Rimljani su bili veliki graditelji, što su poprimili od Etruraca. Pri izgradnji gradova vodili su računa o lokalnoj klimi, a posebno su bili zaštićeni od vetra juga, koji nepovoljno deluje na ljude. Pri lokaciji gradova vodili su računa da se mogu lako snabdevati vodom i dobro kanalisati. Kolosalni su njihovi vodovodi, pa i kanalizacija i kupatila. Zato kad se govori o starorimskoj medicini, misli se na njihove zasluge na području javnog zdravstva, koje su unapredili kao ni jedan narod starog veka.

Ono što su Rimljani stvorili u oblasti javnog zdravstva i sanitarnog zakonodavstva niko nije stvorio sve do novog veka. Još u VI v.pne, za vreme vlade Tarkvinija, Etrurci su konstruisali veliku kanalizacionu mrežu u Rimu – Cloaca maxima, koja je povezivala ceo grad, a delom i danas služi svojoj nameni. Ovakve kanale Rimljani su gradili i u drugim gradovima, pa i u svojim kolonijama.

Rimljani su najveću pažnju posvećivali snabdevanju vodom za piće. Još 312. g.pne., po projektu etrurskih arhitekata, rimski cenzor Apije Klaudije sagradio je prvi akvedukt. Kasnije su sagrađeni i drugi vodovodi u Rimu (u Rimu je u vreme careva bilo 14 vodovoda), koji su obezbeđivali 500 litara vode za piće i kupanje po stanovniku, a isto toliko za javna kupatila. Četiri od tih vodovoda su danas restaurirani i podmiruju potrebe Rima. Ostaci rimskih vodovoda nađeni su u raznim gradovima nekadašnjeg rimskog carstva pa i na Balkanu – u Splitu koji je restauriran 1878/79 godine, S. Mitrovici, Gradištu itd.

Poznavali su i zdravstvene vrednosti mineralnih i toplih voda, izgradili su niz banja – Vrnjačka banja, Sokobanja. Poznata su njihova javna kupatila (termej), kao i javni toaleti (u vreme careva u Rimu ih je bilo 150). Oni su isušivali močvare u okolini Rima i time rešili problem malarije.

Kako su gradili svoje gradove saznajemo iz dela ”De architectura” poznatog rimskog arhitekte Vitruvija (88-26 g.pne) u kome on iznosi uputstva za podizanje gradova, građenje kuća. Pored toga, navodi i trovanje olovom pa pri izgradnji vodovoda savetuje izbegavanje olovnih cevi.

Zdravstveno-sanitarno zakonodavstvo starog Rima je takođe, bilo uzorno. Bilo je zabranjeno držanje mrtvaca u kući ili sahrana unutar zidina grada. Groblje je bilo van grada i tamo su vršene i kremacije. O čistoći grada brinuli su posebni činovnici – edili. Javne kuće – lupenarije su bile van grada, a edili su imali spisak svih prostitutki i neprekidno su ih nadzirali. Pod nadzorom edila bile su i životne namirnice. Oni su nadzirali tržnice i zabranjivali prodaju pokvarenih namirnica.

Medicinsko zakonodavstvo u starom Rimu počinje veoma rano. Još u VII veku pne. Numa Pompilije je izdao zakon (Lex regia) kojim propisuje da svaka žena koja umre na kraju trudnoće mora da joj se otvori trbuh i izvadi dete. U VI v.pne. izdati su i drugi zakoni: u vezi očinstva (trajanje trudnoće najviše 10 meseci), zatim zakon o zabrani pobačaja.

Za razliku od doprinosa javnom zdravstvu i sanitarnom i zdravstvenom zakonodavstvu, na polju medicine, kao što je već rečeno, stari Rim nije ostavio ništa značajnije, jer kod njih naučne medicine dugo nije bilo. Prvi rimski lekari bili su robovi. Lekarsko zvanje smatralo se sramotnim, a socijalni položaj lekara bio je bedan. Još u VI v.pne. izdat je zakon o odgovornosti lekara za njihov rad. Ako su krivi za smrt pacijenta – deportacija ili smrtna kazna. Ni grčki lekari koji su kasnije dolazili, nisu bili punopravni građani. Tek 46. g.pne. Julije Cezar dao im je građanska prava i tek tada počinje da im raste ugled. Bolnica u današnjem smislu reči nije bilo. Postojale su samo vojne bolnice i tzv. valetudinarije u kojima su zemljoposednici smeštali svoje robove da se što pre osposobe i da im ne padne cena.

U vreme najvećeg procvata grčke medicine u Rimu nije bilo ni jednog školovanog lekara, a medicnom su se bavili robovi, berberi i razni šarlatani. Ali sa razvojem Rima i blagostanja u njemu, pojavila se i potreba za poboljšanjem životnih uslova, te i potreba za lekarima. Ali kako ih nije bilo u Rimu, dovedeni su iz Grčke. Međutim stari Rimljani su bili konzervativni i neprijateljski raspoloženi prema svim novinama, pa i prema novim grčkim lekarima. Prvi grčki lekar došao je u Rim tek 219. g.pne. Bio je to Arhagat, koji je postigao velike uspehe, pa čak dobio i građanska prava. Posle njega bilo je i drugih lekara Grka, ali ugled grčkih lekara porastao je tek dolaskom Asklepijada.

Asklpijad iz Bitinije, rođen 124. g.pne. došao je u Rim oko 91.g.pne. On je vrlo brzo shvatio da zdravstveni problemi Rimljana nastaju kao posledica njihovog načina života – neumerenost u jelu i piću, nerad, seksualni razvrat. Savetovao je dijetu, šetnje, gimnastiku, masaže i sl. Brzo je stekao veliki ugled kao lekar, pa je čak bio prijatelj Marka Aurelija i Cicerona. Asklepijad je odbacio Hipokratovu humoralnu teoriju, smatrajući da je važnija solidna patologija. Kao pristalica Demokrita i Leukipa, smatrao je da je ljudsko telo sastavljeno od atoma koji se neprekidno kreću po telesnim porama i kanalima. Ako se poremeti to kretanje i dođe do zastoja – staze atoma, nastaje bolest. U tom smislu je usmeravao i svoje lečenje, koje treba da bude sigurno, brzo i ugodno (tuto, cito et jucunde). Glavni su mu lekovi : masaža, hidroterapija – kupanje, jahanje, nošenje u stolici i nosiljci, dijeta i sredstva za jačanje, prvenstveno vino. Odbacio je prirodne lekove, a naročito sredstva za povraćanje i čišćenje.

Temison (sredina I v.pne) iz Laodikeje, bio je učenik Asklepijada i nastavio je njegovu solidanu teoriju. On je sistematizovao i usavršio učenje svog učitelja. Medicinu je smatrao metodom posmatranja i proučavanja fenomena i uzroka koji su zajednički svim bolestima. Tako je on osnovao smer u medicini – metodička škola.

Metodička škola bazira svoje učenje na solidarnoj patologiji, smatrajući da svi delovi tela imaju svoj tonus. Delovi tela se stežu i rastežu, a poremćaj tonusa dovodi do bolesti. Pošto je poremećaj tonusa uvek lokalnog karaktera, to i lečenje mora biti lokalno. To lečenje se sprovodi po principu ”suprotno suprotnim’’ (centararia contrariis), tj. ako je tonus smanjen primenjuju se sredstva za povećanje tonusa i obrnuto. Takva lekovita sredstva i metode su: lokalno vađenje krvi, primena derivacija i adstringencija, kupke, masaže itd.

Soran ( kraj i početak II v.ne) je bio najslavniji metodičar. I on je poreklom Grk, a u Rimu je radio u vreme careva Trajana i Hadrijana (II v.ne) uživajući najveći ugled. Soran je bio najveći ginekolog i akušer starog veka. Napisao je delo ”Periginaikeion paton” u kome je izvrsno obradio ginekologiju i akušerstvo, područje koje je do njega bilo zanemareno. Poznat je i kao autor Hipokratove biografije.

Celzo (Aulus Cornelius Celsus) je živeo u I v.ne., u vreme cara Tiberija. Nije bio lekar već enciklopedista. Sve do njega medicina je bila potpuno u rukama Grka i sva dela su pisana na grčkom jeziku. On je napisao prvo delo na latinskom jeziku – ”De re medica”.

Celzus je autor enciklopcedijskog dela ‘’Artes”, u kome je obradio mnoge nauke, pa i medicinu. Sačuvan je samo deo gde je obrađena medicina i to u 8 knjiga. U trećoj knjizi opisao je četiri glavna simptoma zapaljenja – tumor, rubor, calor i dolor. Posebno se proslavio svojom metodom litotomije – incizija na perineumu iznad colluma vesicae, koja se izvodila sve do XVI v. i nosila njegovo ime – Sectio Celsiana.

Pedonije Dioskorid (sredina I v.ne) je bio rimski vojni lekar. Napisao je delo ’’De materia medica” u kome je opisao više od 750 domaćih i stranih lekova biljnog, životinjskog i mineralnog porekla. To delo sadrži celokupno farmakološko znanje starog veka. Vekovima je služilo kao najpoznatiji i najbolji apotekarski priručnik, te je doživelo bezbroj izdanja. Sačuvani su i mnogi poznati rukopisi tog dela, a rukopis koji je pisan u V v. za Juliju Aniciju, ćerku vizantijskog cara Olibrija, bio je jedno vreme vlasništvo kralja Milutina i nalazilo se u njegovoj bolnici u manastiru Prodromos u Carigradu.

Galen (129-199 ili 200) je rođen u Pergamu, medicinu učio u rodnom Pergamu, zatim u Smirni i Aleksandriji, a po završetku studija (158 g.) vraća se u Pergam gde postaje lekar u gradijaterskoj školi, što mu je omogućilo da stekne bogato iskustvo u oblasti hirurgije.

Došavši u Rim 162.g. brzo se proslavio znanjem i praktičnim uspesima. U Rimu piše knjige i drži filozofska predavanja, ali i vodi žestoku borbu sa svojim protivnicima, pristalicarna raznih medicinskih škola. Zapravo, u to vreme je bilo više medicinskih škola, među kojima su najvažnije: dogmatska, metodička, pneumatska, empirijska i eklektička. Međusobni sporovi doveli su do pravog haosa i sve većeg udaljavanja od hipokratske medicine. Galen je uveo red u taj haos i hipokratskoj naučnoj medicini vratio mesto koje zaslužuje.

Galen, koji je 169.g. postao lekar Komoda, sina Marka Aurelija, je napisao oko 400 dela iz raznih oblasti nauke. On je sistematizovao Hipokratovu nauku i u delima je obradio sve delove medicine. Najvažniji su mu spisi iz oblasti anatomije i fiziologije. Njegovo najpopularnije delo je ’’Ars parva’’ – kompendijum patologije i terapije, u kome je sažet njegov sistem. To delo je služilo kao medicinski udžbenik, kao i najvažniji priručnik lekarima praktičarima dugo vekova.

Bio je oduševljeni Hipokratov pristalica. Prihvatio je njegovu humoralnu teoriju i posmatranje prirode kao put saznanja, ali je uveo i eksperiment, kao metod proučavanja patoloških i fizioloških procesa. I u terapiji je Galen na Hipokratovoj liniji, definišući to rečima ”lekar je sluga prirode”.

Među najveće zasluge Galena je što je anatomiju i fiziologiju postavio na naučne osnove. Bio je prvi eksperimentalni fiziolog. Proučio je mehanizam disanja, mehanizam pulsa opisujući 33 vrste pulsa, funkcije bubrega i funkciju nervnog sistema. Prvi je opisao glasne žice i dokazao da glas nastaje u grlu, a ne srcu (kako su to tvrdili predstavnici stoičke škole). I pored brojnih zabluda i pogrešaka, Galen je jedan od najvećih anatoma i fiziologa svih vremena. Galenizam je vladao 16 vekova i tek u XVIII v. je potpuno odbačen. Galen je 192. g. otišao iz Rima, ali se ne zna gde. Ne zna se tačno ni kad je ni gde umro. Smatra se da je umro 199. ili 200.g. u rodnom Pergamu. Posle njegove smrti opet počinje sektaštvo i nazadovanje medicine.

The post Medicina starog Rima appeared first on Svet Medicine.

Posle propasti Rimskog carstva i njegove kulture koja je bila na visokom nivou, hiljadugodišnji period Srednjeg veka karakterisan je kulturnim padom. Druga značajna karakteristika Srednjeg veka je razvoj nove – hrišćanske vere na teritoriji Rimskog carstva. Zapravo, još za vreme jedinstvenog Rimskog carstva, car Konstantin je 326.g. proglasio hrišćanstvo za oficijelnu religiju carstva. Hrišćanska vera se zasniva na milosrđu i ljubavi prema bližnjem, pa je ona značila početak potpuno nove brige i pomoći, što je bilo nepoznato u Staroj Grčkoj i Rimu. Pored toga car Konstantin je 330g. premestio prestonicu carstva u mali provincijski gradić Vizantinien, koji je nazvao Konstantinopolis (Carigrad).

Stari Rimljani, kao što je već rečeno, su izgradili brojne sanitarne uređaje (vodovode, kupatila, kanalizacije) u mnogim gradovima na Zapadu što je Srednji vek zatekao, ali je veći deo njih uništen u ratnim previranjima i seobama naroda u ranom Srednjem veku, a što nije uništeno, polako je propadalo, tako da su higijensko-sanitarne prilike bile veoma nepovoljne. Ove prilike počele su se poboljšavati tek u drugoj polovini, a naročito krajem Srednjeg veka.

Velikih gradova u Srednjem veku nije ni bilo. Tako u Nernačkoj nije bio ni jedan grad u kome je živelo blizu 100.000 stanovnika. Sa više od 100.000 stanovnika bili su samo Rim, Firenca, Venecija, Barselona i Pariz, a i oni su, sa aspekta komunalne higijene, bili veoma neuređeni. Tako je Pariz prvi put popločao ulice tek 1185., Prag 1331., a Bazel tek 1387. godine. Sanitarni propisi su se pojavili tek početkom XII veka. Prvi poznati sanitarni propisi pojavili su se u Augzburgu 1104. godine, a regulisali su izgradnju kuće, čistoću gradskih ulica i prodaju životnih namirnica.

U toku celog Srednjeg veka harale su epidemije zarazbnih bolesti. Naročito je harala kuga, koja je praktično obeležila Srednji vek. Tako je u VI veku (531. g.) izbila epidemija kuge u Egiptu, odakle se proširila u Evopu i trajala je 50 godina. Poznata je pod imenom Justinijanova kuga, jer je u to vreme vladao car Justinijan I. Poznatija je pod imenom Prokopijeva kuga, jer ju je on opisao, opisujući njene simptome i po prvi put je opisao bubone. Pored toga dokazao je da je putem brodova kuga preneta u Evropu iz Egipta. Od ove kuge umrlo je više od polovine stanovništva Vizantije, a stradalo je i područje Balkana, najviše Dalmacija, a posebno Zadar. Epidemije izbijale su i u drugim krajevima Evrope – Velikoj Britaniji 664., Rimu 690., Dubrovniku 871.,901.,1145.,1292. i 1322. godine.

Najveća i najstrašnija epidmija kuge izbila je u XIV veku, nazvana ’’crna smrt’’ od koje je umrlo 50 miliona ljudi, tako da se stanovništvo starog sveta smanjilo na četvrtinu, a naravno kuga je odnela i mnoge umove toga vremena, što je takođe uticalo na dalji razvoj nauke i kulture uopšte. Ovu epidemiju je dobro opisao Bokačo u svojim delima. Epidemija je počela 1332. godine u Indiji, odakle su je hodočasnici preneli u Kinu, pa preko Rusije došla je i u Evropu.

Sve mere zaštite koje su primenjivane kod pojave ovih epidemija nisu dale rezultate, pa su se počele primenjivati i druge mere – izolacija, karantin (quaranta – četrdeset). Prvi karantin primenjen je u Evropi u italijanskom gradu Rediji 1374., Veneciji, Milanu 1376., Dubrovniku 1377. godine. Nešto kasnije, (1389.g.) Milano je zaveo i obaveznu dezinfekciju stana posle smrti zaraznog bolesnika.

Pored kuge u Srednjem veku je bila rasprostranjena i lepra, naročito u Vizantijskom carstvu, pa i u Srbiji, što je iziskivalo otvaranje leprozijuma. Prvi leprozijum na evropskom tlu osnovan je u Francuskoj u V veku. U Rimu su u VII veku prisilno izolovani leprozni bolesnici i smešteni u bolnicu Svetog Lazara. Lazar je Biblijsko ime i sam je bolovao od lepre, a proglašen je za sveca i zaštitnika leproznih bolesnika, pa su po njemu leprozorijumi nazvani lazareti. Srpski vladar Stevan Uroš Dečanski je 1330. godine izgradio posebnu bolnicu za leprozne bolesnike, epileptičare i paralitičare kraj manastira Dečani, međutim, lepra je već krajem XIV veka skoro potpuno iščezla.

Istoričari kulture Srednji vek nazivaju ’’vek mračnjaštva”. Međutim i taj vek je dao odrešeni doprinos razvoju nauke i kulture, mada često uz žrtvovanje pojedinih umnih ljudi. Stoga se ova epoha može smatrati kao nužna etapa u društvenom razvoju. Da Srednji vek nije ostavio nikakvo kulturno nasleđe ne bi bilo moguće da Renesansa postigne tako bujni razvoj koji se označava kao najviši kulturni napredak čovečanstva.

Vizantijska medicina

U Istočnom rimskom carstvu – Vizantiji preovladao je uticaj obnovljene grčke kulture, i to u tolikoj meri da istoričari kulture karakterišu taj period kao “treći grčki zlatni vek” (prvi Periklov u Atini i drugi aleksandrijski u Aleksandriji), tako da je Vizantija bila centar svatske kulture. U Vizantijskom carstvu u medicinskim školama se proučavala grčka medicina. Ali sami počeci vizantijske medicine vezani su za hrišćanske crkve. Tako je zabeleženo da su početkom IV veka u Siriji bili na daleko poznati šesnaestorica sveštenika – lekara, e među njima i braća Kozma i Damjan. Ovi sveštenici – lekari lečili su isključivo iz karitativnih pobuda, jer je to po hrišćanstvu jedini cilj medicine vršenje dela milosrđa. U vreme progona hriščana za vlade Dioklecijana, braća Kozma i Damjan su pogubljeni u Rimu. Crkva ih je kasnije proglasila za svece, a lekari i apotekari ih smatraju svojim zaštitnicima. Srpsko lekarsko društvo, dan njihovog pogubljenja (Vrači 16.novembra) slavi kao svoju slavu.

Na Nikejskom crkvenom saboru doneta je odluka da crkva i sveštenici započnu za otvaranje bolnica i azila u okrilju crkve, što je prvi učinio vladika Vasilije u gradu Cezareji u provinciji Kapadokiji. Patrijarh Hrizostom je 400. g. uredio bolnicu sa stalnim lekarima i bolničarima. U kasnije vreme u Vizantiji su sveštenici, a i sama država, potpomognuti dobrovoljnim prilozima i poklonima, podizali bolnice, azile i prve socijalno-medicinske ustanove: bolnice (nozokomije), konake za putnike (ksenohodije), azile (orfanotrofije), domove za prosjake (ptohotrofije), domove za nahoča (brefotrofije), domove za stare (gerontokomije) i domove za posrnule devojke.
U tipicima (statuti manastira) svih grčkih manastira određene su sobe za bolnicu i lekare koji su radili u njima. Nemanjići su osnivali prve bolnice srednjovekovne Srbije. Prva srpska bolnica osnovana je van Srbije u manastiru Hilandar na planini Atos, ali u njoj nije bilo lekara. To je bilo 1200. godine, a već 1208. godine osnovana je bolnica u Studenici, kao prva bolnica na teritoriji Srbije, dok je Stevan Uroš Dečanski osnovao bolnicu u manastiru Dečani 1330. godine. Sve srpske manastirske bolnice uređivane su poput manastirske bolnice Pantokrator i Prodromos u Carigradu. U manastiru Prodromos kralj Milutin je formirao bolnicu, ksenohodij i otvorio medicinsku školu. U to vreme, kao i kroz ceo Srednji vek, na zapadu nije bilo lekara ni u jednoj bolnici.

Najstariji školovani vizantijski lekari, koji su živeli i radili u periodu između IV i VII veka, bili su Oribazije, Acloje i Pavle Eginski (sa ostrva Egine kod Atine). Neka njihova dela su dugo korišćena kao udžbenici na fakultetu u Parizu. Vizantijski lekari se nisu bavili teorijskom medicinom, te stoga ta medicina nije ni dostigla nivo starogrčke i aleksandrijske medicine. Oni su primenjivali praktičnu empirijsku medicinu, sa primesama magijskih i verskih elemenata. Ova medicina je stekla veoma veliki ugled. Njene zasluge za dalji razvoj medicinske misli su značajne što je prepisivanjem dela i objavljivanjem izvoda iz njih, očuvala ih i produžila njihovu primenu u praksi i školama, a omogućila je i njihovu primenu kroz udžbenike na zapadnoevropskim fakultetima.

 Srednjovekovna medicina na zapadu– Samostanska medicina

Središte srednjovekovne kulture na teritoriji Zapadnog rimskoga carstva, odnosno zapadna Evropa bili su samostani, gde je vladao neprikosnoven uticaj crkve. Posle propati Rimskog carstva, valikih saoba naroda i valikih ratova i uništavanja, ostala je samo narodna madicina.

Kad se kaže da je Srednji vek, vek vere, prvenstveno se misli na zapadnoevropsko područje. U toku celog Srednjeg veka ukorenjena je duboka vera de je zemaljski život samo kratak uvod u večni zagrobni život. Bog je jedini vladar sveta, a jedan jedini njegov zamenik na zemlji je Papa. U skladu s tim postoji i samo jedna crkva koja je večna nadzemaljska orgenizacija. Narodi su morali da se odriču svog jezika i prihvataju jezik crkve koja mu je donela jedinu večnu istinu. Tako je u toku Srednjeg veka na celom Zapadu latinski jezik postao književni jezik. Ove hrišćanske ideje su prožimale celokupni život, pa i politiku – drzava je bila praktično organizacija koja olakšava pripremu duše za večni zagrobni život. Dakle, i država je bila u zavisnosti od crkve. Medicina, ako se o njoj može uopšte govoriti, odvijala se po samostanima i gotovo je sva bila u rukama klerika, u početku benediktanaca, a kasnije i drugih redova. Za ceo Srednji vek kaže se da vek mačnjštva, a za samostansku medicinu istoričari medicine kažu da je to najžalosnije poglavlje u istoriji medicine. Poznati istoričar medicine J.Pagel smatra da je to “najviša potencija sterilnosti”.

Osnivač benediktanskog reda Sveti Benedikt je u VI veku, pri samostanu na planini Monte Kasino u srednjoj Italiji, podigao prvu samostansku bolnicu (200 godina kasnije od Vizantije). Kasnije su nastale i druge bolnice – u Lionu (sredinom VI veka), Parizu (sredinom VII veka), Londonu (sredinom VIII veka), Sen Galenu (u IX veku). U tim bolnicama nije bilo lekara, već su lečenje vršili redovnici koji su prepisivali i prevodili stare medicinske rukopise i tako sticali bar neko medicinsko znanje.

U vrtovima samostana redovnici su počeli da gaje lekovite biljke i da pišu knjige o gajenju i primeni lekovitog bilja, a kasnije su pri bolnicama osnivali i samostanske apoteke. Prva apoteka osnovana je u Veneciji 1258. godine, zatim u Firenci 1300., u Dubrovniku 1317., u. Londonu koja je bila i prva engleska apoteka 1345. godine itd. Malobrojni svetovni lekari bilisu samo na dvorovima.

Škola u Salernu

Posle osnivanja prvih škola, po naredbi Karla Velikog, počela je crkva osnivati samostanske i episkopske gradske škole – Trivium. U njima ja predavana teologija, aritmetika, gramatika i muzika. U višim školama – Quadrivium učila se astronomijn, geometrija, retorika i dijalektika, a kao uzgred i medicina. Školama i nastavom je upravljao duhovnik, a nastava ja bila na latinskom jeziku i izvodila se tako što je nastavnik čitao i tumačio tekstove prepisa dela antičkih crkvenih pisaca.

Tek kasnije duhovne vlasti su počele otvarati u većim gradovima posebne škole u kojima su nastavu, pored duhovnih, izvodila i svetovna lica. Time je donekle stvorena kakva-takva mogućnost da se medicinska nauka, izgrađena još u starom veku, odupre potpunoj propasti, što ju je čekala u samostanskim uslovima.

Prva visoka medicinska škola u današnjem smislu reči osnovana je u Salernu, gradiću južno od Napulja, koja se slovi kao preteča medicinskih fakulteta. Ne zna se tačno kada je otvorena Salernska škola, a prve pisane tragove nalazimo u IX veku, kada je kraljica Frederun, žena kralja Karla Glupog u Francuskoj naredila da, pored svog lekara – sveštenika Deralda, pozovu još i jednog majstora Salernitanca.

Salernska visoka škola imala je tri odeljenja – filozofsko, pravno i medicinsko i bila je potpuno svetovna. Najznačajnije odeljenje bilo je medicinsko, pa se i sam grad zvao ”Civitas Hippokratica”. Njihovi lekari su se pročuli u Evropi, naročito u IX veku. U Salernskoj školi bilo je moguće slobodno istraživanje jer je bila potpuno odvojena od crkve. Njeni lekari za razliku od samostanske medicine, su se bavili i hirurgijom i ginekologijom i akušerstvom.

Ugled Salernske škole najviše je podigao početkom XIII veka Konstantin Afrički (rodom iz Kartagine), koji je bio književnik i prevodilac dela s arapskog na latinski i koji je zapadni svet upoznao sa arapskom medicinom, pa je nazvan “Magister Orientis et Occidebtis”. Upravo su njegovi prevodi podstakli naučnu delatnost i omogućili stvaranje salernske naučne medicine.

Brojni salernski lekari pisali su medicinska dela. Tako je anatom Copho napisao ”Anatomia porci cophinis” prvo anatomsko delo nastalo u zapadnoj Evropi, a bazirano je na seciranju svinja. Pored toga razvila se i hirurgija, ginekologija i akušerstvo, oftalmologija itd.

Salernsku školu je konačno i zauvek zatvorio Napoleon 1811.godine. Posle Salerna, crkvene uprave su osnovale i druge fakultete – u Bolonji. Monpeljeu, Parizu i Oksfordu. Tako je u periodu od XII do XV veka osnovano oko 80 univerziteta, od kojih je 20 bilo u Italiji, 19 u Francuskoj, a ostali u drugim zpadnoevropskim zemljama. Prvi nemački univerzitet osnovan je tek 1386. godine u Hajdelbergu.

Nastava na novim univerzitetima odvijala se čitanjem i komentarisanjem klasičnih tekstova. Praktične nastave nije bilo sve do XIII i XIV veka. Prva javna anatomska demonstracija na ljudskom lešu izvedena je 1315. godine na univerzitetu u Bolonji.

 Arapska medicina

U najranijoj fazi arapska medicina je imala demonski karakter, ali posle dolaska Muhameda, postaje sasvim religioznn. Posle Muhamedove smrti (632.g.) počela je ekspanzija Arapa u Persiju, Jermeniju, Egipat, Severnu Afriku, Južnu Italiju i Španiju.

Arapi su od Vizantinaca preuzeli tekovine grčko-rimske medicine, preneli ih na istok, dopunili i isprepleli svojim iskustvimn i lekovima (kamfor, alkohol, destilovana voda, razni sirupi i dr.) i ponovo vratili zapadu. Arapska medicina je spona između klasične grčko-rimske i moderne medicine doba renesanse.

Pored prevođenja starih dela na arapski jezik, oni su već od VIII veka započeli samostalni naučni rad. Najpoznatiji arapski lekari bili su Razes i Avicena.

Razes (850-923), punim imenom Abu Bakr Muhamed ibn Zakarija al Razi, rodom je iz Persije, bio je jedan od najpoznatijih arapskih lekara. Bio je upravnik bolnice u Bagdadu. Pisao je veoma mnogo. Najpoznatije mu je delo – ‘’Continens’’ – Sadržaji, koje je zapravo enciklopedijsko delo. Drugo njegovo delo ‘’Kitab Al Mansuri”, napisano za kalifa Al Mansura, je kompendijum u kome je obrađena sva medicina. Vekovima je služilo kao udžbenik i priručnik. Ipak je najvažnije njegovo delo o boginjama i ospicama – ”De variolis et morbillis” koje predstavlja najvrednije originalno arapsko medicinsko delo. Razes je prvi pisao i prvi razlikovao variolu od morbila.

Avicena (980-1037) je svakako najveći arapski lekar, čije je puno ime Abu Ali al Husain ibn Abdalah ibn Sina. Bio je takođe rodom iz Persije. On je enciklopedista u pravom smislu reči. Bavio se medicinom, filozofijom, matematikom, fizikom, astronomijom, muzikom i teologijom i svuda je bio slavan.

Najvažnije njegovo delo je ”Kanon” (zakonik medicine). To je enciklopedijsko delo, koje je obuhvatalo celokupno grčko-rimsko i arapsko medicinsko znanje. Vekovima je služilo kao najvažniji i najautoritativniji udžbenik i priručnik.

Avicenin autoritet je bio ogroman i na istoku i na zapadu, kao i Galenov, što je bitno uticalo, tj. kočilo razvoj medicine. Tek kad je Paracelzus 1528. godine na trgu u Bazelu javno spalio Avicenin Kanon, zadat je smrtni udarac arapskoj medicini, ali i Galenizmu.

Godine 1258. Mongoli su zauzeli Bagdad, čime je prestao postojati kulturni život Arapa na istoku, a padom Granade 1392. godine i na zapadu. Međutim, na zapadu je arapska medicina i dalje cvetala sve do XVI veka, kada je s napuštanjem galenizma likvidirana i arapska medicina.

The post Srednjovekovna medicina appeared first on Svet Medicine.