Depresija varira od blage do one koja je pretnja životu. Neke blage epizode depresije mogu da se razreše vremenom, menjanjem stila života ili traženjem podrške od bliskih ljudi.

Ipak, depresija je ozbiljna bolest koja parališe i snažno utiče na to kako se osećate, kako mislite i na kraju kako se ponašate. Depresija bez odgovarajućeg tretmana može da traje godinama i može da prouzrokuje permanentan invaliditet. To je bolan i stresan poremećaj i teško se može prevazići bez pomoći spolja. Nikakvo ”prisabiranje”, odlučnost, pozitivni razgovori sa sobom, ljubav ili podrška ne mogu tada podići taman veo depresije. Takva depresija je bolest i ona zahteva lečenje.

Svaka osoba depresiju doživljava na sopstveni način. Bez obzira na to, na ovde navedene znake ili simptome se ljudi obično žale, pa se zbog toga oni koriste u dijagnosticiranju depresije.

UOBIČAJENI ZNACI I SIMPTOMI

Fizičke smetnje

• Promena apetita – koja rezultira gubitkom ili povećanjem telesne težine.
• Smetnje pri spavanju – otežano padanje u san, isprekidan san ili predugo spavanje.
• San, kad ga ima, ne okrepljuje. Lošije se osećate ujutru nego uveče.
• Smanjena energija sa osećanjem slabosti i fizičkog umora.
• Neki ljudi osećaju agitiranost, uznemirenost i osećaju potrebu da se stalno kreću.
• Fantomski bolovi, glavobolje, bolovi u mišićima, bez jasnog fizičkog uzroka.
• Smetnje u varenju – zatvor.

Promene u mišljenju

• Misli su usporene, razmišljanje, koncentracija i pamćenje su otežani.
• Donošenje odluka je teško i često se izbegava.
• Opsesivne ruminacije, osećaj nadolazeće i neizbežne katastrofe.
• Preobuzetost sopstvenim greškama ili manama.
• Gruba samokritičnost sa preteranim i bezrazložnim samoosuđivanjem.
• U nekim ekstremnim slučajevima može se izgubiti dodir sa realnošću, čuju se glasovi (halucinacije) ili se mogu imati čudne fikcije ili sumanute ideje.
• Stalne misli o smrti, samoubistvu ili namerama o samopovređivanju.

Promene u osećanjima

• Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije bile izvor zadovoljstva.
• Smanjeni interes i uživanje u seksu.
• Osećanja bezvrednosti, beznađa i jake krivice.
• Otupljivanje ili odsustvo osećanja.
• Osećaj nadolazeće velike katastrofe.
• Gubitak samopoštovanja.
• Osećanje tuge, osećanje kao “biti na dnu”.
• Neobjašnjivo plakanje bez ikakavog vidljivog razloga.
• Razdražljivost, nestrpljivost, bes i agresivna osećanja.

Promene u ponašanju

• Povlačenje iz društevnih, radnih i zabavnih aktivnosti.
• Izbegavanje donošenja odluka.
• Zanemarivanje obaveza kao što su kućni poslovi, oko kuće, plaćanje računa.
• Smanjenje fizičkih aktivnosti i vežbi.
• Smanjena briga o sebi što se odražava na jelo i ličnu higijenu.
• Povećana upotreba alokohola, lekova prepisanih od strane lekara ili samoinicijativno uzimanih, kao i uličnih droga.

Ako neko oseća simptome depresije svakodnevno i tako duže od dve nedelje odmah treba kontaktirati lekara. Važno je ne pokušavati da se dijagnoza uspostavi samostalno ili čekati da depresija prođe sama od sebe. Pažljiv medicinski pregled je izuzetno važan da bi se isključili drugi potencijalni razlozi za to kako se osoba oseća, da bi se postavila tačna dijagnoza i počelo sa programom lečenja koji će  pomoći da se bolje oseća.

Dobra vest ja da većina ljudi koji se leče od depresije iskuse potpuni oporavak. Što se ranije počne sa lečenjem – to će oporavak biti brži i kompletniji. Bez lečenja simptomi mogu da potraju mesecima ili čak godinama, a rizik od ponovnih epizoda je veći. Nema načina da se predvidi koliko će epizoda trajati.

Ono što se zna je da 15 % ljudi koji pate od depresije oduzmu sebi život. Ta činjenica govori da je smrtnost kod depresije veća nego kod raka ili bolesti srca. Depresija je bolest koja bi trebalo da se tretira sa istim stepenom ozbiljnosti i hitnosti sa kojim se tretiraju ostale bolesti opasne po ljudski život.

ŠTA PROUZROKUJE DEPRESIJU?

Još uvek zasigurno ne znamo šta uzrokuje depresiju. Ipak, istraživanja pokazuju da najverovatnije postoji više od jednog uzročnika bolesti i da je kombinacija raznih faktora ta koja neke osobe čini podložnijima razvoju depresivnog poremećaja. Jedna od teorija kaže da što se više faktora iskombinuje, to rizik od razvijanja depresivnog poremećaja postaje veći.

Neki od poznatih faktora koji doprinose razvoju depresije uključuju:

• Genetski faktor – u nekim porodicama se depresija češće javlja.
• Medicinska istraživanja dokazuju da kod ljudi sa depresijom dolazi do hemijskog disbalansa neurotransmitera, važnog ”prenosioca poruka” u mozgu.
• Teško detinjstvo sa preživljenjim fizičkim ili emocionalnim zlostavljanjem, traumama ili gubitkom roditelja vezano je za veću stopu depresije.
• Žene su duplo osetljivije i podložnije depresiji od muškaraca, što se moze povezati sa menstrualnim ciklusom, porođajem ili menopauzom, ukazujući na to da hormoni mogu imati ulogu u razvitku bolesti.
• Ima perioda u životu u kojima su pritisci porodice ili na poslu veći i tokom kojih ljudi bivaju podložniji depresiji.
• Depresija može da sledi velike gubitke kao što su gubici voljenih osoba, iznenadni gubici posla ili odlazak u penziju.
• Depresija ja takođe vezana za somatske bolesti ili hronični invaliditet.
• Osobine ličnosti takođe imaju važnu ulogu kod javljanja depresije. Oni koji su pesimistični i negativni u interpretaciji životnih događaja, manje prilagodljivi na promene, perfekcionisti i kojima nedostaje podrška okoline su pod većim rizikom od razvoja depresije.
• Neki lekovi i ulične droge su takođe poznati kao uzročnici depresije time što remete ravnotežu važnih moždanih neurotransmitera (supstanci koje služe kao ”nosioci poruka” u mozgu).
• Depresija je češća kod onih sa malim prihodima, kod nezaposlenih, neudatih/neoženjenih ili razvedenih.
• Alkohol je poznat kao depresor centralnog nervnog sistema i duža zloupotreba alkohola je vezana za veći rizik od depresije.

KO OBOLEVA OD DEPRESIJE?

Depresija je bolest od koje se može razboleti svako. Ljudi svih uzrasta, svih socijalnih, ekonomskih, profesionalnih, kulturnih ili religioznih grupa mogu razviti depresiju. Osobenost depresije je ogromno osećanje izolovanosti koje ona prouzrokuje. Osećanje ”usamljenosti” može da vodi osećanju sramote ili osećanju da ste nekako ”drugačiji” od ostalih.

Učestalost depresije u populaciji

• 3 % muškaraca i 6 % žena jedne zapadne populacije pate od poremećaja raspoloženja svake godine.
• Tokom svog života oko 5-12 % muškaraca i 10-25 % žena će doživeti bar jednu epizodu depresivnog poremećaja.
• Kod žena se dva puta češće javlja ozbiljni depresivni poremećaj nego kod muškaraca.
• 20 % pacijenata u primarnoj zdravstvenoj zaštiti imaju depresivne simptome. Stanje više od polovine ovih pacijenata prođe nezapaženo.
• Anksioznost i depresija čine 79 % svih psihijatrijskih dijagnoza.
• Svetska zdravstvena organizacija predviđa da će do 2020. godine depresija biti druga bolest posle srčanih oboljenja koja prouzrokuje invaliditet.

Poremećaji raspoloženja i samoubistvo

• Osobe koje pate od depresije počine 80 % svih samoubistava.
• 15 % osoba koje imaju izražen depresivni poremećaj počine samoubistvo.
• Misli o samoubistvu su toliko česte kod ljudi sa poremećajem raspoloženja da se smatraju jednim od simptoma bolesti.
• Prema statistikama žene 3-4 puta češće pokušavaju samoubistvo od muškaraca, ali muškarci ga češće izvrše, verovatno zbog toga što biraju smrtonosnije metode pri tim pokušajima.
• Prema statistikama, muškarci pokušavaju samoubistvo ranije tokom depresivne epizode, dok žene to čine u kasnijem toku depresivne epizode.
• Pokazalo se da je 50-80 % starijih pacijenata koji počine samoubistvo imalo ozbiljan depresivni poremećaj.

Depresija i ponavljanje epizoda

• Ponovljenja epizoda je uobičajena karakteristika depresije.
• Bez odgovarajućeg tretmana 50-60 % osoba koje su imale jednu epizodu depresije mogu da očekuju da se javi i druga epizoda u toku prve godine posle pojave prve epizode.
• Za mnoge prvo ponavljanje epizode ukazuje na početak iscrpljujućeg ciklusa epizoda koji dovodi do hendikepa, koji u 25 % slučajeva vodi u hroničnu depresiju.

Genetika depresije

• Depresija se unekoliko prenosi nasleđem – 1,5-3 puta je češća kod osoba u direktnom krvnom srodstvu sa osobama koje pate od poremećaja raspoloženja nego kod opšte populacije.
• Kod dece osoba sa depresijom, osećanje nedostatka pažnje ili pojava hiperaktivnog poremećaja su češći nego kod opšte populacije.
  

Poremećaji raspoloženja se veoma uspešno leče, ali često ne bivaju dijagnosticirani.

• 80-90 % slučajeva depresije se mogu uspešno lečiti. Ipak, zbog sramote vezane za priznavanje emocionalnih teškoća samo jedna trećina ljudi sa ovim poremećajem potraži stručnu pomoć.
• 29 % pacijenata sa poremećajem raspoloženja je izjavilo da im je trebalo preko 10 godina da dobiju korektnu dijagnozu. 60 % pacijenata je dobilo sasvim pogrešnu dijagnozu pre nego što im je ustanovljena tačna.
• Postoji potreba za boljim prepoznavanjem poremećaja raspoloženja čak i kod medicinskog osoblja (lekara). Prema nekim studijama prođe više od sedam godina od kada se pacijenti prvi put obrate lekaru do trenutka kada im se postavi korektna dijagnoza.

KAKO SE POSTAVLJA DIJAGNOZA DEPRESIJE

Trenutno ne postoje laboratorijski testovi ili rentgenski snimci koji bi mogli da pomognu pri dijagnostikovanju depresije. Umesto toga, doktor će postavljati pitanja i posmatrati vaše ponašanje kako bi mogao da postavi dijagnozu bolesti. Mnogo ljudi odlazi kod lekara opšte prakse, koji ih kasnije upućuju na specijaliste psihijatre. Oni će pitati za simptome: kako se osećate, da li ima promena u spavanju, promena što se tiče interesovanja za seks, promena u težini i tome kako funkcionišete kod kuće i na poslu. Doktor će pitati od kada se osećaju simptome bolesti i da li je u skoroj prošlosti bilo događaja koji su mogli doprineti osećaju tuge – kao što su skoriji gubitak bližnjih, stres ili kriza. Doktor će takođe propitati o ranijim epizodama bolesti ili ispitati porodičnu ”istoriju”, pitaće o eventualnim traumama, mentalnim bolestima u porodici ili zloupotrebi alkohola ili droga.

Depresija se može pojaviti kao posledica nekih drugih fizičkih (somatskih) bolesti. Ove okolnosti treba ispitati kroz medicinske preglede. U ovakvim slučajevima ukoliko se primarna bolest izleči, depresija koja je prati se obično razreši. Depresija može biti i posledica uzimanja određenih lekova koji leče neke druge simptome i bolesti. Zbog toga je važno da doktor zna za sve lekove koji se koriste. Poznato je da ulične droge (kokain, marihuana) ili steroidi mogu dovesti do poremećaja raspoloženja i da sa prestankom uzimanja ovih supstanci može doći do poboljšanja raspoloženja.

Zadatak pacijenta je da svom doktoru da sve informacije koje su mu potrebne da bi postavio tačnu dijagnozu bolesti. Razgovor o nedostatku interesovanja za seks može biti neprijatan, ali je važan da bi se utvrdila tačna dijagnoza. Kroz pažljivo praćenje istorije bolesti mogu se identifikovati neki važni faktori rizika, ili se mogu uočiti pravilnosti po kojima se bolest dešava, što onda može pomoći da se odredi šta se dešava i šta treba raditi.

Velika (major) depresija, depresivni poremećaj, unipolarna depresija, afektivni poremećaj su različita imena koja opisuju isti poremećaj. Ona su neki od načina na koji su lekari klasifikovali depresiju, što se vremenom menjalo.

KAKO SE DEPRESIJA LEČI?

Zbog raznih faktora koji utiču na depresiju bolest se može lečiti mnogim različitim metodama. Istraživanja pokazuju da je kombinovana terapija ona koja bi mogla da da najbolje rezultate.

U terapiji depresije najzastupljenije su sledeće terapijske metode.

Lekovi

Postoje mnoge različite vrste antidepresiva i stabilizatora raspoloženja za koje je utvrđeno da efikasno utiču na tretman bolesti. Doktor će zajedno sa pacijentom raditi na odabiranju leka za koji je najverovatnije da će odstraniti simptome. Ponekad je potrebno više pokušaja da bi se pronašla terapija lekovima koja je najefkasnija za vaš slučaj.

Obično su potrebne dve do šest nedelja da bi se osetile pozitivne promene, kada lek dostigne svoj terapijski nivo. Istraživanja pokazuju da neprestano uzimanje lekova 4-9 meseci pošto se depresija potpuno povukla smanjuje rizik od ponovne pojave bolesti u budućnosti. Za osobe kod kojih je bilo više epizoda depresije može se preporučiti neprestano uzimanje lekova da bi se preventivno zaštitile od ponovnog izbijanja bolesti.

Terapija podrške

Terapija podrške je važan deo procesa lečenja. Razumevanje i prihvatanje bolesti, osvrtanje na faktore koji su možda doprineli nastajanju bolesti, i razvijanje strategije za borbu sa životnim izazovima mogu da razviju otpornost i pomognu da pacijent ozdravi.

Kognitivno-bihejvioralna terapija

Kognitivno-bihejvioralna terapija je specifična terapija kroz razgovor, koja pomaže pacijentu da razume kako misli utiču na osećanja i kako osećanja utiču na ponašanje. Istraživanja pokazuju da ovakva vrsta terapije može da pomogne u prevenciji ponovne depresivne epizode.

Podrška ljudi sa sličnim problemima

Potrvđeno je da učenje o pacijentovom poremećaju i dobijanje informacija o tome kako se ostali ljudi bore sa svojom bolešću može da ima pozitivan efekat na izlečenje kao i na prevenciju ponovne epizode.

Bolničko lečenje

Ponekad je potrebno otići na lečenje u bolnicu, naročito kad osećanja ili misli o samoubistvu prete da pređu u akciju, kada postoje komplikovani medicinski preduslovi za lečenje ili kad nedostaje podrška kod kuće.

KAKO  PACIJENTI MOGU DA POMOGNU SEBI DA SE BOLJE OSEĆAJU?

Ima važnih stvari koje pacijenti mgu da učinine da pospeše svoje ozdravljenje.

PODRŽITE SVOJU TERAPIJU

• Budite strpljivi sa samim sobom. Treba vremena da bi vam bilo bolje. Ne možete terati sebe da vam bude bolje!
• Budite partner sa svojim doktorom. Poverljiv i iskren odnos prema vašem doktoru je veoma važan za dobar oporavak.
• Uzimajte svoje lekove onako kako su vam prepisani. Antidepresivima je potrebno nekoliko nedelja da bi potpuno postigli svoj efekat. Ljudi oko vas će videti pozitivne promene u vašem raspoloženju pre nego što ih vi sami osetite.
• Stalno obaveštavajte vašeg doktora o tome kako se osećate, o tome da li ima promena u navikama – spavanju, apetitu, raspoloženju… kako bi doktor mogao da proceni kakav efekat ima terapija koju je prepisao i da li je treba menjati.
• Uvek prijavite doktoru ukoliko imate problema sa propratnim efektima leka i nikada ne menjajte svoj lek bez prethodnog savetovanja sa lekarom. Mnogi propratni efekti leka s vremenom nestanu, a drugi mogu biti smanjeni dodatnom terapijom. U svakom slučaju, propratni efekti leka iziskuju promenu terapije i zbog toga je neophodno da razgovarate o njima sa svojim lekarom.
• Ako se prevremeno prekine lečenje simptomi depresije se neće odmah vratiti. Ako su misli o samoubistvu jedan od vaših simptoma depresije, onda budite vrlo oprezni ako menjate terapiju bez detaljne konsultacije sa vašim doktorom.

PAZITE NA SEBE

“Nikad nemojte da ste suviše sami, suviše gladni, suviše umorni ili suviše ljuti”.

• Podsećajte sebe svakodnevno: “Ovo nije moja krivica… depresija je bolest… Nisam sam/sama… Biće mi bolje!”.
• Okružite se ljudima kojima je stalo do vas. Oni će pojačati vaše osećanje sopstvene vrednosti i dobrote. Izbegavajte ljude koji su kritički nastrojeni prema vama, koji vas procenjuju ili koji previše traže. Kada ste u depresiji nedostaje vam ‘zaštitni omotač’ koji vam pomaže da lako prihvatate kritiku.
• Pridružite se nekoj od grupa za samopomoć gde možete dobiti podršku od ljudi koji razumeju kroz šta prolazite; naučite više o svojoj bolesti i strategijama koje drugi primenjuju da bi se bolje osećali. Istraživanja pokazuju da su grupe za samopomoć korisne kao dodatak medicinskoj terapiji.
• Pripremite se tako što ćete naučiti što više možete o poremećajima raspoloženja i načinima lečenja. Ohrabrite svoju porodicu da isto to učini. To će vam pomoći da shvatite šta se dešava, da donosite odluke o svom lečenju potkrepljene informacijama, da ‘normalizujete’ svoje iskustvo, da naučite da prepoznate depresiju u najranijem stadijumu.
• Jedite dobro! Kada ste u depresiji ne možete da se oslonite na svoje osećanje gladi. Trudite se da jedete redovne obroke, zdrave, tokom celog dana, čak i kada niste gladni! Učenje o tome kako da se brinete o sebi je značajno i za to da ostanete dobro kad postanete dobro.
• Pijte vodu! Voda će vam pomoći da izbegnete sušenje usta, jednu od najčešćih negativnih propratnih posledica leka, a voda ne goji kao što to čine svi zaslađeni napici. Neočekivana i neželjena gojaznost je jedan od najčešćih razloga zašto ljudi prestanu sa uzimanjem antidepresiva.
• Vežbajte svakodnevno. Istraživanja ukazuju na vrednost umerene fizičke aktivnosti u procesu ozdravljenja i ostajanja u dobrom stanju posle oporavka. Počnite sa kratkim šetnjama, naročito ujutru kad je depresija obično najizraženija i kasnije nastavite sa dužim šetanjama i intenzivnijim vežbama. Vežba povećava nivo nekih važnih neurotransmitera u mozgu (endorfina), čiji je nivo snižen u depresiji. Odaberite za vežbu prijatnu stazu i obratite pažnju na vizuelne i čulne uticaje lepote oko vas. Pomeranje fokusa sa teških misli na nešto drugačije pomoćiće vam da odmorite svoj um. Povedite sa sobom priatelja ili rođaka. Vežbanje u društvu doprinosi većoj posvećenosti zadatku.
• Prestanite ili izbegavajte uzimanje alkohola, uličnih droga i neprepisanih lekova. Alkohol i ulične droge se ponašaju kao depresori za centralni nervni sistem što može uticati na pogoršanje simptoma depresije. Smanjite unošenje kofeina (kafa, čaj, koka-kola, čokolada, itd.) zato što može da izazove nervozu i poremeti spavanje.
• Uspostavite red u spavanju. Izbegavajte spavanje preko dana. Uspostavite dobre navike pre spavanja kao što su na primer relaksirajuće kupanje u toploj vodi, slušanje muzike itd. Izbegavajte intenzivno vežbanje pre spavanja. Ostavite svoju spavaću sobu za spavanje i odmaranje. Vesti bolje saslušajte tokom dana nego pred spavanje ako vas njihov sadržaj uznemirava. Trudite se da izbegavate stimulativne aktivnosti ili uznemiravajuće filmove pre odlaska u krevet.
• Trudite se da ne donosite važne životne odluke pre nego što izađete iz krize. Depresija utiče na vaš način prosuđivanja i kasnije možete zažaliti zbog donetih odluka. Ako morate da donesete neku važnu odluku pitajte poverljivog prijatelja, rođaka ili kolegu da vam pomogne.
• Ne očekujte previše od sebe na poslu ili kod kuće. Dopustite sebi i nemarnost. Težnja perfekciji ili pokušaj da se dostignu i postignu nemogući ciljevi slabi poverenje u samog sebe. Velike zadatke razbijte u manje koji mogu lakše da se kontrolišu. Napravite listu stvari koje treba da uradite i na kraju dana proverite šta ste postigli. Ako je lista predugačka osećaćete se unapred poraženi. Prema tome, podesite listu prema onome što zaista možete da postignete.
• Vodite dnevnik. Mnogo ljudi je našlo da im pisanje pomaže da organizuju svoje misli, ‘olabave’ neke od svojih negativnih osećanja, i da pisanje predstavnja vredan dokument koji im pomaže da povezu misli, osećanja i akcije.
• Pokušajte da ispunjavate dnevne životne obaveze. Nagomilani računi, zapostavljena lična higijena i zapostavljen dom, doprinose osećanju manje vrednosti. Ako svakoga dana uradite po malo, rezultati će biti vidljivi posle nekoliko dana.

Tekst preuzet od “Kanadskog drustva za poremećaje raspoloženja” – “Mood disorders Society of Canada”

http://www.cpe.org.rs/

The post Depresija appeared first on Svet Medicine.

Šta su to shizofreni poremećaji?

 Iako nauka još uvek ne može da odgovori na sva pitanja u vezi sa ovom bolešću, sigurno je sledeće: bolest pod imenom “shizofrenija” ne postoji, a samo oboljenje nema nikakve veze sa cepanjem ličnosti obolelog.

Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, dakle promene psihe.

Nije još u potpunosti razjašnjeno zašto dolazi do poremećaja ravnoteže moždanih funkcija. Sa sigurnošću se još jedino zna da su neke osobe posebno osetljive, te da izbijanje bolesti može biti prouzrokovano preteranim stresom ili drugim psihičkim opterećenjima, uživanjem droga i hormonalnim poremećajima (trudnoća, klimakterijum).

Odlike shizofrenih poremećaja

Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da “nešto nije u redu”.

Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj “simptom” se naziva poremećajem ega.

Radi bolje preglednosti simptomi se često dele na pozitivne i negativne simptome. Jedni simptomi (pozitivni) se tokom neke faze bolesti javljaju dodatno uz normalno doživljavanje na primer halucinacije ili sumanute misli, a drugi simptomi (negativni) se ogledaju u manjku u odnosu na period pre bolesti (npr. nedostatak poleta, povlačenje u sebe).

Najvažniji su simptomi:

• halucinacije
• sumanute ideje
• poremećaji mišljenja
• poremećaj volje
• socijalno povlačenje
• depresija
• nedostatak osećaja za bolest
• osećaj promenjenosti (osećaj upravljanja od spolja/od drugih)

Najvažniji pozitivni simptomi

Halucinacije

Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća “odbrambena strategija” je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao “navlačenje zavese”) kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik “sna u budnom stanju” – halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.

Sumanute ideje

Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je “navukao zavesu”, slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu “stvarnost” uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.

Poremećaji mišljenja

Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća “nadiranje” određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa “maloumnošću”.

Kod ove bolesti inteligencija ostaje sačuvana!

Najvažniji negativni simptomi

Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti – tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.

Nedostatak volje

Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.

Gubitak osećanja

Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.

Socijalno povlačenje

Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.

Depresija

Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život. Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 % svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!

Depresivno ponašanje i misli o samoubistvu treba uzeti vrlo ozbiljno. U takvim slučajevima treba odmah kontaktirati lekara!

Kako se može postaviti sigurna dijagnoza shizofrenog poremećaja?

Slika shizofrenih poremećaja može biti mnogostruka. Zbog toga je na početku bolesti vrlo teško postaviti sigurnu dijagnozu. Porodica i prijatelji često ne nalaze objašnjenje za neobično ponašanje osobe koja pati od shizofrenih poremećaja. Ni samim bolesnicima nije jasno da boluju od ozbiljne bolesti. Shizofreni poremećaji ne mogu se dijagnostikovati ispitivanjima krvi ili drugim sličnim metodama.

Dijagnoza se postavlja na osnovu razgovora koje lekar vodi sa bolesnikom i njegovom porodicom i na osnovu posmatranja ponašanja bolesnika. Pri tom su naročito važni broj, obim i trajanje simptoma.

Rana dijagnoza povećava izglede da će lečenje biti uspešno!

Koliko se često javljaju shizofreni poremećaji?

Shizofreni poremećaji se javljaju relativno često. Naučnim studijama je dokazano da od ove bolesti oboljeva oko 1 % svih ljudi, bez obzira na zemlju u kojoj žive, kojoj rasi ili kulturi pripadaju.

Koji su uzroci ove bolesti?

Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvarim te su zbog toga manje “otporni” na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste “sloma živaca” i do pojave simptoma bolesti.

Povezanost izme|u vulnerabilnosti i izbijanja bolesti može da se objasni na primeru osetljivosti na sunčanje osoba koje imaju svetlu kožu. Tip kože predstavlja dispoziciju, naslednu sklonost, baš kao i vulnerabilnost. Za osobe svetle kože sunce je jednako opasno kao što je stres opasan za posebno osetljive osobe. Osobe svetle kože mogu se zaštititi kremama za sunčanje, ali ipak ne smeju suviše dugo boraviti na suncu. Vulnerabilnim osobama će zaštitu pružiti neuroleptici.

Dopaminska hipoteza

Kad mozak obrađuje informacije ti se nervni impulsi dalje prenose nervnim putevima. Između pojedinih nervnih ćelija postoje dodirna mesta (sinapse) na kojima su za dalji prenos impulsa potrebne prenosne materije (transmiteri). Naučnim je istraživanjima ustanovljeno da je kod shizofrenih poremećaja poremećen prenos nadražaja na određenim sinapsama, a uzrok je previše prenosne materije koja se zove dopamin. Neurolepticima se blokiraju prijemna mesta na ćelijama (receptori) tako da zbog viška dopamina ne može da dođe do prevelikog nadražaja nervnih ćelija.

Da li su shizofreni poremećaji nasledni?

I kod drugih se bolesti (rak, infarkt srca) može naslediti sklonost za neku određenu bolest. Sama sklonost ne može, međutim, u dovoljnoj meri da objasni nastajanje bolesti. Osobe u čijim se porodicama javljaju shizofreni poremećaji, ne moraju i same oboleti. S druge strane, bolest se može pojaviti i u onim slučajevima kada niko u porodici ne pati od shizofrenih poremećaja.

Rizik oboljevanja u celokupnom stanovništvu je 1 %

Rizik oboljevanja kod bliskih rođaka je oko 10 %

Kada se javlja bolest?

Bolest se najčešće po prvi put javlja izme|u puberteta i tridesete godine života, ali u pojedinačnim slučajevima može početi ranije ili kasnije. Pre stvarnog početka bolesti obično postoji razdoblje tokom koga je bolesnik posebno osetljiv i živi u stalnoj napetosti, rastrzan svojim mislima i osećanjima. Na to se često reaguje “begom” – povlači se u sebe, traži izlaz u alkoholu i drogama ili se pridružuje nekoj sekti. Posle tih neuspečnih pokušaja savladavanja bolesti javljaju se opisani simptomi.

Izgledi za lečenje

Tok shizofrenog poremećaja može biti vrlo različit. Može se dogoditi da se bolest javi samo jednom posle čega će pogođena osoba biti opet potpuno zdrava. To se dešava prvenstveno u slučajevima kada se shizofreni poremećaj javlja kao reakcija na određene udarce sudbine (reakciona psihoza), u vreme hormonalnih promena (npr. neposredno posle porođaja) ili posle upotrebe droga. Međutim, takve će osobe zbog svoje posebne osetljivosti (vulnerabilnosti) biti posebno ugrožene od ponovne pojave bolesti.

Ako se sa lečenjem započne rano i nastavi dovoljno dugo (profilaksa recidiva), na tu se psihozu, u većini slučajeva, može vrlo povoljno delovati. Rizik recidiva (pogoršanja) se sa 85 % bez lečenja, smanjuje na 15-20 % uz lečenje. To za takve bolesnike znači da će uz veliku verovatnoću moći da žive bez recidiva (pogoršanja) – pod uslovom da su spremni da prihvate terapijski koncept lekara i da sa njim sarađuju. 

Shizofreni poremećaji mogu da se leče jednako uspešno kao i sve ostale bolesti, na primer šećerna bolest.

Lečenje

Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres. U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija.

Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest.

Treba razgovarati sa lekarom o tome koja je terapija najprikladnija u konkretnom slučaju (dodatna psihoterapija, rehabilitacija, porodična terapija itd.). Naročito ako se bolest javlja po prvi put, važno je učestvovanje u psihoedukativnom programu. Tokom rada u grupama bolesnici i članovi njihovih porodica biće detaljno obavešteni o samoj bolesti, njenom toku i mogućnostima lečenja.

Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima.

Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.

Najbolji rezultati se postižu kombinacijom medikamentoznog lečenja neurolepticima i psihosocijalne terapije.

Mnogi sumnjaju da se psihička bolest može lečiti lekovima. Lekovi su, međutim, jedina mogućnost za lečenje akutnih simptoma neke psihoze i najuspešnija zaštita od ponovnog izbijanja bolesti. Bez primene lekova bolesnik uopšte neće biti u stanju da prihvati psihosocijalnu terapiju.

Postoji niz razloga za uzimanje lekova

• Život ponovo postaje jednostavniji, a kontakti sa porodicom, prijateljima i kolegama na poslu znatno lakši.
• Bolesnik će opet početi da se zanima za razne stvari i da se bavi svojim hobijima.
• Moći će ponovo da se koncentriše, pa će rad postati lakši.
• Moći će opet da se raduje!

Kako pronaći pravi lek?

S obzirom na to da svaki organizam drugačije reaguje na lekove, lekar će morati da ustanovi koji neuroleptik i u kojoj dozi je najbolji za svakog pojedinog bolesnika. Cilj lečenja je uspešno suzbijanje simptoma uz najmanje moguće nuspojave. Možda će biti nephodno probati više neuroleptika pre nego što se pronađe najdelotvorniji.

Bolesnici koji započinju sa lečenjem često postaju nestrpljivi jer se simptomi ne smanjuju odmah. Može se desiti da lečenje izazove određene nuspojave pre nego što se uoči “dobar” učinak lečenja. Bolesnici zato misle da im lek ne pomaže. Potrebno je, međutim, neko određeno vreme pre nego što neuroleptici razviju svoje potpuno delovanje. Glavni simptomi (halucinacije, sumanute ideje) nestaju većinom u razdoblju od nekoliko nedelja lečenja.

Šta se dešava ako se ne uzimaju lekovi?

Bez primene medikamentoznog lečenja dolazi mnogo češće do recidiva (pogoršanja), a potrebni su i češći i duži boravci u bolnici.

Verovatnoća pojave recidiva (pogoršanja) untar prve 2 godine:

• Bez lečenja oko 85 %
• Uz dovoljno dugo lečenje oko 10 %

Vrlo je važan intenzivan kontakt bolesinka sa lekarom kako bi se pravovremeno primetilo pogoršanje simptoma ili nuspojava, da bi se odmah mogle preduzeti odgovarajuće protivmere.

Zašto lečenje treba nastaviti, iako su nestali akutni simptomi?

Posebna osetljivost (vulnerabilnost) bolesnika ne prestaje posle nestanka simptoma. Zbog toga bolesniku i dalje treba zaštita koju mu pružaju neuroleptici. Na taj način se sprečava ponovno pojavljivanje bolesti.

Dugotrajnim lečenjem malim dozama neuroleptika postiže se smanjenje osetljivosti i na taj način sprečava recidiv (tj. pogoršanje, prim.prev. u daljem tekstu pominaće se samo kao “recidiv”). Takav učinak se može postići samo ako bolesnik i posle poboljšanja akutnih simptoma i dalje uzima neuroleptike.

Lečenjem neurolepticima može da se smanji rizik od pojave recidiva na 15-20 %

Koliko dugo traje lečenje neurolepticima?

Da bi se sprečila ponovna pojava simptoma i novo izbijanje bolesti treba neuroleptike uzimati duže vreme, najčešće više godina (profilaksa recidiva). Postoje međunarodne smernice koje propisuju trajanje lečenja radi profilakse recidiva.

Prva pojava bolesti: Lečenje neurolepticima bi posle povlačenja simptoma trebalo nastaviti najmanje 1-2 godine.

Posle recidiva: Rizik pojave novog recidiva još je veši nego kod prvog izbijanja bolesti. Lečenje bi trebalo nastaviti najmanje 5 godina.

Kod posebno teških recidiva treba zaštitu neurolepticima sprovoditi čitav život!

Lekar treba u svakom pojedinom slučaju da odredi potrebno individualno trajanje lečenja, uzevši u obzir dotadašnji tok i težinu bolesti!

Neuroleptici se mogu primeniti na dva načina:

• oralno (na usta) – u obliku kapi, kapsula ili tableta, ali i
• intramuskularno (injekcijom u mišić).

Poseban oblik intramuskularne primene predstavlja depo–injekcija. Jednom jedinom injekcijom bolesnik će dobiti količinu aktivne materije koja je dovoljna za dve do četri nedelje. Iz intramuskularno uskladištene aktivne materije postupno se otpuštaju dnevne doze leka, tako da nije potrebno svakodnevno uzimanje, a istovremeno se poboljšava podnošljivost.

Postoje i kratkotrajne depo-injekcije s delovanjem od oko 3 dana koje se pretežno koriste za lečenje akutne faze bolesti.

Lečenje se može započeti kratkotrajnim depo-injekcijama, kapima ili tabletama. Kad se stanje bolesnika stabilizuje, terapija se nastavlja tabletama ili depo-injekcijama.

Najčešća neželjena dejstva lekova?

Kao svi lekovi i neuroleptici imaju odre|ena neželjena dejstva. Spisak neželjenih dejstava koji se može pročitati u uputstvima za upotrebu, može ponekad biti zastrašujući. Treba, međutim, imati na umu da su u uputstvima za upotrebu lekova navedena sva neželjena dejstva koja su zabeležena bilo gde u svetu. Neka “neželjena dejstva” mogu u stvari biti simptomi bolesti (na primer umor, nedostatak volje, smetnje koncentracije).

Individualna osetljivost na neželjena dejstva je vrlo različita. Zbog toga treba, ako se ona pojave, uvek konsultovati lekara. U mnogim se slučajevima te neprijatne propratne pojave mogu ublažiti ili ukloniti promenom doze, primenom nekog drugog preparata ili uzimanjem dodatnih lekova. Sada već postoji nova generacija neuroleptika (atipični neuroleptici) koji izazivaju znatno manji broj neželjenih dejstava.

Ako neželjena dejstva i dalje traju, treba zajedno sa lekarom proceniti nije li korist lečenja ipak veća od neprijatnosti izazvanih tim neželjenim dejstima.

Neuroleptici ne izazivanju naviku niti zavisnost. To je sa sigurnošću dokazano!!!

S obzirom na to da i simptomi bolesti i nuspojave nepovoljno utiču na sposobnost koncentracije i koordinaciju pokreta, posavetujte se sa lekarom da li smete upravljati motornim vozilima ili mašinama.

Kod bolesnika koji više godina uzimaju neuroleptike mogu se javiti posebno neugodna neželjena dejstva tj. kasne diskinezije koje se ogledaju nesvesnim pokretima usta, usnica i jezika, a ponekad i drugih mišića. Kasne diskinezije su relativno retke – kod dugogodišnjeg uzimanja neuroleptika javljaju se u 15-20 % slučajeva. Ako postoji sumnja na kasnu diskineziju, treba odmah posetiti lekara i odlučiti o nastavku lečenja.

U retkim slučajevima mogu nastupiti i druga neželjena dejstva!

Šta su atipični neuroleptici?

Novi tzv. “atipični” neuroleptici su lekovi koji su znatno bolje podnošljivi od “klasičnih” neuroleptika. Kod tih se preparata vrlo retko javlja posebno neprijatan skup neželjenih dejstava koji obuhvataju pogoršanje kretanja, hod sitnim koracima i nemir pri sedenju i stajanju. Osim toga izgleda da atipični neuroleptici povoljnije deluju na negativne simptome kao što su nedostatak volje i socijalno povlačenje.

Zbog čega pojedini bolesnici ne žele da uzimaju lekove?

Nedovoljno informacija o samoj bolesti, mogućnostima lečenja i načinu delovanja lekova. Veliku ulogu pritom igra i osnovni stav prema bolesti i “hemijskom” lečenju psihičkih poremećaja.

Nedovoljan uvid u bolest – Pogođene osobe veruju da se promenila okolina a da oni sami uopšte nisu bolesni. Zbog toga nekima od njih uopšte nije jasno da im je potrebna terapija.

Strah od realnosti svakodnevice – Strah od odgovornosti za sopstveni život prisiljava mnoge bolesnike na bekstvo u “svet psihoze” iz kojeg uopšte ne žele da izađu. Psihoedukativne grupe pomoći će takvim pojedincima da razmene iskustva o tome na koji način može bolje da se savlada bolest i normalno živi.

Neželjena dejstva lekova – Često je stah od neželjenih dejstava razlog za generalno odbijanje lekova, odnosno za njihovo neredovno uzimanje. 

Strah od zavisnosti od lekova – Redovno uzimanje neuroleptika, čak i kroz duže vremensko razdoblje, neće izazvati zavisnost!!!

Strah od promene ličnosti – Bolesnici se često boje da će uzimanjem lekova izgubiti svoju osobenost ili da će se na taj način kontrolisati njihove misli.

Istina je upravo obrnuta – ako se ova bolest ne leči, može doći do zbrke misli i raspada ličnosti!

Psihosocijalne terapijske mere

Bolesniku će često, da bi izašao na kraj s delovanjem bolesti na privatan i profesionalan život, trebati stručna pomoć. U tu su se svrhu dobrim pokazali sledeći oblici lečenja:

• Rehabilitacijski programi će pomoći bolesniku da se postupno ponovo uklopi u normalnu životnu i radnu sredinu, pružiće mu savete i pomoć u vezi sa pitanjem stanovanja i izbora zanimanja, a pomoćiće mu i pri pronalaženju odgovarajućeg posla ili kod finansijskih problema.
• Tokom porodične terapije obrađuju se porodični konflikti. Terapija se može sprovoditi sa jednom jedinom porodicom ili sa više porodica zajedno u obliku neke vrste grupne terapije.
• Tokom terapije ponašanja i vežbanja u socijalnom području bolesnici vežbaju ponašanje na radnom mestu i kontakte s drugim ljudima, na primer u igrama uloga i učenju na modelu.
• U psihoedukativnim grupama bolesnici i članovi njihovih porodica naučiće kako da bolje razumeju ovu bolest, njena delovanja i načine njenog savladavanja.

• U takvim se grupama na lako razumljiv način objašnjava ova bolest i načini njenog lečenja. Učesnici će naučiti kako da rešavaju socijalne konflikte i pomoći će jedni drugima pri savladavanju bolesti.
• Takvu terapijsku grupu vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik. Program najčešće traje osam do deset sati u razmacima od dve do tri nedelje. Posle toga učesnici grupe se često i dalje sastaju u okviru grupa za samopomoć.
• Naučnim istraživanjima je dokazano da su bolesnici i članovi njihovih porodica koji su učestvovali u psihoedukativnim grupama bili bolje obavešteni i da su na taj način mogli bolje da savladaju bolest. Zbog toga je kod tih bolesnika zabeležen znatno manji broj recidiva bolesti i boravka u bolnici.

Izbegavanje recidiva

Recidivi predstavljaju veliko opterećenje za sve pogođene. Bolesniku će trebati barem godinu dana da se oporavi od recidiva i da bude opet potpuno sposoban za rad. Ponekad se može desiti da mu se nikad više u potpunosti ne vrate ranije sposobnosti.

Izbegavanje recidiva je zbog toga najvažnija tačka u lečenju.

Ponovno izbijanje bolesti najaviće se dosta ranije: nervozom, poremećajima spavanja ili nekim drugim znakovima. Vrlo je važno da se ti znakovi prepoznaju. Ako se pojave, treba odmah posetiti lekara. Što pre se prepozna preteći recidiv i što pre se preduzmu odgovarajuće mere, to postoji i veća mogućnost sprečavanja ponovnog izbijanja bolesti!

Svaka nervoza naravno ne znači da stvarno preti recidiv. Ipak je bolje i da se lekar ponekad konsultuje bez potrebe, nego da bolest ponovo izbije.

Rani znakovi mogu biti različiti kod pojedinih bolesnika. Zbog toga treba obratiti pažnju ne samo na tipične nego i na individualne rane znakove upozorenja.

I sami možete napraviti takav popis prema tabeli datoj u daljem tekstu.

Tipični rani znaci upozorenja

• nervoza, napetost
• nemir, poremećaji spavanja
• lagana uzbuđenost
• smetnje koncentracije
• bezvoljnost, utučenost
• povlačenje u sebe
• nedostatak apetita
• gubitak interesa
• osećaj bezvrednosti
• smetnje pamćenja
• osećaj da nam se svi smeju ili da nas ogovaraju
• zvučne halucinacije
• iznenadan gubitak interesovanja za slušanje radija ili gledanje televizije
• povećana sklonost konzumiranju alkohola ili pušenju
• izbegavanje novih, neuobičajenih situacija
• izbegavanje većih grupa ljudi (bioskop, pozorište)

Ako ovi znaci potraju nekoliko dana, obavezno posetite lekara!

Kako se treba ponašati u slučaju krize?

Verovatnoća da se bolest ponovo javi nije previše velika ako se primenjuje zadovoljavajuća terapija. Postoji doduše određeni rizik (oko 15 %), te stoga prethodno treba napraviti krizni plan.

Dok je bolesnik u stabilnoj fazi trebalo bi da se zajedno sa lekarom i članovima porodice dogovori kako treba da se postupa u slučaju da se pojave navedeni rani znakovi upozorenja, na primer, da li treba povećati dozu leka, odnosno da li bi bolesnik možda u početku trebalo da ostane kod kuće ili da ode na lečenje u psihijatrijsku bolnicu – ako je potrebno i protiv njegove volje – kako bi se sačuvao od daljih oštećenja.

Da li droge ili alkohol povećavaju rizik od pojave recidiva?

DA!!! Alkohol i droge ometaju metabolizam nervnog sistema, pa je zbog toga neobično važno da ih bolesnik izbegava.

Bolesnici i njihova porodica

Koji su preduslovi uspešnog lečenja?

Shizofreni poremećaj nije samo neka “normalna” kriza koja će nestati sama od sebe, već ozbiljna bolest koju treba lečiti. Ako bolesnik i njegova porodica prihvate tu činjenicu, prvi korak ka uspehu je već učinjen.

Optimalno lečenje se sastoji od medikamentozne i psihosocijalne terapije. Dobri izgledi da će lečenje biti uspešno postoje jedino u onim slučajevima kada su i bolesnici i njihove porodice spremni da sarađuju sa lekarom i da se pridržavaju dogovora. Lečenje se nikada ne sme prekinuti bez dogovora sa lekarom!

Kako porodica može da pomogne u lečenju?

U svakodnevnom zajedničkom životu treba se pridržavati sledećih pravila:

• Obolele osobe imaju smanjenu radnu sposobnost i produktivnost. Mislite uvek na to da je to posledica bolesti i da nema nikakve veze sa lenjošću!
• Bolesnicima je neophodna mogućnost povlačenja na neko usamljeno mesto. Oni zbog svoje bolesti često ne prave razliku između važnih i nevažnih utisaka. Zbog toga ih uzbuđenja i stres jako opterećuju.
• Bolesnicima treba uredan dnevni raspored i ljudi na koje se mogu osloniti. Vrlo je važno da se sa obolelim članom porodice razgovara jasno i jednostavno bez suvišnih kritika.
• Bolesnik se ne sme preopteretiti raznim aktivnostima i dužnostima. Njegove postojeće sposobnosti se međutim ne smeju izgubiti zbog nedostatka vežbe.
• Bolesnici i njihove porodice se u stabilnim razdobljima bolesti sa lekarom moraju dogovoriti šta treba činiti u slučaju kad se bolest ponovo pojavi (krizni plan).
• Nemojte ni pokušavati da uverite bolesnika u netačnost njegovih halucinacija ili sumanutih ideja. Za njega su one realnost. Pobrinite se da bolesnik dobije lekarsku pomoć.
• Osobe koje pate od shizofrenih poremećaja raduju se kao i svi ostali ljudi pohvalama i priznanjima! Time se obično postiže mnogo više nego kritikom.
• Nemojte postaljvati nerealne ciljeve. Preveliki pritisak na bolesnika može dovesti do pogoršanja bolesti.
• Članovi porodica bi trebalo da nastoje da sami ostanu zdravi. Osim toga moraju se i dalje baviti svojim uobičajenim aktivnostima i negovati socijalne kontakte.
• Samo onda ako se vi osećate dobro, moći ćete da pomognete bolesnom članu svoje porodice!
• Pokušajte da kao član porodice svesno živite svoj vlastiti život!

Uloga porodice

Podrška koju pružaju članovi porodice ili dobri prijatelji je za osobe koje pate od shizofrenih poremećaja neobično važna. Zbog bolesti im je najčešće ograničena sposobnost socijalnih kontakata, pa će živeti prilično izolovano i usamljeno ako se za njih niko ne brine. U kriznim situacijama ali i kod rešavanja svakodnevnih problema, biće im neophodna pomoć sa strane.

Kod ranog otkrivanja znakova bolesti vrlo važnu ulogu igraju baš osobe iz neposredne blizine bolesnika, jer sam bolesnik najčešće ne prepoznaje prve znakove bolesti.

Članovi porodica bolesnika moraju zato dobro da poznaju sve činjenice u vezi sa bolešću. Potrebne informacije, podršku i praktičnu pomoć dobiće na primer u okviru psihoedukativnih grupa za članove porodice. U takvim će se grupama naći ljudi sa istim problemima, a već i sami razgovori sa drugim osobama koje se nalaze u sličnoj situaciji, doprineće uspešnijem savladavanju problema u vezi sa bolešću i popuštanju napetosti. To će pomoći i samom bolesniku, jer prenapeta i nervozna porodica za njega ne predstavlja nikakvu pomoć. Cilj takvih psihoedukativnih grupa je uspostavljanje konstruktivnog partnerstva izme|u bolesnika, porodice i lekara.

Zakonski propisi

Prava bolesnika u psihijatrijskim ustanovama

Zakonski propisi koji se odnose na lečenje nalaze se u više zakona. Osnovni preduslov za bilo kakvo lečenje je pristanak bolesnika.

Bolesnikovom pristanku mora prethoditi razgovor sa lekarom. Lekar će bolesnika na jednostavan i lako razumljiv način informisati o načinu lečenja, učincima lečenja i o mogućim negativnim posledicama. Na taj način između bolesnika i lekara dolazi do sklapanja svojevrsnog “ugovora o lečenju” koji bolesnik u svakom trenutku može raskinuti.

Ta opšta pravila važe i za psihijatrijsko lečenje – za sve one bolesnike koji dobrovoljno odlaze na lečenje i mogu samostalno prosu|ivati i donositi odluke, odnosno za one kojima ne treba ograničiti slobodu kretanja.

Ako, međutim, bolesnika treba zadržati i lečiti protiv njegove volje, što je pod određenim okolnostima dopušteno, važe posebna pravila. U takvim slučajevima se govori o “smeštanju u psihijatrijsku ustanovu” što je regulisano posebnim propisima.

Ako nekog bolesnika treba “smestiti u psihijatrijsku ustanovu”, to znači da će biti primljen u zatvoreni odsek bolnice, odnosno da će mu kretanje biti ograničeno. Pri smeštanju bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, lekar može ograničiti i neka druga prava bolesnika: kontakte sa osobama izvan bolnice (posete, telefonske razgovore) i uvid u lekarsku dokumentaciju. Ostali zahvati u lična prava bolesnika nisu dozvoljeni.

Da bi se bolesnik protiv svoje volje mogao smestiti u psihijatrijsku bolnicu moraju biti ispunjeni sledeći preduslovi:

1. postoji opasnost da će bolesnik povrediti ili ugroziti bilo sebe bilo druge (“znatnije ugrožavanje sebe ili drugih”);
2. dva psihijatra moraju da utvrde da stvarno postoji takvo ugrožavanje i da je bolesnik psihički bolestan;
3. ne postoji nikakva druga mogućnost lečenja.

Lekar mora na prisutpačan način bolesniku da objasni zašto je smešten u bolnicu (ako mu takva informacija u njegovoj trenutnoj situaciji ne nanosi više štete nego koristi). On takođe mora da o smeštanju bolesnika u psihijatrijsku ustanovu obavesti sud, advokata i porodicu bolesnika.

Ako bolesnik zbog svoje psihičke bolesti nije (više) u stanju da sam brine za svoje poslove, može mu se odrediti staratelj. To će na zahtev samog bolesnika, njegove porodice ili drugih osoba učiniti sud.

Bolesnik se može u psihijatrijsku ustanovu smestiti na svoj lični zahtev ako još poseduje poslovnu sposobnost. U tom slučaju bolesnik mora dati izjavu da je sporazuman sa lečenjem i sa ograničavanjem slobode kretanja.

Ako želite da saznate nešto više o zakonskim propisima i pravima bolesnika i članova porodica u vezi sa smeštanjem bolesnika u psihijatrijsku ustanovu, obratite se advokatu ili socijalnom radniku.

Izvor: Centar za psihoedukaciju – http://www.cpe.org.rs/

Rečnik:

• Akatizija – potreba za stalnim kretanjem, nemogućnost mirnog sedenja.
  
  Akutna psihoza – psihoza koja nastupa iznenada, najčešće uz pojavu pozitivnih simptoma.
  
  Antipsihotici = neuroleptici.
  
  Atipični neuroleptici – nova generacija dobro podnošljivih neuroleptika kod kojih se mnogo ređe javljaju neprijatna neželjena dejstva.
  
  Depo-injekcije neuroleptika – injekcije koje se daju intramuskularno,a čije dejstvo traje 2-4 nedelje.
  
  Depresija – Osećaj bezrazložne tuge.
  
  Diskinezija – nevoljno grčenje mišića.
  
  Dopaminski sistem – Sistem nervnih ćelija u mozgu koje za prenos impulsa koriste neurotransmiter dopamin.
  
  Halucinacije – senzorni doživljaj bez odgovarajućeg spoljašnjeg sadržaja. Bolesnik čuje glasove (akustične halucinacije) ili oseća mirise (mirisne halucinacije). Postoje i takozvane taktilne halucinacije kod kojih bolesnik ima osećaj da ga neko dodiruje.
  
  Ideje odnosa – simptom bolesti kod kojeg bolesnik ima utisak da se o njemu govori ili da se stvari odnose na njega, iako to u stvarnosti nije tako.
  
  Intramuskularna injekcija – ubrizgavanje leka u mišić.
  
  Kasna diskinezija – nesvesni pokreti mišića, najčešće u području usta, jezika i usnica. Mogu biti pogođeni i drugi mišići. Kasne diskinezije se mogu javiti kao nuspojava lečenja neurolepticima.
  
  Negativni simptomi – oznaka za simptome kao što su nedostatak volje, gubitak emocija, depresija i povlačenje u sebe.
  
  Neuroleptici – lekovi za terapiju shizofrenih poremećaja; drugi naziv: antipsihotici.
  
  Neurotransmiteri – prenosničke materije u mozgu koje služe za prenos nadražaja. Važan neurotransmiter je i dopamin (vidi dopaminski sistem).
  
  Oralni lekovi – lekovi koji se uzimaju na usta (tablete, kapsule, kapi).
  
  Paranoidan – onaj koji pati od sumanutih ideja.
  
  Pozitivni simptomi – oznaka za simptome kao što su halucinacije, sumanute ideje, poremećaji mišljenja.
  
  Psihoedukativne grupe – informacione grupe za bolesnike i/ili članove njihovih porodica koje vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik na kojima se pojašnjava bolest i načini lečenja.
  
  Psihosocijalna terapija – lečenje kod kojeg se posebna pažnja obraća na psihičke i socijalne okolnosti bolesnika.
  
  Psihoza – psihički poremećaj s promenom doživljaja. U ovu grupu bolesti se ubrajaju i shizofreni poremećaji.
  
  Rehabilitacija – postupno uvođenje bolesnika u porodičnu i radnu sredinu radi ponovnog uspostavljanja njegovih profesionalnih i ostalih sposobnosti.
  
  Socijalno povlačenje – izbegavanje kontakata sa drugim ljudima. Može biti simptom bolesti, ali i pokušaj savladavanja bolesti.
  
  Sumanute ideje – pojava kod koje se bolesnici čvrsto drže svojih uverenja iako se ona ne poklapaju sa iskustvima. Oni na primer umišljaju da ih neko proganja, da se sve odnosi na njih i slično. Sumanute ideje su simptomi bolesti.

The post Shizofrenija (šizofrenija, šiza) appeared first on Svet Medicine.

 Važno je da vaš doktor odstrani sumnju u depresiju ili maničnu depresiju, koje takođe mogu da imaju predvidljive cikluse tokom godine. Mnogo ljudi sa SAP imaju unipolarnu depresiju, ali 20 % njih mogu da imaju ili da nastave da razvijaju bipoloarni ili manično depresivni poremećaj.

Manične ili hipomanične epizode se takođe mogu javiti u proleće ili leto. Važno je razlikovati dobro raspoloženje koje je posledica oporavka od zimske depresije i maničnu epizodu, zbog toga što postoje bitne razlike u lečenju. Samo-dijagnostikovanje se treba izbegavati.

Istraživanja pokazuju da su žene osam puta podložnije SAP od muškaraca. SAP se prvi put obično pojavljuje u 20-tim ili 30-tim godinama života. Procenat bolesnih od SAP raste do 50-tih godina kad počinje da opada, tako da je procenat bolesnih od SAP kod ljudi starijih od 65 godina znatno niži.

Simptomi SAP se razlikuju od simptoma depresije i uključuju:

• Loše raspoloženje, smanjen interes za aktivnosti koje inače donose prijatnost, smanjena koncentracija;
• Predugo spavanje (obično produženo za 4 sata ili više svakog dana);
• Smanjena energija i osećanje umora;
• Izrazita želja za ugljenim hidratima;
• Povećanje telestne težine i žudnja za slatkišima;
• Povlačenje iz socijalnih kontakata;
• Depresija.

Šta je uzrok SAP?

Niko nije sasvim siguran šta prouzrokuje SAP ali istraživanja pokazuju da može da ima veze sa sledećim faktorima:

• Skraćen dan može da prouzrokuje smanjenje važnih supstanci u mozgu koje utiču na raspoloženje;
• Hormonalni poremećaj (kortizol, tiroksin);
• Smanjena osetljivost mreznjače na svetlo;
• Niske zimske temperature mogu da pobude organizam da se odmara i naruši cirkadijalni ritam;
• Vazdušni pritisak i promene pritiska;
• Psihološki mehanizmi i personalne karakteristike mogu da budu faktori koji doprinose ravoju SAP;
• SAP koji se ne leči može da predstavlja jak udarac za socijalne, školske i radne aktivnosti. Njegova pojava često koincidira sa periodom kada su očekivanja od pojedinca veća.

The post Sezonski afektivni poremećaj – SAP appeared first on Svet Medicine.