Angiogeneza u onkologiji: Od molekularnih mehanizama do ciljane terapije

Dr Marko Bogdanovic — Mon, 16 Apr 2012 22:00:00 +0000

Tumorski rast i metastaziranje direktno su zavisni od angiogeneze – procesa formiranja novih krvnih sudova. Bez neovaskularizacije, tumor ne može da naraste više od 1-2 mm u prečniku. Prelazak tumora iz mirne faze u progresivnu naziva se „angiogeni switch“, a razumevanje ovog fenomena ključno je za modernu onkološku strategiju.

Mehanizmi neovaskularizacije tumora

U nastalom tumoru svakom povećanju broja malignih ćelija prethodi formiranje nove kapilarne mreže. Danas prepoznajemo tri glavna puta:

Angiogeneza iz endotelnih prekursorskih ćelija (EPCs): Mobilizacija ćelija iz koštane srži koje migriraju do tumorskog tkiva.
Angiogeneza nicanjem (Sprouting): Novi kapilari izrastaju iz postojećih venula kroz razgradnju bazalne membrane pomoću metaloproteinaza.
Vaskularna koopcija (Cooption): Tumorske ćelije se organizuju oko već postojećih krvnih sudova domaćina, što je čest mehanizam kod karcinoma pankreasa.

Ključni faktori: VEGF i uloga hipoksije

Ravnoteža između stimulatora i inhibitora angiogeneze određuje sudbinu tumora.

VEGF (Vaskularni endotelni faktor rasta): Najvažniji stimulator. On ne samo da podstiče rast sudova, već povećava njihovu propustljivost (što vodi do ascitesa i edema).
Hipoksija: Kada tumorska masa naraste, centralni delovi postaju hipoksični. To aktivira HIF-1 (hipoksija-induktivni faktor), koji dramatično podiže produkciju VEGF-a.
Genetska kontrola: Mutirani ras-onkogen pojačava proizvodnju VEGF-a, dok gubitak p53 supresora smanjuje nivo trombospondina-1 (prirodnog inhibitora angiogeneze).

Dijagnostika: Gustina mikrocirkulacije (MVD) i CD105

Intenzitet angiogeneze merimo putem MVD (Microvessel Density). Moderni marker Endoglin (CD105) danas se smatra zlatnim standardom jer se vezuje isključivo za aktivirane endotelne ćelije u tumoru, dok panendotelni markeri (CD31, CD34) mogu dati lažno pozitivne rezultate.

Savremena terapija: Antiangiogeni lekovi

Cilj lečenja je “izgladnjivanje” tumora. Od prvih odobrenih lekova do 2026. godine, paleta se značajno proširila:

Bevacizumab (Avastin): Monoklonsko antitelo koje neutrališe VEGF. Standard u lečenju kolorektalnog karcinoma i karcinoma dojke.
Inhibitori tirozin kinaze (Sorafenib, Sunitinib): Blokiraju receptore unutar ćelije. Koriste se kod renalnog i hepatocelularnog karcinoma.
Regorafenib i Lenvatinib (Update 2026): Novije generacije inhibitora sa širim spektrom delovanja na vaskularnu mrežu.

Zaključak: Hirurška perspektiva i budućnost terapije

Kao hirurzi, često primećujemo da odstranjenje primarnog tumora može privremeno ubrzati rast metastaza. To se objašnjava gubitkom sistemskih inhibitora poput angiostatina i endostatina koje je primarni tumor lučio.

Budućnost onkologije nije u blokadi samo jednog puta. Danas znamo da inhibitori angiogeneze najbolje rade u sinergiji sa lekovima koji targetiraju bazičnu preživljavanje tumora. Upravo tu leži značaj molekula kao što je Elraglusib (9-ING-41). Inhibicijom GSK-3β puta, Elraglusib ne samo da direktno ubija tumorske ćelije, već smanjuje i njihovu sposobnost da šalju signale za angiogenezu (NF-κB put), čime se tumor efikasnije drži u prevaskularnom, mirnom stanju.

Dr Marko Bogdanovic

Dr Marko Bogdanović je specijalista opšte hirurgije na Klinici za digestivnu hirurgiju UKCS, sa užim profesionalnim fokusom na HPB hirurgiju i onkologiju. Detaljne informacije o kliničkom radu, stručnim usavršavanjima i naučnim doprinosima možete pogledati na stranici: Kompletna biografija autora.

www.svetmedicine.com