Depresija može biti indukovana, reaktivna i idiopatska, što nikako ne znači da će svaki prolongirani ili intenzivni stres izazvati depresiju (reaktivna), da će svako emocionalno blizak depresivnoj osobi oboleti od iste (indukovana) niti da se depresija javlja niotkud (idiopatska). Istražuje se više hipoteza, ali ipak je izvesno da se radi u neurofiziološkom hemijskom poremećaju vrlo ozbiljne težine bez obzira na nivo i stadijum bolesti. Depresiju može dijagnostikovati samo iskusni psihijatar, ali ipak, postoje znaci i simptomi koji i lekara opšte prakse mogu upozoriti na istu i na osnovu njih uputiti pacijenta na pregled kod psihijatra. Od ključne je važnosti zanemariti neugodnost u tom smislu koju nameću malograđanski društveni nazori i obziri i eventualno lično nepoverenje prema praktičarima lečenja psihe i staviti zdravlje pacijenta na prvo mesto.

Znaci na koje se mora obratiti pažnja su sledeći:

•  Naglo gubi apetit ili mršavi, ili se, pak, pojačano goji
•  Češće se rasplače sa razlogom ili bez, nego ranije
•  Prijavljuje prolongirane tegobe gornjeg digestivnog trakta, posebno želuca
•  Pogoršavaju mu se sipmtomi osnovne bolesti, posebno u smislu bola i drugih subjektivnih tegoba, a, pak, bez vidljivog kliničkog supstrata kao potencijalni uzrok istom
•  Donosi impulsive, kategoričke životne odluke, pogotovo bez vidiljivog ili makar srazmerno logičnog razloga za to
•  Gubi sposobnost koncentracije, što se kod nekih manifestuje skakanjem s teme na temu, a kod nekih naglom tišinom i mucanjem
•  Iste ih situacije uznemiravaju većom intenzitetom i dužim trajanjem nego ranije
•  Usputno nesvesno ubacuje sentence koje definišu ličnu inferiornost i nedostatak perspektive sa naglašenom dozom pomirenosti i ubeđenosti
•  Odbijaju pomoć i asistenciju koje su ranije prihvatali, a pogotovo nove, a očito egzekutivno efikasne
•  Uvek biraju stagnirajuće, status qvo rešenje za svaki problem
•  Prestane da vodi brigu o estetskom i društvenom aspekt svoje ličnosti

Nekoliko, a pogotovo svi od ovih znakova moraju alarmirati lekara opšte prakse na reakciju, a iako pravo na odluku da li će se povinovati savetu svog lekara svakako pripada isključivo pacijentu, neophodno je imati u vidu naglašeno autodestruktivno ponašanje kod depresivnih pacijenata, gde je osnova patologije upravo u odbijanju blagostanja, u ovom konkretnom slučaju, pomoći. Neophodno je napomenuti da se depresija nipošto ne leči samostalno, da se pacijenti ni pod kojim okolnostima ne upućuju na kurseve samopomoći koji služe zdravim licima da unaprede svoj psihički status i jako su opasni za ljude deviranog intrapsihičkog stanja.

Ne postoji situacija u kome je pacijent sam sebi pomogao, samo situacije gde se ili uopšte i nije radilo o depresiji kao takvoj ili gde je pacijent zanemario svoje tegobe usled privremenog ili prividnog olakšanja koje je došlo iz drugih razloga, a nije bilo nikoga da dijagnostikuje pravo stanje stvari ili je, pak, apel tog lica zanemaren.

Depresija se leči medikametnozno ili psihoterapijom, pre svega interpersonalnom ili kognitivno-bihejvioralnom terapijom. Lekovi su prvi izbor iz čisto ekonomskih razloga, a psihoterapija dokazano poboljšava neurohemijski status bolje nego trenutno dostupni lekovi.

Definitivna dijagnoza, kao i izbor terapije su na psihijatru, a lekar opšte prakse je učinio veliku stvar samo na vreme prepoznavši makar neke simptome i napisavši uput za psihijatrijski pregled.

The post Kako prepoznati depresiju? appeared first on Svet Medicine.

Osoba koja pati od distimije ima izraženu nesposobnost da oseća zadovoljstvo zbog događaja ili podsticaja zbog kojih je ranije osećala zadovoljstvo. Životu manjka radost, boja, uzbuđenje i zadovoljstvo. Ljudi sa distimijom su obično nervozni, samokritični, preokupirani događajima iz prošlosti, razočaranjima ili ličnim neuspesima. Tokom vremena se ljudi sa distimijom povuku iz društvenog života i izoluju. To je najverovatnije zbog njihove nesposobnosti da uživaju ili pružaju zadovoljstva prilikom socijalnih kontakata. 

Mnogo ljudi sa distimijom nije svesno da pate od poremećaja koji se leči i traže izlaz u alkoholu i drogama koji samo podstiču njihov problem. Ovaj poremećaj oduzima od ljudi zadovoljstva života, a može im oduzeti i život. Ispitivanja pokazuju da između 3 i 12 % ljudi sa distimijom izlaz iz svojih muka traže u samoubistvu.

Procenjeno je da oko 3-5 % opšte populacije pati od distimije i da je nešto češća kod žena nego kod muškaraca. Deca, tinejdžeri i stariji mogu da razviju distimiju ali će njihovo raspoloženje pre biti nervozno nego depresivno. Za neke distimija traje čitav život, drugi iskuse jednu ili nekoliko epizoda tokom života. Neki ljudi posle distimije razviju depresiju, a neki razviju distimiju posle depresije. Ovu činjenicu je bitno zabeležiti jer može značiti da se prethodna terapija nije okončala sasvim uspešno.

Distimiju su u prošlosti zvali mnogim imenima kao: neurotska depresija, laka depresija, srednja depresija i depresivna ličnost. Takođe se smatralo da je ovaj poremećaj deo karaktera i temperamenta, ali su istraživanja pokazala da na njega može da se utiče terapijom i tretmanom. Dobijanje ove dijagnoze sada može značiti otvaranje vrata za izlazak iz patnje.

Kako se distimija dijagnostikuje

Za postavljanje ove dijagnoze neophodno je da depresivno raspoloženje traje više od dve godine, da se dešava skoro svakodnevno i sa najmanje dva sledeća simptoma:

• Loš ili prejak apetit;
• Nesanica ili preterano dugo spavanje;
• Umor ili manjak energije;
• Loše mišljenje o sebi, nisko samopoštovanje)
• Loša koncentracija;
• Problemi u donošenju odluka;
• Beznađe.

Šta prouzrokuje distimiju

Tačan uzrok distimije je nepoznat. Kao i ostala depresivna stanja može biti prouzrokovana kombinacijom nekoliko faktora.

• Ispitivanja ukazuju na to da pojedinci mogu naslediti predispoziciju za razvoj depresivnih stanja. Oni koji imaju članove porodice koji su patili od depresije pod većim su rizikom da sami razviju takav poremećaj.
• Disbalans ili poremećaj u hemiji mozga je vezan za promene raspoloženja i promene kod neurotransmitera u mozgu mogu da imaju uticaj na misli, osećanja i ponašanje.
• Okolina takođe može da utiče na buđenje depresivnih stanja. Razočaranje, stres, i/ili trauma koji proističu iz stvari kao što su nezaposlenost, lični neuspesi ili tragedije, raspad porodice, mogu da utiču na razvoj depresije.
• Psihološki faktori takođe mogu da utiču na razvoj depresije. Na primer, neke studije ponašanja govore da depresija može da bude prozivod ”naučene bespomoćnosti” koja proističe iz ponavljanog gubitka pozitivne potpore i koja je možda uticala na uvećanu stopu negativnih dešavanja u životu.
• Pogled na svet može da pojača depresiju održavanjem negativnih i/ili nerealnih verovanja i stavova o sebi, ljudima oko sebe ili budućnosti. 
• Zbog uspeha lečenja distimije lekovima pretpostavlja se da njeni uzroci mogu biti i biološki. Istraživanja pokazuju da su moguće imunološke, hormonalne i neurotransmiterske veze sa distimijom.

The post Distimija appeared first on Svet Medicine.