Jedina želja klijenta, koji pati od bilo kog anksioznog poremećaja, je da kontroliše strah, tako da se prirodno nameće pitanje- da li je to moguće?
Čini mi se da je ovakvo pitanje osuđeno na propast, još pre nego što smo ga postavili. Ovako formulisano naići ćemo na zid, na ćorsokak, iz kog nam nema izlaska.
Prvo što treba da znamo- STRAH je emocija. Emocije se ne mogu kotrolisati jer dolaze iz nesvesnog, onog tamnog i za nas mračnog dela. Tu nema spoznaje, a šta ne možemo da spoznamo, ne možemo ni da kontrolišemo. Izleda da tu leži odgovor na pitanje zbog čega je panika toliko strašna!? Pa zar nije sve tako strašno što ne poznajemo?
Setite se koliko je strašan bio prvi poljubac, prvi dan u školi, prvi dan na poslu… Zamislite sada emociju koja navire iz najveće dubine i preplavljuje svest! Razumete li sada opasnost? Ali, opet, na emocije se može uticati. Činjenjem ili ne činjenjem, mi utičemo na to šta osećamo. Zato je ovo pitanje tako komplikovano.
Pošto smo uveli dva termina- svesno i nesvesno, želeo bih da skrenem pažnju čitaocu da su to dva aspekta, dva dela celokupne psihe. Jedan, koji može da se osvetli lampom svesti, i drugi, koji je večito u mraku i naš svesni deo nikad ne može da ga obuhvati okom, tako da ono što je nesvesno mi ne znamo.
Dok pričamo o ovim psihičkim elementima, apstraktima, moramo da imamo u vidu da su sve to delovi jedne psihe, jednog totaliteta, jedne osobe.
Šta to za nas praktično znači?
Zašto to osobi, koja ima panični napad, treba da koristi?
Pa, vraćajući se unazad, osoba- psiha- svesno i nesvesno- nesvesno- emocija, dolazimo do zaključka da je emocija samo jedan deo nas, deo naše psihe i ona kao takva u odnosu na naš totalitet je uvek manja, uvek u zavisnom i inferiornoj poziciji u odnosu na naš totalitet. Ona je jednostavno mlađa i nije toliko opasna i moćna pretnja da ćemo umreti. Zato što osećamo intezivni strah, ne znači da ona to i može jer ona nema kapacitet da uništi, niti da razori totalitet, iz kog je nastala. Ona je samo jedan neotuđivi deo psihe, u čijoj se funkciji nalazi.
Autor: psihoterapeut Žarko Petrović
