se svi završavaju u pupku i 9 čulnih organa.

Njihovo tumačenje fiziologije i patologije je puno predrasuda. Svim životnim funkcijama upravljaju tri osnovne materije ili energetska principa – vazduh, žuč i sluz. Oni stvaraju 7 osnovnih telesnih sastojaka: limfa (hilus), meso, krv, mast, kost, moždina i seme. Normalan odnos tih supstanci daje zdravlje, a njihov poremećaj uzrokuje bolest.

Dijagnostika je bila razvijena, a koristili su metode: pregled bolesnika, palpacija bolesnih delova, auskultacija pomoću nekih ušnih cevi, a služili su se mirisom i ukusom, a znali su i za puls.

Indija je prva zemlja u kojoj su nastale bolnice, a prve tragove o tome nalazimo oko V veka pne. Mnogi staroindijski lekovi (poznavali su dobro i otrove i afrodizijake), među kojima su posebno cenili živu, kasnije su preneti u Evropu i upotrebljavaju se i danas.

U staroindijskoj medicini posebni značaj je imala higijena – čistoća tela, odela, stana, nega zuba, gimnastičke vežbe kao uslov za održanje zdravlja. Od značaja je i dijetetika, naročito ishrana bolesnika, jedan njihov stari lekar Harišcandra kaže: “O, čoveče, topla kupka, sveže meso, mlada devojka i umerena upotreba mesne hrane koriste vašem zdravlju”.

Kineska medicina

Kina je hiljadama godina živela i razvijala se sasvim izolovano od ostalog sveta, čak je i zakonima strogo sprečavala ulaz svemu što je moglo poremetiti miran razvoj carevine. Od Kine je zapad primio papir i štampu, magnetnu iglu, barut, gajenje pirinča, čaja i proizvodnju svile.

Za celokupnu medicinu starog veka može se reći da je empirijsko-religiozno-filozofska, što važi i za starokinesku medicinu. Njihovi najveći filozofi bili su Konfučije i Laoce. Kineska filozofija smatra da je pri postanku sveta prvobitni haos se podelio na dva principa: muški,aktivni – yang i ženski, pasivni – yin. Muški, aktivni princip uvek preovlađuje i to znači sreću i zdravlje, a kad se poremeti taj odnos nastaje bolest. Svet se sastoji od pet elemenata: zemlja, drvo, metal, voda i vatra. Svi ti elementi su povezani i genetski proizilaze jedan iz drugog (drvo kad izgori stvara se zemlja, iz zemlje se dobija metal itd.). Dakle, osnov kineske filozofije je nauka o jedinstvu mikro i makro kosmosa, a svim zbivanjima u mikro i makrokosmosu upravljaju jang i jin. U kineskoj filozofiji posebno značenje ima broj 5, koji se stalno susreće i u kineskoj medicini. Tako postoji 5 elemenata, 5 čula, 5 glavnih organa (srce, pluća, jetra, bubrezi, slezina), 5 sporednih organa (žučna kesa, tanko crevo, želudac, debelo crevo i mokraćna bešika), 5 ukusa, 5 boja itd. Kineska anatomija je filozofska spekulacija, nema veze sa stvarnošću. Među pojedinim organima postoje rodbinske veze: jetra je majka srca, želudac je sin srca, a bubreg je neprijatelj srca.

Smatra se da su počeci kineske medicine nastali 5000 g.pne. i vezani su za legendarne kineske careve, kojima se pripisuje zasluga za osnivanje i razvoj u medicini. Tako se Šen Nung (2838 g.pne) smatra ocem kineske medicine. On je iza sebe ostavio farmakološko delo sa oko 350 lekovitih biljaka sa opisom njihovog delovanja. Najstarije i najznačajnije delo smatra se da je napisao Huang Ti (2698-2598) koga su zvali ”Žuti car” – Kanon (Žen čing). Pravi procvat kineska medicina je imala tek za vreme vladavine dinastije Han (206 g.pne – 220 g.pne), a najistaknutiji lekar tog vremena bio je Čeng Čung Cing (II v.ne), koga su zvali “kineski Hipokrat.“

Mada je medicinska teorija bila daleko od stvarnosti, ipak su stari Kinezi imali praktično znanje i iskustvo. Kao izvanredni posmatrači veoma dobro su opisali veliki broj bolesti – ospice, dizenteriju, koleru, variolu, sifilis i to sva tri stadijuma, beri beri bolest (2697 g.pne), zatim su znali za parazite – tenija, askaris, oksiuris.

U dijagnostici su koristili pregled kože, oka, jezika, i telesnih izlučevina. Najvažnije u dijagnostici bio je pregled pulsa, to su izgradili do neverovatne finoće, jer su puls upoređivali sa titrajem zategnute žice na muzičkom instrumentu, te se pregledom pulsa može ustanoviti harmonija ili disharmonija u organizmu. Puls su pipali na 11 mesta i na svakom mestu po tri puta, a razlikovali su 200 raznih vrsta pulsa. Sam pregled je trajao i po nekoliko sati.

Glavni zadatak terapije je da se poveća aktivnost janga. Terapija je bila veoma bogata i dosta racionalna mada je zasnovana na filozofskim postavkama. Neki njihovi lekovi su kasnije uvedeni u evropsku medicinu i do danas se koristi – želatin kod krvavljenja, Radix rei kao laksans, preparati gvožđa kod anemija, opijum kao narkotik itd., pa čak i čaj je prenesen iz Kine. Stari Kinezi su znali za dejstsvo žive kod sifilisa i čak su i poznavali metod unošenja u organizam putem udisanja živinih para, pošto je živa jak otrov. Pored lekova u lečenju su koristili masaže, koje su izvodili posebno finom tehnikom. Posebna terapijska tehnika je akupunktura, koja se i danas primenjuje.

Jedna od zasluga kineske medicine je što su pronašli prvu metodu uspešnog sprečavanja variole putem vakcinacija stavljanjem u nos komadić pamuka nakvašen gnojem iz pustule bolesnika koji je bolovao od boginja. Gnoj je prethodno sasušen i samleven. Primenjivali su i metodu uduvavanja u nos praha od sadržaja pustule. To cepljenje je Evropa upoznala tek početkom XVIII veka i može se reći da je to bila osnova svih kasnijih metoda vakcinacija.

Stari Kinezi se nisu bavili hirurgijom, osim kastracijom mladića, stvarajući evnuhe za potrebe carskih dvorova. Znali su i za ekstenziju pri prelomu kostiju, kao i neku vrstu narkoze. Nisu se bavili ni akušerstvom, već je to bio posao primitivnih žena.

Medicina stare Amerike

Medicina prastanovnika Amerike nije potpuno istražena. Nešto vise se zna o medicini starih Acteka (Meksiko), Inka (Peru) i Maja (Srednja Amerika), a proučava se i medicina severnoameričkih indijanaca. Interesantno je da je ta medicina u mnogome slična kineskoj medicini, mada je verovatno da su se te medicine razvijale paralelno i sasvim nezavisno.

O počecima ovo medicine ne zna se, a znanja potiču tek kad je ta medicina bila razvijena. Ta saznanja uglavnom crpimo iz iskopina kostiju, pa i iz analogije sa medicinom staroazijskih naroda.

Medicine Acteka i Maja imaju puno sličnosti. Medicina im je magično-religiozna, ali sa dosta empirije, posebno u terapiji, koja je bila na vrlo visokom stepenu. Poznavali su preko 1000 lekovitih biljaka. Upravo prastanovnicima Amerike treba da zahvalimo za brojne važne lekove, koje su konkvistadori posle osvajanja doneli u Evropu. Tako je evropska medicina upoznala niz biljaka – kinin, kokain, emetin i dr.. te duvan i kakao.

Inke su mrtvace konzervirali – mumificirali kao i Egipćani i sahranjivali u čučećem položaju. Smatrali su da bolesti nastaju kao kazna bogova, ali su primenjivali i brojne biljne lekove. Tako su ipekakuanu davali kod amebne dizenterije, kinin kod malarije itd. Koku su posebno cenili – kao svetinju, a lišće su žvakali i uživali ugodan ukus. Pored droga i uživanje duvana i alkohola biloje rašireno.

Maje (Južni Meksiko, Gvatemala i na granici Hondurasa) su spaljivali mrtvace. Kod njih je bilo veoma rašireno tetoviranje, kao zaštita od demona.

The post Predhipokratska medicina appeared first on Svet Medicine.

Koji su faktori delovali na ovakav procvat kulture i medicine? Od brojnih faktora koji su delovali kod starih Grka, za razliku od drugih krajeva i naroda, su:

• veoma povoljni geografski položaj stare Grčke, bujna vegetacija, i veliko bogatstvo stare Grčke;
• razvijeno pomorstvo i prevlast na morima, što je uslovljavalo žive trgovačke veze sa zemljama u kojima je kultura već bila ranije razvijena;
• sklonost starih Grka za posmatranje prirode i čoveka i njihov kirtički način mišljenja;
• razvijena demokratija, sloboda mišljenja, istraživanje, koja nije sputavana ni od strane države ni religije. Za razliku od Vavilona ili Egipta, u staroj Grčkoj nikada nije postojala apsolutna vlast monarha, koji bi svojim autoritetom vlasti kočio napredak, već je svaki grad bio država u kojoj je svaki pojedinac uživao sve slobode. Isto tako ni religija nije imala presudnog uticaja na nauku ili umetnost.

U tako povoljnoj sredini nije ni moglo biti mesta za bilo kakvu mistiku. Naprotiv, stari Grci su medicinu oslobodili mistike, praznoverja i religioznosti. Za njih je osnova celokupnog lekarskog rada posmatranje prirode i čoveka i njihovog međuodnosa, atime je medicina uzdignuta na nivo nauke.

Medicinska znanja i otkrića stare Grčke i danas zadivljuju, te se može reći da starogrčka medicina predstavlja vrhunac medicinskih dostignuća starog veka i temelj na kome je izgradena kasnija, pa i današnja medicina.

Starogrčka medicina pre Hipokrata

Sami počeci starogrčke medicine nisu pouzdano utvrđeni. Prvi tragovi datiraju na 3000 g.pne. Iskopine u Kritu i Mikeni otkrivaju nam vodovod, kupatilo, pa čak i klozet na ispiranje tekućom vodom. Proučavanja tih iskopina pokazala su i veliki uticaj Vavilona i Egipta.

Najstariji, pak, pisani dokument su Homerovi epovi – Ilijada i Odiseja, koji su pisani oko 1000 g.pne. U njima su opevana i medicinska znanja toga doba. Posebno je u Ilijadi dat opis raznovrsnih rana (preko 140) i bolesti kao i metode njihovog lečenja, pa čak i instrumenti kojima su se lekari služili pri vađenju strela, U jednom stihu Homer navodi da lekar više vredi nego mnogi mnoštvo drugih ljudi.U Trojanskom ratu opisani su lekari koji vade strele, zaustavljaju krvavljenje, vrše previjanja i ranjenicima daju lekove za ublažavanje bolova. U ovim epovima, pored navedenih racionalnih medicinskih mera, nalaze se i elementi magije i demonizma, a posebno razvijen kult bogova, te je medicina tog doba bila delom mitsko-religiozna.

Grčki bog, otac svih veština, tvorac i zaštitnik muzike, nauke, umetnosti i medicine je Apolon. Medicinska moć je pripisivana i nekim drugim bogovima (Artemidi, Atini, Peonu i dr.). Međutim, u kasnijem dobu glavni bog medicine postaje Asklepije (u latinskom prevodu Eskulap), koji je živeo oko 1443. g.pne. i koji je bio tesalski knez i uspešan lekar. Prema legendi bio je sin Apolona, a njegove kćeri bile su Higijea i Panakeja. Njegova dva sina bili su lekari u borbi pod Trojom.

Asklepijev znak – štap obavijen zmijom je i danas simbol medicine, ali se ne zna kako je postao. Asklepiju su posvećeni brojni hramovi – u Kosu, Knidu, Epidauru, Pergamu, i na Balkanskom poluostrvu u Cavtatu, Solinu, Ljubljani, Zemunu. U te hramove dolazili su bolesnici, obraćali se Asklepiju molitvama i žrtvama, a uz to je sprovođen i čitav ritual u vidu posta, kupanja, kađenja mirisnim travama i sl.

Sveštenici – pri hramovima zvali su se asklepijadi, a kasnije su taj naziv imali svi grčki lekari, a s vremennom samo istaknuti lekari, među kojima i Hipokrat. U grčkoj medicini kult Asklepija vladao je sve do VI v.pne, kada, pojavom filozofa, nastaje nova faza u razvoju medicine. Neki od filozofa bili su i lekari, a i oni koji nisu bili lekari, svoja razmišljanja su protegli i na medicinu. Oni su umesto duhova i demona stavljali prirodne elemente i sile od kojih je sve postalo. Filozofi prirode koji su nastojali da upoznaju uzroke i promene prirodnih pojava, njihovu suštinu i postanak, do saznanja su dolazili posmatranjem prirode i njenih pojava.

Tales iz Mileta (639-544 g.pne), jedan od prvih, smatrao je da je sve nastalo iz jedne pramaterije – vode. On je osnivač grčke nauke i materijalističke filozofije i osnivač čuvene Miletske škole.

Anaksimandar (610 – 565 g.pne), Talesov učenik i sledbenik, smatra da je prauzrok svega beskrajna materija (apejron) iz koje je nastao sav živi svet i kosmos.

Anaksimen, učenik Anaksimandra, smatra da je prauzrok svega vazduh, čije zgušnjavanje i razređenje uzrokuje sve, pa i najvažnije životne fenomene. Začetnik je pogrešne teorije (penumatska) da arterije sadrže vazduh, što je opovrgnuto tek u XVII veku.

Pitagora (oko 570-489 g.pne), matematičar, fizičar, a verovatno lekar, je sasvim drugog mišljenja – suština stvarnosti je u ulozi harmonije i broja u prirodnim zbivanjima. Pitagora je tvorac idealističkog shvatanja prirode i čoveka. U njegovoj školi se i eksperimentisalo, čime je nađeno rešenje muzičkom intervalu – promena visine glasa prema dužini udarene žice. Zapravo, on je u Krelonu osnovao medicinsku školu gde su nastale prve medicinske teorije. Uticaj njegove škole na medicinu bio je jak i dugotrajan, a sam se bavio anatomijom, a posebno su ga zanimali problemi razmnožavanja.

Alkmeon (oko 500 g.pne), Pitagorin učenik, bio je najpoznatiji lekar pre Hipokrata. Prvi je vršio sekcije životinja i otkrio je vidni živac i Eustahijevu tubu, protumačio poreklo sperme itd. Takođe, prvi je utvrdio da je mozak centar pamćenja, a ne srce. Razlikovao je arterije i vene.

Heraklit (početak V v.pne) je osnivač dijalektike, a kao praelemenat smatra vatru. Postanak kosmosa svodi na borbu suprotnosti.

Svi ovi filozofi, a naročito oni koji su bili i lekari, veoma su zaslužni za razvoj prirodnih nauka i medicine, posebno anatomije i fiziologije. Svakako najzaslužniji su za razvoj materijalističkog i dijalektičkog pogleda na svet u borbi protiv mitologije i religije, a njihovi zaključci su veoma značajni za dalji razvoj medicine.

U V veku pre nove ere nastaje drugo razdoblje u razvoju grčke filozofske misli koja je uticala na još snažniji razvoj medicine. Među filozofima toga veka najznamenitiji su Empedoklo, Anaksagora, Leukip i Demokrit.

Empedoklo (oko 490-435 g.pne), filozof, pesnik fizičar, lekar i socijalni reformator, smatra da je sve nastalo iz četiri elementa (voda, vatra, vazduh i zemlja) čijim mešanjem stvaraju sve raznolikosti sveta. Te elemente pokreću dve sile – ljubav i mržnja. Bolest nastaje poremećajem ravnoteže tih elemenata. Za medicinu je značajan jer je otkrio ušni labirint i postavio teoriju sluha. Tvrdio je da krv dotiče u srce i otiče iz njega, što je uzrokovano respiratornim ritmom. Takođe, znao je da se disanje ne odvija samo kroz pluća, već i preko kože. Znao je za veliki značaj higijene, pa je u borbi protiv malarije preporučivao isušivanje močvara.

Anaksagora (oko 490-428 g.pne) je smatrao da je materija nepromenijiva i večita, da nema ni početak ni kraj i da ne postoji nastajanje ni iz čega. Za medicinu je značajan jer je secirao životinje i vršio eksperimente. Tako je otkrio lateralne moždane ventrikule.

Leukip je ostnivač atomističke teorije. Bio je savremenik Empedokla i Anaksagore.

Demokrit (494-404 g.pne) je bio Leukipov učenik, dao je mehaničko tumačenje svemira.

Ovakav razvoj filozofije uticao je da se razvije do vrhunca – sposobnost zapažanja, posmatranja prirodnih pojava i tumačenja tih pojava. Uz to, a i ekonomski napredak zbog razvoja trgovine, došlo je do naglog procvata umetnosti, književnosti, nauke, a posebno prirodnih nauka, te i izvanrednog napretka medicine.

U to vreme je došlo do pojave sasvim novog tipa lekara – nesveštenika, koji su se školovali u medicinskim školama van hramova i gde nisu predavali sveštenici, gde je vladala sloboda, te i nije bilo uticaja religije i magije. Najstarije i najpoznatije takve škole bile su u Knidu i Kosu. Te dve škole su se razlikovale po svojim teorijskim postavkama, što je bilo značajno za razvoj nauke. Tako je škola u Knidu gledala na čoveka anatomski, polažuči težište na dijagnostiku i lokalizaciju bolesti u pojedinim organima i prirnenjivala lokalnu terapiju. Nasuprot njoj, škola u Kosu gledala je organizam čoveka kao celinu, smatrajući bitnim fiziološke funkcije. Po njima terapijski postupci imaju za cilj jačanje organizma. U ovoj školi težište je davano prognostici, a ne dijagnostici.

U ovim školama školovali su se brojni lekari, pa je Stara Grčka uspostavila i određenu organizaciju zdravstvene službe. U gradovima i opštinama bili su postavljeni stalni lekari (demiruga), koji su lečili meštane besplatno u svom stanu gde su imali ordinaciju. U ordinaciji su vršili i operacije i zadržavali operisane u svojoj kući do oporavka. Sve troškove plaćale su opštine koje su sredstva za to ubirale posebnim porezima. Za naselja gde nije bilo stalno postavljenih lekara, određeni su drugi lekari (periodeuti), koji su putovali od naselja do naselja i obilazili i lečili bolesnike u tim mestima. Najzad, bilo je i privatnih lekara koji su direktno naplaćivali svoje usluge, prema pogodbi sa bolesnikom.

Starogrčki lekari su već u V v.pne. stvorili svoje udruženje i dva puta godišnje priređivali svoje svečanosti. Porođaje nisu vršili lekari, već babice, a u komplikovanim slučajevima lekari su pomagali babicama. Kao što se vidi, jos stari Grci su imali dobro organizovanu zdravstvenu službu i svakom građaninu obezbeđivali zdravstvenu zaštitu.

Hipokratska medicina

O Hipokratovom životu ne zna se mnogo. Smatra se da je rođen oko 460 g.pne. u Kosu. Njegov otac Heraklid, takođe je bio lekar i po nekima vodi poreklo od Asklepija, dok majka Fenareta vodi poreklo od Herakla. Bio je najpoznatiji učenik medicinske škole u Kosu i najslavniji lekar u Kosu. Pored Kosa, radio je i u Trakiji, Tesaliji i Makedoniji i svuda je stekao visoka priznanja kao veliki lekar. Posle smrti roditelja dosta je putovao i na tim putovanjima susreo se sa Demokritom i taj susret je dosta uticao na njegovo učenje.

Bio je savremenik državnika Perikla, filozofa Sokrata, istoričara Herodota i Tukidida, te dramskih pisaca Sofokla, Euripida i Aristofana i vajara Fidija i Praksitela. Dakle, savremenik je, odnosno živeo u vreme kada su se stvarala najveća kulturna dela klasične antike. Umro je 377 g.pne u Lerisi u Tesaliji.

Hipokrat je jedan od najvećih lekara svih vremena i njegova slava ni danas, posle 2,5 hiljade godina, nije izbledela. On je otac naučne medicine i medicine uopšte. Naučna medicina u Grčkoj, koja se počela razvijati u V v.pne, tek u delima Hipokrata doživela je puni sjaj. Smatra se da je napisao veliki broj dela iz oblasti medicine, koja su kasnije (u III v.pne) sabrana u jedno delo pod nazivom “Corpus Hipocraticum” koje obuhvata 59 dela.

Zna se da ta dela nije napisao sam Hipokrat, već neka od njih njegovi učenici i sledbenici. Sva ova dela pisana su između V i III v.pne. Na čelu zbirke je Hipokratova zakletva koju on nije napisao iako nosi njegovo ime. Od svih tih dela smatra se da je on sigurno napisao:

• O vazduhu, vodi i tlu,
• Prognostika,
• O epidemijama,
• Rsprava o lekarskoj deontologiji,
• O svetoj bolesti (epilepsija),
• Rasprave o staroj medicini,
• Aforizmi.

Najveća Hipokratova zasluga je što je medicinu odvojio od religije i filozofskih spekulacija i time stvorio naučnu medicinu, i što je stvorio etičke temelje lekarskog rada.

Teoretski hipokratska medicina se temelji na Empedoklevom učenju o četiri elementa, kojima odgovaraju četiri kvaliteta – hladno, toplo, suvo i vlažno. Ova četiri elementa su četiri kvaliteta koje povezuje pneuma (dah, duša), čije je sedište u srcu, odakle kroz krvne sudove dolazi u sve delove tela. Pneuma je sastavni deo vazduha, te sa disanjem ulazi u pluća, a odatle ide u srce.

Hipokratovo medicinsko učenje polazi od teorije da su najvažniji sastojci organizma četiri soka: krv, sluz, žuta i crna žuč, koji, takođe imaju četiri kvaliteta (toplo, hladno, suvo, vlažno). Životni procesi prvenstveno zavise od ovih telesnih sokova – ako su pravilno pomešani čovek je zdrav, a ako dođe do poremećaja odnosa sokova nastaje bolest. Ovakva medicina naziva se humoralna (humor = tečnost, vlaga, sok). Međusobne odnose telesnih sokova reguliše posebna sila – fizis, kako je sam Hipokrat naziva. Ova hipokratova teorija je prvi pokušaj da se teorijski objasne zbivanja u zdravom i bolesnom organizmu, i vekovima je bila naučni stav u medicini, sve do XVIII veka.

Za Hipokrata, u medicini je najvažnije posmatranje i iskustvo. Po njemu ne postoji bolest već bolestan čovek – posmatra čovekov organizam kao celinu. On ne nastoji da dijagnostikuje bolest, već da otkrije simptome oboljenja, u čemu je bio nenadmašan. Cilj pregleda bolesnika jeste da se otkriju simptomi. Sam je opisao brojne simptome koji i danas nose njegovo ime – succusio Hyppocraticus, digiti Hippocratici, facies Hippocratica (veran opis lica bolesnika na samrti), zvan mitra hippocratica. Upravo, ovakvo pažljivo posmatranje bolesnika i zapažanje i najmanjeg simptoma bolesti, služilo mu je i za prognozu koja je za njega bila izuzetno važna.

Za Hipokrata bolest je prirodna pojava, te stoga može imati samo prirodne uzroke. On i njegovi učenici i sledbenici su poznavali sve etiološke faktore – klimatske, atmosferske, pogrešna ishrana, nezdrava voda, trovanje, prehlada, duševna uzbuđenja, nasleđe, mijazmatska isparenja, zadržavanje belančevina u organizmu.

U skladu sa humoralnom medicinskom teorijom je i njegova terapija. Naime, Hipokrat terapijom želi da podigne otpornu snagu organizma, kako bi sam uspostavio poremećeno zdravlje. On veruje u lekovitu snagu prirode (vis medicatrix naturae). Terapijom se čak podupire i bolest, posebno akutna, jer regulaciona sila (lizis) nastoji da štetne materije pretvori u neškodljive putem kuvanja (pepsis) i da ih izbaci iz organizma. Visoka temperatura i groznica je izraz nastojanja da se unište štetne materije čije izlučivanje se odvija u vidu kriza, koje se javljaju u tzv. kritične dane – sedmodnevni periodi.

Hipokrat leči, odnosno podiže snagu organizma, lekovitim biljkama koje daje u vidu dekokta, kuvani ječam, medena voda, diuretička i purgativna sredstva, sredstva za povraćanje i znojenje, zatim vrši venesekciju, određuje kupke, prepisuje dijetoterapiju. Nema šematizma već individualno prilagođeno svakom bolesniku.

Hipokratova dela i Hipokratova medicina ni danas nije izgubila svoj značaj i vrednost, što potvrđuje činjenica da brojne rasprave i studije koje su napisane poslednjih godina mogu napuniti čitavu biblioteku. U vremenima kada su obarani brojni medicinski sistemi i učenja, Hipokratova medicina je ostala nedirnuta, te se Hipokrat s pravom zove ’’ocem medicine’’.

Posthipokratska medicina

Hipokratovo učenje nastavili su njegovi sinovi Tesal i Drakon, te zet Palib, koji je bio i na čelu medicinske škole u Kosu i koji se posebno bavio embriološkim istraživanjima.

Pored medicinske škole u Kosu, u to vreme (IV v.pne.) i dalje su nile škole u Knidu i sicilska škola. Na čelu škole u Knidu bio je Krizip, učenik Erazistrata (jedno vreme bio je lekar egipatskog kralja), koji je odbacio venesekciju, napisao knjigu o povrću i njegovoj medicinskoj upotrebi. Posebno je preporučivao kupus kao hranu i za obloge.

Posle Hipokratove smrti nastala je posebna medicinska škola – Dogmatska škola, koja je svoje učenje bazirala na Hipokratovoj medicini koju smatraju nepogrešivom dogmom. Međutim, već tapostvka predstavlja udaljavanje od Hipokratove medicine. Njegova osnovna misao jc naučna sumnja i kritični pristup, kao odluka jedne naučne misii. Od dogmatičara, o kojima se ne zna mnogo, najpoznatiji su Dioklo, Praksagora i Krizip.

Dioklo (prva polovina IV v.pne) se posebno bavio anatomijom, embriologijom, ginekologijom i akušerstvom, ali i higijenom i smatra se da je bio najveći higijeničar antike. Njegova slava je bila tolika da su ga zvali ‘’drugi Hipokrat”. Dioklo je prvi napisao jednu anatomsku knjigu ‘’Anatomija”. Opisao je embrione od 27 do 40 dana. Smatrao je da u stvaranju embriona učestvuju oba roditelja (za razliku od Aristotela).

Praksagora (oko 330 g.pne) je naslednik Diokla na čelu Dogmatske škole. Posebno se istakao kao anatom i hirurg. Prvi je koji je potpuno i jasno razlikovao arterije i vene, ali je smatrao da vene sadrže krv, a arterije pneumu. Prvi je grčki lekar koji je proučavao puls. Poznat je i po tome što je bio učitelj velikog anatoma Herofila.

Kad se ima u vidu da su najpoznatiji dogmatičari (Praksagora i Krizip) bili učitelji najpoznatijih lekara Aleksandrijske škole (Herofil i Erazistrat) proizilazi da je Dogmatska škola bila posredno preteča Aleksandrijske škole koja, posle čitavog veka zastoja, predstavlja novo sjajno razdoblje u istoriji medicine.

Aleksandrijska škola nije se koristila samo Hipokratovim učenjem, već je koristila i znanja i otkrića drugih lekara, ali i prirodnjaka, pa i filozofa, od kojih su naznačajniji Platon i Aristotel, koji su imali najveći uticaj na razvoj nauke i kulture tog doba.

Platon (427-347 g.pne) je najveći Grčki mislilac svog doba. Tvorac je nauke o nematerijalnosti i besmrtnosti duše. Nije bio samo protivnik materijalizma, već i demokratije smatrajući da je najbolje aristokratsko društveno uređenje. Njegov je značaj i za medicinu u koju je uveo idealističko tumačenje fizioloških procesa, što će kasnije prihvatiti i Galen, te se može reći da je taj njegov uticaj bio negativan. Zapravo, Platon je smatrao da, osim besmrtne duše, postoje i tri smrtne duše – intelektualna sa sedištem u mozgu, senzibilna čije je sedište u srcu i vegetativna u jetri i ona upravlja ishranam. Galen je na ovoj idealističkoj filozofiji zasnovao svoje učenje o tri spiritusa. Platon je smatrao da je lečenje hroničnih bolesnika socijalno štetno, jer održava u životu nekorisne članove društva.

Aristotel (384-322 g.pne) je bio Platonov učenik. Sin je lekara Nikomaha, ali sam nije bio lekar. Mada nije bio lekar, njegovo medicinsko znanje je bilo veliko. Bio je 13 godina predavač na Liceju u Atini, gde je osnovao Peripatetičku školu (škola pri šetnji u prirodi). Od svog učitelja je preuzeo idealističku filozofiju, ali što je više proučavao prirodu sve se više približavao materijalizmu. Za Aristotela se kaže da je bio ”najučeniji Grk’’ pa je njegov značaj za nauku i kulturu uopšte višestruk. On je bio učitelj Aleksandra Makedonskog, sina makedonskog kralja Filipa, pa se s pravom kaže da nikad u istoriji čovečanstva nije veći učitelj imao većeg učenika. Na osnovu svojih botaničkih, zooloških i anatomskih istraživanja dokazao je povezanost cele prirode, kako žive tako i nežive. Prvi je sistematski opisao i klasifikovao celu prirodu. U svom delu ”Historia animalium’’ životinje je podelio na dve velike grupe – razreda : krvne (kičmenjaci) i beskrvne (beskičmenjaci) a razrede dalje delio na podrazrede. Opisao je oko 500 vrsta životinja.

Aristotel je najveći naučnik svih vremena. On je stvorio i obradio logiku. Stvorio je sistem nauke i sistem u nauci. Prvi je sistematski pisao enciklopediju ljudskog znanja. I Aristotel je pristalica četiri elementa, smatrajući da se ljudsko telo sastoji od elemenata i njihovih kvaliteta. On je tim elementima dodao i peti elemenat, odnosno princip života (quinta essentia). On je prvi razlikovao organe i tkiva. Za medicinu posebno je značajan po svojim anatomskim i fiziološkim istraživanjima. Smatrao je da je srce centar i duše i krvotoka, pa je to najvažniji organ u telu koji ne sme i ne može da oboli (stoga se kardiologija nije vekovima razvijala).

Krv se stvara od hrane putem isparavanja, ide u srce, a iz njega kroz vene ka periferiji. U arterijama je pneuma a ne krv i u njima nastaje puls. Pluća imaju zadatak da hlada srce, a dijafragma da razdeli senzitivnu od vegetatitvne duše. I u oblasti embriologije bio je u zabludi, jer je smatrao da muško seme sadrži začetak ploda, a majka daje samo materijal za rast, što je tek Harvej opovrgao 1651. godine, dokazavši da se svako živo biće razvija iz jajeta.

Mada u Aristotelovom učenju ima mnogo zabluda i pogrešnih stavova, njegov rad je od velikog značaja za dalji razvoj medicine. Gigant duha, stvaralac sistematske nauke i filozofije, osnivač biologije i embriologije, prvi komparativni anatom, suvereno je vladao preko 1500 godina svim ljudskim naukama.

U oblasti medicine njegov autoritet je vekovima bio jednak autoritetu Hipokrata i Galena, jer je sam dao toliko svim naukama, a posebno što je stvorio sistematsku biologiju i teoretske osnove za proučavanja u biologiji koja i proučavanja fizike, hemije i fiziologije, što je dalo poseban podsticaj za razvoj i ovih nauka, te se dalji razvoj ne može ni zamisliti ni shvatiti bez njega.

Aleksandrijska škola

Aleksandar Veliki, sin makedonskog kralja Filipa, ujedinio je pod svoju vlast sve države Bliskog Istoka. On je 332. g.pne. osnovao novi grad Aleksandriju, koji je potiao centar trgovine, saobraćaja i kulturni centar izmedu tri kontinenta. Tu se stapala grčka kultura sa kulturama starog orijenta, a najviše je cvetala grčka kultura, ali i starojevrejska. Tu je nastao prvi prevod Tore – pet Moisijevih knjiga.

U Aleksandriji je nauka cvetala kao nigde u tadašnjem svetu, a rasadnik je bila Aleksandrijska škola, koja je osnovana 323. g.pne. U njoj su radili fizičar Heron, matematičar Eukiid, geograf i astronom Ptolomej i mnogi drugi. Taj naučni centar, koji je imao biblioteku sa 700.000 svezaka, zasenio je sve ostale, trajao je skoro 1000 godina i dao je veliki polet razvoju nauke.

U Aleksandrijskoj školi se posebna pažnja posvećivala medicini. Tu su se najpre proučavala Hipokratova i Aristotelova dela, i upravo je zasluga ove škole što su se ta dela i sačuvala. Tu je prvi put sakupljena zbirka spisa “Corpus Hippocraticum”. Ali ubrzo je Aleksandrija dala svoj doprinos medicini sistematskim proučavanjem anatomije. Aleksandrija je prvo mesto na svetu gde su secirani ljudski leševi, kako bi se ušlo u tajne ljudkosg tela. Najzaslužniji lekari Aleksandrijske škole bili su Herofil i Erazistrat.

Herofil (kraj IV v.pne) je bio učenik Praksagore, koji je bio najpoznatiji dogmatičar. Herofil je osnivač anatomije kao nauke i najveći anatom starog veka. Upravo je on izveo prve sekcije na ljudsklm leševima. Veoma je značajan datum u ljudskoj istoriji kada je Herofil odlučio da seciranjem ljudskih leševa sazna šta se u ljudskom telu nalazi ispod kože, upozna suštinu bolesti i iznađe način lečenja bolesti. Herofil je pokazivao posebni interes za anatomiju nervnog sistema. Poznavao je motorne i senzitivne živce. Prvi je dao tačan opis mozga, za koji je tvrdio da je centar nervnog sistema i duše. Opisao je brojne delove mozga, kao što su moždani ventrikuli, calamus scriptorius, moždani živci i sinusi, a confluens zinuum i danas nosi njegovo ime (tercular Herophili). Herofil je, dalje, prvi opisao mnogobrojne druge organe: ovarijume, pankreas, duodenum, creva, tube uterine, parotidnu žlezdu. On je znao da se u testisima stvara seme.

Smatrao je da organizmom upravljaju četiri organa: srce, jetra, mozak i živci. A inače je bio pristalica Hipokratove humoralne teorije. Dao je doprinos i nauci o pulsu, razlikujući četiri kvaliteta pulsa – širinu, brzinu, jačinu i ritam. Brzinu pulsa merio je vodenim satom.

Pored anatomije bavio se i akušerstvom i napisao je udžbenik za babice, a izmislio je i embriotom. Istakao se i na polju lečenja, imajući veliko poverenje u lekove, a i sam je u terapiju uveo neke nove lekove. Pisao je da su “lekovi božanske ruke’’.

Erazistrat (310-250 g.pne) je bio učenik Krizipa – poznatog dogmatičara. Kao i Herofil, bio je poznati anatom, ali i fiziolog i patolog. Izvodeći ljudske sekcije otkrio je i opisao optički i akustički živac. Pored toga, opisao je niz arterija i vena, zaliske na Veni cavi i arteriji pulmonalis, žučne puteve u jetri, te hilusne sudove mezenterijuma. Njegovi opisi hilusnih žilica vekovima su ostali nepoznati, i tek u XVII veku ponovo su otkriveni.

Za razliku od Herofila, odbacio je Hipokratovu humoralnu teoriju i tvrdio da su važniji solidni – čvrsti delovi tela, živci, arterije i vene. U lečenju je pristalica jednostavnih i blagih mera, a odbacuje aktivnu terapiju, kao što je venesekcija. Najveću pažnju posvećuje higijeni, veću nego lekovima i prvenstveno preporučuje dijetu, telesne vežbe, kupke i sl.

The post Medicina stare Grčke appeared first on Svet Medicine.