Lokalna infiltrativna anestezija se može primeniti kod operacija preponske (ingvinalne) kile i operacija primarnih kila trbušnog zida (pupčane, epigastrične, Špigelova) i malih incizionih kila. Evropska hernija asocijacija preporučuje primenu lokalne infiltrativne anestezije kod operacija preponskih kila ako se one rešavaju otvorenom (klasičnom) tehnikom ukoliko primena lokalne infiltrativne anestezije nije kontraindikovana.

Lokalna infiltrativna anestezija podrazumeva primenu rastvora anestetika u tkivo, odnosno operativno polje. Primenjuje se kombinacija brzodelujućeg i sporodelujućeg anestetika kako bi se obezbedio analgetski efekat u toku operacije ali i nekoliko sati nakon operacije. Najčešće primenjivani anestetici u kliničkoj praksi su estarski anestetik prokain i amidni anestetik bupivakain. Bupivakain može ispoljiti kardiotoksični efekat u vidu hipotenzije, bradikardije ali i srčanog zastoja. Zbog toga se sve više primenjuje levobupivakain čiji je efekat na srce i krvne sudove značajno redukovan.
Lokalna infiltrativna anestezija je apsolutno kontraindikovana kod uklještenih kila koje se ne mogu reponirati i kod poznate preosetljivosti na neki od anestetika. Lokalna anestezija je nepogodna za operaciju osoba koje su preosetljive na bol, kod mladih ili uplašenih osoba, kod gojaznih i kod operacija većih kila.

Prednosti lokalne anestezije su neprocenjive. Primenom lokalne infiltrativne anestezije izbegavaju se sve potencijalne komplikacije opšte endotrahealne anestezije. Nakon lokalne anestezije a bez primene sedacije, bolesnik je u stanju da sam ustane sa operativnog stola i odšeta u pratnji medicinskog osoblja do odeljenja i postelje. Rana mobilizacija značajno smanjuje učestalost plućnih i tromboembolijskih komplikacija. Ovaj podatak je od neprocenjive vrednosti kod onih bolesnika koji su opterećeni komorbiditetima a posebno srčani bolesnici. Kod malog broja starih bolesnika opšta anestezija može biti kontraindikovana pa je kod njih jedina moguća operacija kile u lokalnoj infiltrativnoj anesteziji.

Nakon lokalne anestezije moguć je unos tečnosti i hrane pola sata nakon operacije što svakako umanjuje nivo hirurškog stresa koji nosi hirurški zahvat. Najzad, dugogodišnje iskustvo je pokazalo zadovoljstvo bolesnika pri prvoj kontroli nakon mesec dana od operacije. Ogromna većina njih bi opet izabrala lokalnu infiltrativnu anesteziju.

više na sajtu: HERNIA.RS

The post Lokalna infiltrativna anestezija kod operacija kila appeared first on Svet Medicine.

Istorijski kontekst: Od Herofilusa do savremene ere

Interesovanje za pankreas (grčki: pan – sve i kreas – meso) datira još od 300. godine p.n.e. i anatoma Herofilusa. Kroz vekove, velikani poput Wirsunga, Santorinija i Langerhansa otkrivali su anatomsku i mikroskopsku strukturu ovog organa. Ipak, tek u 21. veku, zahvaljujući molekularnoj biologiji, razumemo pravu prirodu hronične upale.

Definicija i savremene klasifikacije

Danas hronični pankreatitis definišemo kao kontinuiranu inflamatornu bolest koju karakterišu ireverzibilne morfološke promene. Za kliničku praksu najznačajniji su sistemi koji u obzir uzimaju multipli odgovor domaćina:

• TIGAR-O sistem: Klasifikuje uzroke na Toksično-metaboličke, Idiopatske, Genetske, Autoimune, Rekurentne (teški akutni pankreatitis) i Opstruktivne.
• M-ANNHEIM klasifikacija: Fokusira se na interakciju različitih faktora rizika (alkohol, nikotin, nutricija, hereditet).

Patofiziologija: “Nekroza-Fibroza” sekvenca

Suština hroničnog pankreatitisa leži u hroničnom imunološki posredovanom procesu. Vodeća hipoteza sugeriše da ponovljene epizode nekroze dovode do progresivne fibroze.

Uloga NF-κB i Stellatnih ćelija (PSC)

Jedan od prvih događaja u razvoju upale je aktivacija transkripcionog faktora jezgra NF−κB. Ovaj proces aktivira proinflamatorne citokine i pokreće kaskadu koja senzibiliše acinusne ćelije na štetne stimuluse.

Ključnu ulogu u fibrozi igraju pankreasne stelatne (zvezdaste) ćelije (PSC). U mirnom stanju, one skladište vitamin A, ali pod uticajem etanola, acetaldehida ili oksidativnog stresa (ROS), transformišu se u miofibroblaste koji produkuju kolagen tipa I i III. Upravo ovi molekularni putevi, poput NF−κB signalizacije, predstavljaju metu za najnovije onkološke terapije kao što je Elraglusib (9-ING-41), koji ispitujemo u kontekstu onkologije pankreasa.

Etiologija: Alkohol, genetika i faktori sredine

Iako je prekomerna konzumacija alkohola odgovorna za 60-90% slučajeva, samo 10-15% teških alkoholičara razvija bolest, što ukazuje na značaj genetske predispozicije.

Genetski faktori: PRSS1, SPINK1 i CFTR

Moderna dijagnostika prepoznaje specifične mutacije koje dovode do autoaktivacije tripsinogena unutar same žlezde:

• PRSS1 (Katjonski tripsinogen gen): Mutacije poput R122H pojačavaju funkciju tripsina.
• SPINK1: Mutacija koja dovodi do gubitka funkcije inhibitora tripsina, čime se olakšava autodigestija tkiva.
• CFTR (Cistična fibroza): Mutacije ovog gena menjaju transport anjona, što vodi do stvaranja gustog, “čepolikog” sekreta koji opstruira duktalni sistem. Detaljnije o ovim mehanizmima možete pročitati u našem članku o genetici karcinoma pankreasa.

Metaboličke i endokrine posledice

Progresivno oštećenje ćelija ostrvaca vodi u insulin-zavisni dijabetes melitus. Za razliku od tipičnog dijabetesa tipa 2, ovaj oblik (često nazivan tip 3c) karakteriše visoka osetljivost na insulin, ali i rezistencija na ketozu. Kod ovih pacijenata, moderna terapija poput Tirzepatida zahteva poseban oprez i individualni pristup.

Dr Đorđe Knežević

Dr sci med Đorđe Knežević je jedan od vodećih hirurga u oblasti hepato-bilio-pankreatične hirurgije u okviru Prve hirurške klinike, UKC Srbije. Trenutno je načelnik IX odeljenja na Klinici.

Član je sledećih profesionalnih udruženja:

• Jugoslovensko udruženje za endoskopsku hirurgiju (JUEH),
• Hirurška sekcija Srpskog lekarskog društva (SLD),
• Evropski pankreasni klub (EPC-European pancreatic club),
• European Hepato-Pancreato-Biliary Assocoation (E-HPBA)

The post Hronični pankreatitis: Patofiziologija, etiologija i molekularni mehanizmi appeared first on Svet Medicine.